Naslovna » U Hristu » Knjige » Žetva » ....

5. Stiv Mejs

Chuck Smith i Tal Bruk
- Stiv Mejs: Druženje sa otpadnicima od zakona - od kanjona smrti do doline mira

Jednog mračnog dana neki siledžija iz Anhajma se pojavio u jednoj od naših hrišćanskih komuna. Bio je obučen u farmerice sa tregerima i kožnu jaknu a u zadnjem džepu je imao beretu (pištolj) kalibra devet milimetara. Nije se kupao već šest meseci i bukvalno je spavao u đubretu dok je živeo kao begunac od zakona. Zube nije prao dve godine i sa svojom neovarvarskom frizurom, bio je stvarno čudo neviđeno.

Njegovo ime je bilo Stiv Mejs i on je bio otuđen od svakoga - od svojih roditelja, koji su ga godinama pre izbacili iz kuće do motociklističke bande sa kojom je živeo, grupe grubih motordžija i prestupnika zakona. Tražio ga je FBI zbog pokušaja ubistva i nedozvoljenog korišćenja čekova. Njegov život je takođe bio ucenjen.

Stivov put do uništenja je izgledao prilično jasno zacrtan još od detinjstva. Bio je toliko van kontrole da su njegovi roditelji pribegavali pozivanju policije kada bi im stvari izmicale iz ruku, što se gotovo redovno dešavalo u vreme kada su ga izbacili iz kuće.

Jedna od Stivovih krunskih tačaka, kojoj su prethodile mnoge bizarne stvari. desila se jedne večeri kada je bio sam kod kuće. Kada su mu se roditelji vratili, morali su na silu da otvore vrata; bila su poduprta peškirima. Otkrili su da im je kuća bila pretvorena u ogromnu kadu za kupanje. Voda je pokuljala kroz vrata. Njihov sin je sedeo nasred dnevne sobe ne obraćajući pažnju na štetu koju je pričinjavao svojim roditeljima. On je pušio olovku i pokušavao da im prepriča emisiju koju je gledao na TV. Televizor je bio isključen. On je dvadeset sedam sati bio u drogiranom stanju od još jedne hemikalije. Ovaj put je progutao previše astmadora. On je isprobao toliko smeša da ne možete ni zamisliti.

Dok je policija stigla, roditelji su Stiva smestili u njegovu sobu. Pred njegovim očima šarke od prozora su se pretvorile u žabe i na izgled mu pričale viceve zasmejavajući ga. Kada je policija otkrila da je Stiv član fudbalskog tima Srednje škole Anhajm, prekorili su ga, ali ga nisu uhapsili.

U podne sledećeg dana Stivov otac se vratio kući ranije da pogleda svog ne baš uzornog sina. Sada je Stiv bio u kuhinji gde je pripremao dva mesta za stolom i postavljao mleko i dva sendviča. Upitan za koga je bio drugi sendvič, Stiv je pokazao na zidni sat i odgovorio da je za "Brada" koji je tamo živeo.

Ne dugo posle ove epizode Stiv, drogiran kao i uvek - ovaj put od LSD-a, hašiša i drugih droga - terorisao je svoje roditelje sa mačetom. Njegova majka je sa strahom posmatrala dok je Stiv pravio grimase i kretao se naokolo vitlajući oštricom. Kada je jednom zaspao, njegovi zbunjeni roditelji su sklonili mačetu. U najmanju ruku možemo reći da je postojao značajan generacijski jaz između Stiva i njegovih roditelja. Njegov otac je bio laboratorijski tehničar, bivše vojno lice i patriota. Njegov sin koji je pripadao generaciji 60-tih postao je nemoguć. Istinu govoreći, njih dvojica su prestali razgovarati pre više godina.

Kad je bio u sedmom razredu, Stiv je tačno odredio jedan dan kada je njegov život krenuo ka uništenju. On je došao kući iz škole promenjen i svi su primetili tu promenu, iako niko nije znao šta ju je prouzrokovalo. Toga dana, poštovana ličnost, jedan od njegovih učitelja napastvovao ga je homoseksualno. To je bio tako stravičan doživljaj da ga je Stiv u potpunosti izbacio iz memorije godinama. Njegovo ponašanje je od tada postalo izopačeno. Za kratko vreme, dok je još bio u sedmom razredu, počeo je da puši marihuanu i da krade. Ocene su mu sa 5 spale na 2 i 1, dok mu je motivacija izvetrila kroz prozor. Život je postao gomila pilula. cigateta, trave i žurki na plaži. Stiv je bio izopačen na putu prema zlu.

