• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Hvala vam na javljanju i na postavljenom pitanju.

Vaše pitanje je veoma aktuelno i kontraverzno i zbog toga zaslužuje da bude sagledano na što je moguće detaljniji način, a ovo nije moguće uraditi u par rečenica. Iz tog razloga je ovaj moj odgovor malo poduži...

Davnih '60 zapadni svet je potresla "seksualna revolucija" i pod okriljem humanističke filozofije feminizam je našao svoje opravdanje.^[1] U današnjoj modernoj društvenoj klimi u kojoj se naveliko zagovara jednakost među polovima u svim oblastima društvenog života, reći da sveštenikom u crkvi može biti samo muškarac uopšte nije popularno.^[2]

Istina je da se crkva prema ženama odnosi na dva načina ili ih potcenjuje ili ih precenjuje. Kao da u nalaženju njihovog mesta u crkvi nema zdravog balansa, već se uvek odlazi iz krajnosti u krajnost. No, bez obzira šta o svemu tome kaže svet, zar za crkvu nije jedino i najvažnije mišljenje Svetog pisma?

Danas ljudi u crkvi ili sa crkvom rade sve i svašta, tako da nije pitanje "mogu li", već da li to što vidimo da rade ili sami radimo ima utemeljenje u Svetom pismu? A ako to znamo, onda možemo reći da li je to što radimo bogougodno ili ne? Ispravno ili ne?

Odmah na početku, mogu vam reći da odgovor na vaše pitanje je negativan a ispod vam dajem detaljnije objašnjenje i zašto je to tako...


Hijerarhija Božjeg stvaranja - linija autoriteta i odgovornosti

Prohujali dvadeseti vek je obeležen rasprostranjenim revoltom protiv svakog oblika autoriteta koji su bili opšte uvažavani od strane ljudskog roda tokom čitavog milenijuma. Glavna područja društvene strukture koja su pogođena, uključuju: porodicu, crkvu i različite ogranke svetske vladavine.

Ljudi obično pretpostavljaju da je ovaj revolt izmenio ili ukinuo pomenute autoritete, ali to nije tako. Principi koji upravljaju funkcijom autoriteta su podjednako objektivni i nepromenljivi kao što je to slučaj, npr. sa zakonom gravitacije.

Osoba koja ima stav revolta može da odluči da odbaci zakon gravitacije i da skoči kroz prozor sa desetog sprata, ali njeno odbacivanje ovog zakona ni u kom slučaju neće promeniti sam zakon niti ga može poništiti. Ta osoba će zasigurno pasti dole i razbiti se o trotoar. Isto se odnosi i na zakone koji upravljaju ispoljavanjem autoriteta. Ljudi ih mogu ignorisati ili odbaciti, ali pravac njihovog života i dalje će biti njima, ovim autoritetima određen, bez obzira na to da li oni to uviđaju ili ne.

U čitavom univerzumu postoji jedan, i samo jedan, vrhunski izvor autoriteta - Bog Stvoritelj. Bog, međutim, obično ne ispoljava svoj autoritet neposredno, već ga prenosi (delegira) na druge ljude po Njegovom izboru. Pošto je ustao iz mrtvih, Isus je rekao svojim učenicima: "Dade mi se svaka vlast (autoritet) na nebu i na zemlji." (Mt. 28:18). Od tog vremena, Bog je položio sav autoritet u ruke Isusu. A Isus, sa svoje strane, prenosi na druge autoritet koji je primio od Oca.

Jedan od termina koji se koristi u Bibliji da označi osobu koja raspolaže autoritetom, jeste reč "glava". U Prvoj Korinćanima 11:3, na primer, Pavle kaže:

"Ali hoću da znate da je Hristos glava svakom čoveku, a čovek je glava ženi, a Bog je glava Hristu." (EČ)

Ovom analogijom o poglavarstvu Pavle prikazuje "nit" autoriteta koji proizlazi od Boga Oca, prenosi se na Hrista i od Hrista na ljude koji imaju ulogu muževa i očeva u porodici. U skladu sa ovim odnosom (Bog Otac - Hrist - muž) muškarac je određen da bude autoritet u svome domu.

