6. Džon Korsn
- Džon Korsn: Oganj i kiša se spuštaju na Eplgejt Veli
Džon Korsn je stajao na obali rečice Jel u Eplgejt Veliu u Oregonu. Njegova snažna silueta se ocrtavala na zelenoj podlozi kojom je bio okružen, a crvena mu se kosa presijavala na letnjem suncu. Ispred njega su stajali članovi kolonije mladih ljudi koji su sagradili zajedničku kolibu na okolnim brdima. Stajali su goli nasred reke čekajući da budu kršteni i veoma su nalikovali na malo veću decu dok je njihova dugačka kosa lepršala i blistala na suncu.
Džon je razmišljao da li da postavi pitanje zbog njihove nagosti. Skupio je snagu i odlučio da na to ne obraća pažnju. Grupa ljudi pred njim je bila komuna uzgajivača marihuane čija se zajednica prostirala na ogromnom posedu. Njihove ogromne žetve marihuane su im, donosile velike prihode dok je njihova "Komuna Nirvana" tražila prosvetljenje kroz istočnjačku jogu i domaći američki šamanizam, ali su se njihovi snovi od sapunice rastopili. Baš kad su sagradili svoju idealnu komunu, ogroman vakum se pojavio u njihovim srcima. Ovaj ogromni utopijski eksperimenat nije zadovoljio njihove duše.
Onda se kasnih sedamdesetih u blizini njihove komune u prirodi pojavio Džon Korsn sa svojom ženom Teri. Uskoro je ovaj razvijeni hrišćanski komšija pripadnicima komune počeo blago da priča o Hristovoj ljubavi i tokom meseci pridružio im se kraj reke. Prolazio bi rukama kroz vodu dok bi pričao o svojoj veri. Oni su u njegovim očima videli snagu i nadu, radost koju sami nikada nisu našli. Džon je izgledao tako da mu nisu bile potrebne droge ili bilo kakva druga uzbuđenja. Za njih je on bio čvrst kao kalifornijski hrast. Ali njegova snaga nije poticala od njega samog, već od Onoga o kome im je stalno pričao.
Sa plimom nadolazeće unutrašnje radosti, Džon je svakoga od njih krstio u ime Hrista. Stajali su mokri na obali usta razvučenih u široke osmehe. To veče su skupili svu svoju marihuanu i od nje napravili ogromnu logorsku vatru.
Džon je u međuvremenu nadgledao izgradnju crkve u delu Oregona. koji je bio tako oskudno naseljen da nijedan demografski orijentisan crkveni planer nikada ne bi pokušao ono što je Džon radio. Eplgejt je bilo područje sa planinama, šumama i čistim rekama i raštrkanom populacijom koja je nešto malo prelazila hiljadu.
To je blizu granice Severne Kalifornije. Odatle pa do Eureke u Kaliforniji gomile uzgajivača marihuane su obrađivale svoje posede dok su neki posedovali čak i poluautomatske puške. Vođa ove komune, koji je nekada bio ozloglašen, sada se odricao svog bogatog stila života da bi sledio Hrista.
Ovo je bio prvi od pet talasa preobraćanja uzgajivača marihuane u Eplgejt Veliju. Članovi ove grupe su počeli da sade drveće u svojoj zajednici. Jedan od njihovih članova je na kraju postao pastir Kalvari Čepla u Vašingtonu. Još jedan član je postao pastir pod Džonovim vodstvom.
Nedavno sam primio pismo od crkve koja je potekla iz Džonove i nalazi se u Azlandu, Oregon, koja sada ima 600 članova. Pismo opisuje posledicu preobraćanja jedne ogromne komune uzgajivača marihuane. Ispričaću vam sada ono što se desilo. Nekolicina njih su otišli u Azland Kalvari zajednicu gde su dobili neke od kaseta sa mojim komentarima Biblije i počeli su da ih slušaju dok su radili na žetvi marihuane. Jednog dana su se upitali: "Da li je dobro ovo što mi radimo?" Ubrzo posle toga svi su prihvatili Hrista, spalili svu marihuanu, pridružili se zajednici i počeli posao sa prirodnom hranom. Svoju firmu su nazvali Maranata Nats (orasi) i proizvodili su razne vrste putera sa kikirikijem, orasima i sl. i razne vrste prirodne hrane. Njihov posao je postao najuspešniji u okrugu. Kada sam pročitao njihovo pismo u Kalvari Čepl u Kosta Mesi, bilo je propraćeno dugim aplauzom.