Dok je stigao do srednje škole, krađa mu je postala ozbiljan problem. Bio je zbog nje prijavljen četiri puta jedne nedelje. Do epizode sa mačetom Stiv je napustio fudbalski tim svoje škole (njegove narkolakrdije su sve više postajale nepodesne na fudbalskom terenu) i postao je prodavac droge u srednjoj školi. On i njegovi bivši fudbalski drugovi bi popušili veće količine trave. Mogli su dobiti drogu koju su hteli i sve su ih isprobali.

Na jednom vikend izletu - Stiv je planirao da ide, ali iz nekog razloga nije mogao - neki od fudbalera su uzeli prevelike doze droge. Kada im se koliba zapalila, bili su nesvesni, previše "otkačeni" da bi se pokrenuli. Svi su poginuli i tragedija je potresla celu školu.

Do tada se Stiv u potpunosti okrenuo protiv svojih roditelja. Uzimanje jačih droga je prouzrokovalo promene u njegovoj telesnoj hemiji što je uticalo na neprijatne promene u njegovom ponašanju. Ove droge su sada Stiva držale budnim tri ili četiri dana za redom. Stiv je postajao sve više paranoidan zbog nedostatka sna. Tada doktori uopšte nisu znali ono što znaju danas o metaboličnim ciklusima ovih droga. U međuvremenu je Stiv morao da pronađe način za oslobađanje tih svirepih izliva energije koji bi mu dolazili. Cele noći bi ostao budan lupajući svojim čekićima i alatom po svom najnovijem projektu - po svojim sportskim kolima. Kada bi mu se otac vratio kući sa posla. našao bi ga u kanalu garaže kako još od sinoć rastura kola. Stiv je brzo ispadao iz sveta.

Novi Stivov san je bio da bude terorista. Bes je bio razlog njegovog konstantnog učešća u školskim tučama. Jednog momka je udario u lice trideset jedan put. Drugome je odsekao prst. Kada je dobio naređenje da se pojavi pred čekovnim odborom. Stiv je prkosno spalio svoju čekovnu karticu i pobegao. Jedini način da ode od svojih roditelja je bilo kroz ulazna vrata. Njegovi roditelji imali su nepopravljivog buntovnika u svojim rukama.

Pedalj od pakla

Stivovo novo prebivalište se nalazilo u delu Orindž okruga koji se zvao Garden Grov. Bilo je to mesto okupljanja motociklističke bande. Stiv je mogao da ostane sve dok je koristio svoj dar za mehaniku da bi popravljao motore. Njegovi cimeri su bili neprijatni gospodari. Ako su mu roditelji i bili bez ljubavi i strani ponekad, ovi novi drugovi su očigledno bili demonski. Stiv je otkrio strah kakav nikad pre ne bi ni pomislio da postoji. Izgledalo je da su izvaljena nekakva duhovna vrata o kojima većina ljudi ne zna ili ne želi da zna.

Članovi motociklističke bande su bili u svojim srednjim tridesetim godinama, dvostruko stariji od Stiva. Takođe su nosili oružje i bili duboko upetljani u kriminal i rasturanje droge. Koliko god da je Stiv bio loš, u poređenju sa njima on je bio nevinašce. Još jedna stvar je odvajala Stiva od njih, koja možda izgleda nevažna: oni su uzimali slabije droge, dok je Stiv manijački uzimao one jače. Njegovo fanatično ponašanje je išlo na živce nekolicini od njih. Jedan od njih je baš imao pik na Stiva i počeo je da ga plaši sve više svojim pištoljima. Ovo je postao izvor straha, dok su različiti incidenti pojačavali ono što je predstavljalo sadističku igru.

Pustićemo Stiva Mejsa da ispriča o ovom vremenu, što je tako često činio svedočeći o svom životu:

"Jedno veče motor je bio prevrnut. Oni su se probudili i kazali da sam to učinio ja. Ja bih bio budan cele noći i rastavljao bih delove i šarafe i slagao ih sve u apsolutni red. Zatim bih ih sve razbacao po podu i išao bih ponovo kroz celi ritual. Toliko sam bio drogiran. Uzeo bih dvadeset deksendrina odjednom sa deset šolja kafe. Uzeo bih tih dvadeset tableta i izlomio ih, zatim bih dodao ekscendrin, vitamin, i sve to bih smućkao u konjsku pilulu i progutao sa kafom. Toliko bih se 'naložio' da bi mi mozak jednostavno izgoreo.

