• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

"Osenjivanje krstom", tj. "prekrstiti se", jeste religiozni gest koji se uglavnom praktikuje u katoličkoj i pravoslavnoj crkvi. Način na koji se ovo praktikovalo menjao se tokom vekova i razlikovao među pojedinim narodima, što je slučaj i dan danas. Na primer, pravoslavni su se krstili sa tri prsta a katolici su se krstili samo sa palcem ili velikim prstom desne ruke. Do XII. veka i katolici su se krstili kao pravoslavni, stavljajući desnu ruku, sa tri prsta, prvo na desno, onda na levo rame. Dolaskom pape Inoćentija III počinje stavljanje ruke prvo na desno, a onda na levo rame. No, u katoličkoj crkvi je preovladalo pravilo da se krsno znamenje čini celom šakom (to je ponegde praktikovano već od najranijih vremena i nazivalo se veliki ili latinski krst).

Tradicija činjenja znaka krsta ili osenjivanje krsnim znakom je u hrišćanstvo ušla preko paganstva, kao što je slučaj i sa mnoštvom drugih praksi i verovanjima u istočnom i zapadnom hrišćanstvu.

Naime, kod nekih starih paganskih religija koje su verovale u četiri elementa života (vatru, vodu, zemlju i vazduh) a osobe koje su činile prizivanje, tražile uravnoteženje ili zaštitu ovih elementa (iza kojih se verovalo da stoje i određeni duhovi), su na svom ili tuđem telu (obično na čelu) činile magijski obred "znaka krsta", tj. stavljanja četiri tačke. Zbog toga, ne treba da nas čudi da se praksa "osenjivanja" kao prva javlja u afričkim crkvama (II. i III. vek), ali samo na taj način što se znak krsta crtao na čelu jednim prstom (srodno paganskom verovanju), a onda se ova praksa sve više razvijala dok nije dostigla današnje varijacije.

No, šta Biblija ima da kaže na ovo osenjivanje krsnim znakom? Ili o upotrebi krsta kao znaka? Apsolutno ništa, u Svetom pismu ne postoji ni jedan jedini stih koji bi ovakvu praksu zabranjivao ili podsticao. Međutim, to ne znači da je ovakva praksa bezazlena ili opravdana. Pošto o ovoj praksi Sveto pismo ćuti, onda je jasno da se radi o ljudskom religioznom izumu - o nametu na veru (Mt. 23:4, Lk. 11:46, Dela 15:10). Čovek kao da nikako ne može prihvatiti prelepu jednostavnost Jevanđelja i mora to kititi, dodavati tome nešto da izgleda glamuroznije i tajanstvenije. Nepotrebno odvraćanje pažnje od suštine.

U novozavetno vreme razapinjanje na krst je bio način na koji su rimske vlasti vršile pogubljenje (ekzekuciju) osuđenika na smrtnu kaznu. Umiranje na krstu je bilo dugo, teško i bolno - užasno. Tako, za ljude tog vremena i za prve hrišćane krst je bio simbol prokletstva i smrti, i niko nije ni pomišljao da ga npr. nosi oko vrata ili kači na zid svoje sobe (usp. Gal. 3:13 sa 5. Moj. 21:23, Gal. 5:11). Prvi hrišćani kada bi govorili o krstu oni su uvek isticali ono šta se tamo dogodilo i Onog koji je tamo umro i zašto je sve to bilo potrebno (1. Kor. 1:17-18, Gal. 6:14, Ef. 2:16, Kol. 1:20, Kol. 2:14), bez da se osvrću ili glorifikuju sam krst kao krst i da njemu pridaju neku važnost.

Hrišćani prvog veka (apostolsko doba) nisu koristili krst kao svoj znak već ribu (IHTHUS, <><). Znak krsta je došao dosta kasnije, neki smatraju da je to počelo tek sa carem Konstantinom, koji je od hrišćanstva napravio državnu religiju. Konstantin je paganizovao apostolsku veru - proizveo sinkretizam paganstva i hrišćanstva.

