Naslovna » U Hristu » Članci » ....

Arijevstvo - jeres i promašaj

dr Aleksandar Birviš
- Uvodna napomena: U ovom članku ću koristiti izraz Sveta Trojica, Izraz Trojstvo je pomalo nezgodan. On je istog tipa kao i reč dvojstvo, a to je deo naziva kliničke slike za duševne bolesti (dvojstvo ličnosti, šizofrenija). Trojstvo bi tako označavalo kliničku sliku za bolest u kojoj jedna ista osoba sebe doživljava kao tri ličnosti (raspad ličnosti).

Pišući o caru Konstantinu (Iskre 1/86, str. 10-11) pominjao sam Arija i arijevstvo. Nadam se da sam doprineo upoznavanju istorijskih kretanja Konstantinovog vremena. Želeo bih da naši čitaoci dođu i do nekih daljih i - pretpostavljam - korisnih saznanja.

Arijevstvo je jedna od senki u prošlosti hrišćanstva. Ono je zanimljivo zato što u njemu učestvuju znamenite ličnosti, događaji u vezi sa njim su burni, a zanimljivo je i kao bogoslovsko učenje.

U svojim glavnim vidovima, arijevstvo nije poricalo veru u jednog Boga kao Svetu Trojicu. Naprotiv, arijevstvo je nastalo iz napora da se trojičnost Božija nekako objasni. Ta nastojanja su postajala i pre pojave Arijevih stavova. Arije i arijevci su nastavili, produbili i razvili nešto - što je tinjalo i pre njih.

Bilo je, naime bogoslova koji su, negde krajem trećeg i početkom četvrtog veka, učili ovako: Bog je jedan, ali ima tri lica (slično ulogama u starogrčkom i starorimskom pozorištu); ta lica nisu među sobom jednaka po sili, vlasti i pravima; Sin je potčinjen Ocu, ne samo u odnosu na službu (dela i zadatke), nego je to i potčinjenost suština (biti); svako lice ima božansku suštinu, ona je ista, ali nije jedna. Zbog učenja o potčinjavanju i potčinjenosti suština, ovo bogoslovsko mišljenje je nazvano subordinacionizam (latinski "subordinatio" znači: potčinjavanje).

Gde je umnost, a gde li bezumnost?

Ovakva objašnjenja polaze od pretpostavke da se trojičnost jednog Boga može ne samo veronaučno izraziti nego i objasniti sredstvima razuma. Svet oko Sredozemnog mora bio je zadojen grčko-rimskom filozofijom i orijentalno-egipatskim misticizmom. Blistala je ljudska gordost: ljudski um je sposoban da obuhvati Boga. Ovo shvatanje (uz ostala dela gordosti) Vizantija je prokrijumčarila u hrišćanstvo. Pogledajmo crkvene kalendare. Mnogi grčki crkveni pisci i velikodostojnici imaju viši bogoslužbeni čin (crveno slovo) od pojedinih apostola. U ovom pogledu Grci su sebe nametnuli ne samo pravoslavcima nego i rimokatolicima i istočnim crkvama.

Kao što i danas neki tvrde da znaju šta Bog misli i smišlja (večne planove Božije, Njegov naum i preodređenja), tako su i u početku IV. veka Arije i njegove pristalice mislili da poznaju suštinu bića Božijeg i unutrašnje odnose u Bogu samome. Oni dodaju nove iskaze već postojećem subordinacionizmu. Nabrojaću najvažnije: Sin je ne samo drugačiji, nego je i različit od Oca; Sin nije Otac zato što Sinovljeva suština nije ista sa Očevom; Sin je potčinjen Ocu, Otac je rodio Sina prema svojoj volji; Otac je Sina stvorio u vremenu; to znači da Sin nije večan, nego je nastao kasnije - bilo je vreme kad Otac nije imao Sina; Sin je mlađi od Oca. Pažljivom čitaocu se nameće zaključak da je arijevstvo preslikavanje ljudskih odnosa na biće Božije, odnosno: arijevstvo je suštinske odnose živog Boga krojilo po uzoru grčke porodice onog vremena.