Tako su me probudili jednog ranog jutra. Rekli su da sam ja prevrnuo motor. Ja sam im odgovorio da ga nisam ni dotakao.

Momak koji je bio protiv mene posegnuo je za nečim. Sledeće što sam video su bili plavi cilindri dvocevne sačmarice kalibra dvanaest. Rekao mi je da otvorim usta dok su me ostali držali i pomagali da mi se cevi uguraju u usta. Onda sam ja rekao: 'To nije napunjeno, zar ne?' Izvukli su ih, nanišanili prema jastuku pokraj mog uha i povukli obarač. Perje iz jastuka se razletelo po celoj sobi. Onda su pušku ponovo zabili meni u usta i dim je počeo da izlazi iz cevi. Mislio sam da ću umreti. Moja paranoja je počela da raste sve više od tog trenutka. Tada mi je jedan momak koji je živeo tamo dao svoj pištolj da bih se mogao zaštititi. Tada sam počeo nositi pištolj. Morao sam ostati budan cele noći da bih bio siguran da neću umreti živeći u istoj kući sa tipom koji je želeo da me ubije.

Ubrzo posle toga nalazio sam se u dvorištu gde sam popravljao svoj motor. On je izašao napolje sa pištoljem kalibra trideset osam. Dok sam radio oko motora, sedeo sam na kanti sa benzinom. On je ispalio tri puta u podnožje kante. Promašio me je, i samim čudom kanta nije eksplodirala i raznela me."

Stiv nije napuštao kuću. Prilagodio se načinu života svojih mentora i postao slobodan sa svojim novim pištoljem. Kako je kuća počela da prodaje sve više i više droge, Stiv je počeo više da ih rastura. Devojka koja je došla da kupi drogu želela je da je kupi od nekog drugog, a ne od Stiva. Ovo je razbesnelo, tako da je kada se ona odmakla počeo da puca na nju. Bio je previše drogiran da bi je pogodio. Meci su joj preleteli iznad glave. Posle toga bes je dostigao svoj vrhunac. Sada je želeo da ubije nekoga, bilo koga. Meta je bila mačka.

"Pogodio sam tu uličnu mačku iz pištolja. Pošto sam je pogodio, samo se smejala na mene. Zatim sam uzeo vile i zabio joj u glavu. Nastavila je da mi se smeje. Zatim sam uzeo malj i lupio je po glavi. I dalje se smejala. Napokon sam uzeo svoj pištolj, prislonio joj na glavu i razneo ono što je ostalo od nje. Otkotrljala se u jarak i dalje mi se smešila. Od tada gde god sam išao svugde je bilo mačaka. Mislim da sam u tom trenutku bio blizu da postanem zaposednut demonima."

Član bande je rekao Stivu da je neko izdao poternicu za njim. U to vreme on je radio na tri motora kojima se koristio: Harlej Davdson 1200 Kc Hog, Indijan i Trike. Kuda da ideš kada ne znaš ni ko te proganja? Umesto da vežba Stiv je nabavio pušku sa cilindrom od 12 inča i sa ručkom od pištolja i počeo da vežba u dvorištu, sa trideset do četrdeset šaržera.

Jedne večeri, kada Stiv nije ništa sumnjao, njegov stari neprijatelj koji je živeo s njim u kući izvadio je pištolj i uperio ga na njega. "Mrzim te. Tvoja glava je ucenjena i ja mogu zaraditi taj novac kao i bilo ko drugi." - rekao je. Stiv je čuo eksploziju i osetio vrući bol, kao da mu je komad usijanog kovanog železa otkinuo list na nozi. Onesvestio se.

Oko dan kasnije probudio se na nekom polju. Bila mu je ubrizgana velika količina droge da bi ga držala u nesvesti. Otkrio je krpe u rupi na svojoj nozi, glavni mišići na listu su bili uništeni. Krv se osušila, i bol je bio užasan dok je krpe izvlačio napolje. Znao je da ne može da ide u bolnicu jer je FBI izdao poternicu za njim. Nije mogao ni kući, jer bi njegovi roditelji, koje je pokušao da ubije, pozvali FBI. Pored svega toga, šef anhajmske policije im je rekao da ga otpišu.