U međuljudskim društvenim odnosima muž/otac predstavlja prvenstveni primer osobe određene da ispolji autoritet. Postoje, međutim, i mnogi drugi opšte poznati oblici autoriteta: vladalac nad ljudima; vojni zapovednik nad vojnicima; učitelj nad učenicima; pastor nad članovima svoje zajednice.

Sam Bog poseduje apsolutan autoritet. Svi drugi oblici autoriteta podležu ograničenjima različitih vrsta. Preneseni autoritet (koji Hrist delegira) važi samo u sferi za koju je dodeljen. Autoritet vladara, na primer, obično se kreće u okvirima zakona njegovog naroda i ne proteže se na područje "privatnog" života njegovih podanika. Očinski autoritet u odnosu na porodicu ne daje pravo ocu da se meša u zakone svetovne vlasti. Učitelj ima autoritet nad svojim učenicima samo kada je školski život u pitanju. Pastor ima autoritet nad njegovom zajednicom samo u stvarima koje se tiču verovanja koje je zajednica usvojila.

Bog u crkvi dodeljuje različite uloge muškarcima i ženama, i one su uslovljene načinom na koji je čovečanstvo bilo stvoreno, tj. po Hristu datom linijom autoriteta. Kada je u pitanju žena, linija autoriteta u crkvi je jasno dana. Pavle piše:

"Žena neka se uči u miru i svakoj pokornosti. Ženi pak ne dopuštam da druge uči, niti da gospodari nad mužem, nego da bude mirna. Jer je prvo stvoren Adam, zatim Eva. I Adam ne bi prevaren, a žena prevarena učini prestup." (1. Tim. 2:11-14 EČ)

Ovi stihovi iz Prve Timoteju su savršeno jasni. Pismo zabranjuje ženi da služi u ulozi duhovnog učitelja i da ispoljava autoritativnu vlast nad muškarcem. Ovo znači da žene ne mogu da služe kao pastori crkve, a što definitivno uključuje propovedanje i poučavanje.

Postoje mnogi "prigovori" na ovakvo tumačenje stihova iz Prva Timoteju 2:11-14.

Jedan od tih prigovora je obično taj da tvrdi kako Pavle zabranjuje ženama poučavanje, jer su one u prvom veku većinom bile neobrazovane. Međutim, u Prvoj Timoteju 2:11-14 nigde se ne spominje obrazovni status žene. Da je obrazovanje bila kvalifikacija za službu, većina Isusovih učenika verovatno ne bi bila kvalifikovana da budu apostoli.

Drugi prigovor kaže da Pavle zabranjuje svako poučavanje samo ženama u Efesu (Timotej se tada nalazio u Efesu). Naime, grad Efes bio je poznat po Artemidinom hramu, hramu lažne grčko-rimske boginje. Žene su imale glavnu reč u obožavanju Artemide. Međutim, poslanica Timoteju nigde ne spominje Artemidu niti Pavle spominje obožavanje Artemide kao razlog zabrani u Prvoj Timoteju 2:11-12.

Treći prigovor kaže da se Pavle obraća samo muževima i ženama, a ne muškarcima i ženama uopšteno. Grčke reči u Prvoj Timoteju 2:11-14 mogu se odnositi na muževe i žene. Međutim, osnovno značenje ovih reči je: muškarci i žene. Nadalje, iste grčke reči koriste se u stihovima 8-10. Podižu li samo muževi ruke bez srdžbe i prepirke (8. stih)? Trebaju li se samo nečije žene pristojno oblačiti, kititi delima ljubavi i slaviti Boga (stihovi 9-10)? Naravno da ne. Stihovi 8-10 se jasno odnose na muškarce i žene uopšte, ne samo na muževe i njihove žene. Nema ničega u kontekstu što bi upućivalo na promenu u muževe i žene, u stihovima 11-14.