U svakom slučaju, kakav god znak mi na sebe stavljali on nas ne može ni zaštiti ni spasiti, to može jedino živi Hrist, kroz delotvornu veru u našem srcu. Verovanje da ako načinimo nekakav religiozni gest rukom ili ako nosimo nešto oko vrata, da nam to može promeniti usud je čisto sujeverje, koje zalazi u sferu okultnog, jer osenjivanje i predmet oko vrata postaje čovekova "amajlija" - nešto što ima magičnu moć da zaštiti od zla.

Na kraju, evo jednog odeljka iz knjige "Pravoslavlje obasjano evanđeljem", koji govori o onome šta vas zanima:

Što se tiče začetka prakse osenjivanja znakom krsta, koje pravoslavni takođe smeštaju na sam početak hrišćanske ere, situacija je gotovo istovetna kao i u vezi svega prethodno pomenutog.

Jevsevije Popović potvrđuje da je mnogo što-šta od današnje pravoslavne verske prakse nastalo vekovima posle smrti apostola. Neki od običaja su preuzeti iz paganizma iz razloga prilagođavanja bogoslužbene prakse ranijim religijskim navikama pokrštenih ali neobraćenih mnogobožaca, dok su neke druge radnje (poput osenjivanja krsnim znakom ili blagosiljanja od strane sveštenika) nastale i razvijale se, da tako kažemo, "same po sebi":

"Razvitak formi kulta u drugom perijodu (tj. od 312. - 622. god. posle Hrista; prim. I.S.) stoji u vezi sa spoljašnjim razvitkom crkve i crkvenog ustrojstva ili jerarhije kao uvet sa onim što je uvetovano. Pošto je crkva u Rimskom Carstvu od gonjene postala državnom crkvom, koju država materijalno i moralno pomaže, te pošto se usled toga bogatije razvila na svima poljima svoga spoljašnjeg života, to je bilo prirodno, da su se i forme njezinog kulta počele bogatije razvijati, i to tim pre, što je mnogim neznabošcima, koji pređoše u hrišćanstvo, trebalo dati naknade za pompezan i simvola pun neznabožački kult. Neki simvolički hrišćanski obredi se tek sada javljaju, ili bar tek sada postaju općenitim, tako simvoličko upotrebljavanje kađenja i osvetljenja pri bogosluženju, dakle simvolična upotreba tamjana, kandila i sveća; neke druge forme kulta pak, koje postojahu već u prvom perijodu, tek sada dobiše razvijeniji oblik, tako osenjivanje znakom krsta, koje se dotle vršilo, koliko nam je - svakako samo iz afrikanske crkve - poznato, samo tako, što se crtao znak krsta na čelu jednim prstom, a sad se sve više razvijalo, dok nije dostiglo najpotpuniju formu, naime tako, da je išlo sa čela na prsa i sa jednog ramena na drugo, na Zapadu sa levog na desno, na Istoku sa desnog na levo, i to na Zapadu sa celom šakom, na Istoku sa tri prva prsta radi simvolisanja Svete Trojice, koja se pri tome obično prizivlje. Tako i simvoliziranje blagosiljanja, koje se vršilo polaganjem znaka krsta nad drugim licem ili nad množinom lica ili stvari ili samo u pravcu prema istima." (Jevsevije Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 638−639.)

Da je osenjivanje krsnim znakom nastalo u okviru crkava na afričkom kontinentu, a da u drugim krajevima ono još uvek nije bilo poznato u II i III veku posle Hrista (a pogotovo u vreme apostola), Jevsevije potvrđuje i sledećim iskazom: "Pri početku i svršetku svake važnije radnje ušao je kod Hrišćana pobožan običaj osenjivati se znakom spasonosnoga krsta u znak primanja, usvajanja spasenja. Po svedočanstvu Tertulijanovu u Africi se znak krsta metao na čelo. Kako se u to doba na Istoku metao znak krsta, nije nam poznato." (Jevsevije Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 436.)

Iz prethodno navedenog izvora saznali smo da u apostolsko vreme, a i decenijama nakon njih, veliki deo hrišćanskog sveta nije posedovao praksu osenjivanja znakom krsta. Ovaj običaj je polagano, vekovima, ulazio u upotrebu i dobijao sve razvijenije forme (do onih koje danas postoje u Istočnoj i Zapadnoj crkvi)...

