Naslovna » U Hristu » Članci » ....

Kako to, care ravnoapostolni?

dr Aleksandar Birviš

Iako je car Konstantin naš zemljak (rođen u Nišu između 274. i 285. god.) o njemu nemamo neki poseban spis na našem jeziku. Koristimo crkvene istorije, opšte (svetovne) istorije i neke posebne istorije (Rima, Vizantije, starog veka i sl.).

Car Konstantin. Glava u mermeru, oko 325 god. Car Konstantin je nazvan velikim iz dva razloga: prvi - njegova su državnička dela, vojna sposobnost i politička mudrost bili veliki; drugi - Konstantin Veliki se ovim razlikuje od drugih velikana istog imena: vizantijskih vladara, carigradskog patrijarha, slovenskog apostola (Ćirila) i sl.

Glavni izvori o Konstantinu Velikom potiču od "oca crkvene istorije" Jevsevija Kesarijskog (Euzebija iz Cezareje, umro oko 340. god.). Ovaj pisac je dobar istoričar, ali je nepouzdan kad je reč o caru Konstantinu, jednostavno zato što su njih dvojica bili savremenici, a ni danas se niko bez nevolje ne usuđuje da saopšti nešto neprijatno i nepovoljno o živom vladaru.

Iznenađujuće pitanje

Teško bi se život cara Konstantina mogao ocrtati u jednom potezu. Za to su potrebna posebna proučavanja, mnogo više izvora, spisateljskog iskustva i vremena. Želja mi je da pokrenem jedno - po mom mišljenju - ključno pitanje: Da li je ravnoapostolni car Konstantin Veliki bio hrišćanin?

Na prvi pogled ovo pitanje izgleda suvišno, da ne kažem drsko. Zar neko sumnja u to? Nije li to onaj kom se svake godine na dan 3. juna na desetak mesta samo u Beogradu poje:

"Kada je na nebu ugledao znak krsta Tvoga,
i kao Pavle primio poziv, ne od ljudi.
Tvoj apostol među carevima predao je u Tvoje ruke,
Gospode, carski grad..."

Ipak, ostajem pri postavljenom pitanju svesno računajući da će neko reći da sam dubitator excebialis.

Prvo treba raspraviti Konstantinovo obraćenje. U njegovo vreme hrišćanstvu, odn. Hristu se pristupalo iz uverenja. Niko nije postajao hrišćanin zato što su mu roditelji bili hrišćani. To ni kasnije nije bio slučaj. Ni oni kojima su roditelji i praroditelji bili hrišćani nisu krštavani kao deca, nego tek kad se odrasle tako je bilo sa Vasilijem Velikim, Jovanom Zlatoustim i drugima).

Kao Konstaminovo obraćenje istoričari navode događaj iz 312. godine. Konstantin je na različite načine savlađivao protivnike koji su hteli da se nametnu kao carevi. Preko Alpa je došao u Rim. Trebalo je da se sukobi sa Maksencijem i njegovom nadmoćnom vojskom. Uoči bitke, Konstantin je na nebu vidio blistavi krst i natpis: "U ovom ćeš znaku pobediti". Naredio je da se krst izveze na zastavama, a Hristov monogram stavi na šlemove i kacige njegovih vojnika. Pobedio je i uvideo da je Gospod Isus pravi Bog.

Dalja razjašnjavanja

Ni teološki ni psihološki ne može se vera poistovetiti sa uviđanjem. (Npr.: svi lekari uviđaju da je pušenje pogubno, ali svi lekari ne ostavljaju duvan). Vera zahteva doslednost. Konstantin je uvideo da je Hristos Gospod, međutim, on nije ostavio mnogoboštvo: do smrti je nosio titulu vrhovnog prvosveštenika (žreca).