Kada je Džon prvi put došao u Oregon, samo je pet parova posećivalo njegovu zajednicu. Napustio je naprednu Kalvari Čeplu koju su on i njegov brat započeli u San Džosu. On je bio siguran da je Božija ruka upravljala njegovim pokretom.
Pre nego što je Džon prešao u Oregon, tokom konferencije za hrišćanske parove, bile su dve proročke vizije o nadolazećoj žetvi. Prva je bila o vatri koja se spušta na Eplgejt Veli i koja se posle širi unaokolo. Druga se odnosila na masivne oblake koju izlivaju kišu i na predviđanje kraja dugačke suše u Oregonu. Poruka na osnovu ovoga je bila da će Božija milost bila oslobođena.
Danas je Eplgejt, Oregon i dalje opština od samo hiljadu ljudi. Ali Kalvari Čepl zajednica - Eplgejt hrišćanska zajednica poznata je u celom tom kraju. Članstvo u crkvi je tri puta veće od populacije grada - tri hiljade članova, svi dolaze iz okolnih opština. Oni se sastaju u velikoj zgradi od 40.000 kvadratnih stopa koju su zajedno sagradili. Velike grede čuvaju krov dok široka prozorska stakla gledaju na prelepu dolinu. Leti se sastaju u ogromnom travnatom amfiteatru koji se nalazi blizu crkvene zgrade. Obe konstrukcije i veliko parkiralište se nalaze na njihovom posedu od četrdeset hektara. Amfiteatar je okružen cvećem i opremljen odličnim zvučnim sistemom. Može da primi više od 2.000 ljudi. Ja sam imao to zadovoljstvo da otvorim novu crkvenu zgradu i velike fotografije tog događaja bile su u lokalnim novinama.
Džon je osetio oganj i kišu ove žetve. On će vam mirne duše reći da je to čudo. Zaista, četrnaest drugih Kalvari Čepla je izraslo iz ove jedne ogromne crkve. Prvo je Džon Peterson otišao u Grants Pas a Gaj Grej u Medford. Ubrzo su sledili ostali. Oni su prisustvovali ogromnim skupovima ljudi u Kantrel Buklej Parku gde su želeli da čuju Džonove propovedi u leto i jesen 1978. i 1979. Džon se često seća te rane vizije spuštanja ognja na Eplgejt Veli i njegovog širenja na okolna mesta.
Džon je takođe naučio da postoji pročišćavajući aspekt vatre u biblijskom smislu, da je čovekov rad za Boga iskušan vatrom. I sva slama i strnjika biva spaljena a ostaju samo trajna dela od zlata i dragog kamenja. Džon je takođe iskusio ove talase vatre, u vreme kušnji, i video je kako se njegova crkva posle svakog talasa postavlja na čvršće temelje.
Otkrivanje novih teritorija
Pre nešto više od deset godina zajednice Kalvari Čepl su počele da se šire van Kalifornije i da niču u različitim delovima zemlje. Oni koji su započeli te crkve, kao Džon Korsn, gotovo bez izuzetka su proveli vreme u Kosta Mesi učeći i družeći se sa nama. Moguće je da su neki koji nisu iz naše zajednice uzeli naše ime za svoje pokrete. S vremena na vreme čujemo izveštaje o divljim aktivnostima koje ni na koji način ne liče na našu zajednicu. Mi verujemo da pristup izgradnju crkve može biti samo u poniznosti i ljubavi prema Hristu, a ne u modernim ekstravagantnostima ili šemama skupljanja priloga.
Pioniri Kalvari Čepla su potekli iz različitih pozadina. Džon Korsn je bio student Bajola Koledža u obližnjoj La Miradi, Los Anđeles, kada je počeo da dolazi u Kalvari Čepl. Za razliku od nekih naših propovednika sa senzacionalnim i bizarnim pozadinama, Džon je bio primer normalnosti, samokontrole i blažene usklađenosti. U poređenju sa nekim od divljih pobunjenika među nama on je izgledao kao idealni i uporni američki sin. Nesumnjivo je da je Džon dodao značajan komad mozaiku koji Bog stvara kroz službu Kalvari Čepl. Slika bi bila nekompletna bez njegovog "tipa". On još više doprinosi zamisli da Bog koristi sve ljude da ga služe: od neobuzdanih kao što su Stiv Mejs i Majk Mekintoš, do onih kao što je on i Džordž Marki koji predstavljaju netaknuti centar američke duše.
