12. Evangelizacija na delu
Charles-a G. Finney-a se po ugledu u Velikoj Britaniji i u Americi smatralo najvećim propovednikom probuđenja svih vremena. Ni jedan čovek nikada nije postigao tako mnogo u tako kratkom vremenu. Od dana apostola Pavla nisu postignuti takvi rezultati. Niko kome je stalo do vlastitog ugleda nikada neće ispitivati delo Charles-a G. Finney-a. Zbog toga, baveći se evangelizacijom na delu, pre svega okrenut ćemo se prema čudnovatoj službi ovog velikog propovednika probuđenja.
Prva stvar koju moramo upamtiti u svezi sa Finney-evim evangeliziranjem je da kuda god je išao, vera je postajala glavna tema razgovora. Svi su govorili o probuđenju. Sve je zanimalo šta će se dogoditi pod vodstvom tog velikog čoveka Božjeg.
Prekratke kampanje
Finney nije verovao u kratke kampanje. Možda je to razlog što mi danas ne postižemo rezultate kakve bi trebali. Mi Bogu ne dajemo priliku. Kuda god je Finney išao, ostajao je dok se nešto nije dogodilo. Ostajao je dok nije izbilo probuđenje. Zbog toga su njegove kampanje često bile vrlo duge. Na primer, u gradu Philadelphiji ostao je godinu i po, održavajući sastanke iz noći u noć, propovedajući Evanđelje Isusa Hrista i radeći dok probuđenje nije izbilo i čitav grad se nije probudio za Boga.
I Pavle je, sećate se, sledio isti metod. Otišao je u grad Korint i ostao tamo godinu i po. Zatim je otišao u Efes i tamo proveo pune tri godine propovedajući dok čitava teritorija nije bila evangelizirana, dok Bog nije probudio čitavo to područje i dok silno probuđenje nije preplavilo čitavu Aziju.
Kad sam ja započeo moj rad u Torontu, kao što sam ranije izjavio, moja je prva kampanja trajala šest meseci. Iz nedelje u nedelju u grad sam dovodio evanđeliste i održavao sastanke iz dana u dan. Evanđelje se navešćivalo svake noći dok nije prošlo čitavih šest meseci. Čak su i subote bile uključene. To su temelji na kojima smo gradili naše delo. Tokom tih meseci Bog je silno radio, a rezultati traju do ovoga dana. Nisam imao problema da hor dođe svako veče. Radnici (prim. prev. osobe koje su trebale razgovarati sa ljudima) su bili na svojim mestima. Molitveni su borci surađivali. Sve je zanimalo to delo.
Mislim da je jedan od razloga zašto danas nemamo probuđenje, taj što su naše kampanje prekratke. Mi Duhu Božjemu ne dajemo dovoljno vremena da radi. Mora postojati vreme za sejanje semena, a zatim za žetvu letine. Ponekad presvedočenje ne dolazi lako, a mi smo prečesto u žurbi. I mučimo se da vidimo žetvu pre nego je seme i stavljeno u zemlju, što je, svakako, nemoguće.
Zadivljujući rezultati
Kad je Finney otišao u Rochester, ostao je tamo dok probuđenje nije izbilo, dok se nešto nije dogodilo, i ja sad želim govoriti o tome šta se tamo dogodilo.
U gradu je postojalo samo jedno pozorište i ono se zatvorilo, zatvorilo se kao rezultat probuđenja. Gostionice su se gotovo sasvim ispraznile, tako je snažno bilo probuđenje. Zločin je gotovo sasvim nestao, tako da su sudovi imali malo posla. Zatvori su se ispraznili - zamislite šta bi to danas značilo kad su naši zatvori puni do poslednjeg mesta!
U drugu ruku, crkve su bile preplavljene, preplavljene do poslednjeg mesta. Nije bilo potrebe trošiti novac na skupu reklamu da bi se saznalo za bogosluženja. Crkve su se automatski napunile, napunile do poslednjeg mesta. I tako je to trajalo mesecima i mesecima. Ljudi su teško nalazili slobodno sedište. Vidite, sve je zanimala probuđenje. Vera je postala glavna tema razgovora, ne politika, već vera. Ne vreme ili međunarodna situacija, već probuđenje. Postojala je samo jedna tema svih razgovora. A tako bi to trebalo biti i danas. Probuđenje bi trebalo biti tako snažno da svako o njemu govori!
