• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Poštovani,
hvala vam na javljanju.

Postavljate pitanja na koja je nemoguće dati kratke odgovore. Pitanja koja se oslanjanju na mnoga druga učenja iz Pisma, poput učenja o dve Hristove prirode, učenja o spasenju i učenja o Božjoj objavi i prirodi ("Trojstvu"). Nisam siguran koliko ste zaista sa svim ovim i u kojoj meri upoznati, jer ako niste teško da ćete razumeti neke stvari koje vam ovde želim reći.


1) "Trojstvo"

Treba razumeti da hrišćansko učenje o "Svetoj Trojici" ili "Trojstvu" se zasniva i do njega se dolazi putem takozvane "postepene Božje objave" iz Svetih spisa. Dakle, crkva je do ove doktrine došla čistom indukcijom nakon prikupljanja i upoređivanja onoga šta su Hristos i Pismo imali za reći o samoj osobi Božanstva i o Njegova tri posrednika u spasavanju čoveka.

Najteža stvar u vezi doktrine o "Svetom Trojstvu" jeste taj, da ne postoji dobar način da se ono adekvatno objasni. Pitanja Božje (transcendentne) suštine su apstraktni koncepti koje ni jedno ljudsko biće (stvorenje) ne može u potpunosti shvatiti, a kamoli tačno objasniti i sročiti u neku definiciju od reči. Bog je mnogo veći od nas, naših umova i naših shvatanja. Zar ne?

Imajte na umu da sama reč "Trojstvo" nije korišćena u Pismu. Ovo je termin koji je izabran u nastojanju da se što bliže opiše (definiše) trojedini Bog, tj. činjenica da postoje tri večne osobe iste suštine ili biti, koje opet čine Božju jednu i jedinstvenu osobu. Treba da shvatite da ovo NIJE ni na koji način sugerisanje da postoje tri Boga, ovako nešto hrišćanska doktrina o "Trojstvu" nigde ne uči, a kako to najčešće proizvoljno tumače onih koji ovo ne žele razumeti.

Treba biti veoma pažljiv kada se pokušava opisati osobnost Boga i "Trojstva". Naša definicija osobnosti kao izražaj bića koje poseduje um, emocije i volju, potpuno je neadekvatna kada se ona primeni i na osobe "Trojstva", jer ona implicira ograničenja i odvojenost. Pismo nas jasno uči da svaka od tri osobe "Trojstva" ima sopstvenu svest o sebi i upravlja sama sobom, ali nema ni najmanjeg nagoveštaja da jedna osoba može delovati u suprotnosti drugoj, već uvek u savršenom skladu i jedinstvu sa ostalim osobama - kao jedna osoba.

U pokušajima da razumemo reč "osoba" kada se ona odnosi na "Trojstvo", skloni smo ići u dve krajnosti. S jedne strane skloni smo pomisliti kako "Trojstvo" predstavlja samo različite aspekte u kojima nam se pokazuje jednoosobni Bog (ovo mišljenje, tj. jeres je poznato kao sabelijanizam). S druge strane, ne smemo preterano naglašavati ni razlike između osoba, jer bi smo onda govorili o tri odvojena bića u Božanstvu sa različitim prirodama. No, u Bogu postoje tri centra izražaja, ali u jednoj istovetnoj prirodi. Tri oblika Njegova bića, ili tri vida pod kojima njegova božanska bit postoji, ovo se ne može adekvatno opisati rečju "osoba", ali opet ovaj (slabi) izraz, je najprikladniji izrazi kojim se to može reći.

Vredno je primetiti da nas je sam Gospod Isus učio da oslovljavamo osobe "Trojstva" veoma prisnim i određenim nazivima kao što su: Otac, Sin i Sveti Duh (Branitelj). Jasno je da sam Bog želi da naši ograničeni umovi što jasnije shvate međusobni odnos svakoga od tih božanskih "posrednika" i njihov odnos prema našem otkupljenju. Dakle čini se, kako je reč "osoba" opet najpogodnija da izrazi svu raznolikost onoga što se njome želi reći, a nama na razumljiv način.