Struktura odeljka iz Prva Timoteju 2:11-14 jasno govori o "razlogu" autoriteta. Stih 13. počinje sa "jer", grčki "gar" što je osnovini veznik kada se argumentuje neki razlog ili se daje objašnjenje nečega. Objašnjenje Pavle navodi u stihovima 11-12, gde kaže: Zašto žene ne bi trebale poučavati i imati autoritet nad muškarcima? Odgovor je: Bog je najpre stvorio muškarca, a zatim ženu. To je razlog, radi se o redosledu stvaranja, i on se univerzalno primenjuje kako u porodici (Ef. 5:22-23) tako i u crkvi. Činjenica da je žena zavedena je takođe razlog zašto žene ne bi trebale služiti kao starešine ili da imaju duhovni autoritet nad muškarcima.

Ovo će navesti neke da poveruju kako žene ne bi trebale uopšte poučavati, jer lakše bivaju zavedene. Svakako, o tome se može diskutovati… ali ako žene bivaju lakše zavedene, zašto bi im bilo dopušteno poučavati decu^[3] (koja lako bivaju zavedena) i druge žene (koje navodno lako bivaju zavedene)? To nije ono što tekst kaže. Žene ne bi trebale poučavati ili imati duhovni autoritet, jer je prva žena bila zavedena. Kao rezultat toga, Bog je dao muškarcu primarni autoritet poučavanja i autoriteta u crkvi.

Dakle, Pavle jasno kaže da žena ne može da ima autoritet (vlast) nad muškarcem, i da što se tiče polova postoji određena hijerarhija (nit) autoriteta u porodici i crkvi. Muškarac po od Boga danom autoritetu je "glava ženi" - iznad žene.

Razumljivo je da ove Pavlove reči za današnji svet ne zvuče uopšte "politički korektno". Zar ne? No, to je učenje Svetog pisma.

U početku, kada je Bog stvorio svet i prve ljude, On je Adama odredio i dao mu autoritet (ovlašćenje) da čuva Edenski vrt (1. Moj. 1:15). Posle toga, Bog stvara ženu Adamu od njegovog vlastitog rebra (tela) da mu bude družbenica i pomoćnica^[4] u zadatku održavanja i nadgledanja Edenskog vrta. No, Adam i dalje jeste prvi odgovoran, i to je razlog zašto posle njihove neposlušnosti, koju je inicirala Eva (1. Moj. 3:6), Bog viče Adama: "Gde si?" (1. Moj. 3:9). Bog je od Adama tražio odgovornost za učinjeno, a ne od Eve.

Momenat Božjeg stvaranja je veoma važno razumeti. Dakle, čovek je prvo stvoren, a žena stvorena od čoveka i za čoveka. Ovaj Božanski red i svrhu apostol Pavle predočava mladom Timoteju kada mu daje naloge u vezi ponašanja muškaraca i žena u crkvi, kao i njihovih službi.

Na kraju, ovde možda još treba objasniti zašto služba poučavanja je svrstana među službe koje nisu otvorene za žene. Razlog tome je što učitelj ima pravo da koriguje i disciplinuje učenika, tj. da na takav način pokaže nad njime vlast i autoritet. Na žalost, ovo je nešto što strano današnjoj crkvi, jer u modernoj crkvi originalna novozavetna služba poučavanja skoro da više i ne postoji. Učitelji u novozavetnoj crkvi nisu držali samo lepa predavanja, već su korili, napominjali i ispravljali pojedince i to "bez pardona", "ne gledajući ko je ko", jer su verovali da crkva (pojedinci) treba biti sveta nevesta uvek pripravljana za svoga Ženika, koji treba uskoro doći po nju.


Zar nije bilo žena vođa u Bibliji?

Kao argument protiv ovoga neki će opet postaviti pitanje: Zar neke žene u Starom zavetu nisu bile vođe? Zar tako Bog ne protivreči sam sebi u svojoj hijerarhiji autoriteta?