... A šta je sa poštovanjem krsta? Da li je u odnosu na krst na kome je raspet Gospod situacija iole drugačija? Kakvo poštovanje prema Hristovom raspelu treba da poseduju današnji hrišćani, ugledajući se na ranohrišćansku odnosno apostolsku praksu?

Evo kako nas o pronalaženju i poštovanju jedne od najznačajnijih relikvija - krsta na kome je stradao Isus Hristos, kao i nekim drugim, izveštava crkveni istoričar Jevsevije Popović: "Prvi povod za to beše krst, na kome je Hristos stradao, i za koji se općenito držalo, da se nalazi u Jerusalimu. Od sredine IV. stoleća amo imamo vesti o nalasku Krsta. Naime pre svega Kiril Jerusalimski 348. svedoči u svojim katihezama, da se Krst nalazi u Jerusalimu, i o tome da se mali delovi istoga razdaju po celom svetu, zatim u svom pismu caru Konstanciju 351., u avtentičnost kojega neki noviji međutim sumnjaju, svedoči, da je Krst nađen za vreme cara Konstantina; dalje 395. Amvrosije, i posle njega mnogi drugi, pričaju da je 326. Jelena mati Konstantina Velikog na Golgoti dala iskopavati i tražiti krst Hristov, i da su tom prilikom našli tri krsta; krst Spasiteljev su odmah raspoznali od druga dva krsta pomoću čudesa, koja se na njemu desiše, i carica Jelena ga je podelila na dva dela; jednu polu je smestila u crkvi uskrsa, koju je njen sin podigao u Jerusalimu, a drugu polu je poslala svome sinu, koji ju je smestio u svojoj statui u Carigradu. Krst koji se čuva u Jerusalimu beše predmet općeg poštovanja i mnogi pobožni hrišćanski posetioci Jerusalima lomljahu deliće od njega, otuda silni delići od krsta Hristova po celom Hrišćanskom svetu. Pobožno traženje, čuvanje i poštovanje Krsta u Jerusalimu, pobudilo je druge da traže odeće Gospodnje, odeće Njegove matere, apostola, mučenika i svetitelja, da traže predmete, kojima su mučenika mučili i t.d., i verovalo se, da takve predmete i nalaze. Tako uz kosti apostola, mučenika i svetitelja dođoše i drugi predmeti, koje su kao njihove relikvije čuvali u crkvama i privatnim kućama i poštovali ih kao i kosti. Ali budući da su se pri tom često dešavale prevare, to su crkveni nastojatelji ta varanja osuđivali, a državni i crkveni zakoni ograničavali. Kao što se priča o Krstu, tako se pričahu čudesa i o drugim svetiteljskim relikvijama; ali ipak u drugom perijodu još ne sretamo neke kasnije spominjane čudotvorne sile relikvija." (Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 654−655.)

Želeo bih da ukratko razmotrimo ovaj veoma važan izveštaj o događajima iz davne prošlosti. Iako nam evanđelja ne daju ni najmanjeg povoda da verujemo da je bilo ko među apostolima u vreme Hristovog skidanja sa krsta i malo obraćao pažnju na tu napravu za mučenje i ubijanje, niti nam pak kazuju da su sva tri krsta bilo gde zakopana a pogotovo ne na Golgoti, kroz istoriju su se o njima isprela najrazličitija verovanja.

Naime, pripoveda se (i to ne na osnovu baš suviše poverljivih izvora; na taj zaključak nas navodi Jevsevije kada kaže da u autentičnost izvora neki noviji istoričari sumnjaju) da je krst na kome je Hristos bio raspet pronašla carica Jelena na Golgoti, sa još dva druga krsta koja su pripadala dvojici razbojnika. Prema podacima koje iznosi Ralph Woodrow navodeći delo "Encyclopedia of Religions", iako je poseta carice Jelene Jerusalimu 326. god. verovatno istorijski tačna, vesti o njenom pronalaženju krstova nije se pojavila pre 440. godine nove ere, što će reći, 114. godina kasnije. Isti autor, navodeći delo "Fausset's Bible Encyclopedia" kazuje da su jevrejski zakoni, koji su važili u vreme Isusa Hrista, nalagali da svi krstovi, na kojima se izvršilo raspinjanje, budu uništeni spaljivanjem. (Woodrow, Babilonska misterijska religija, str. 57.)