Neverovatno je bilo to da je Stiv imao samo jedno mesto kako da ode, u istu kuću gde su pucali u njega. Nekoliko članova bande odneli su ga jednoj medicinskoj sestri koju je poznavao a koja je stanovala u blizini njegovih roditelja. Da bi je ućutkao zapretio joj je ubistvom. Ona mu je očistila kraste i osušenu krv. Prilikom treće posete ona je napokon skupila hrabrosti da pozove Stivove roditelje. Njegova majka je pozvala FBI još dok je Stiv bio na previjanju. Kada su Stiv i par članova bande odlazili svojim kolima, osetili su da se nešto sprema.

Stiv opisuje ono što je izgledalo kao beznadežan položaj: "Iskoristili su kuću mojih roditelja kao zasedu. Nisam bio kod kuće godinama. Dok smo napuštali kuću bolničarke, primetio sam da je crveni ford napravio snažan zaokret. To je bila retka prilika kad nismo bili naoružani i nismo nosili drogu. Tri čoveka su bila na prednjem sedištu. Potera je počela.

Dok sam usporavao zbog crvenog svetla na semaforu, ford je uleteo u mene, gurajući nas nasred raskrsnice gde su se još troje policijskih kola iznenadno zabili u nas. Okružuli su nas sa puškama i sačmaricama i rekli nam ako se pomerimo da će nas ubiti. Izvukli su me napolje i udarali me u nogu sve dok nisam počeo stvarno krvariti. Zatim su mi nabili lice u krov mojih kola, što je pri visokoj letnjoj temperaturi prouzrokovalo bolove od opeklina. Zatim su mi stavili lisice na ruke i na noge, a potom su mi vezali ruke za noge i bacili me na zadnje sedište kola.

Stigao je FBI i shvatili su da me, iako su me uhvatili zbog prekršaja sa čekovima, nisu mogli osuditi za napad na staricu sa pokušajem ubistva. Starica je uzvratila na napad sa puškom kalibra dvadeset i dva i osumnjičenog pogodila takvim metkom, dok je bilo očigledno da sam ja ranjen metkom kalibra trideset osam. Ovde sam video kako je Bog počeo da radi u mom životu: FBI me je pustio da idem! Nikada nisam shvatio zašto su me oslobodili.

Ali kad sam se vratio u kuću, članovi bande su pretpostavlja-li da sam ih otkucao jer sam bio pušten pre njih. Tako sam završio napolju. Tada sam počeo da spavam u đubretu. Ostao sam tako paranoidan da sam zamišljao da me FBI i dalje proganja. Nastavio sam da se skrivam od onoga ko je ucenio moju glavu. Sve u svemu nastavio sam da živim kao otpadnik od zakona."

Palata Mesija zvuči primamljivo

"Jednog dana dok sam spavao u đubretu bračni par Šerli i Henri su prišli svojim kolima koja su bila parkirana blizu tog đubreta. Pokupili su me i uveli u svoju kuću, otuširali me, nahranili. Ona mi je rekla da je videla Isusa u mojim očima. Zatim je pozvala tri različite organizacije od kojih je jedna bila Palata Mesija od Kalvari Čepla. Pitala me je u koju bih želeo da odem. Odgovorio sam: 'Ne znam, Palata Mesija zvuči dobro.'

Odneli su me donde. Unutra sam ušao sa pištoljem u zadnjem džepu pantalona. U tom trenutku taj čovečuljak po imenu Orvil me je pogledao pravo u oči i pitao: 'Da li poznaješ Isusa?' Ja sam rekao: 'Ne'. Onda je on rekao: 'Pogni svoju glavu, pozvaćemo Isusa u tvoje srce.' Ja sam ponovio pokajničku molitvu za njim. To se desilo pre nego što mi je iko objasnio Evanđelje.

Sve je odjednom škljocnulo. Bog je upravo zgrabio moje srce, ušao u njega i tu plamteo. To je bila najneverovatnija sila koju sam ikada iskusio u svom životu. To je bilo osećanje ogromne vatre u meni. To je bilo nešto od veličanstvenosti Božije ljubavi. Ne mogu ni da opišem.