Štaviše, sve društvene klase bile su bile zahvaćene. Ne samo niže klase, već i gornje; bogati i siromašni, deca i odrasli, pijanci, inteligencija, naučnici, vođe društva, pravnici i sudije, bankari i lekari, skeptici i izrugivači. Nije bilo klase koja nije bila pod uticajem probuđenja. Većina je vođa društva bila dotaknuta i mnogi su od visoko obrazovanih bili dovedeni Gospodu Isusu Hristu. Čak su i izrugivači bili spašeni. Bog je radio na najneobičniji način, tako da je svaki sloj društva u čitavom gradu bio dosegnut.
Ispravljale su se stvari, dugovi su se plaćali, obveze namirivale. To se uvek događa kad je probuđenje pravo. Ja sam to mnogo puta video. Oni koji nisu bili u ispravnom odnosu sa svojim bližnjim, ispravljali su stvari. Izmirivali su se s onima koji su im učinili nepravdu. U svakom se probuđenju stvari moraju dovesti u red ili probuđenje nije izvorno - pravo. Sređivanje stvari je jedan od najprirodnijih rezultata delovanja Duha Božjega na zajednicu. Jedan je čovek, na primer, platio dug od trideset hiljada dolara kao izravan rezultat Finney-evog probuđenja. To bi danas bilo kao stopedeset hiljada dolara; sve je to bilo plaćeno u razdoblju od šest nedelja. Probuđenje donosi traženje oproštenja i pomirenja.
Drugi je divni rezultat je bio odaziv ljudi za službu i za misijska polja. Nije trebalo moljakati mlade ljude da predaju svoje živote Bogu niti tražiti dobrovoljce za daleke krajeve. Direktni rezultat silnog probuđenja pod Finney-em je bio taj da su sa svih strana mladi ljudi ulazili u službu i ispunjavali prazne propovedaonice crkava, a isto tako i oni koji su odlučili ići kao misionari i nositi poruku Božjega spasenja onima koji su u mraku. Kad nema probuđenja, teško je zadobiti ljude da uđu u službu ili da pođu na misijska polja, ali kad god Duh Božji deluje, ljudi idu dragovoljno.
Zadobijanje obraćenika
Obraćenici su bili zadobijeni. To se uvek događa kad je probuđenje istinsko. Na primer, dok je Fmney održavao svoju veliku kampanju u gradu Philadelphiji, u grad je došla grupa drvoseča. Te su drvoseče bile divno i slavno spašeni. Vratili su se u šume i kao rezultat njihovog svedočanstva u šumama, najmanje pet hiljada drvoseča je bilo dovedeno Gospodu Isusu Hristu.
Na jednom se Finney-evom sastanku obratilo najmanje dve hiljade ljudi. Jeste li ikada čuli za nešto ovakvo? Kako čudnovato delo milosti! Razmislite o tome! Dve hiljade obraćenika na jednom bogosluženju! Gde se danas takve stvari događaju?
Na Dan pentekosta, tri hiljade su pridodane Crkvi kad je propovedao apostol Petar. Kasnije se broj povećao na pet hiljada. Finney je video dve hiljade. Nije li to bio drugi Pentekost? Zapamtite, ti obraćenici nisu samo potpisali članske pristupnice, nisu samo podigli svoje ruke, nisu samo došli napred do oltara, oni su bili definitivno i slavno spašeni. Bili su nanovorođeni, dve hiljade na jednom jedinom sastanku.
Finney je jednom prilikom propovedao u anglikanskoj crkvi i anglikanski je sveštenik posvedočio da je hiljadu petsto njegovih članova bilo obraćeno kao rezultat tog jednog sastanka. Zamislite hiljadu petsto crkvenih članova kako izlazi iz smrti i ulazi u život na samo jednom bogosluženju!
Jednog je dana Finney negde u Sjedmjenim Državama otišao u fabriku pamuka i propovedao samo jednu propoved, ali kao rezultat toga, gotovo je svako u toj fabrici je bio doveden Gospodu Isusu Hristu.
