19. Tvrde reči

Ivan Božer

Pored esencijalne jednostavnosti hrišćanstva koje je ljubav u njenom izvornom obliku, zato što čovečanstvo više nije u svom izvornom obliku, Isus je vodeći čoveka ka savršenoj punini Božje volje često govorio ono što su Njegovi savremenici nazivali tvrdim rečima, zbog kojih su mu okretali leđa i ostavljali ga.

Jedna takva tvrda rečenica nalazi se i u poznatoj Hristovoj besedi na gori, a glasi: "Zato najpre tražite kraljevstvo Božije i njegovu pravednost, a sve ostalo će vam se nadodati."

Šta je u ovom uputstvu, bolje reći zahtevu, bilo suprotno očekivanju Hristovih slušalaca u tolikoj meri da su odbili dalje da ga prate? Hrišćanstvo je eksterno, a ne interno; okrenuto je spolja, a ne unutra; rašireno prema drugome, a ne uskogrudo. To je prilično suprotno urođenom egoističkom pogledu i okruženju čoveka. Uostalom setite se vi koji molite, a i vi koji ne molite Boga osim kada "zagusti", šta kažete: "Bože pomagaj, oslobodi me, daj mi, hoću, treba mi..." Centar svemira i svih naših traženja smo mi sami. Za Boga i njegovu volju najčešće nam je stalo koliko do lanjskog snega, pa kada Isus kaže ne tako, to nije dobar redosled, prvo je carstvo Božje, te reči bivaju proglašene za "tvrde" i neobavezne. Molitva koja se izgovara kao "Oče naš koji si na nebesima, neka dođe carstvo tvoje i neka bude volja tvoja..." - u srcima onih koji tu molitvu izgovaraju odjekuje ovako: "Bože, neka bude volja moja da dođe carstvo moje!"

Asocijacija koja se na reč carstvo javlja u umovima ljudi nema nikakve sličnosti sa carstvom Božjim. "Carstvo Božje se ne sastoji u jelu i piću, nego u pravednosti, i miru, i radosti u Duhu Svetome", piše u Bibliji. Šta to zapravo znači?

Pravednost u Duhu Svetom nije pravednost ovoga sveta. Ona se ne povodi za okolnostima stanja bez Hrista, što znači da postoji velika opasnost da se pravednost svede na slovo zakona umesto da se drži Duha Svetog, o čemu nas Biblija nedvosmisleno uči kada kaže da u Boga imamo takvo pouzdanje kroz Hrista da nismo sposobni sami od sebe šta pomisliti, nego daje naša sposobnost od Boga koji nas učini sposobnima da budemo služitelji Novog zaveta, ne slova, nego Duha; jer slovo ubija, a Duh oživljuje.

Opasnost svođenja pravednosti na služenje slovu je u tome da se služi nečemu što je prošlo. Sve je to imalo svoje mesto i slavu ali sada više ne može opstati. Time nije rečeno da su Stari zavet i Zakon ukinuti. Naprotiv! Ali samo Duh Sveti daje snagu i mogućnost čoveku da taj Zakon ispuni. Apostol Pavle je to dobro shvatio kada je, gledajući visoke zahteve Zakona i svoje nikakve snage da te zahteve ispuni, izjavio: "Jadan sam ti ja čovek! Ko će me izbaviti iz ovog smrtnog tela."

Drugo što o pravednosti izvan Duha Svetog treba reći jeste da je to pravednost kada se ne misli na Božju volju. Veoma često ljudi misle daje pravedno samo ono što je korisno. Bore se za pravdu tek kada su njihov džep ili egzistencija ugroženi. Nije pravednost samo kada svi imamo jelo, piće i odelo. To je dobro, jer nepravedno društvo jednima uzima, a drugima daje, gladne izgladnjuje, a site goji, žedne suši, a one koji to nisu poji, gole ogoljuje, a odevene gizda. Pravednost je kada su ljudi prvenstveno okrenuti prema carstvu Božjem, a ostalo Gospod rešava na najbolji mogući način.

Postoji još jedno pogubno mišljenje o pravednosti. To je samopravednost. Vuk Karadžić u svom prevodu Novog zaveta za takve koristi izraz: "Koji mišljahu da su pravednici..." A evo i jedne upečatljive Hristove priče na tu temu:

"Ovu priču kaza nekima koji su bili uvereni u sebe - da su pravedni - i ostale ljude nipodaštavali. Dva čoveka odoše u hram da se pomole, jedan farisej a drugi carinik. Farisej stade i moljaše se u sebi ovako: Bože, hvala ti što nisam kao drugi ljudi, razbojnici, nepravednici, preljubnici ili kao i ovaj carinik; postim dva puta u nedelji, dajem desetak od svega što stečem. A carinik je stajao izdaleka i nije hteo ni oči da podigne prema nebu, nego je udarao svoja prsa govoreći: Bože, budi milostiv meni grešnome. Kažem vam: ovaj se vratio kući opravdan, a ne onaj; jer će biti ponižen svako ko uzdiže samoga sebe, a uzvišen će biti ko samoga sebe unizuje."

Hristove priče su nešto što se pamti iako je govorio sasvim običnim jezikom. Njegovi savremenici su to o čemu je govorio susretali na svakom koraku. Stav fariseja im je bio poznat. Znali su i za carinike; bili su to grešnici koje niko nije voleo. Uostalom, kada su carinici i poreznici bili omiljeni? Ipak Isusovo tumačenje je bilo neobično: opasno je kada neko uobrazi da je nepogrešiv. Carinik je opravdan zato što je shvatio da je grešan, a ne zato što je bezgrešan. Nesreća fariseja je u tome što je drugim rečima rekao Bogu: "Vidi kako sam ti dobar. Toliko sam dobar da mi ti uopšte nisi potreban, trebalo bi da si srećan što me imaš".