Da, u Starom zavetu čitamo o nekim ženama koje su bile vođe. Ipak, radi se o ličnim izuzecima na osnovu kojih se ne može praviti doktrina^[5] i treba napraviti razliku između vođe po društvenom statusu i vođe u religijskom smislu. Evo par primera.

• Jestira nije bila direktni vođa, već se samo nalazila na viskom položaju, na dvoru, i kao takva je bila od Boga upotrebljena da zaštiti Jevrejski narod od uništenja.
• Devora je bila izuzetak, jedini ženski sudija među 13 muških sudija. Devora nije imala nikakav religiozni uticaj, već je bila uvažavana kao žena koja povela narod u pobunu protiv Filistejaca. Ono za šta nije imao ni jedan muškarac hrabrosti ova žena je uradila (Sud. 4).
• Olda (2. Car. 22:14) je bila jedini prorok među desecima muških proroka spomenutih u Bibliji. Važno je razumeti da su proroci uvek prepoznavali sveštenike kao autoritet i da se nisu mešali u njihovu službu.
• Mirjam sestra Mojsijeva i Aronova nije bila direktni vođa, i iz tog razloga nju uzimati za primer nije prikladno. Čak šta više ona je inicirala pobunu protiv Mojsija, što nam ustvari govori da je imala ambicije prigrabiti vodstvo (4. Moj. 12), tj. manipulisati stvarima preko Arona.

Opet, u Starom zavetu postoje i negativni primeri "ženskih vođa" a dve najpoznatije iz vremena careva su Gotolija i Jezavelja, a u Nehemiji (Nem. 6:14) imamo proročicu Noadiju koja je bila opozicija Nemiji.

U Starom zavetu je nabrojano po imenice preko 700 sveštenika i ni jedan među njima nije bio ženskog pola. Božja zapovest o sveštenstvu je veoma jasna (2. Moj. 29:9, 4. Moj. 17:1-13;) i ova je služba lično uspostavljena od Boga i rezervisana samo za muškarce - potomke Aronove.

A šta sa Novim zavetom, zar tu nema dokaza da su žene bile vođe u crkvi?

Na ovo pitanje odgovor bi bio negativan. Ne, u Novom zavetu ne nalazimo ni na jednu ženu da je bila starešina (pastor) crkve. Ustvari postoji samo jedan i to negativan primer, o ženi koju Isus naziva Jezaveljom, koja je uzurpirala vođstvo i učiteljsku službu u Tijatirskoj crkvi (vidi Otk. 2:18-25).

U osamnaestom poglavlju Dela apostolskih, Priskila i Akila predstavljeni su kao verne Hristove sluge. Priskilino ime se spominje ispred imena njenog muža, što moguće upućuje na to da je njezina služba bila "važnija" ili poznatija od službe njenog muža. Međutim, nigde ne piše da je ona služila u aktivnostima neke službe koja bi se sukobila sa učenjem Prva Timoteju 2:11-14. Priskila i Akila su doveli Apolosa kući da bi mu "još mu bolje pokazali put Gospodnji". Oni su ga oboje poučavali, tačnije, objašnjavali mu nauku Hristovu i to kao prijatelj prijatelju (Dela 18:24-28).

Dalje, tu je žena pod imenom Fiva o kojoj čitamo u Rimljanima 16:1. Pavle je u ovu ženu imao veliko poverenje, jer je po njoj poslao svoju poslanicu crkvi u Rimu (Rim. 16:1-2).

No, čak i ako se Fivu smatra "đakonicom" a ne "sluškinjom", jer se ova reč prevodi kao "služiteljka", ali je u grčkom jeziku isto što i "đakon". To opet ne upućuje na to da je Fiva bila učitelj ili starešina u crkvi.^[6] "Moći učiti" je vrlina koja se zahteva od starešina, ne od đakona (1. Tim. 3:1-13; Titu 1:6-9). Starešine se opisuju kao: "muž jedne žene", "čovek čija deca veruju" i "muškarac vredan poštovanja". U Prvoj Timoteju 3:1-13 i u Titu 1:6-9, se koriste zamenice muškog roda kada se govori o karakteristikama starešine, biskupa ili đakona.