Kad je Finney prešao Atlantik i došao u Veliku Britaniju, rezultati su bili isti. Kuda god je išao, dolazila su velika mnoštva i svuda je izbijalo probuđenje, upravo kao i u Sjedinjenim Državama. Dopustite mi da vam navedem jedan primer.
Finney je bio u Londonu. Propovedao je u Whitfieldovom Tabernacleu. Nekoliko nedelja je propovedao samo hrišćanima, ni jednom nespašenima. Nije uputio ni jedan poziv. Prolazile su nedelje za nedeljom. Iz noći u noć navešćivao je svoju poruku onima koji su već ispovedali obraćenje. Zatim se konačno okrenuo pastoru crkve i pitao ga ima li prostoriju gde bi radnici mogli - razgovarati sa dušama.
Pastor mu je ponudio prostoriju u kojoj je moglo sesti četrdeset ljudi. Finney ga je začuđeno pogledao. Rekao je:
"Čemu to, ja želim prostoriju u kojoj će moći sesti na stotine ljudi." Sad je pastor začuđeno pogledao u njega. Bio je vrlo skeptičan, ali da bi ugodio Finney-u, dao mu je dvoranu malo dalje od crkve sa hiljadu petsto sedišta, ni ne sanjajući šta će se dogoditi. Finney ju je prihvatio.
Kad je to veče uputio poziv do oltara - a bilo je to, setite se, prvi put da je uputio poziv - molio je sve one koji nisu sigurni u spasenje svoje duše - samo njih - da dođu u dvoranu malo dalje od crkve, koja bi trebala poslužiti kao prostorija za razgovor. Kad je i sam Finney došao do te dvorane, ona je bila skroz puna. Ni jedno sedište nije bilo prazno, ljudi su stajali i sa strane. Te su noći stotine i stotine prešle iz smrti u život i bile slavno nanovorođene. Od tada su nadalje ljudi i žene u mnoštvu po čitavim britanskim ostrvima dolazili Hristu, jer je probuđenje izbijalo na svim stranama.
Znate li da je u jednoj nedelji ni više ni manje nego pedeset hiljada ljudi prihvatilo Isusa Hrista kao ličnog Spasitelja za vreme probuđenja Charles-a G. Finney-a? Zamislite, pedeset hiljada u samo sedam kratkih dana! To je bilo silno delovanje Duha Božjega kakvo se otad nije ponovilo. Kada ćemo to, pitam se, ponovo videti? O, gde su takvi rezultati danas! Govori se da je tokom delovanja Finney-a u Americi, u razdoblju od deset godina oko 200.000 ljudi prešlo iz smrti u život. Kakva brojka!
Više od svega danas trebamo jedno silno probuđenje, nove manifestacije Duha Božjega. Oni koji najmanje osećaju svoju potrebu, najviše je trebaju. Crkve, koledži, biblijske škole i fakulteti, koji misle da mogu dalje bez probuđenja, upravo su oni kojima je probuđenje potrebno. Takvi se rezultati, kakve sam spomenuo, ne mogu postići bez probuđenja.
Pristupanje crkvi
Ne samo da su zadobijani obraćenici, već su oni pristupali i crkvama. Ako se to ne događa, evangelizacija je sasvim izgubila svrhu. Oni koji su dovedeni Isusu Hristu moraju biti stavljeni negde da rade. Oni nešto moraju činiti za svog Spasitelja.
Setite se rezultata u Walesu i Americi o kojima sam upravo govorio. Znate li da se za kratko razdoblje od pet nedelja ne manje od dvadeset hiljada se pridružilo crkvama Walesa? Kakvi čudnovati rezultati! Pitam se, što bi se dogodilo u Americi (Ili u našoj zemlji? prim. prev.) kad bi se u bilo kojem gradu dvadeset hiljada pridružilo crkvama u periodu od samo pet nedelja?
Kada je Charles G. Fmney ušao u svoj evangelizacijski rad u Sjedinjenim Državama Amerike, postoji izveštaj da je u čitavoj zemlji bilo samo 200.000 crkvenih članova, a kad je završio svoje delo nekoliko godina kasnije, tri miliona imena je bilo upisanih u članstvo različitih crkava u zemlji.