Kao plod Konstantinova obraćenja navodi se izdavanje Milanskog akta o slobodi hrišćana (313). Ovim aktom nije dana sloboda nego je određen pravni položaj na načelu trpeljivosti: hrišćani imaju prava što ih imaju i druge veroispovesti, tj. svaka veroispovest valja da trpi druge, a svi podanici Rimskog carstva treba da se mole za imperatora i imperiju. Taj akt nije izdao Konstantin, nego su ga izdali on i Lukinije kao savladari. U njemu nije saopšteno ništa novo, nego je potvrđen edikt o trpeljivosti što ga je progonitelj Galerije izdao 311. godine, kad je video da mu se smrt ozbiljno približava. Kod Konstantina je ovaj akt proizvod državničke mudrosti. On je ovim smanjio jednu od unutrašnjih napetosti u Rimskom Carstvu. Imperija je bila ogromna, nemira je bilo na svim stranama i on je uspešno smirivao. Govoriti o Milanskom aktu kao posledici obraćenja znači ostaviti druge učesnike u istom svetlu. Međutim, ni Galerije ni Likinije nisu bili obraćeni - to je nesporno. Šta više, Likinije je od 316. počeo goniti hrišćane. To je činio sve dok ga Konstantin nije pobedio 323. odn. dao pogubiti 324. godine. Zašto bismo Konstantina smatrali izuzetkom?

Ako je verovao, onda je pitanje zašto nije nastojao da tu veru upozna i produbi. Kad je izbio arijevski spor (Da li je Isus stvoren ili nestvoren? Da li je jednobitan ili istobitan s Ocem?) car je smatrao da se hrišćani spore o nebitnim sitnicama. Tek kad je primetio da ti nemiri uznemiravaju carstvo, Konstantin je sazvao sabor (koncil) u Nikeji (325). Na saboru je vodio glavnu reč i doprineo pobedi Arijevih protivnika. Odluke sabora je proglasio opštevažećim za celu Imperiju i arijevce sklonio sa crkvenih položaja. Međutim, već 328. se počeo kolebati. Svog rođaka Jevsevija (Euzebija) vratio je na položaj nikomidijskog episkopa. Polako je popušta pred arijevcima. Nameravo je da i samog Arija vrati u sveštenički čin. Ovom se usprotivio poglavar aleksandrijske crkve, Atanasije. Konstantin je onda (335) proterao Atanasija iz Aleksandrije u Trir (Trier, Zap. Nemačka). U međuvremenu Konstantin je učestovao u ubistvu svog sina Krispa (326) i druge žene Fauste (327).

A krštenje?

Teško je razjasniti Konstantinovo krštenje. Većina onih koji o njemu pišu govori kako je car. posle čudesne pobede (312) postao hrišćanin u duši. Prilično nerazumljivo: čega se imao plašiti car i vojskovođa? Rimokatolici su kasnije pustili u opticaj jedno kazivanje po kom je car Konstantin u Rimu oboleo pa je izlečen molitvama pape Silvestra (314-335) i rimskih hrišćana, te je tada kršten (po drugima: tada je obećao da će se krstiti u Jordanu, ali se kasnije pravdao kako od državnih poslova ne može da stigne). U ovo danas niko ozbiljan ne veruje ni u Rimu ni izvan Rima.

Iz istorijskih izvora znamo da je Konstantin 336. godine crkvenu vlast u svom prestonom gradu (Vizantu, odn. Konstantinopolisu, tj. Carigradu) dao arijevcima. Pred smrt se povukao sa prestola, carstvo podelio trojici sinova i otišao u banju blizu Nikomidije. U Nikomidiji ga je krstio onaj njegov rođak, episkop Jevsevije, inače vođa arijevaca. To se zbilo 337. godine. Ubrzo je Konstantin umro.

Ako poslušamo apostola

Slobodan sam da svoje čitaoce podsetim na reči apostola Pavla:

"Jer ako ispovedaš ustima svojim da je Isus Gospod, i veruješ u srcu svome da ga Bog podiže iz mrtvih, bićeš spasen. Jer se srcem veruje za pravednost, a ustima se ispoveda za spasenje." (Rim. 10,9-10).

Ostalo prosudite sami.


P.S.
Za one koji nisu zavoleli latinski: dubitator excubialis znači "dežurna sumnjalica".

Izvor: Iskre, 1/1986.
"Koji, dakle, svog sina ne poštede, nego ga predade za sve nas, kako, dakle, da nam s Njim sve ne daruje?"
- Rimljanima 8:32

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 536
Ukupno: 2382196
Generisano za: 0.005''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/clanci/konstantin.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.