Džon Korsn i Džordž Marki, veliki i kršan momak sa farme na srednjem zapadu koji je započeo seosku zajednicu (sada ima 1.000 članova), verovatno bi mogli komotno da uđu u ranu Ameriku. Oni su Džoni Eplsid i Pol Bunjan naših dana - naslednici prošlih vremena nacionalne nevinosti i čistote u poređenju sa današnjom izopačenošću. Oni su proizvod starih američkih vrlina što možete videti na njihovim ozarenim licima, i zgodnim licima koja zrače muževnom snagom ublaženom blagom samokontrolom. Plašim se da su oni izumiruća vrsta ljudi. Oni su, zapravo, ono što neki zovu "modernim muškarcem".
Ovo me dovodi do teme koja me jako opterećuje. Dopustićete mi da napravim malu digresiju na trenutak oko pitanja koje je kritično za naše vreme. Naš svet i njegovi mediji su se okrenuli protiv starog tradicionalnog poretka ljudi i žena i svega što on predstavlja, dok aplaudiraju novom uniseks planu muških i ženskih uloga.
Novi muškarac je napustio ono što je od pamtiveka važilo za zdravu muževnost i preuzeo novu "slobodnu" mešavinu ženskih karakteristika. U ovome nema ničega novog. Mene, zapravo, brine razmer ovih promena. Kao što je neko rekao, oni su postali "muškarci sa ženskim mozgom", ili "paperjasti muškarci", i oni su sve samo nisu spremni i sposobni da vode kuću ili da budu glava zdravoj porodici. Umesto toga, oni uvode doba porodica sa jednim roditeljem i zbrkanim odnosima među polovima dok ističu najnovije znakove svojih novo pronađenih sloboda. To su ljudi koji nose naušnice u jednom uhu, momci sa uniseks frizurama koji su bestidno zašli u odeljenje sa ženskom konfekcijom. I to su učinili sa napadnim ponosom, podstaknuti ismevanjem antimuških žena što su u sebi pregazile svaku zdravu ženstvenost koju su mogle imati i to zamenile za nametljivu, istaknutu nazovi muškost.
U međuvremenu su novi "paperjasti muškarci" podigli svoje prodorne glasove u znak protesta protiv bilo koga ko ih podseća na nekad uobičajenog snažnog tradicionalnog muškarca. Ova bura glasova se može čuti na bilo kom koledžu, a predvode je lezbijske i feminističke koalicije uz odobravanje antitradicionalnih i levičarskih manija i drugih zainteresovanih strana. Oni bi tradicionalnu Ameriku i sve istorijske zapise o njoj stavili u mašinu za seckanje kad bi samo mogli. Novi svetski poredak koji oni podržavaju je kolektivistički, nemoralni, antifamilijarni, antiamerički i antihrišćanski. Biblijski ideal snažnog i odlučnog čoveka za njih predstavlja anatemu. Uplašeni slabić je daleko manja pretnja.
Ova grupa predstavlja široke poglede na svet bez ikakvih osuda - oni su takvi dok si ti peder, feminista, liberal, liberacionista, socijalista ili marksista. Ali ukoliko si hrišćanin, pogotovu "tradicionalni" beli muškarac, onda si im na nišanu. Oni su u stanju da zaposle dobar deo "prosvetljenog" društva, da zavitlaju bilo kakvu osudu prema tebi bez ikakve kažnjivosti. Neprestani prevrtljivci, koji se plaše da budu izdvojeni, divljački će se unakaziti da bi izbegli bilo kakve čvrste optužbe protiv njih; izrazi kao "seksista" ili "rasista" mnoge ljude će spojiti. Igrač fudbala i fakultetski profesor će uvenuti pred grupom divljih feministkinja koja ih je označila kao "seksiste". Uistinu, zaplašeni ljudi su dopustili ovoj odvratnoj i nagonskoj koaliciji jednostranu moć da ih osuđuje i definiše kako hoće.