U tom trenutku Bog me je oslobodio od droge. Drogu u vrednosti od deset hiljada dolara bacio sam u WC šolju toga dana. Od tog trenutka nisam više dotakao nikakvu drogu. Takođe sam svoj pištolj bacio u okean. Stanovnici Palate Mesija su uništili moju odeću, jako je smrdela. Od tada pa nadalje počeo sam da pevam hrišćanske pesme dok bih se sam šetao ulicom.

Prvi put u toliko godina telefonirao sam svojoj majci istog dana i rekao joj da sam prihvatio Isusa Hrista. Dok sam joj opisivao šta mi se desilo, ona se spustila na kolena i rekla: 'Šta god da je to što može tebe da spase ja to želim u ovom trenutku.' Ona je došla Gospodu preko telefona. Zatim sam svedočio mom ocu a on je rekao: 'Ja ne želim da slušam o tome. Želim to da vidim.'

Sledećih sedamnaest godina ja mu nikada nisam svedočio, samo sam živeo izmenjenim životom. Kada je izgledalo da on u bolnici umire od raka, rekao sam mu da više ne mogu da se uzdržim da mu ne pričam o Hristu. U pitanju je bila večnost. Tada je, napokon, on prihvatio Gospoda. Preživeo je operaciju i dalje živi kao hrišćanin. Toliko godina moji roditelji i ja nismo imali nikakav odnos. Sada je to zamenjeno izlečenim odnosima koje imamo međusobno. U svim ovim promenama u mom životu nisam siguran koje čudo je veće. Čak je i moj brat Geri svoj život predao Gospodu, zajedno sa svojom ženom Džudi."

Stiv Mejs daje zaključni komentar:

"Postao je porodična šala onaj trenutak kada je moja tetka, koja je bila hrišćanka, podsetila moje roditelje na proročanstvo o mom životu tokom najgorih godina u mojoj srednjoj školi. Ona je mirno rekla da ću ja jednog dana biti propovednik. Sada se to nemoguće ostvarilo. Ne samo da sam ja, Stiv Mejs hrišćanin, već sam uz to i pastir. Ko bi ikada sanjao, tokom mojih najdivljijih godina, da ću ja jednog dana voditi crkvu u koju će ići moji roditelji i moj brat!"

Preko pustinje do oaze

Ali ova Stivova plodonosna služba nije se desila preko noći. U stvari. više puta je izgledalo da Stiv nikada neće voditi crkvu.

On se 1971. uselio u Palatu Mesija na godinu dana, zatim je prešao u još jednu od naših komuna na još godinu dana. Tada je Stiv osetio Božiji glas kako mu jasno govori da je pozvan u službu. Ostalo mu je još mnogo godina očišćenja od paučine iz glave koja je bila posledica droge i opšte pobune. Hrišćanski karakter je morao da bude oformljen u Stivu na spor i težak način. U ovome nema prečica.

Stivova prva pozicija koja je podrazumevala odgovornost duhovnog vodstva došla je pošto je proveo više od dve godine u našim kućama u Kosta Mesi. Jednog dana Stiv je osetio poziv da ode u pustinjsku oblast Viktorvil u Kaliforniji i da osnuje hrišćansku komunu. Pozvao je mog brata Pola i ubrzo otkrio da su oni molili da neko tamo ode i osnuje komunu.

Stivova želja je bila uslišena. Nije prošlo dugo i osnovana je kuća u Viktorvilu i u njoj je bilo ukupno trideset ljudi. Iz te službe su potekla četiri Kalvari Čepl pastora. Stiv je tamo takođe otvorio i kafe-bar. U to vreme on je počeo da me zove svake nedelje kako bi me gnjavio da mu dam odobrenje da započne crkvu. Ja nisam bio uveren da treba da mu dam to odobrenje. Naime nisam osećao da je on bio spreman. Napokon kada sam ga pozvao da se sretnemo u Kosta Mesi, on je sedeo i očekivao da ću ga pozvati među osoblje. Stiv je bio slomljen kada sam mu savetovao da započne baštovanstvo. Vratio se u Viktorvil sav razoren. U stvari kako je posle rekao, osećao je da posle svih tih godina nepromišljene raspuštenosti i greha, jedini plan koji je Bog imao za njegov život bio je da ga kazni u pustinji. Doista se on u to vreme tamo i nalazio usred svog pustinjskog iskustva.

