9. Blaženstva pod lupom psihologije

Ivan Božer

Teologija i sveštenici tvrde da je Biblija relevantna za današnjeg čoveka, da njena poruka odnosno postupanje po njenim standardima blagotvorno deluju na čoveka. Biblija kao Božja Reč i objektivno merilo deluje uvek, bez obzira da li je neko primenjuje znajući šta čini, ili spontano.

Ovakve izjave uvek vredi ispitati. Zato proverimo da li je ova tvrdnja tačna i u pragmatskoj, a ne samo teološkoj stvarnosti. Ako Biblija jeste ono što o sebi govori, tada ona, zapravo poslušnost njoj, mora doneti boljitak već ovde i sada, a ne samo u nekoj dalekoj magličastoj budućnosti.

Dr Džejms Fišer, poznati psihijatar, obišao je skoro ceo svet tragajući za pravim karakteristikama koje bi doprinele duševnom zdravlju ljudi. Posle svih traganja rekao je: "Sanjao sam da ću napisati priručnik koji će jednostavno i praktično, lako razumljivo i čitljivo reći ljudima kako treba živeti. Koje misli, stavove i filozofiju treba, a koje zablude izbegavati u traganju za duševnim zdravljem. A tada sam sasvim slučajno saznao da takav rad već odavno postoji i to mnogo savršeniji i precizniji nego što bih ja ikada uspeo napisati".

Ono što je dr Fišera toliko oduševilo, ono što je mislio kada je rekao da je studija o zdravlju odavno napisana, to su blaženstva iz Isusove propovedi na gori. Time dolazimo i do određene naučne potvrde valjanosti onoga o čemu Biblija vekovima govori. Naime, daje Božja Reč Duh i život. Od tog svog otkrića dr Fišer je svojim pacijentima, ali i prijateljima i poznanicima, otvoreno govorio: "Želite li stvaran, sadržajan i bogat život, bez utučenosti i beznađa, tada se upravljajte po biblijskim principima".

"Blago siromašnima u duhu jer je njihovo carstvo nebesko". Carstvo nebesko je drugi naziv za Raj, a Raj je mesto blaženstva i beskrajne sreće. Već na samom početku svog govora na gori Hrist ukazuje na jedno od najživotnijih pitanja, na pojedinačnu, ličnu sreću. Svi bi ljudi hteli biti srećni, a i pravo je da tako bude. Čežnja za dubokom trajnom srećom je usađeni nagon, koji je sam Stvoritelj u nas stavio. Bog je taj koji je stvorio zalazak sunca, obojio ružu, stavio osmeh na dečja usta... Zato i imamo Bogom dat nagon za srećom, ali s druge strane, jedini Bog je taj koji čoveka zaista može učiniti srećnim.

Ja imam 45 godina, ali tek nedavno sam imao 15 godina, pa 20 i 25 godina. Jurio sam za srećom kao i mnogi od vas, pogrešno. Od kada sam upoznao Hrista, srećniji sam i kada sam tužan, nego pre što sam bio čak i u trenucima u kojima sam bio veseo. Kako je to moguće? Prosto. Sreća nije nešto što može da se napravi, već nešto što se prima. Sreća je kaćiperka: ako je slediš, izmaknuće ti. Okreni se od nje, zanimaj se nekim, ili nečim drugim i zadobićeš je. Sreća ne postoji kao nešto samostalno, autonomno, samopostojeće. Sreća je nusproizvod. Zato je hedonista nesrećan. Zato je nesrećan svaki koji traži prečicu do sreće. Nema prečice, a pravi put do punine sreće Isus je označio rečima: "Blaženi su siromašni u duhu..."

U teološkom pristupu već je rečeno da to nema nikakve veze sa materijalnim siromaštvom. Biti siromašan duhom, ne znači ići u poderanim pantalonama praznih džepova, već shvatiti i priznati nedostatak "monete" kojom se može kupiti ili zadobiti naklonost neba, večni život, sreća. Nadalje, to znači odustati od svojih ideja, svojih filozofija i maski sa kojima paradiramo pred ljudima, pretvarajući se da smo ono što nismo i da imamo ono što nemamo.

Đorđe Balašević je upravo taj koncept uspeo lepo i tačno da izrazi u jednoj od svojih pesama. Žaleći za prošlim vremenima, za ljubavlju koja je ostala ko zna gde, kockajući se sa prevarantom životom, rekao je: "Ja još umem i još mogu da sam sebi stvorim neki mir".