Plan društvenog uškopljenja gotovo je u potpunosti priveden kraju a rezultati su prljavi. To je kao u priči o kralju bez odeće: dekan fakulteta će izvesti delikatne piruete da bi izbegao pravu reč pri vežbanju govora za dodelu diploma kako ne bi uvredio razne feministe i prisutne manjine. Reč "osoba" je odjednom dodata svakoj drugoj reči. To je savršeni primer onoga što je Orvel nazvao dvostrukim mišljenjem. Samo nekolicina ima hrabrosti da se suprotstavi ovom ružnom trendu koji predvodi glasna manjina koja bi se pre četrdeset godina jedva usudila da nešto prošapuće.
U svemu ovome atmosfera između polova je postala puna svađa, cinizma, nepoverenja. Pojedinačna "prava" su toliko istaknuta da spajanje čoveka i žene u braku izgleda nemoguće. Statistike razvoda ovo potvrđuju.
Da li ste primetili da se ljudi danas skoro i ne zaljubljuju? Zbog toga se grupe homoseksualaca potajno raduju. U današnjoj atmosferi nije ni čudo kada primetite da moderno društvo nalikuje na ono što Pavle opisuje u svom drugom pismu Timoteju: društvena pobuna je stvarno ogromna.
Džon Korsn se osetio pozvanim od Boga da se suprotstavi počecima ove društvene pobune na taj način što će biti uzor. U to vreme najnoviju anarhiju je predstavljao hipi pokret kasnih šezdesetih.
Sasvim obična mladost
Džon se u potpunosti izdvajao kao napredan atleta i učenik dok je bio u srednjoj školi. Bio je predsednik viših razreda i kapiten fudbalskog tima. Dok je stigao do mature, njegov razred ga je nagradio sa tri nagrade, što je dotad bilo nezabeleženo: izglasan je za najpopularnijeg, za najbolju ličnost i za najbolji pogled na život. Takođe je dobio i direktorov kup kao najnapredniji maturant u svojoj srednjoj školi. Kao vrhunac svega, on je bio najnapredniji maturant u celoj Severnoj Kaliforniji.
Kao predsednik baptističke omladine u Severnoj Kaliforniji, Džon je već u srednjoj školi imao aktivnu govorničku službu.
On se obraćao omladinskim kampovima, skupovima i crkvama. Kao herojska figura Džon je svojim životom isticao vrlinu pobožne poslušnosti koja se uzdizala visoko iznad pobune što je toliko očarala američku omladinu. Tu je stajao zdrav i zgodan počasni student koji je bio kapiten u fudbalu, uspevao da se zabavlja i bude ispunjen bez droge ili nekih drugih loših uticaja. On je govorio: "Ne moraš biti buntovnik da bi bio ispunjen ili srećan."
U skladu sa svojim disciplinovanim životom, Džon je dobio punu sportsku stipendiju na Biola univerzitetu, hrišćanskom. Držao je rekord u bacanju diska, i u srednjoj školi i na fakultetu. U vreme kada je ovaj mladić širokih ramena bio na fakultetu, on je bio osmi bacač diska u fakultetskoj ligi. Takođe je počeo da vozi svoj bicikl sa deset brzina do Kalvari Čepla vikendom i provodio bi subotnje večeri na podu u kupatilu. Ovo smo saznali tek kasnije.
Džonov polet nije bilo teško primetiti. Međutim, u njegovom životu su se dešavale stvari koje će ga povesti neočekivanom stazom. Na Džonovom dobro smišljenom putu ustaljenosti i časnih dela bilo je i nekih problema. On je bio popularan na fakultetu i uživao u svim spoljašnjim nagradama dobročinitelja i uzora. Bio je šlag na torti baptističke omladine i očekivao je da se ušeta u dobro određenu službu. Čitav mehanizam je bio podešen za to.
Problem je bio u tome što je ovaj mladi "zelot" (revnitelj) počinjao da se susreće sa pitanjima koja su zahtevala teške i skupocene odluke. Imao je takođe jedan nov intenzivan sukob sa Bogom. A to može da bude opasno i presudno za ljudske planove, zamisli i ambicije. Među ostalim stvarima, niko od nas ne može ceniti Božiju milost dok ne shvati koliko daleko naša dobra dela padaju od savršenosti i dobrote Božijih standarda. Naši najveći napori su samo jevtine imitacije.