Mnogi veruju da žene mogu da budu đakoni u crkvi. Zbog spomenute Five i Prva Timoteju 3:8-13, gde Pavle govori o muškarcima i supružnicima, a onda u 11. stihu se spominju žene. Postoje dve vrste žena na koje bi mogao da se odnosi 11. stih, a to su ili "supruge" ili "žene koje su đakoni" i nije sasvim sigurno na koju grupu Pavle ovde tačno misli.

No, izgleda da Pavle nalaže da kada se biraju đakoni da se onda biraju muškarci (1. Tim. 3:12), ali ukoliko u zajednici postoji žena koja se izuzetno pokazala u služenju drugima, da se onda takva žena pred zajednicom treba priznati i da se ubroji među đakone (1. Sol. 5:12-13). Činjenica je da kada Fivu apostol Pavle naziva đakonom da on ne protivreči samom sebi, jer đakonska služba nije služba preko koje se ispoljava vlast i autoritet.


Da li žena treba da ćuti u crkvi?

Kada se govori o ženama u crkvi onda je ovo pitanje koje se ne može zaobići. U Prvoj Korinćanima čitamo:

"... jer Bog nije Bog nereda, nego mira. Kao u svim crkvama svetih, neka žene u crkvama ćute. Nije im dopušteno da govore, nego neka se potčinjavaju, kao što i Zakon kaže. A ako žele nešto da nauče, neka kod kuće pitaju svoje muževe. Jer, ružno je da žena govori u crkvi." (1. Kor. 14:33-35 SSP)

Ovaj stih iz Prve Korinćanima gde se kaže da "žena treba da ćuti" je omiljeni stih svih zagovornika shvatanja da žena uopšte ne treba da govori u crkvi. Međutim, Pavle ovde ne zabranjuje svaki govor žene na sastanku zajednice, već je očigledno da to on nalaže samo u pojedinim prilikama, jer u istoj poslanici on kaže da je ženi dozvoljeno da prorokuje i da se moli (1. Kor. 11:5).^[7]

Pitanje je: Šta se to dešavalo na sastancima crkve u Korintu da Pavle ovako "oštro" reaguje prema određenom ponašanju ženama?

Crkva u Korintu je bila blagoslovljena obiljem duhovnih darova, od kojih su svakako primile i mnoge žene. Vrlo je moguće da su ove žene pošto ih je Sveti Duh upotrebljavao kroz date im duhovne darove, da su o sebi počele misliti više nego što su trebale i počele su se ponašati glasno, bahato, drsko i bestidno, što bi mi danas rekli: "postale su muškarače". One su svojim verbalnim ispadima prekidale tok bogosluženja što je unosilo nervozu i nemir među prisutne, ali još gore je bilo to da su one ovakvim svojim ponašanjem sramotile svoje muževe.^[8]

Ovakvo ponašanje žena u javnosti je odudaralo od kulture i običaja tog vremena, i bila je prava sramota za njihove muževe, što je svakako izazivalo trvenja među njima.

Treba još i ovo razumeti, da u grčkoj kulturi žena je imala svoju sobu u kući, nije joj bilo dozvoljeno da sama izlazi na ulicu, nije smela da priča sa drugim muškarcem u javnosti, nije imala pravo na obrazovanje. Prema pisanjima nekih grčkih filozofa svaki muškarac je javno imao ljubavnicu (kurtizanu) koja ga je pratila na putovanjima, večerama i sl. i zadovoljavala njegove seksualne prohteve. Dok njegova žena je trebala da mu rodi decu koja bi bila njegovi zakoniti potomci. Dakle, žene su tada bile na samom dnu društva, veoma omalovažavane. Kada su ovako ponižavane žene prihvatile Evanđelje, one su se počele osećati važne i ravnopravne sa muškarcima. Dugo sputavane one su svoju "novu slobodu u Hristu" počele zloupotrebljavati - počele su se isuviše slobodno ponašati.