Te godine u pustinji su bile jako važne u radu Svetog Duha pri pripremanju Stiva za službu koju je Bog imao spremnu za njega. Stiv je imao seriju kaseta sa mojim komentarima cele Biblije i počeo je da sluša po nekoliko komada svakodnevno. Ove kasete su povećale njegovu želju da stvara svoju biblioteku biblijskih komentara, koja je danas jedna od najobimnijih biblioteka svih propovednika koje poznajem. U pustinji Stiv je počeo da otkriva da je njegov unutrašnji duhovni čovek zadovoljen živom vodom.

Onda, uskoro po povratku u Viktorvil, desila se neverovatna stvar. Pojavila se lepa plavuša po imenu Gejl Krol, ostala jedan dan i potom se vratila kući. U tom trenutku Stiv je bio siguran da mu Bog pokazuje: "Ovo je tvoja žena". Radi dvostruke provere, nasumce je otvorio Bibliju i tamo pročitao u Psalmima: "Ko je našao ženu, našao je dobro."

I dalje je bio sumnjičav, tako da je stavio Boga na probu. Rekao je: "U redu, Gospode, ako joj telefoniram i desi se da joj je rođendan, i ne samo to, već ga ni sa kim ne proslavlja, i u stvari, ona se zbog toga rasplače preko telefona, onda ću poverovati." Stiv ju je pozvao i situacija je bila baš takva. Rekao joj je preko telefona: "Zašto ne dođeš u Viktorvil i ja ću sa tobom proslaviti." Gejl je krenula istog trenutka. Dok su večerali, Stiv je bio previše nervozan da bi jeo. Gejl je mislila daće je Stiv pozvati da ostane u Viktorvil komuni. Umesto toga on ju je zaprosio. Na njegovo zaprepašćenje, ona je prihvatila skoro bez trenutka razmišljanja. Za nedelju dana Stiv i Gejl su se venčali a moj brat je izveo ceremoniju.

Ne dugo posle toga pozvao sam Stiva na njegovu prvu crkvu - u pustinji. Moj sin je započeo crkvu kod 29 Palmi a zatim se preselio u Juba Siti da tamo započne službu. Ovo je bilo poslednje mesto gde je Stiv želeo da ode. Pojavio se, sa svojom dugačkom kosom i svim ostalim, u toj pustinjskoj zajednici bivše vojne baze. Dve godine kasnije, potpuno slomljeni, on i Gejl su se pojavili na parkiralištu Kalvari Čepla u Kosta Mesi tražeći me. U tišini, Stiv je spustio ključeve crkve meni u ruku. Crkva se podelila i napokon bila zatvorena. Stiv je mislio da je to kraj njegovom pozivu pastira.

Istog trenutka sam ponudio Stivu nadležnost nad polovinom naših komuna uključujući i Kuću Psalama, gde su on i Gejl živeli sedam godina. Gejlino srce je bilo slomljeno, jer je napuštala kuću sa tri spavaće sobe da bi delila prepunu kuću sa još četrdeset ljudi. Njihova nova kuhinja je postala sala za sastanke, pa je Gejl prala sudove u kadi. Takođe su videli više od hiljadu izmenjenih života kako prolaze kroz sve komune. To je bila žrtva koja je imala večne nagrade.

Posle tih sedam godina Stiv je započeo crkvu u Buena Parku, danas poznatu kao Kalvari Čepl Cipres. Onda mu je posle dve godine Gospod rekao da ode i da se podredi drugom pastiru. Tako je dve godine bio pastir asistent u Hosana Kalvari Čepl u Belfloru. Osetio je da je nekako izgubio svoje prioritete i sada se "nanovo udavao za Gospoda". Isto tako se plašio da nije sposoban da bude glavni pastir. To je pokušao da bude dvaput i oba puta nije uspeo. Bog još nije završio sa Stivom. Ovo je Gospod rekao na prekrasan i jedinstven način, i zatim to potkrepio okolnostima.

Stiv je došao do tačke očajanja gde je napokon odustao od toga da ikad ima svoju crkvu. Njegov zadnji uslov Gospodu je bio: "Čak Smit će morati da me pozove na tu poziciju." Zatim je otišao na dugo odlagani odmor.

Dok je Stiv pecao ribu, počeo je razgovarati sa Gospodom i tražiti nekakav znak: "Ako ikada ponovo budem pastir, Gospode, moram uhvatiti ribu pre nego ova udica izađe iz vode." Počeo je da namotava kalem dok je udica blistala ispod površine. Pre nego što je udica izašla iz vode Stivove oči su se napunile suzama. Nijedna riba neće sada zagristi, prekasno je. Kako je izlazila iz vode ribica je zagrizla udicu. Ta ribica je značila Stivu više nego neki grgeč od par kila. Stiv je čuo Božiji glas kako govori njegovoj duši, potvrđujući zahtev za znakom: "Za kratko vreme, ja ću ti progovoriti ponovo."