Nikada u istoriji sveta nisu bili takvi rezultati. Bog je upotrebio Finney-a da obavi više od svih pastora Amerike zajedno u istom razdoblju. Mi danas malo shvatamo koliko mu dugujemo. To je, tvrdim, evangelizacija na delu. To je ona vrsta evangelizacije za koju molimo i za kojom čeznemo da je ponovo vidimo. Kad mi novinari dolaze i postavljaju pitanje: "Šta mislite, koja je najveća potreba današnjice?" ja uvek bez oklevanja odgovaram: "Silna manitestacija sile Božje."
Dr. Henry Ward Beecher rekao je ovo o Finney-evom delu probuđenja: "To je bilo najveće Božje delo i najveće probuđenje vere koju je svet ikada video u tako kratkom razdoblju." Ova izava je od najveće važnosti. Neka nam Bog da, da ponovno vidimo probuđenje. O, neka nam da nekog novog Finney-a!
Poljska
Jeste li ikada videli probuđenje? Ja jesam. Bilo je to na ruskim misijskim poljima Europe. Ali sad vam želim govoriti o nekim mojim iskustvima u Poljskoj, Latviji, Australiji i na Jamajki. Kao rezultat toga, moja se čitava služba iz temelja promenila. Dopustite mi da vam to opišem. Citiraću iz mog dnevnika:
"U neudobnim poljskim vagonima putovali smo kroz duboke šume u unutrašnjost. Konačno smo stigli na kraj našeg putovanja, te su nam suze slobodno potekle kad su nas obraćenici okružili.
Dva su policajca sa puškama i nataknutim bajonetima bili su prisutni da paze i slušaju na svakom sastanku. Na polju su bila smeštena dva duga stola sa kojih smo se mogli poslužiti tankim kriškama crnoga hleba, sirovom haringom, kuvanim jajima i divljim medom. Nad svime tim letele su bezbrojne muve. Te su noći žene spavale u obližnjoj velikoj štali, a muškarci, njih stotinjak, jedan do drugog kao sardele, na senu u potkrovlju iste štale.
U nedelju, uveče, silni talas probuđenja je preplavio slušatelje tako da su stotine pale ničice na pod i plakale pred Gospodom. Snažni muškarci su glasno jecali i teskobnih lica gledali prema gore preklinjući Boga da im oprosti i prihvati ih.
Nastavljajući dalje u drugi deo Poljske, našli smo crkvu tako nagomilanu da su me morali gurati do propovedaonice. Na završetku moje poruke čuli su se jecaji sa svih strana i ubrzo je jedan broj ljudi svoj put do Golgote nakvasio suzama. Kasnije su njihova sjajna lica svedočila o radosti koja je sada bila prisutna u njihovim srcima. Da bi prisustvovali, neki su putovali preko trista kilometara u zaprežnim kolima. Bilo mi je rečeno da je barem pet hiljada duša bilo spašeno u poslednjih pet godina.
Sa velikom smo se teškoćom laktovima probijali kroz ogromno mnoštvo. Kakav je to bio prizor gledati u more lica dole na zemljanom podu i gore u prepunoj galeriji!
Desetine su stajale u prolazima; naredna tri sata nije bilo nikakve mogućnosti da sednu. Napolju je lila kiša.
Kako bi voleo opisati to pevanje! Dok su zajednički podizali glas u slavnim pesmama probuđenja, činilo mi se kao da se i samo nebo savilo da sluša, te sam se pitao bi li čak i anđeoske vojske mogle sa više srčanosti slaviti i veličati Gospoda.
Na kraju propovedi osetio sam da moram voditi u molitvi i dok sam molio, činilo mi se kao da se talas plime blagoslova razliva po slušateljima. Isprva se čuo jedan jecaj, zatim drugi, dok se na kraju pojedinačni izlivi nisu izgubili u jaukanju i plakanju koje je izbilo svuda po zajednici. Kad sam otvorio oči, video sam na desetine ljudi, sa suzama kako teku niz njihove obraze, slomljene i smekšane Duhom Božjim.