Ta mala reč: "neki" otkriva svu njegovu razočaranost, nesreću i setu zbog onoga što je prošlo i nepovratno je izgubljeno, ali i masku koju je navukao, zbog čega na licu, ali ne i u srcu, ima mir. On jezdi ovim životom s kamenom u srcu i osmehom na licu. Nekom unutrašnjom hrabrošću i cinizmom se plazi životu koji ga je pokrao.

Suprotno tome, biti duhom siromašan, znači priznati Bogu svoju nemoć, ali i Njegovu moć; ne izgrađivati svoj neki mir, surogat mira, već uzeti Njegov. "Onima koji su prihvatili Hrista" - piše u Bibliji - "Bog dade vlast da postanu Njegova deca". Ovo će reći, kada je čovek spreman priznati potrebu za Hristom, kada prestane juriti sreću i okrene se Isusu prihvatajući ga u svoj život, odjednom pronalazi sve ono što je toliko dugo i uzaludno tražio.

Upravo o tome govori biblijska priča u kojoj su Hristovi učenici čamcem pokušavali da pređu Galilejsko jezero. Mučili su se veslajući i nisu stizali nigde, zbog toga što su vetar i talasi bili protiv njih, tako da im se sav trud završi ništavno. Tada u čamac primiše Isusa, a biblijski izveštaj kaže: "Odmah se nađoše na obali kojoj su se uputili".

Tako se događa i sa srećom. Čovek je nastoji dosegnuti pa se muči "veslajući" i ne stiže nigde. Potom, u život primi Hrista i, gle, već je tamo gde je želeo stići; već ima ono za čime je toliko dugo žudeo.

Biblija zaista poznaje ljudsku dušu i ima odgovor na njene najdublje potrebe. Tu ništa ne menja na stvari, da li je ljudsko društvo naučno razvijeno ili nije; da li je medicina, a sa njom i psihologija razvijena, u povojima ili uopšte ne postoji. Prvi korak ka duševnom zdravlju je Bog na prvom mestu, što znači Hrist u srcu.

Dakako, ovo se može odbaciti, ali odbacivanje neće promeniti činjenicu. Vi i ja, telesno živimo kada na ispravan način odgovaramo svojoj fizičkoj okolini. Sve je u redu dok uzimamo hranu, vodu, svetlost, vazduh i ostalo telu potrebno. Ukoliko to prekinemo, telesno umiremo.

Čovekova duhovna okolina je Carstvo Božje. Kada mu se preda i izruči, kada mu se prilagodi i od njega prima svoj život, živi srećno i izobilno.

Rečima "blago siromasima duhom..." Hrist jednostavno želi reći kako čovek treba da odustane od sumanute ideje da sam sebi bude bog, nego treba da dopusti Bogu da bude njegov Bog, kako bi ga ovaj mogao ispuniti svojim oprostom, ljubavlju i snagom.

Zbog toga se ne treba čuditi dr Džejmsu Fišeru koji je, pošto je otkrio Bibliju i u njoj blaženstva, zapisao: "Ako bismo uzeli u obzir sve stručne članke s područja nauke o očuvanju duševnog zdravlja koje su do sada napisali najeminentniji psihijatri i psiholozi, ako bi smo ih zatim oslobodili sve preterane rečitosti, i ako bi te komadiće čiste naučne spoznaje sažeto izrazili najbolji pesnici, dobili bismo tek nezgrapan i nepotpun zbir blaženstva koja postoje već dve hiljade godina u Bibliji, a koja je Isus tako jednostavno izrazio u tek nekoliko rečenica.

Opis blaženstava ne treba da bude shvaćen tek kao zbir etičkih pravila, nego kao opis karaktera. Pogrešno je verovanje da su ove Hristove reči, pa i ostatak propovedi na gori, propisi koji se moraju slediti, a da bi se postalo hrišćaninom. Nešto kao "Novozavetnih deset zapovesti". Takva pretpostavka je u potpunoj suprotnosti sa onim o čemu je Isus govorio. Pokušati živeti na način kako je to opisano u propovedi na gori svojom snagom, isto je kao pokušati pomeriti Frušku Goru duvajući u nju. Isus nije rekao: "Živi ovako, pa ćeš postati hrišćanin". Rekao je: "Postani hrišćanin, pa ćeš moći živeti ovako". U ovome je i razlog redosleda kojim Hrist izlaže blaženstva. Položaj svakog je promišljen i postavljen tačno na prikladno mesto u duhovnom nizu. Jednom kada čovek spozna da u nebesko carstvo ulazi priznanjem svog duhovnog siromaštava i prihvatanjem Hristovog bogatstva, tek tada je spreman uvažiti sledeće blaženstvo koje glasi: "Blaženi su žalosni jer će se utešiti". Zašto je prvo blaženstvo neophodni prethodnik drugom? Pa ako prvo blaženstvo nije apsolvirano, ko će čoveka utešiti u drugom? Bez onog prvog ovo drugo bi bilo čisti mazohizam.