Kada se Stiv vratio sa odmora, dobio je poruku da se javi meni ili Don Mekloru. Rečeno mu je telefonom da je održan sastanak svih glavnih pastira i da je kada se raspravljalo o novoj poziciji za pastira Kalvari Čepla u Sout Beju, njegovo ime bilo jednoglasno preporučeno. Stiv se od uzbuđenja skoro onesvestio.

Stiv Mejs je dobio svoju crkvu a odbor pastira i ja smo bili ti koji su ga preporučili: 1980. Ušao je u prostorije svoje nove crkve. On je dobio još više potvrda od Gospoda. Odjednom je na nebu video avion sa reklamom Gud Jier (Dobra godina). Čuo je Gospoda kako mu govori: "Ovo će biti dobra godina".

Onda je Stiv rekao Gospodu da celokupno starešinstvo mora da podnese ostavku da bi mogao da počne iz početka. Baš to se i desilo.

Godine 1980. Saut Bej Kalvari Čepl je imala 110 članova i bila na prostoru od 1.500 kvadratnih stopa u čije renoviranje je uloženo 300.000 dolara i taj dug je sada otplaćen. Do tada su ljudi iz Gud Jiera čuli Stivovu često ponavljanu priču o tom avionu tako da su ga provozali jedan krug besplatno.

Ne samo da je to bila dobra godina već su sve godine bile dobre. Veličanstvena žetva se desila u životu Stiva Mejsa, i ta crkva od samo 110 nedeljom je narasla na više od 1.500 ljudi.

U međuvremenu godine koje su mu sile pakla ukrale obnovljene su na zapanjujući način. Bivši gubitnik i propalica, kako ga je njegov školski trener jednom nazvao, nedavno je bio glavni govornik na Anhajmskom sportskom banketu. Stivov stari trener mu je posle sedamnaest godina dao jaknu sa njegovim imenom, a Stiv se obratio celom fudbalskom timu tvrdnjom o tome kako ne treba odustajati. Na poziv svoga prijatelja Džona Verhausa i Viktori službe Stiv je imao priliku da se obrati Los Anđeles Dodgersima, bejzbol klubu, na njihovom stadionu. Stiv je ranije bio zaljubljenik u ovaj sport i bio dosta dobar igrač.

Stiv i Gejl imaju dvoje zdrave dece, plavokose i plavooke, koja nemaju nikakve znake Stivovih ožiljaka. Dobri su sportisti, učenici i poslušni su u ljubavi. Gejl ima dom kojim se može ponositi, mnogo lepši nego onaj koji je napustila u 29 Palmi, plus svoju sopstvenu farmu gde uzgaja himalajske mačke.

Stiv sada vidi da je Bog preplavio njegov život sa više milosti nego što on može da podnese. On je živo svedočanstvo. Kako sam kaže: "Božjom milošću ne samo da sam ponovo dobio ono što je Sotona opljačkao, već mi je dato veće izobilje pozitivnih efekata, puno više nego sve zlo što sam nagomilao u prošlosti."

Videli smo život koji je bukvalno prešao iz đubreta u milost. Jedina stvar koju Stiv nosi na telu koja ga podseća na njegovu prošlost je onaj bolni ožiljak na nozi. I dan danas ga to boli. To služi kao podsetnik da nauči Stiva zahvalnosti, da nikada ne zaboravi odakle je došao i da ne zaboravi veličinu Božije milosti koja ga je odande izvukla.

Zaharija govori o danima kada je Zorobabel postavio temelje za izgradnju novog Hrama i o tome da su neki prezirali dane malih stvari. Stiv je jedno vreme bio zahvaćen željom da gradi zidove pre nego što su im postavljeni temelji. Iz toga je naučio da je od životne važnosti da ništa se ne gradi nedosledno, već da treba kopati duboko i temelje postaviti na Stenu.

Tagged: svedočanstvo|
"Oči su Gospodnje obraćene na pravednike, i uši Njegove na jauk njihov."
- Psalam 34:15

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 1891
Ukupno: 2443696
Generisano za: 0.003''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/knjige/zetva/005.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.