Tad ih nije trebalo ni nagovarati ni mamiti. Trebao sam samo reći reč poziva i na desetine ih se odazvalo. Kod oltara nije bilo mesta, a i da ga je bilo, bilo bi nemoguće doći od tamo gde su bili, tako je gusta bila gužva. Ali su oni podigli svoje ruke i pokazali dokaz bezrezervnog odgovora. Koliko ih je prešlo u kraljevstvo svetla, ne znam. Koliko ih je otvorilo svoje srce i primilo Duha Svetoga u svoj punini, ne mogu reći. Ali znam da je Bog radio - i to na silan način. Slava neka je Njegovom imenu!
Sastanci su u Luck-u bili prepuni. Dvorana je bila i više nego premala. Ne samo da su prepuni bili prolazi i mesta sa strane, mnogi nisu bili u mogućnosti ući. Kad smo videli mnoštvo, odlučili smo u provinciji iznajmiti veću dvoranu, sjajnu salu sa dve galerije, jedna iznad druge. Ali su i one bile prepune, kao i prolazi i ulazi, i to ujutro.
Petina slušatelja su bili Jevreji. Kakvo iskustvo! Jevreji su pažljivo slušali šta sam govorio. Ljudi su bili začuđeni da su ostali tako tihi, nije bilo nikakvih smetnji.
Sve su upijali. Da, Jevreji su danas slušali Evanđelje, barem u Poljskoj. Nikada neću zaboraviti njihova ozbiljna lica dok su tri sata kao skamenjeni stajali ili sedili. Na poslednjem bogosluženju u ponedeljak ujutro na poziv da prihvate Hrista kao ličnog Spasitelja odgovorilo je približno sedamdeset i pet ljudi, koliko Jevreja, ne znam.
O, kako su pevali pesmu 'Spasen' na ruskom. Iznova i iznova pevala se Radosna vest: 'Spasen kroz Hrista'. Sumnjam da će Jevreji to ikada zaboraviti.
Tako je završilo moje delo među Rusima u Poljskoj, u Poljskoj koja će ubrzo biti uništena ratom. Šta bi bilo da sam bio neposlušan nebeskoj viziji? Koliko onih, koji su otada izgubili život, nikada ne bi čulo Evanđelje?"
Latvija
"O, kakav je prizor pozdravio moje oči! Ljudi i žene su stajali svuda naokolo, stotine i stotine. Vest se širila kao divlja vatra. Na kraju sam propovedao, a pastor Fetler je prevodio. Bogosluženje je trajalo gotovo četiri sata. Desetine su klečale pred oltarom plačući, moleći i priznavajući svoje grehe. Bilo je prisutno više od tri hiljade ljudi, i padala je kiša.
Zadivljeno sam gledao na to ogromno slušateljstvo. Ne samo da su redovi bili puni, već je i veliki središnji prolaz bio doslovce nagomilan ljudima koji su stajali. Drugi su bili stisnuti uz zidove sa svake strane, dok su mnogi čučali na ivici podijuma. Visoko sa galerije veliki je broj ljudi gledao prema dole. Nikada neću zaboraviti tu sliku. O, kakvo misijsko polje! Kakva zrela žetva, ali gde su žeteoci. O, gde su žeteoci?
Narednog smo jutra održavali bogoslužnje u jednoj od crkava, gde sam govorio na temu Duha Svetoga. Na završetku je jedna žena brzo došla napred moleći za oproštenje dvojici kojima je učinila nepravdu. Desetine su klečale pred oltarom plačući i moleći, potpuno nesvesni onih oko sebe. Gresi su se priznavali i mnoge su se gorke suze prolile. Moje je srce bilo duboko dirnuto dok sam slušao plačne glasove žena i muškaraca koji su tražili Boga. Duh je to jutro delovao na svim srcima i bogosluženje je sa takvim žarom trajalo bez prestanka gotovo četiri sata.
Kasnije sam propovedao u najvećoj pozorišnoj sali i naša je dupkom punu. Kakvo more lica! Tražio sam prolaze, ali ni jednog nije bilo. Ljudi su stajali u njima od napred do pozadi. I balkon je bio dupkom pun. Desetine su bile prisiljene stajati čitavo vreme. Kakva prilika! I kakva sloboda, kakva radost! Zaključio sam svoju propoved u devet, ali je pastor Fetler nastavio sa sastankom do pola jedanaest. Niko nije odlazio kući. Stajali su i upijali svaku reč.