Džon je takođe radio na nekim teološkim pitanjima. U to vreme su neki od Džonovih profesora bili sumnjičavi prema Kalvari Čeplu i vešto davali su upozorenja da treba da nas se klone. U vezi s njim dešavalo se i previše stvari. Uostalom, to može da naliči na kult.
Profesori nisu uspeli ubediti Džona. Umesto toga on je osećao da se Bog drži u kutiji akademskim teologizovanjem istorije. Takođe je osetio prigušenje izazvano duhovnim legalizmom. Čvrst vojni sistem pobožnosti ga je gušio. Osećao je da učestvuje "u vidu pobožnosti odričući njenu silu", kao što nas samo Pismo upozorava. Osećao se kao da je ograničen u nekoj zamci sistema koji je poricao susrete sa Bogom na način koji Biblija opisuje. Džon je proučavao živost rane crkve u knjizi Dela apostolskih sa svim osobinama stvarnosti, misijskog rada i snage i pitao se zašto se moderno hrišćanstvo zadovoljava smanjenom i nemoćnom verom. Da li se Bog promenio kroz istoriju? Da li se on istopio u prauzrok i ništa više? Snažna rana crkva je proterana u praistoriju. To je stajalo ispred Džona izazivački, kao da je banket u ekskluzivnom klubu posmatrao samo kroz prozor.
Džon je došao u Kalvari Čepl u jesen 1972. Često priča o svojoj prvoj reakciji. "Odjednom sam bio zahvaćen neverovatnom sigurnošću da se sve ono što sam proučavao u školi u vezi sa Delima apostolskim dešavalo baš pred mojim očima. To je odjednom postala stvarnost i dešavalo se u sadašnjosti. Bio sam zapanjen mogućnošću da novozavetnu stvarnost mogu da pronađem danas. Da se to može dešavati sada. To je dovelo do revolucije u mom životu. Duhovna suša u meni odjednom je bila preplavljena obnovljenom nadom i živošću."
Za razliku od većine naših Kalvari Čepl pastira, Džon je odrastao u snažnom hrišćanskom domu. Ali on se morao boriti sa stvarima kojih njegove kolege nisu bile svesne, na primer, sa beskrajnom zavodljivošću dobrih dela i legalizmom koji mogu da budu na putu svakog hrišćanina. Zbog toga je tako lako izgubiti iz vida čudo Božije milosti i početi slediti čvrsta pravila nemilosrdno osuđujući sve ostale vernike. Ova legalistička zamka uništava hrišćane neprestano. Oni završe duhovno paralizovani, bez radosti i bez ljubavi. Naravno da bez Božije ljubavi Džon ne bi mogao videti te talase obraćenja u Eplgejt Veliju.
Ključni trenutak obračuna za Džona je došao dok se obraćao stotinama mladih. Odjednom je Bog pokazao na Džonovo srce i rekao: "Tebe uopšte nije briga za ovu omladinu. Ti izlažeš istinu bez ikakve ljubavi prema njima. Ti ih uopšte ne voliš. To je laž." Dva dana posle toga Džon se vozio u svojim kolima. Rekao je Bogu da će, ukoliko ne dobije ljubav sa kojom će služiti, odbaciti sve planove u vezi sa službom.
Kada je diplomirao, rekao je Baptističkoj konferenciji da bi želeo da radi sa Kalvari Čepl. U tom trenutku su se vrata njihovih mogućnosti zalupila njemu pred nosom. Kalvari pokret je još bio u povojima i nije bio shvaćen. "Van-denominacioni" može da bude termin prema kojem denominacione crkve postaju sumnjičave. Posle diplomiranja Džon je predavao godinu dana na našem centru za konferencije u Tvin Piksu, u planinama iznad San Bernardina. Godinu i nešto posle toga, pošto su on i njegov brat započeli crkvu u San Džosu, on i njegova žena Teri su krenuli za Oregon. Ali je pred ovim srčanim momkom bilo gorko iskušenje koje nije mogao ni pretpostaviti.