O ovim činjenicama je sam Hrist dao najjasnije učenje u 14 i 16 poglavlju jevanđelja po Jovanu. Gospod je razvio ovo učenje naglašavajući svojim učenicima činjenicu kako postoji razlika između Njega i Njegovog Oca, i jasno učeći da postoji i treća osoba, "Branitelj" (parakletos), koga će Otac poslati u Njegovo ime. Hrist opisuje tri osobe kao različite. Ipak je važno primetiti, da je Pismo veoma obazrivo kad pravi ove distinkcije. Učenici na primer, ne trebaju krštavati u tri imena, nego "u ime" (jednina) Oca i Sina i Duha Svetoga. Dakle, "Trojstvena formula" koju je Gospod upotrebio u zapovesti o propovedanju jevanđelja i krštenju (Mt. 28:19) prvi put jasno izražava nauku o Božjem "Trojstvu".

Ne postoji ništa pogrešno ako se koristi termin "Trojstvo", iako ta reč nije navedena u Bibliji, jer smo zaključili da je ta reč upotrebljena da se njome nešto opiše i objasni. Nigde u Bibliji ne postoji ni reč "evangelizacija", pa opet crkva pravi evangelizacije, i koristi tu reč da opiše ono šta radi. Nigde u Bibliji ne postoje ni neke druge reči koje hrišćani koriste ili na kojima se grade neka njihova važna teološka učenja. Dakle, nemojte se kao neki zakačiti samo za termin "Trojstvo", koja je u suštini samo opisna reč, kojom ljudi pokušavaju objasniti Božju suštinu. Ono što je stvarno bitno, jeste da koncept ili ideja predstavljena u reči "Trojstvo" zaista postoji u Pismu.

Uz ovaj podugačak uvod, daću vam sada neke Biblijske stihove koji nagoveštavaju Božje Sveto "Trojstvo"...

U tumačenju nekih ključnih odlomaka iz Starog zaveta, poznavanje Jevrejskog jezika je od velike pomoći. Npr. u Prvoj Mojsijevoj 1:1, imenica "Elohim" (Bog) je korišćena u množini. Dalje, u Prvoj Mojsijevoj 1:26 korišćena je zamenica "nas" (mi), u množini. Nema sumnje da "Elohim" i "nas" se odnosi na više od dve osobe (isto je i u stihovima: 1. Moj. 3:22; 1. Moj. 11:7). U našem jeziku, postoje samo dve forme, jednina i množina. No, u Jevrejskom jeziku postoje, jednina, dvojina i množina. Dvojina je samo za dva (dve osobe). U jevrejskom ova dvojna forma je korišćena za stvari koje dolaze uvek u paru, kao oči, uši, ruke i sl. Reč "Elohim" i zamenica "nas" su u množini - što je definitivno više od dva - i mora se odnositi na tri ili više. Ovo se kasnije i objavljuje i razume tek u Novom zavetu kao: Otac, Sin i Sveti Duh.

Dalje, u Isaiji 48:16 i Isaiji 61:1, Sin govori o Ocu i Svetom Duhu. Uporedite zatim Isaiju 61:1 sa Luka 4:14-19 i vidite da je to Sin koji govori. Matej 3:16-17 opisuje događaj Isusovog krštenja, i u ovome izveštaju se vidi Bog Sveti Duh kako silazi na Boga Sina dok Bog Otac čujno obznanjuje svoje zadovoljstvo Sinom. Već smo spomenuli Matej 28:19, ali i 2. Korinćanima 13:14 je takođe jasan primer gde se spominju različite osobe "Trojstva".