Apostol Pavle ove žene koje su izašle iz svojih Bogom danih okvira delovanja i ponašanja oštro ukorava i podseća ih da su prema Božjem Zakonu i dalje pod autoritetom muža, te da se svom mužu trebaju pokoravati. Da je to za njih volja Božja, jer je Bog: "Bog reda i mira".

Naravno, za ovakvo "razuzdano" ponašanje žena u Korintu svakako može biti i razlog pogrešno shvaćeno Pavlovo učenje o "jednakosti u spasenju" (Gal. 3:28), kao što je to slučaj i dan danas. Ipak, u svakom slučaju Pavle ženama ne zapoveda apsolutno ćutanje u crkvi, kako to neki ovde vide.


Šta sa Galatima 3:38 i Joil 2:28-29?

Stih iz Galatima se često vadi kao dokaz u prilog tome da žene mogu da obavljaju službu starešine, propovednika ili učitelja u crkvi, jer stih jasno kaže da su muškarci i žene jednaki.

"Nema više Judejin - Grk, rob - slobodnjak, muško - žensko, jer ste svi jedno u Hristu Isusu." (Gal. 3:28 SSP)

Međutim, ovo je površno tumačenje koje kontekst ovog stiha uopšte ne podupire. Pavle Galatima govori da pre nego li je vera došla da smo bili pod Zakonom i da smo posredstvom Isusa postali sinovi Božji kroz veru. Mi više nismo pod Zakonom, već pod milošću i postali smo: "Avraamovo potomstvo, naslednici po obećanju." (19. stih).

Poenta trećeg poglavlja Galatima je da pokaže da smo svi spaseni Božjom milošću po obećanju i da nije važno šta smo po nacionalnosti, društvenom statusu ili polu.

Ovaj stih se uopšte ne bavi crkvenim uređenjem ili crkvenim službama, već govori generalno o spasenju "u Hristu". Zbog toga Galatima 3:38 se ne može koristiti u odbrani postavljenja žene na zvanje starešine u crkvi, tako upotrebiti ovaj stih je gruba manipulacija Pismom.

(Navodite Joil 3:1-2, a pretpostavljam da se koristite prevodom "Kršćanske sadašnjosti", jer u srpskoj Bibliji je drugačija numeracija i to odgovara Joil 2:28-29.)

Kada uzimamo stihove iz Joilja, gde se govori o izliću Duha "na sluškinje", opet je isti slučaj kao sa stihom iz Galatima. Ovde se ništa ne govori o crkvenom uređenjem ili crkvenim službama, već prorok ovde govori o delovanju Svetoga Duha u budućnosti.

"I posle ću izliti duh svoj na svako telo, i proricaće sinovi vaši i kćeri vaše, starci će vaši sanjati sne, mladići će vaši viđati utvare. I na sluge ću i na sluškinje u one dane izliti duh svoj." (Joil 2:28-29 RDK)

Apostol Petar na Dan Pedesetnice (Dela 2:1-21), posle silaska Svetoga Duha citirao ovaj stih kao ispunjenje Božjeg obećanja. U Starom zavetu Duh je silazio samo na izabrane pojedince. No, u Novom zavetu ovo se menja i Duh je dostupan svakome koji veruje u Hrista (Jn. 7:37-39).

Ako su stihova iz Joilja pokazatelj ko treba da bude u crkvenoj službi, da li to onda znači da ako je neko dete ispunjeno (tj. kršteno) Svetim Duhom može da bude starešina crkve? Naravno da ne. Profil starešina - uslovi koje čovek mora da ispunjava za tu službu su jasno dati u Prvoj Timoteju 3:1-7.