Džon Stot je rekao da bi drugo blaženstvo, u širem obliku, moglo da glasi: "Čestitke onima koji su spremni da se suoče sa tugom, jer će u njoj i kroz nju otkriti božansku utehu i novu radost". Ovako prošireno i unekoliko protumačeno drugo blaženstvo se otkriva i kao temelj zaključaka psihoanalize koju su Frojd i Jung uveli na velika vrata u medicinsku nauku.

Duhovno i duševno zdrava osoba je ona koja je spremna da se suoči sa stvarnošću, pa ma kakva ta stvarnost bila, a to znači suočiti se i sa tugom, osetiti je i uočiti daje ona tu da produbi, a ne da opustoši život.

Verujem da su vam poznati termini neuroza i psihoza. To su reči koje koriste stručnjaci sa područja mentalne higijene da bi opisali neke stavove i psihološka stanja. U širem smislu, neurotična osoba je ona koja se boji da se suoči sa stvarnošću, a psihotična, osoba koja stvarnosti nije svesna.

Kada god se čovek opire suočavanju s negativnim emocijama koje odjekuju u njemu, one mu izmiču kontroli i tada ne upravlja više on emocijama, već one upravljaju njime. Tipičan nehrišćanski odgovor na ovakvu situaciju, na osećaje koji ne prijaju, jeste ili potpuno poricanje njihovog postojanja, ili njihovo burno i preterano izražavanje.

Poricanjem postojanja nesigurnosti, bola, tuge ili nekih drugih destruktivnih emocija, čovek se njih ne rešava, nego ih potiskuje duboko u sebe gde one vršljaju i prouzrokuju psihosomatske bolesti. Otkrivši ovaj mehanizam delovanja tuge, moderni psihoterapeuti odoše u drugu krajnost, tako da je danas popularan način rešavanja psihičke napetosti suprotan potiskivanju, tj. izbacivanje. Ti vrli psihološki savetnici govore frustriranom, napetom čoveku da viče, urla i udara u jastuk uvek kada se oseća razdražen i povređen, sve dok te zatvorene osećaje ne oslobodi i izbaci iz sebe.

Nema sumnje da takav postupak može doneti određeni napredak u psihičkoj rehabilitaciji, ali ta je pobeda kratkoročna i sirova. Počinje sa vikanjem, urlanjem i udaranjem u jastuke da bi se nastavilo sa demoliranjem izloga i vozila prilikom povratka fudbalskih navijača sa utakmica, a potom, zašto da ne, demoliranjem i nekih noseva koji u čoveku izazivaju neprijatnost.

Možda takva "urlik" terapija unekoliko oslobađa čoveka od psihičke napetosti, ali ga sigurno pre i potpunije oslobađa od ljudskosti. Urlanje je način na koji se ponašaju životinje. Čovek, ma šta neki rekli, nije postao od majmuna i nema potrebe za majmunarijama.

Prvi način razračunavanja sa bolom i tugom, kada čovek poriče i prikriva njihovo postojanje, nije dobar. U suštini, to je najobičnija maskarada kada na sebe, zgrčenog od bola i tuge, čovek navuče masku nekog hladnog nedodirljivog tipa, kojeg je tobože baš briga što život prolazi. Tako čovek ne biva utešen nego zaradi i po neku fizičku bolest.

Drugi način, nasilno i nepromišljeno izbacivanje frustracija, iako od medicine preporučivan, takođe je pogrešan. Time čovek svoje destruktivnosti samo grubo prebacuje na neke druge stvari, ili, što je još gore, na neke druge ljude, a potom ti drugi ljudi ne budu lenji nego uzvrate... I tako dola-zimo do okruglih stolova gde sede umne medicinsko - sociološko - psihološke glave, raspravljaju i istražuju uzroke vandalskog ponašanja civilizovanog čoveka.