Druga osobina carstva Božjeg je mir. Mir je bitna vrednost i veoma ugrožena. Šta više i oni koji od rata žive i na njemu zaraduju počinju da se pribojavaju onoga što su učinili. Čovekomrsci počinju da traže mir, ali mir bez Duha Svetog. To je mir bez pravednosti. U ove dane na našim prostorima ljudi govore: "Samo da se uspostavi mir, a posle ćemo videti kako ćemo i šta ćemo." Tako misle i govore ljudi koji ne poznaju Evanđelje. Kada je Hrist rođen, anđeli su javljajući tu vest zapevali: "Slava Bogu na visini i mir ljudima na zemlji..." Izgleda kao da anđeli nisu govorili pastirima nego političarima: Gospodo, prvo učinite sve da se proslavi Bog - molite se, budite pošteni, kličite mu u slavu, zatim napravite mir. Pomirite se s Bogom da biste se mogli pomiriti s ljudima, ali i sami sa sobom. Tek kada se pomirite s Bogom, tražite dobru volju, konsenzuse i slično.

Razlog zbog kojeg ovaj svet nema niti je ikada imao valjani mir je u tome što ljudi pokušavaju da ga ostvare obrnutim redom. Prave mir tražeći u ljudima dobru volju, a za Božju slavu šta ostane. Pogrešno, zato što je mir posledica pravednosti i pravde.

Šta reći za mir bez pravde? Recimo, na groblju je uvek mir. Niko se ni sa kim ne svađa, niko nikome ne zavidi što je u boljoj ili prostranijoj grobnici, niko nikome ne zavidi na broju posetilaca niti se žali na uznemiravanje. Svi su u miru, ali oni ne žive u miru zato što uopšte ne žive.

Mnogi čeznu za takvom vrstom mira, mira bez pravednosti, pa kreću da pobiju sve druge narode kako bi njihov narod živeo u miru. Potom se čude kako ni u tom jednoobraznom narodu nema mira. Stoga iz tog naroda počinju da uklanjaju one koji ih uznemiravaju... Ljudi se iz straha mogu primiriti, ali mira nema. Zašto? Zato što nema pravednosti!

Najveća disciplina, i uslovno rečeno mir, vlada među gangsterima. Kod njih se zna ko koga sluša; ko, kako mi to kažemo, kosi, a ko vodu nosi. Međutim, među gangsterima nema pravednosti i ono što liči na mir nije mir nego prisila i strah.

Pravednost i mir nemaju nekakav hronološki red, već među njima vlada snažna interakcija koja se možda najbolje može videti kada ljudi pokušavaju ostvariti pravednost bez mira. Tada izrađuju zakone, vrše pritiske i represalije kako bi primorali čoveka da čini dela protiv svoje volje. U ime nekoga ili nečega opšte dobro se stavlja ispred pojedinačnog, zaboravljajući daje opšte samo suma pojedinačnog. Istina, na taj način se postiže određena mera pravednosti, ali budući da je bez mira s vremena na vreme se pretvara u nemir, pa i u rat, koji je opet ogroman izvor nepravednosti. Stoga što ljudi pokušavaju izgraditi mir na nekim drugim temeljima, a ne u Duhu Svetom, nikada ni ne dostignu treću osobinu carstva Božjeg - radost.

Radost je dar Božji i sastojak Njegovog carstva koji dolazi posle pravednosti i mira. Inače ako ne postoje one prve dve komponente, imaćemo veštačku radost, kao kada neko pokazuje da se raduje, ili se raduje da bi pokazao da se raduje. Potom, tu je i prinudna radost: to je kada ste na određeni način, najčešće medijski, primorani da se radujete iako stvarnih razloga za radost nema, recimo, pred omiljenim vođama ili estradnim i sportskim zvezdama...

Neki opet vole da ih svet vidi na televiziji, u pozorištu (nije pozorište uzalud opisno nazvano "daskama koje život znače"), ili na takvim mestima gde će moći da se pokažu i prikažu. Na takav način se nesumnjivo može zadobiti radost, ali radost kratkog veka. To nije radost u Duhu, nego u samome sebi; radost koja je utemeljena na divljenju, tapšanju i odobravanju okoline. Na svetu postoje čitave industrije veštačke radosti. Bezbožnički život je u načelu prazan, ali je pun raznih razonoda koje tu prazninu pokušavaju da popune. Možda niste znali; najveća svetska industrija nije vojna, nego industrija razonode. Čoveku je nepodnošljivo dosadno upravo stoga što mu nedostaje radost! Budući daje sam prazan, treba nešto ili nekog drugog da bi se uveselio. Tražeći radost on traži, zahteva i otima sve što može iz ovozemaljskog carstva, zanemarujući Božje uputstvo: "Tražite najpre carstvo Božje..."

 
Stranice ove knjige su objavljene uz dozvolu autora i namenjene su isključivo za internu upotrebu. Kopiranje ili štampanje ove knjige u komercijalne svrhe nije dozvoljeno.
"Gospode, ne tražim blagodat koju je imao Pavle, niti milost koju je imao Petar, nego Te molim za pomilovanje koje si dao razbojniku na krsnom drvetu."
- Kopernik

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 2465
Ukupno: 2493571
Generisano za: 0.005''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/knjige/svetlost/019.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.