Kad je na kraju upućen poziv, približno ih je četrdeset došlo i kleklo na podijum. Jedna mala devojčica, duboko presvedočena, glasno je plakala govoreći da nije mogla verovati. Jedan se otpadnik vratio kući. Na kraju su svi bili oslobođeni i sa licima koja su zračila vratili među slušatelje. Još je uvek bila prisutna velika zajednica.
Kad smo uveče došli do velike dvorane, zatekli smo je punu od jednog kraja do drugog, a isto je tako bila puna i galerija, kao i svaki prolaz. Došli su usprkos hladnoj zimskoj večeri. U zgradi nije bilo grejanja. Propovedao sam u bundi. O, kako su slušali! Ali kako smo mogli uputiti poziv kada napred nije bilo slobodnog prostora? Raspustili smo veliko slušateljstvo i održali drugi sastanak nakon glavnog. No više od polovine ih nije otišlo. Prizemlje je bilo još uvek skoro pupunjeno. Nešto je drugo trebalo učiniti. I tako smo napred oslobodili pedeset sedišta i uputili poziv. U trenutku su se ispunila, a drugi koji su došli, morali su stajati. Bila je to slavna, nikada zaboravljena slika. Muškarci i žene slobodno su se predavali Hristu. Sastanak je završio uveče, u 23:15.
Iznajmili smo najveću moguću dvoranu, ali takva su mnoštva dolazila da smo velik broj morali odbiti. Ispunili su prolaze, sedeli na prozorskim daskama, stajali na platformi, nagurali se u svaki ćošak, velike mase muškaraca, žena i dece, uvek dolazeći, bez zastoja.
O, ta mnoštva! Hoću li ih ikada zaboraviti! Kakva mnoštva ljudi! Kakva velika žetva, ali kako malo žeteoca! Kakvo misijsko polje! Ispunili su naše misijske dvorane i tako su bili otvoreni!
Takvo je netaknuto misijsko polje koje sam sad posetio. Moje se srce probudilo, moja je duša dobila novo breme. Svojim sam vlastitim očima video ona silna mnoštva; o kako su me samo osvojili! Zahvaljujući Bogu, mogao sam mesecima putovati iz mesta u mesto kroz Latviju i govoriti hiljadama koje još nikada nisu čule. Primio sam na stotine pisama zahvalnosti od obraćenika.
Sad kad sam se vratio, ponovno vidim bujice mnoštva, prepune prolaze i zagušene redove. Još jednom čujem tugaljive pesme i žarke molitve ljudi, i ponovo osećam stisak njihovih ruku dok me preklinju da ostanem. I dok se sećam njihovih žalosnih i od suza mokrih lica, svestan sam kao nikada ranije što je to Gospod osećao kad je jednom davno saosećajno gledao na mnoštva Judeje koja su odlazila u propast."
Australija
Kako da opišem bogosluženje u Lyceum Theatre? Kad govorim o mnoštvu - ispunili su prolaze, sedili na stepeništu i stajali gde god su mogli, a preplavili su i kapelu u kojoj su slušali kroz zvučnike. A kakvi rezultati! Sedamdeset i pet ih je došlo u posebnu prostoriju da se lično sa njima razgovara. Radnici su bili svladani. Kakav prolom! Tamo je bilo duboko, duboko presvedočenje!
Pod naslovom 'Velika kiša' jedne od vodećih australijskih novina, The Methodist, dale su izveštaj o bogosluženju i ja sebi uzimam tu slobodu da ih citiram: "Pisac je posetio mnoga velika verska okupljanja različitih vrsta, ali se ne seća ničeg tako divnog kao večernjeg bogosluženja prošle nedelje, kad je Dr. Oswald J. Smith iz Kanade propovedao tu propoved. Verojatno nikada veće mnoštvo nije slušalo nekog propovednika u Lyceum-u, a tu poplavu mnoštva po prvi put je primila i Wesley-eva kapela, gde su zvučnici omogućili da i tamo veliki broj sudeluje u bogosluženju.