Članovi "Trojstva" uvek prepoznaju jedan drugog kao sebi ravne (božanske). Npr. u Starom zavetu čitamo kako je: "GOSPOD" je prepoznat od "Gospoda" (1. Moj. 19:24). Da "GOSPOD" ima "Sina" (Ps. 2:7, Ps. 2:12; Pri. 30:4). Dok i Duh je prepoznat od "GOSPODA" (4. Moj. 27:18) i od "Boga" (Ps. 51:10-12). Bog Sin je prepoznat od Boga Oca (Ps. 45:6-7; Jev. 1:8-9).

Dakle, Biblija jasno uči u postojanje Boga: Oca, Sina i Svetoga Duha. Svaka osoba "Trojstva" je potpuni (celi) Bog: Otac je Bog: Jovan 6:27; Rimljanima 1:7; 1. Petrova 1:2. Sin je Bog: Jovan 1:1; Jovan 1:14; Rimljanima 9:5; Kološanima 2:9; Jevrejima 1:8; 1. Jovanova 5:20. Sveti Duh je Bog: Dela 5:3-4; 1. Korinćanima 3:16 (Onaj koji prebiva u crkvi i verniku je Sveti Duh: Rim. 8:9; Jn. 14:16-17; Dela 2:1-4).

Hrišćani su vekovima pokušavali da kroz neke primere objasne "Trojstvo". No, ni jedna od tih popularnih ilustracija ne može dati u potpunosti tačan opis "Trojstva". Jaje (ili jabuka) nije dobra ilustracija jer su ljuska, belance i žumance delovi jajeta a ne jaje za sebe. Otac, Sin i Sveti Duh nisu delovi Boga, svaki od njih jeste u punom smislu Bog. Ilustracija sa vodom je malo bolja, ali još uvek nedovoljno adekvatna da opiše "Trojstvo". Tečnost, vodena para i led su tri forme vode. Otac, Sin i Sveti Duh nisu tri forme Boga, svaki od Njih je u potpunosti jedan isti Bog. Sledeća je ona matematička: 1x1x1=1. Ovaj primer skoro i da bude zadovoljavajući, jer ističe istu suštinu ili bit (vrednost) i ravnopravnost ili jedinstvo među članovima. No, to je opet samo prosti broj koji sugeriše ograničenost i nešto što je 3x isto, a u "Trojstvu" vlada večnost, različitost i opet jednoosobnost. Dakle, sve ove ilustracije nam mogu dati neku sliku "Trojstva", ali ta slika nije u potpunosti ispravna, jer je uvek nečim ograničena i navodi nas na pogrešne zaključke.

Crkva se kroz istoriju "lomila" po pitanju učenja o "Trojstvu", jer je bilo onih koji to nisu mogli razumeti ili su se "iz petnih žila" trudili to tačno definisati, tako da su nastale brojne jeresi po ovom pitanju. Jedna od glavnih jeresi je takozvani arijanizam. Arije (oko 325. god.) je tvrdo isticao da je Bog jedan, a opet je previše naglaska položio na svoje učenje o osobama "Trojstva", tako da je on bukvalno podelio božanstvo. Rezultat toga je bilo učenje da su Sin i Duh Svetog manji od Oca, da su oni podređena (niža) bića koje je Otac stvorio da budu njegovi posrednici u Njegovu opštenju sa svetom i čovekom.

Dakle, Arije, je spustio Isusa Hrista (i Duha) ispod nivoa striktnog božanstva. On je priznavao Njegovo božanstvo u drugom smislu, ali je negirao Njegovo večno sinovstvo. Arije je smatrao kako je Hrist postojao pre postanka sveta, ali je govorio da nije suvečan sa Ocem. Naučavao je, da je Duh postao od Sina, a dalje su Arijevi sledbenici redukovali Duha na relativni oblik božanstva (u tercijarnom smislu = "onaj treći, onaj najmanji"). Ovo Arijevo (arijenizam) učenje je i danas prisutno i to u učenju Jehovinih svedoka. (Još o arijanizmu možete čitati na stranici "Arijevstvo - jeres i promašaj".)

