1. Zemlja koja se zove nebo
Poslednjih godina moga života, bio sam u mnogim zemljama - tačnije u sedamdeset zemalja. U nekima od njih bio sam više puta, u drugima samo jedanput. Samo u nekima sam se osećao kao kod kuće. Ali uvek sam čeznuo da se vratim u Kanadu, moju domovinu.
Malo je zemalja sa različitim podnebljima i prirodom kakva bi se samo mogla poželeti, u kojima ima svega u izobilju. Hiljade ljudi želi da ode u takve zemlje. Oni duboko čeznu za slobodom od siromaštva i totalitarnih režima.
Ali nema nijedne zemlje na svetu u kojoj bismo želeli da zauvek živimo. Čak i u našoj zemlji ima toliko greha, zločina i bezakonja, toliko pijanstva, pokvarenosti i razvrata da čeznemo za boljom životnom sredinom. Rat, krvoproliće, siromaštvo, bolest i smrt su doneli toliku tugu i bol srca da se osećamo kao stranci i tuđinci u svetu koji nije naš dom.
Dozvoli mi da ti kažem nešto o Zemlji u kojoj nema suza i patnje srca, o Zemlji gde nema bolesti, bola i smrti. To je Zemlja koja je slobodna od rata i krvoprolića i gde niko nije siromašan. Ljudi koji žive u toj Zemlji nikada se ne zamaraju; ne nose nikakav teret i nikada ne stare. Tamo niko ne kaže doviđenja, jer se tamo za rastanke ne zna.
U Zemlji o kojoj govorim nema greha, zato što tamo niko ne greši. Tamo nema nikakve nesreće. Možeš putovati hiljadama kilometara i nećeš nigde videti groblje ili sahranu. Tamo nema ni pogrebnih zavoda, ni mrtvačnica. Nikada nećeš videti crne trake na vratima, jer tamo niko ne umire. Grobari su nepotrebni, za mrtvačke sanduke se ne zna i niko se ne odeva u crninu.
To je Zemlja gde ništa ne truli; cveće nikada ne gubi svoj miris, a lišće je uvek zeleno. Tamo nema grmljavine, nema vulkanskih erupcija i zemljotresa. Na te divne obale uragani i veliki talasi nikad ne udaraju. Tamo nema virusa i groznica, niti bilo kakve epidemije. Sunce nikad ne sija, no ipak je uvek svetlo, jer tamo noći nema. Nikada nije ni suviše toplo ni suviše hladno. Temperatura je upravo onakva kakva bi trebalo da bude. Oblaci nikada ne prekrivaju nebo, i jaki vetrovi nikada ne duvaju.
U toj Zemlji nema pijanica, jer tamo niko ne pije. Niko nije nemoralan, ljudi i žene su čisti. Tamo nema vanbračne dece. Zatvori, tamnice i popravni domovi nikada ne kvare vidike te lepe Zemlje. Vrata se otvaraju bez ključeva i prozori su bez rešetaka, jer tamo nikada ne dolaze ni lopovi ni razbojnici. Požudne knjige se ne čitaju i nečiste slike se nikada ne mogu videti. Za poreze i stanarine se ne zna.
Da, dozvoli mi da ti još nešto kažem. Tamo se nikada ne može naći neko ko je paralizovan. Niko nije deformisan ili hrom. Niko nije slep, gluv ili nem. Zbog toga se domovi za neizlečive bolesti nikada ne grade, jer su svi zdravi; svi su dobro i svi su jaki. Tamo nema prosjaka po ulicama, jer niko nije bez osnovnih sredstava za život, svi imaju dovoljno. Sida, rak, paraliza i tuberkuloza su reči za koje se nikada nije čulo u toj Zemlji. Tamo nema bolnica za umobolne, jer niko nije umobolan. Lekari nisu potrebni i za bolnice se ne zna.
Pitaš me kako znam? Da li sam bio tamo? Ne, još nisam imao preimućstvo da posetim Zemlju o kojoj govorim, ali neki jesu. Jedan, koji je tamo živeo dugo vremena došao je i mnogo mi ispričao o njoj. On kaže da se ta Zemlja zove Nebo i evo šta On kaže o onima koji tamo žive: "I sam Bog biće s njima, pa će otrti svaku suzu s njihovih očiju, i neće više biti smrti, ni žalosti, ni vike, ni bola" (Otkrivenje 21:3-4). On se vratio tamo, zato što je bio vrlo usamljen i često je čeznuo za svojim domom dok je bio ovde.
Ali uskoro, On će se vratiti. U međuvremenu mije obećao put u svoju domovinu. Otkako mi je rekao o tome stalno čeznem da idem tamo. I po onome što On kaže, siguran sam da nikada neću poželeti da se vratim. Odlučio sam da Njegova Zemlja postane i moja. U stvari, već sam izvadio papire svoga državljanstva.
Ne razumem zašto svi ne žele da pođu tamo. Ipak, eto - ne žele. Nalazim da mnogi više vole svoju zemlju i više vole da se prepuštaju gresima na koje su navikli, i pored toga što to znači bol u srcu, muku, tugu, razočaranje i smrt. Ja to ne razumem, ali je ipak istina. Govorim im o toj Zemlji, a oni se samo smeju. Ne veruju mi. A ako mi i veruju, ne mare. Ne mogu da ih ubedim da pođu sa mnom. Jednoga dana broj će biti popunjen i tada će biti isuviše kasno. Kako su samo bezumni!
To je, dakle, Zemlja o kojoj sam hteo da ti kažem. Zar ne želiš i ti da pođeš? Da li znaš za neku drugu zemlju kao što je ova? Zašto već ne počneš da se pripremaš za put? Nije teško! Jednostavno otvori srce Isusu Hristu, Gospodaru te Zemlje, i zamoli Ga da uđe i da te spase. Tada ćeš jednoga dana, kada se tvoj životni put završi, i ti moći da odeš u tu divnu Zemlju i u njoj zauvek živiš.