Vatrena iskušenja
Do pre neku godinu Džona su mogli optužiti da mu je sve išlo lako. On nije potekao iz porodice sa pet očuha kao Greg Lori ili porodice koja je bila hladna i odbijajuća kao ona Stiva Mejsa. Porodica Džona Korsna je bila oličenje američkog zdravlja. On je bio voljen i negovan od strane svojih roditelja. Njegova majka je bila toliko osećajna da je bukvalno plakala nad svojom Biblijom dok se molila ili je čitala. Takav dom je danas statistička retkost. Džonovo svedočanstvo je bilo: "Ukoliko slediš Gospoda, On će te blagosloviti kao što je i mene. Ne treba biti buntovnik." Džon se seća trenutaka svog obraćenja kad je imao tri i po godine, kada je svesno predao svoj život Hristu na jednoj evangelizaciji na koju su njegovi roditelji otišli sa njim u naručju. Sećao se toga kao da je bilo juče.
Ali, u životima čak i najboljih hrišćana postoje teški periodi, periodi testiranja i sušni periodi. Postoje vremena kada vatra spali neki deo našeg života da bi se otkrilo ono što je bilo skriveno. To nikad nije lako. Postoje neočekivane tragedije koje će doći i prorešetati naše duše za nas nezamislive načine. To se dogodilo Džonu. Jednog dana, u trenutku, prelepa žena njegove mladosti, Teri, odvojena je od njega. To se desilo na jednom seoskom putu u Oregonu, u zimu 1982., dok su se Džon i Teri vozili prema Mont Bakeloru. Neočekivano, njegova kola su naletela na ledenu površinu, okrenula se i udarila U Drvo.
Dok je puzao kraj puta tražeći pomoć on je u svom srcu znao da je Teri mrtva. U kolima hitne pomoći Sveti Duh mu je progovorio reči iz knjige Jeremijine (Jer. 29:11) dok su išli prema Medfordu. Stih je trezveno odzvanjao u Džonovoj glavi: "Ja znam misli koje mislim za vas. Misli su dobre, a ne zle, da vam dam pošljedak kakav čekate." Džon je ispitivao zašto mu je Bog oduzeo Teri, ali nikada sa ogorčenjem, besom ili sumnjom u Njega. Emocionalno je bio totalno rasturen. Ispod svega toga on je osetio mir koji prevazilazi svaki um. Bog ga je ohrabrio: "Džone, Ja sam ti obećao i dao mir koji prevazilazi svako razumevanje. Nemoj tražiti mir koji će doći razumevanjem. To ne ide na taj način."
Tri godine kasnije Bog je dao Džonu prelepu ženu po imenu Temi koja mu je rodila još dvoje dece. Ona je hitra i mlada i mnogo ga voli. Džon je naučio da kada Sotona smera da učini zlo, Bog će okrenuti na dobro kroz milosrđe i milost.
I to je poruka Džonovog života i službe. "Što se mene tiče ja sam pozvan da volim. Naš naglasak je na ljubavi." Mnogi u toj rastućoj grupi zajednice imali su susret sa tom večnom Hristovom ljubavlju. U Eplgejt Veliju su bili i oganj i kiša i Džon je bio blagoslovljen kao Božiji instrumenat u ovome.
Džonov život pokazuje da Bog nipošto nije ograničen na obraćene buntovnike ili ljude sa "teškim" svedočanstvima. Pogledajte samo na sve biblijske likove koje je Bog koristio a koji su došli iz pobožnih sredina. Bog može i hoće da koristi svaku osobu koja mu se preda. Jedino je pitanje voljnosti od strane pojedinca.
Hristos govori o banketu na koji je pozvana aristokratija. Kada su oni odbili poziv, to je postao banket prosjaka. Oni su bili jedini koji su osećali potrebu da dođu. Ostali su bili u svetu i "živeli". Retkost je da neko ko "ima sve" ne bude u kušnji pred divljenjem ovog sveta, ljudskim mišljenjem i novcem, i zadovoljstvima ovog života. Sve to dolazi jako lako. Zbog toga je tako malo njih koji stvarno "imaju sve" spremni da sve to žrtvuju za Kraljevstvo Božije. Kada to urade, rezultati mogu biti impresivni kada ih Bog bude koristio u svom radu.