Za razliku od debelih knjižurina i čitavih biblioteka koje tretiraju problem psihoterapije i oslobođenja od tuge, Isus jednom jedinom rečenicom obuhvata problem i daje rešenje za njega: "Blaženi su oni koji tuguju, jer će se utešiti". Način na koji Biblija predlaže da se postupa sa razarajućim osećajima jeste priznati ih potpuno, ali pred Bogom i tako Boga "uvesti" u problem. Imati bliskog prijatelja kome se može poveriti je divna stvar koja rasterećuje. Zbog toga se i kaže da je čovek koji ima makar jednog prijatelja bogat, ali to još uvek ne donosi rešenje. Jedino pravo rešenje za osobu u bolu i tuzi jeste da sa Bogom, svojim nebeskim ocem, podeli svoje jade. Da li je to zaista pravo rešenje, procenite sami kroz narednu priču.

Pre mnogo godina poznavao sam jednog dečaka koji je imao malog papagaja. Zvao ga je Mica, i bio je "zaljubljen" u njega. Ali mali papagaji žive kraće nego mali dečaci. Jednoga dana papagaj je uginuo. Za dečaka sav svet se srušio. Plakao je neutešno, iako su ga hrabrili drugovi, komšije i ukućani. U razarajućoj tuzi proveo je ceo dan, a uveče, kada je njegov otac došao kući, bacio mu se u naručje ridajući.

"Šta je bilo, sine moj?", zabrinuto upita otac.

"Uginuo je moj Mica", odgovori dečak jecajući.

"Auuu, baš mi je žao", iskreno se ražalosti umorni čovek, "ali nemoj više da brineš. Tu je tata da sada brine za tebe. Smislićemo mi već nešto, jabuko moja".

Malo utešen, ali ozbiljno ohrabren, dečak je ubrzo zaspao u očevom krilu, znajući da ga u rukama drži onaj koji ga voli, i da oca boli zato što njega boli, i da za oca Mica nije samo jedan običan glupi papagaj kao za one "terapeute" koji su ga do maločas tešili.

Ujutro, dečak se probudio svestan nekih čudnih šumova u sobi. Skočio je iz kreveta i poleteo ka kavezu za ptičice. Imao je šta i da vidi. U kavezu se šepurio jedan papagaj koji se ni malo nije razlikovao od Mice. Nije znao šta se događa, trljao je oči plašeći se da još uvek sanja, kad se od nekud pojavi otac.

"Ovo nije tvoj Mica", rekao je, "Mica je na žalost uginuo i mi ga više ne možemo vratiti. Ovaj papagaj je Micin brat. Znaš koliko bi Mica bio tužan ako ti ne bi voleo i najbolje što umeš čuvao njegovog brata. "

Dečakove emocije više nisu bile tako jasne i jednosmerne. Istina, tuga je još bila prisutna, ali osmeh koji se počeo razlivati na usnama sve je više sušio suze u njegovim očima. Dečak je svoj bol podelio sa ocem, a otac ne samo da ga je tešio, nego ga je i utešio. Otac je pronašao rešenje i kada je izgledalo da rešenja nema. Jednostavnim zahvatom pretvorio je tugu u radost.

Da li je dečak od tuge do radosti došao tako što je ćutao i sakrio bol? Muški stisnuo zube i rekao: "Možeš misliti, papagaj više ili manje." Ili, možda, tako što je vikao, urlao, razbio tri tanjira i dve komšijske glave? - Ne. Do utehe i radosti je došao tako što je prišao svome ocu i rekao mu šta ga muči.

To je savet drugog blaženstva. Kada ti se želudac peni od tuge, teškog jada i nesreće, dođi pred Onoga koji sve zna i razume. Dođi pred svog nebeskog Oca, padni pred Njegove noge, u Njegov zagrljaj i reci mu svoj bol. On ima rešenje.

Napomenuću još jednu značajnu stvar, jer previše ljudi želi instant pomoć, pa pošto je nema, spremni su da kažu kako mehanizam blaženstava ne funkcioniše. Kada se spomenuti dečak, skrhan bolom sklupčao u očevom naručju, to je bio njegov otac, a ne bilo čiji otac. To će reći, da pre svega Boga treba učiniti svojim ocem. Ako ne prođete kroz prvo blaženstvo, ako ne postanete Njegovo dete - zašto očekujete utehu? Tuđi očevi ne teše.

 
Stranice ove knjige su objavljene uz dozvolu autora i namenjene su isključivo za internu upotrebu. Kopiranje ili štampanje ove knjige u komercijalne svrhe nije dozvoljeno.
"Početak je mudrosti strah Gospodnji; ludi preziru mudrost i nastavu."
- Priče 1:7

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 335
Ukupno: 2387162
Generisano za: 0.003''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/knjige/svetlost/009.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.