Kao što sam na početku naglasio, želim i sada ponoviti da je učenje o "Trojstvu" usko povezano sa učenjem o osobi Isusa Hrista (hristologija). Učenju koje govori o dve Hristove prirode, o božanskoj i ljudskoj. Ako se ovo ispravno ne razume, ne može se razumeti ni "Trojstvo". Dakle, ako imate nedoumica i nejasnoća u vezi Hristove osobe, onda je sasvim razumljivo da vam i učenje o "Trojstvu" zvuči teško - "nesvarljivo". Poznavanje istinske osobe Isusa Hrista, je početak poznavanja Boga - Njegove osobnosti, zato i Isus kaže: "Ja sam put i istina i život; niko neće doći k Ocu do kroza me. Kad biste mene znali onda biste znali i Oca mog..." (Jn. 14:6-7).


2) Božanstvo Isusa Hrista

Postoji mnogo stihova i odlomaka u Pismu koji potvrđuju Isusovo božanstvo, tačnije Isusovu božansku prirodu. Praktično cela Biblija o tome govori, kada govori o Božjem Mesiji, koji je sam Gospod i jedini Spasitelj (Isa. 45:21). Mesija se rađa kao Isus (Lk. 1:31), a što znači "Jahve je Spasitelj", a naziva se "Emanuilo", što doslovno znači: "Bog sa nama" (Mt. 1:23), itd. No, pogledajmo neka mesta u Pismu malo bolje...

Nigde u Bibliji nije zapisano da je Isus doslovno rekao: "Ja sam Bog." No, ovo ne znači da On nije objavio da jeste Bog. Uzmimo na primer Isusove reči u Jovanu 10:30, gde On kaže: "Ja i Otac jedno smo." Na prvi pogled, ovo možda ne izgleda kao izjava da je On Bog. Međutim, pogledajmo na reakciju Jevreja na Njegovu izjavu: "Odgovoriše mu Judeji: za dobro delo te ne zasipamo kamenjem, nego zbog hule na Boga, što se ti - kao čovek - gradiš Bogom" (Jn. 10:33). Jevreji su ovu Isusovu izjavu dobro razumeli kao tvrdnju da je Bog - da se On ravna Bogu, da doslovno govori da je "On i Bog jedno i to isto". Zar ih Isus ne bi ispravio da ovaj njihov zaključak je bio pogrešan? No, u stihovima koji slede, Isus kao pobožni Jevrejin nikada se nije ogradio do onoga šta je rekao, tj. onoga šta su Jevreji razumeli. On se nije ispravio govoreći: "Pogrešno ste me razumeli... Ja nisam rekao da sam ravan Bogu." To nam jasno ukazuje da je Isus zaista i mislio to što je rekao, i da su ga Jevreji dobro razumeli, kada je izjavio: "Ja i Otac jedno smo" (Jn. 10:30).

Jovan 8:58 je drugi primer. Isus je tu izjavio: "Zaista, zaista kažem vam: ja postojim pre nego što se Avram rodio!" I iznova, kao odgovor na ovo, Jevreji su uzeli kamenje u pokušaju da ga kamenuju (Jn. 8:59). Zašto bi Jevreji želeli da kamenuju Isusa ako On nije rekao nešto što su oni verovali da je bogohulno, u ovom slučaju, tvrdnju da je Bog? Samo Bog može posedovati atribut "večnosti" na koji se ovde Isus poziva i pripisuje ga sebi, a pobožni Jevreji su ovo veoma dobro razumeli.

Jovan 1:1 jasno kaže da "Bog beše Reč." Jovan 1:14 dalje kaže: "Reč se ovaploti." Ovo jasno pokazuje da je Isus Bog koji je došao u telu. Dalje, Toma, jedan od učenika, kada se susreo sa vaskrslim Hristom je izjavio: "Gospod moj i Bog moj" (Jn. 20:28). Isus ga ne ispravlja, On prihvata taj naziv! On prihvata ovo Tomino obožavanje, koje je namenjeno samo Bogu, a koje ni jedan pobožni Jevrejin ne bi olako izgovorio, tj. za sebe prihvatio.