U tom smislu su arijevci Sina smatrali tvorevinom. Gospod Isus je za njih bio prva tvorevina. Po njihovom veroispovedanju Otac je neposredno stvorio Sina, a preko Sina (dakle posredno) je stvorio sve ostale tvorevine. Stvaranje je Otac predao Sinu, tako da je Sin posrednik i izvršilac stvaranja. Arijevci smatraju da se za Sina može reći daje neposredno stvoren iz nebića (ni iz čega), te ne može biti iste suštine sa Ocem, jer Otac nikad nije bio nebiće. Otac je, naime, biće neograničeno prostorom i vremenom.

Međutim, arijevstvo je uglavnom smatralo da je Sin toliko blizak Bogu Ocu, da se o Njemu mirno može kazati da je Sin Božiji i da je Bog. Tu su arijevci postavljali jednu filozofsku razliku: postoji istiniti Bog i Bog po učešću. Tako Sin nije istiniti Bog, nego je Bog po učešću. Sin potpuno učestvuje u Božijoj vladavini (nešto kao vizantijski savladari) te ga hrišćani s pravom i iz učtivosti poštuju kao Boga.

Sinovljeva stvorenost je tako sveobuhvatna da arijevci ne govore o Isusovoj duši i duhu. To je za njih nevažno. Njihovo učenje o čoveku (antropologija) polazilo je od stava da je meso (telo) ogrtač duše, odn. "unutrašnjeg čoveka". Otuda proizilazi i njihovo tumačenje izraza "I Reč postade telom": Sin je uzeo na sebe meso (telo) kao ogrtač Reči, ali nije postao pravi čovek. Razume se, svi arijevci nisu ovo tumačili na isti način. Bilo je nekima od njih lakše da ne proučavaju Sveto pismo, jer im ono i nije pružalo podrške.

Prema učenju arijevaca Sveti Duh je takođe stvoren iz nebića. I Njegova suština je potčinjena. Preko Njega Otac obnavlja i održava ostale tvorevine. U ono vreme (između 318. i 325. god.) stavovi o Svetom Duhu nisu izazvali takvu buru kao učenje o Hristu. Zašto? Verovatno zbog nerazvijenosti bogoslovske misli. O trećem licu Svete Trojice nije se raspravljalo, a nije bilo ni uobličenog jezičkog izraza. Sama pitanja u vezi sa Duhom Svetim izgleda nisu bila u žiži pažnje. Zna se da je jedan znameniti teolog, "otac crkvene istorije", Jevsevije Kesarijski (Euzebije iz Cezareje) poricao božansku suštinu Svetog Duha. Pretpostavljam da su učesnici sporova u vezi sa arijevstvom smatrali da prvo treba izvesti na čistinu pitanja u vezi sa Sinom Božijim, a ostalo će biti rešivo daleko lakše.

Kratak spoj ili neodrživost

Arijevstvo je moglo zadobiti pristalice, ali teško da se moglo održati. Obično se misli daje arijevstvo propalo zato što je carska vlast podržala njegove protivnike. To je tačno samo jednim delom: ortodoksija je ideologija na vlasti. Ipak, vlast je odlukama protiv arijevstva dala snagu državnih zakona. To nije mala stvar, ali treba imati na umu da ti zakoni nisu bili osobito dosledno sprovodeni iz sledeća tri razloga:

- Rimsko Carstvo se u ono vreme već raspadalo. Njegovo pravo je teorijski bilo dobro i zaokruženo, ali je bilo vrlo mnogo snalažljivih ljudi koji su vešto izigravali zakone a brižljivo čuvali svoje položaje i bogatstva.

- Car Konstantin nije bio hrišćanski obrazovan niti oduševljen za pravovjerje. S jedne strane nije bio upućen u bogoslovska mišljenja i sporove, a s druge strane bio je kolebljiv.

- Izvan Rimskog Carstva, a i u pojedinim oblastima njegovim, nije se uopšte marilo za carske zakone. Dobar deo nosilaca vlasti nije bio pismen ili je ta pismenost bila nedovoljna. Šta su oni mogli da shvate i sprovedu?