Ukoliko su ove informacije tačne, onda svakako nije istina da su ovi krstovi mogli biti pronađeni tri stotine godina nakon Isusovog raspeća, iz prostog razloga njihovog pretvaranja u pepeo i dim davno pre toga. Sa druge strane, verovatnoća da se nađu baš krstovi Hrista i razbojnika, pa makar oni bili i sačuvani do vremena Konstantina, je izuzetno mala. To iz razloga što su raspinjanja političkih protivnika Rima i različitih razbojnika u to vreme u Judeji bila uobičajena, gotovo svakodnevna pojava. Sasvim je sigurno da je brdo Golgota bilo izabrano mesto za raspinjanje, na kome su pre Hrista a i posle njega, na krstovima različitog oblika i dimenzija stradale na stotine ljudi. Posebno masovno raspinjanje ne samo na Golgoti već posvuda oko Jerusalima na hiljadama krstova desilo se četrdesetak godina nakon Isusovog raspeća, tokom u istoriji poznatog "Judejskog rata" i opsade Jerusalima od strane rimske vojske. Evo šta je o tom masovnom raspinjanju izgladnelih begunaca iz opkoljenog Jerusalima zapisao poznati rimski istoričar jevrejskog porekla Josif Flavije: "I kada su bili uhvaćeni, po nuždi su se branili iz straha od smrti, a posle borbe činilo im se da je kasno da mole za milost. Bičevani, morali su još pre smrti da pretrpe svemoguće muke, pa su zatim pribijani na krst nasuprot zidu. Premda je Tito sažaljevao te nesretnike, jer je svakodnevno bilo zarobljavano oko 500, a kadgod i više, ipak je smatrao da je opasno da ove silom savladane Judejce pusti da slobodno odu, a ako su ih hteli čuvati, moglo se dogoditi da oni postanu stražari svojih stražara. No najviše što je rukovodilo njega da dozvoli razapinjanje, bila je nada da će taj pogled pokrenuti opsednute na popuštanje, jer su istu kaznu i oni imali da očekuju ako se ne predaju. U svom ogorčenju i mržnji vojnici su prikivali na krst, za sprdnju, svakoga u drugom položaju, a kako ih je mnogo bilo, ubrzo, već, nije bilo mesta za krstove, niti krstova za tela." (Josif Flavije, Judejski rat, str. 412−413.)

Kada dakle znamo da su oko Jerusalima izvršena mnogobrojna raspinjanja i pre a pogotovo posle Hristovog vremena, te da su 70. god. n. e. sva raspoloživa stabla drveća bila upotrebljena za pravljenje krstova koji su kao šuma okruživali grad, onda nam se čini posve neverovatnim da se među tolikim krstovima pronađu baš oni na kojima su bili raspeti Isus i razbojnici.

Dalje se u legendama o pronalaženju Hristovog krsta kazuje da je deo krsta koji je na sebi imao zakucane eksere (klinove) kojima su bile probodene Hristove ruke, poslat caru Konstantinu, koji je jedan klin pričvrstio za svoj šlem a drugi za uzde svoga konja. To je učinjeno, kako su mnogi "sveti oci" protumačili a prenela nam Katolička enciklopedija, zbog toga da bi se ispunilo Pismo koje je proreklo u knjizi proroka Zaharije 14:20: "U taj će dan biti na zvoncima konjskim: svetinja Gospodu." (Vidi kod: Woodrow, str. 57. Ovakvo tumačenje pomenutog stiha naravno nema nikakve veze sa ekserima sa Hristovog krsta niti pak sa pomenutim carem, kao što je to iz čitavog konteksta knjige sasvim očigledno.)