U poslanici Titu 2:13, apostol Pavle nas ohrabruje da čekamo na dolazak "našeg Boga i Spasitelja - Isusa Hrista". Pavle ovde stavlja znak jednakosti između "Boga" i "Hrista". (vidi još i 2. Pet. 1:1). Pisac poslanice Jevrejima, kako to čitamo u Jevrejima 1:8, navodi: "A sinu: Presto je Tvoj, Bože, va vek veka; palica je pravde palica carstva Tvog." On jasno ovde govori o Sinu - Isusu - koji sedi na prestolju Božjem i koji ima u svojoj ruci svu vlast. No, u Otkrivenju postoji još nekoliko odeljaka za koje je prilično jasno da je Isus Bog (npr. Otk. 22,13).

U Otkrivenju, jedan anđeo upućuje apostola Jovana da slavi jedino Boga (Otk. 19:10). U više navrata u Pismu Isus prihvata slavljenje ljudi (Mt. 2:11; Mt. 14:33; Mt. 28:9; Mt. 28:17; Lk. 24:52; Jn. 9:38). On nikada ne ukorava ljude kada ga slave, kada kleče pred njime, da ga čašćavaju nazivima koji jedino Bogu pripaju. Da Isus nije bio Bog, On bi ljudima rekao da ga ne slave, baš kao što je i anđeo u Otkrivenju to naložio apostolu Jovanu.

Isusu su takođe davana imena koja su jedinstvena za Jahvu (Ili "Jehova" ako vam se više sviđa, što je formalno ime za Boga, ili kao JHVH) u Starom zavetu. Starozavetni naziv "Otkupitelj" (Ps. 130:7; Os. 13:14) je korišćen za Isusa u Novom zavetu (Tit 2:13; Otk. 5:9). Isus je nazvan Emanuilo ("Bog sa nama", Mt. 1:23). U Zahariji čitamo da je Jahve je taj koji kaže: "pogledaće na mene, onoga kojega probodoše" (Zah. 12:10), a Novi zavet ovo jasno primenjuje na Isusovo raspeće (Jn. 19:37; Otk. 1:7). Ako je Jahve taj koji je proboden i na koga su pogledali, i ako je Isus taj koji je proboden i na koga su pogledali, onda je Isus Jahve. Pavle tumači Isaiju 45:22-23 primenjujući te stihove baš na Isusa, u Filipljanima 2:10-11. Dalje, Isusovo ime se koristi uporedo sa Jahvinim u blagoslovu: "Blagodat vam i mir od Boga Oca našega i Gospoda Isusa Hrista" (Gal. 1:3; Ef. 1:2). Ovo bi bilo bogohuljenje u slučaju da Hrist nije bio božanskog porekla. Isusov naziv Sin se pojavljuje uporedo sa Jahvinim u Isusovoj zapovesti za krštenje "u ime [jednina] Oca i Sina i Svetog Duha" (Mt. 28:19; vidi takođe i 2. Kor. 13:14). U Otkrivenju Jovan kaže da "sva stvorenja slave Hrista" (Jagnje) - samim tim Isus nije stvorenje poput njih (Otk. 5:13), već je veći od njih - njihov Stvoritelj.