Šta sa ženama koje kažu da su od Boga postavljene za starešine ili od strane zajednice?

Danas nije retkost da se sretnu žene koje u crkvi obavljaju dužnost sveštenika, tj. starešine, pastora ili učitelja. No, kada se radi o službama u crkvi nije pitanje šta te žene misle, ili šta misli njihova zajednica o tome, već da li je njihovo postavljanje opravdano po Pismu.

Pismo je veoma jasno u vezi toga šta žena može a šta ne može da radi u crkvi, svako istrajavanje žene protiv ovih Božjih temelja uređenja crkve je čista uzurpacija položaja a ako ne i gore od toga: greh nepokornosti - buntovnost. Tako pitanje je veoma jednostavno: Da li se žena podređuje Reči Božjoj ili upotrebljava Reč Božju da ispuni svoje lične želje i afirmaciju. Nemojmo se zavaravati, naše naizgled lepe i svete želje veoma često znaju biti podstaknute našom starom grešnom prirodom - telesnošću. No, to je način služenja koji Bog osuđuje i mrzi (Jer. 17:5-6, Gal. 3:1-10).

Dalje, ako je zajednica nekoga izglasala za starešinu to uopšte ne znači da je to i volja Božja.^[9] "Čovek gleda šta je na očima, a Gospod gleda na srce." (1. Sam. 16:7 RDK). Teško je verovati da će Sveti Duh protivrečiti Svetom pismu, On to nikada neće uraditi. Teško se može poverovati da će Sveti Duh nekoj ženi dati pomazanje za starešinsku službu - službu koja ispoljava autoritet nad muškarcem - koja se protivi hijerarhiji Božjeg stvaranja. Bog ne može protivrečiti sam sebi.

Naravno, postoje crkve gde su u većini žene i gde ono malo muškaraca odbija da uzme autoritet koji im je dat od Hrista. U takvoj situaciji svakako je potrebna neka Devora koja će preuzeti inicijativu, ali uvek znajući da je to njen privremeni zadatak upravljanja a ne postavljenje autoriteta. Ako je žena bogobojazna ona će znati kada joj je vreme da se skloni i poziciju ustupi novom vodstvu - bratu, starešini - i da mu se podredi.

Na kraju ovde bi još skrenuo pažnju na nešto što može stvoriti zabunu, a to je da postoji razlika između govora: propovedanja, učenja i prorokovanja.^[10] Često žene su pozvane u proročku službu, npr. da prenesu određenu reč ohrabrenja ili otkrivenja crkvi a ovo se pogrešno shvati kao učenje, tj. propoved. Ovakve žene tako na kraju postanu učitelji i izađu ispod autoriteta muškarca i razviju celu svoju službu (ministry) a Božja namera za njih, u početku, uopšte nije bila takva. No, one bivaju zavedene svetskim načinom razmišljanja - modernim trendovima u hrišćanstvu.


Zaključak

Verovatno danas u crkvi ne postoji pitanje koje izaziva toliko polemika od pitanja: Da li je ženi dozvoljeno služi u crkvi kao starešina, sveštenik ili tzv. propovednik, pastor. Postoje oni koje veruju da žene ne bi trebale služiti kao pastori i da Biblija zabranjuje tu službu ženama - a postoje i oni koji veruju da žene mogu služiti kao propovednici i da ne postoje nikakve zabrane za tu službu. Opet, mnogi ne shvataju da gledanje na ovu stvar nije problem šovinizma ili diskriminacije, već da je to problem tumačenja Pisma.

Ako žene nemaju mesta u vodstvu crkve to ne znači da su manje vredne ili važne za Boga. Pred Bogom je svaka osoba isto vredna i voljena, bilo da je muško ili žensko. Međutim, Bog je stvorio muškarca i ženu za različite dužnosti. Ono što može muškarac ne može žena, a ono što može žena ne može muškarac. Zajedno, u braku oni su "jedno telo" - nadopunjuju se, a u crkvi čine Telo Hristovo.