Valja sagledati i uzroke koji proističu iz samog arijevstva. Ono se nije ponašalo kao organizovano sledbeništvo. Ono je pokušavalo da nešto objasni, ali je zapalo u mnoštvo drugih nejasnosti. Arijevci su bili uticajni pojedinci, prvenstveno iz crkvenih krugova. Oni su među sobom raspravljali pismeno i učeno. Ostali vernici su učestvovali kao navijači: strasno, zaslepljeno, naglo, nasilnički i bez učešća razuma (a rasprave su ipak oblik razumskog razlaganja i izlaganja).

Pretpostavimo da nije bilo Nikejskog sabora (325. god.), da nije bilo velikana crkvene misli koji su odbranili učenje o Svetoj Trojici, te da su arijevci mogli da se nesmetano razvijaju. Šta bi se dogodilo? Stalnim ponižavanjem Hrista dosledni arijevci bi se vratili na neku vrstu judaizma, koji ne bi bio neprijateljski raspoložen prema Spasitelju, ali mu On i ne bi bio Spasitelj. Oni bi se pretvorilo u neku vrstu islama bez Ćabe: umesto Meke hodočastilo bi se u Jerusalim. Tu bi se poštovao Hristos, ali to ne bi bilo hrišćanstvo, jer je odbačen stav: "Hristos je Gospod!"

Istraživati, ali šta?

Arijevstvo je krenulo putem vizantijskog mišljenja. U njemu su preovlađivale logika i dijalektika, a Sveto pismo je vredelo samo ukoliko potpomaže ljudskom mišljenju. Nažalost, ni suprotna strana nije bila privrženija Bibliji. Tražena su rešenja, izjave (formule) i gledalo na prošlost ("kako su to rekli oci i starešine"). Istorija je postajala svojevrsno otkrivenje (nazvano: sveto predanje). Ubrzo je došlo tzv. poluarijevstvo. Poluarijevci su izmudrovali izjavu: Sin je slične suštine sa Ocem, ali nije iste suštine sa Ocem. Ta izjava je postojala i ranije, ali su joj poluarijevci dali novu snagu. I ovo shvatanje je posledica gordosti i zaboravljanja duha Biblije. Većina onih koji misle da će rešiti suštinu Boga živoga zaboravlja onu divnu izreku "Jesti mnogo meda nije dobro, ni istraživati slavu njihovu nije slavno" (Priče 25,27).

Nerazumevanje biblijskih izveštaja o Hristovoj poniznosti i čovečanskoj prirodi dovelo je do zabune: arijevci su pobrkali privremenu Sinovljevu potčinjenost i proglasili je za izvornu, suštinsku i stalnu nejednakost. Ovo drugo su pripisivali Sinu, a ono prvo nisu uzimali u obzir. Uostalom, arijevstvo je koristilo nespretnosti i nedorečenosti dotadanjih pokušaja da se objasni trojičnost jednog Boga. Razvojem dubljeg poznavanja Svetog pisma, arijevstvo se selilo u oblasti gde je to poznavanje bilo slabije (na primer, među Gote). Kasnije su ti narodi postali bogoslovski pismeniji i arijevstvo je iščezlo.

Protivnid arijevstva nisu arijevce smatrali kao protivnike Božije trojičnosti. Tako se dešavalo da se arijevci obraćaju na redovno (državno) hrišćanstvo. Neki od njih su bili kršteni u arijevstvu, a neki mu kasnije pristupili. Od njih se nije zahtevalo da se ponovo krste "u ime Oca i Sina i Svetoga Duha". Oni su primani bez krštenja, jer se i arijevsko krštenje obavljalo po trojičnom pravilu. Krštavanje u ime Svete Trojice primenjivano samo nad onima koji su otišli u krajnost te tvrdili da Sin ne samo da nije iste suštine sa Ocem, nego da Sin isto tako nije ni slične suštine sa Ocem. Međutim, ovi su se pojavili kasnije i od njih su zazirali i sami arijevci (odn. njihovi nastavljači poluarijevci).

Zaista, "istraživati slavu njihovu nije slavno".

Izvor: Iskre 4/1986.
"I nema ni u jednom drugom spasenja; jer nema drugog imena pod nebom danog ljudima kojim bi se mi mogli spasti."
- Dela 4:11-12

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 2121
Ukupno: 2498167
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/clanci/arijevstvo.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.