Dakle, Hrist je poistovećen sa Jahvom Starog zaveta, Isusu su dati isti naslovi ili titule kao i imenu JHVH. Ovo jasno svedoči o tome koje je Isus (tj. JHVH), i prema Njemu se treba imati ispravan stav i dati mu slavljenje koje mu s pravom pripada. Apostoli su ovo jasno razumeli, kao i vrhovni jevrejski sveštenici toga vremena. Razumeli su "ko je bio Isus" i ono "šta je On o samom sebi govorio". Ustvari, to "što je On bio" je bio jedini razlog, jedina Njegova krivica zbog koje su ga razapeli. Pažljivo pročitajte celi odeljak koji govori o Njegovom saslušanju pred sinedrionom, Matej 26:56-66. Veliki sveštenik je jasno shvatio iz Isusovog odgovora da Isus za sebe govori da je On Mesija o kome govori Pismo (Danilo), a Jevreji su verovali da Mesija, koji ima doći sam Gospod - Jahve.

Treba još zapaziti da upotrebljavajući reči "Ja jesam" (ili "Ja sam" kako to naši prevodi navode) u Jovanu 8:56-58, Isus upotrebljava naročiti oblik glagola "biti" i na taj način tvrdi nešto više od svoje same preegzistencije, jer su Jevreji ono što je rekao doslovno smatrali jednakom tvrdnjom da On sebe smatra za Boga. "Ja jesam" je zapravo, starozavetno Božje ime iz Druge Mojsijeve 3:14. Isus je izraz "Ja jesam" više puta upotrebljava bez oznake (npr. Jn. 8:24; Jn. 18:5 i dalje). Zanimljivo je da te reči ljude obaraju ljude na zemlju (na kolena, vidi Jn. 18:2-6) i može se zaključiti da je u pitanju isti onaj autoritet koji je i Mojsiju govorio iz gorućeg grma.

Dela apostolska drže da je Isus "Gospod" (Dela 2:36; Dela 7:59; Dela 9:17) i "Gospodar svega" (Dela 10:36). Dobro je poznato, da grčka reč kyrios je ista reč koja se u Septuaginti upotrebljava za Gospoda (Jahve). Čak i Petar pokazuje da Isus deli Božje prestolje (Dela 5:31). Ako On nije Bog - ravan Bogu - zar bi Bog to dozvolio? No, to ukazuje da jeste, a na Božjem prestolju može biti samo jedan.

Najvažniji razlog zbog koga Isus mora biti sam Bog, je zbog pitanja našeg spasenja. U slučaju da On nije Bog, Njegova smrt ne bi bila dovoljna da plati kaznu za grehe čitavog sveta (1. Jn. 2:2). Samo je Bog mogao da plati tako veliku kaznu. Samo je Bog mogao da preuzme grehe celog sveta (2. Kor. 5:21), da umre, ali i da bude vaskrsnut - dokazujući svoju superiornost nad grehom i smrću (vidi Ps. 68:20).

U prilog Isusovim specifičnim tvrdnjama o sebi, Njegovi učenici (apostoli) su takođe priznavali Hristovu božansku prirodu. Oni su tvrdili da Isus ima pravo da oprašta grehe - nešto što je samo Bog mogao da uradi (Lk. 5:20-24), jer je Bog taj koga našim grehom vređamo i od koga jedinog možemo primiti oproštenje (Dela 5:31; Dela 13:38; Kol. 3:13; Ps. 130:4; Jer. 31:34). U tesnoj vezi sa poslednjom tvrdnjom, Isus je takođe rekao, da će On biti taj koji će "suditi živima i mrtvima" (2. Tim. 4:1), a takvu vlast može imati samo sam Bog.

Na kraju, dela koja je jedino Bog mogao da učini su pripisana Isusu. Isus ne samo da je vaskrsavao mrtve (Jn. 5:21; Jn. 11:38-44), On je stvorio i održava univerzum (Jn. 1:1-3; Kol. 1:16-17). Ova činjenica dobija još više na snazi kada se uzme u obzir da je Jahve bio taj koji je stvarao (Isa. 44:24). Isus poseduje osobine koje jedino Bog može da imati: večnost (Jn. 8:58), sveprisutnost (Mt. 18:20, Mt. 28:20), sveznanje (Mt. 16:21), svemoć (Jn. 11:38-44).