Dakle, ne radi se ovde o odnosu muškaraca protiv žena ili diskriminaciji žena. Sveto pismo jasno uči da žena ne može biti postavljena na poziciju autoriteta u crkvi, da bude starešina. Sviđalo se to nama ili ne to je irelevantno, to je učenje Biblije kojem se možemo pokoriti ili ga ignorisati. Bog je taj koji uređuje svoju crkvu.

Svakako, kada razmišljamo o uređenju crkve, onda to možemo učiniti na Božji način ili na ljudski način. Naravno, ispravan način je Božji način, jer Hrist je taj koji uređuje svoju Crkvu, i Njega mišljenje sveta ne zanima.

Za naše dobro, sigurnost i ispunjenje Bog je utvrdio hijerarhiju autoriteta: Od Boga prema Hristu, čoveku, ženi i deci. Žene su od velike dragocenosti za život crkve, praktično one su "zamajac" koji pokreće stvari. No, ako žene izađu iz svog okvira koji im je Bog odredio za delovanje unutar crkve one neće moći biti kanali kroz koje Bog može dati puninu blagoslova zajednici ili još gore pokretaće stvari u pogrešnom pravcu.^[11]

Bog Biblije je Bog reda i ravnoteže. On je uspostavio poredak u porodici (1. Moj. 3:16, 1. Kor. 11:3, Ef. 5:22-33, Kol. 3:18-21) i u crkvi (1. Tim. 2:11-14, 1. Kor. 11:8-9), i od nas očekuje da ovaj Njegov poredak prepoznamo, prihvatimo i živimo u skladu sa njime, jer je to za naše dobro i jer smo na taj način stvoreni da funkcionišemo.

Velik deo života crkve zavisi od žena. Žene su, kao i muškarci, pozvane da služe drugima, da očituju plodove Duha (Gal. 5:22-23), i da propovedaju Evanđelje izgubljenima (Mt. 28:18-20, Dela 1:8, 1. Pet. 3:15). Ženama u crkvi nije zabranjena javna molitva ili prorokovanje (1. Kor. 11:5) ili ispoljavanje datih im duhovnih darova, već samo službe koje ispoljavaju autoritativnu vlast nad muškarcima: apostol, starešina i učitelj. Naglašavam, Pismo nigde ne zabranjuje ženama praktikovanje darova Svetog Duha (1. Kor. 12:7-11), već samo određene službe.

Bog je odredio da jedino muškarci služe na položajima duhovnoga poučavanja u crkvi. To nije zato što su muškarci nužno bolji učitelji ili zato što su žene inferiornije ili manje inteligentne (to nije istina). To je jednostavno način na koji je Bog osmislio delovanje crkve. Muškarci trebaju biti primerom u duhovnom vodstvu - svojim životima i rečima. Žene trebaju preuzeti manje autoritativne uloge. Bog ohrabruje žene da poučavaju druge žene (Tit 2:3-5). Biblija takođe ne zabranjuje ženama da poučavaju svoju decu ili mlađe žene. Jedina aktivnost koja se zabranjuje ženama jeste da one poučavaju muškarce, jer tada ispoljavaju vlast i autoritet nad muškarcem.

Na kraju neko će pitati: Šta da radim ako sam u crkvi gde je starešina žena? Na ovo pitanje moraćete sami odgovoriti, tj. za sebe i za svoju porodicu doneti odluku. Do koje mere ste odlučni ići u poslušnosti Božjoj Reči?

Svakako, ako ste u takvoj crkvi, koju vodi žena, to ni koji način ne dovodi u pitanje vaše lično spasenje u Hristu. No, činjenica je da svako od nas, za sebe i svoju porodicu želi uživati puninu duhovne zaštite koja dolazi linijom Božjeg autoriteta u crkvu kroz starešinstvo, a u crkvi gde je na vrhu žena, to svakako nije moguće, jer takva zajednica odudara od Božjeg poretka propisanih autoriteta...