A što se tiče srednjevekovne prakse, koju nam je Jevsevije Popović takođe preneo, a to je da su se komadići Hristovog krsta raznosili širom sveta zbog poštovanja i poklonjenja njima od strane vernika, mogli bismo da i o njoj kažemo nekoliko reči. Naime, broj ovih manjih ili većih delića "pravog Isusovog krsta" se toliko bio namnožio po čitavom svetu tokom srednjeg veka da je francuski reformator Žan Kalvin jednom prilikom rekao da, kada bi se svi oni sakupili na jedno mesto, mogli bi da formiraju dobar brodski tovar. To je svakako trebalo da znači da je najveći deo tih komada drveta bio lažno predstavljan i pogrešno smatran za deliće Hristovog krsta! Da bi objasnio postojanje ove velike količine drvenastog materijala otkinutog od pomenutog "pravog krsta", sveti Paulin (Pavle) je ovu pojavu objašnjavao "reintegracijom krsta". Drugim rečima, ma koliko se komadića od njega lomilo, originalni Hristov krst se nikada nije smanjivao u svojoj veličini. (Woodrow, str. 59.)

Šta Sveto pismo kaže o ovakvom poštovanju komadića drvenog krsta na kome je Hristos bio raspet (i pored toga što smo ustanovili da je pripovest o pronalaženju tog krsta najverovatnije legendarna tj. neistinita)? Da li bi Gospodu odista bilo ugodno da se njegovi vernici klanjaju pred "Krstom" i celivaju ga svojim usnama, pa makar on bio uistinu pronađen? Božija Reč nam daje više nego jasan odgovor na ovo pitanje.

Drveni krst na kome je Hristos bio raspet (a njegov tačan oblik nam nije poznat) poslužio je svojoj svrsi na dan Gospodnje smrti na Golgoti. Posle tog veličanstvenog događaja iskupljenja greha čovečanstva pred Bogom Ocem, gruba drvena naprava koja je tom cilju poslužila - trebala je da bude zaboravljena. Iako apostoli u svojim poslanicama na više mesta spominju Hristov krst (1. Kor. 1:17-18; Gal. 5:11; Gal. 6:12, Gal. 6:14; Ef. 2:16; Fil. 2:8; Fil. 3:18; Kol. 1:20; Kol. 2:14; Jev. 12:2; 1. Pet. 2:24), on u njihovim mislima ni na jednom mestu ne predstavlja predmet kojem bi trebalo iskazivati neko posebno poštovanje. Hristov krst u novozavetnim poslanicama predstavlja sliku više nego bolne, sramne i ponižavajuće smrti kojoj je Gospod bio podvrgnut radi spasenja grešnika. Misli i pouke apostola upućene vernicima su uvek bile usmerene samo i jedino na Isusa Hrista Spasitelja, a ne na komad drveta. Da apostoli nisu odavali nikakvo poštovanje krstu na kome je Hristos bio raspet svedoči i činjenica da nikada na takvo poštovanje nisu upućivali ni svoje učenike, te da su ponekada, u svojim propovedima govorili, jednostavno, da je Isus bio raspet "na drvetu": "I kad su svršili sve što je napisano za njega, skinuše ga sa drveta i metnuše u grob." (Dela 13:29). "On je na svom telu poneo naše grehe na drvo, da se oprostimo grehova i da živimo za pravednost; njegovim ranama ste isceljeni." (1. Pet. 2:24).

U Starom zavetu je postojala jedna vrlo dobra slika Hristovog krsta, kao i samog Isusa koji spasava sve koji na Njega kao Spasitelja pogledaju verom. Evo šta je o ovoj slici krsta (i sebe samog) rekao Gospod Isus Hristos: "I kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji, tako treba da se podigne Sin čovečji, da svaki - ko veruje - ima u njemu život večni." (Jn. 3:14-15).