3) Ko je taj "dobar"?

Pogledajmo sada taj česti prigovor kritika (uglavnom Jehovinih svedoka) Hristovog božanstva koji oni izvlače iz Jevanđelja po Marku 10:17-18, gde Isus kaže: "...što me nazivaš dobrim? Niko nije dobar - osim jednoga Boga". (Karadžić koristi reč "blagi".) Prema njima Isus ovde poriče da je Bog, jer da je Bog priznao bi da je dobar - prihvatio bi hvalu, ne bi je odbacio. No, ovo je proizvoljno tumačenje i nerazumevanje same suštine odeljka.

Treba primetiti da mladić oslovljava Isusa sa "učitelju" (ravi), dakle on ne upotrebljava neki od Mesijanskih naziva ili titula, što nam govori da je on Isusa smatrao kao jednog od mnogih rabina toga vremena. Dalje, izraz "dobar" je zaista u apsolutnom smislu rezervisan samo za Boga, to je nešto što je svaki Jevrejin toga vremena znao (Ps. 86:5; Ps. 100:5; Ps. 103:8; Ps. 106:1, itd). No, Isus nije ukorio mladića što ga je njime častio, On mu nije rekao: "Nemoj mi govoriti da sam ja dobar, jer je samo Bog dobar", već: "Zašto me nazivaš dobrim, kada znaš da je jedino Bog dobar?" Isus je njegov izraz upotrebio kao protiv-pitanje, kojim je hteo iskušati mladićevu veru u Njega. Međutim, bogataš nije bio spreman priznati Isusa za nešto više. Mladić nije imao svesti o stvarnoj Hristovoj veličini, da je imao, najverovatnije bi na Isusovu opasku spremno odgovorio: "Da, zato te i ja nazivam dobrim." Suština cele ove situacije je slična kao sa ženom Hananejkom, no, za razliku od ovoga mladića žena je položila "ispit vere" (Mt. 15:22-28), ona je svesno priznala stvarnu Isusovu veličinu.

Dalje, kao podršku celom ovom tumačenju možemo se pozvati i na Jovan 10, gde Isus sam sebe čak tri puta naziva "dobrim". Kako to? Zar ne bi bilo nedosledno sa Isusove strane da nešto takvo prvo poriče a zatim da to sebi pripisuje? Naravno, to ne može biti. Iz svega ovoga je jasno da Isus nije mislio ili rekao Ono što mu kritici žele pripisati ili mu "staviti u usta" po njihovom tumačenju Marko 10:17-18. (Naziv "Dobri Pastir" kojim Isus sam sebe oslovljava je direktno pozivanje na Boga kao Pastira, Isaija 40:10-11. Takođe, Psalam 23 govori o "Dobrom Pastiru", a koji je Bog - Jahve.)

Poštovani,
Hrist je dokazao svoju božansku prirodu raznim čudima, uključujući najpre samo vaskrsenje (Ps. 68:20) koje je zauvek promenilo istoriju sveta. Hrist je jasno tvrdio da je On Jahve ("Ja jesam"). On je sam za sebe, kroz svoja dela i učenje jasno dokaza da je božanskog porekla, a ne neki "učitelj", "savršeni čovek" ili samo "proprok", već jedini i Istinski Bog, utelovljeni Bog. Njegovi prvi sledbenici, koji su bili Jevreji i koje bi i najmanja idolatrija sablaznila, su u to verovali i obraćali mu se kao takvom.

U nadi, da vam je ovo moje poduže pismo pomoglo,
želim vam dalja napredovanja na vašem ličnom putu do Boga.


P.S.

"Isus mu reče: JA [JE]SAM put i istina i život; niko neće doći k Ocu [Jahvi] do kroza me [Isusa]. Kad biste mene [Isusa] znali onda biste znali i Oca [Jahvu] mog..." (Jn. 14:6-7, [naglasak dodat]).