Dakle, kao što je Mojsije podigao zmiju u pustinji, tako je trebao da bude podignut i Isus, da bi svi koji u njega veruju stekli oproštenje greha i večni život. O kakvom se podizanju zmije zapravo radi? Evo šta je o pozadini ovoga događaja zapisano u Starom zavetu: "I vikaše narod na Boga i na Mojsija: zašto nas izvedoste iz Misira da izginemo u ovoj pustinji? Jer nema ni hljeba ni vode, a ovaj se nikaki hljeb već ogadio duši našoj. A Gospod pusti na narod zmije vatrene, koje ih ujedahu, te pomrije mnogo naroda u Izrailju. Tada dođe narod k Mojsiju i rekoše: zgriješismo što vikasmo na Gospoda i na tebe; moli Boga neka ukloni zmije od nas. I Mojsije se pomoli za narod. I Gospod reče Mojsiju: načini zmiju vatrenu, i metni je na motku, i koga ujede zmija, neka pogleda u nju, pa će ozdraviti. I načini Mojsije zmiju od mjedi, i metnu je na motku, i koga god ujede zmija on pogleda u zmiju od mjedi, i ozdravi." (4. Moj. 21:5-9)

Ovaj starozavetni događaj je bio predivna slika spasenja od večne pogibije kao i oproštenja greha koje zadobija svaka osoba koja se verom, bez ikakvih svojih zasluga i dobrih dela, pouzda u delo Onoga koji je bio raspet na Golgoti. Izrailjci, čijim je venama tekao zmijski otrov, nisu imali vremena da učine bilo kakvo dobro delo da bi bili spaseni. Jednostavnim Božijim rešenjem, pogledom na zmiju koju je Mojsije napravio od bakra i stavio na vrh štapa, svaki ujedeni bi bio smesta isceljen a zmijski otrov bi bio neutralisan. Međutim, iako je pomenuta bakarna zmija poslužila svojoj svrsi u pustinji, jednom za svagda, Izrailjci su je ipak sačuvali. Nekoliko stotina godina nakon Mojsijevog vremena, posle smrti cara Solomona i svog duhovnog posrnuća, od nje su načinili idola kome su se klanjali i kadili dimom od tamjana. Judejski car Jezekija je, nakon što je stupio na presto, uništio pomenutu zmiju i prekinuo idolopoklonstvo koje se pred njom vršilo: "A treće godine carevanja Osije sina Ilina nad Izrailjem zacari se Jezekija sin Ahazov nad Judom. Bijaše mu dvadeset i pet godina kad poče carovati, i carova dvadeset i devet godina u Jerusalimu. Materi mu bješe ime Avija, kći Zaharijina. I činjaše što je pravo pred Gospodom sasvijem kao što je činio David otac njegov. On obori visine, i izlomi likove i isječe lugove , i razbi zmiju od mjedi, koju bješe načinio Mojsije, jer joj do tada kađahu sinovi Izrailjevi; i prozva je Neustan (tj. "Nečisto"; prim. I.S.)." (2. Car. 18:1-4)

Kao što možemo da uočimo, štap i bakarna zmija koji su u jevrejskoj prošlosti odigrali tako važnu ulogu spasenja naroda od sigurne smrti, i bili napravljeni po Božijem izričitom naređenju, kada su izvršili svoju funkciju postali su nepotrebni. Šta više, njihovo čuvanje u narodu je rezultovalo krajnje negativnim posledicama, jer su počeli da budu smatrani nekom vrstom "svetih relikvija" kojima su ukazivali poštovanje koje je bilo suprotno Božijoj volji.

Isti je slučaj i sa drvenim krstom na kome je bio raspet Gospod Isus Hristos. Krst je u potpunosti poslužio svrsi kojoj je bio namenjen. Na njemu je stradao Onaj koji je na sebe uzeo sve grehe sveta. I dan danas, svaki pojedinac koji verom pogleda u Njega prima oproštenje greha i večni život.

Sudeći prema izveštaju iz maločas navedenog teksta (kao i ponašanju apostola i drugih učenika u Novom zavetu), krstu na kome je bio raspet naš Gospod pa makar bio on i zaista pronađen, ne bi trebalo ukazivati nikakvu religijsku počast. Bilo kakvo poštovanje krsta od strane hrišćana koje bi bilo nalik poštovanju Mojsijevog štapa i bakarne zmije od strane starozavetnih Izrailjaca, sasvim sigurno ne bi bilo Bogu po volji. Upravo iz tog razloga, apostoli, zajedno sa hiljadama prvovekovnih vernika, nisu praktikovali niti pak upućivali druge na ovu očigledno pogrešnu religijsku praksu.

Hvala vam na javljanju.
Božji blagoslov.