Kako su izveštaji o doktorovim uspesima kružila i na drugim bogosluženjima, pojavila su se velika očekivanja, te se kod svih prisutnih pokazivao jak duh iščekivanja. Dok je slušateljstvo čekalo da započne bogosluženje, održavalo se pevanje. Mnogi su stajali čitavo vreme. Kad je upućen poziv, na ortodoksni način, odgovor je bio trenutan i gotovo su se svi odazvali. Radnici su bili prezaposleni upućujući tražitelje spasenja u četiri zasebne prostorije - dve za žene i dve za muškarce. Sa svakim se tražiteljem spasenja lično razgovaralo i delo je išlo napred u silnoj sili. Suze su bile na većini lica."'
Jamajka
"Jedan svedok izveštava o sledećem, citiram ga doslovno:
'Kada je dr. Smith na službi otvaranja u nedelju uveče, u Kingstonu, uputio poziv, na trenutak je izgledalo kao da je lavina zasula dvoranu. Muškarci, žene i deca sjurili su se niz prolaze da prihvate Hrista. Došli su poput vojske, neki iz prve galerije, mnogi iz druge, i na desetine iz prizemlja. Bez zastoja su silazili niz stepenice, prelazili podijum i ulazili u prostorije za razgovor. Svaki se radnik trebao pozabaviti sa desetak ili više tražitelja spasenja, toliko ih je bilo. Nije ih trebalo ni nagovarati ni mamiti. Sve je bilo spontano. Ozbiljnih lica i od suza zamagljenih očiju hrlili su k Spasitelju.
Neki su rekli da nikada nisu videli tako nešto na Jamajki. Kad je evanđelist stigao, ogroman je auditorijum sa svojim velikim balkonima bio nagomilan do zagušenja. Čak je i ogromni podijum bio prepun. Bezbrojne su stotine bile odbijene. Svuda oko dvorane i u obližnjem parku stajalo je mnoštvo slušajući bogosluženje i propoved kroz zvučnike. Bili su puni poštovanja i pažnje. Koliko ih je te prve nedeljne večeri bilo spašeno ili obnovljeno, samo Bog zna.'
Ovo je izveštaj o mojoj drugoj kampanji na Jamajki, održanoj na hipodrumu, kada je i moj sin Paul bio sa mnom:
"Dr. Oswald J. Smith upravo je održao veliku kampanju na Jamajki, kampanju koja je gotovo postalo probuđenje. Iz večeri u veče okupljalo se ogromno mnoštvo koje se neprestano povećavalo; započelo je sa 4.000, dok ih tokom poslednje nedelje, prema rečima čuvara hipodruma i mnogih drugih, bilo prisutno 10.000 svake večeri.
Oni oprezni procenjuju da je poslednje večeri bilo 15.000 ljudi. No većina je tvrdila da ih je bilo čak 20.000. Te jedne večeri doneseno je preko 475 odluka za Hrista. Tribina je bila prepuna jedan sat pre početka bogosluženja. Hiljade su čitavo vreme stajale. Jamajka ništa slično nije videla u svojoj istoriji.
Uobičajena je stvar bila da se 150 do 400 ljudi gura iz noći u noć kroz veliko mnoštvo da bi prihvatili Hrista. Radnici su bili prezaposleni, morali su se pozabaviti sa tražiteljima spasenja u grupama. Bilo je najmanje 2.000 onih koji su doneli veliku odluku, a bilo je i mnogo onih čija imena nije bilo moguće dobiti.
Ljudi su zaposeli svaki centimetar sedećih ili stajaćih mesta na tribini, tako da ni jedan prolaz nije bio vidljiv. Zatim je bio otvoren i prostor napred, na kojem su bile stolice, i on se isto tako ispunio, a hiljade su stajale sa obe strane. Stotine je parkiranih automobila, ispunjenih slušateljima, pokrivalo prostor izvan ograde, a desetine i desetine onih koji su se mogli popeti, sedeli su svuda po krovu. Nikada u svoj svojoj službi dr. Smith nije propovedao takvom mnoštvu.
Da bi se mogli pozabaviti obraćenicima, velika se tribina najpre morala isprazniti, a tražitelji spasenja su za to vreme strpljivo čekali ispred da se rukuju sa evanđelistom, a zatim su, navalivši uz stepenice, konačno obavili razgovor i bili dovedeni Hristu. Usprkos velikoj gužvi, vladao je savršen red.
Oni oprezni procenjuju da je tokom dve nedelje kampanje bilo 150.000 slušatelja. Dolazili su u velikim kamionima iz različitih delova ostrva. Bili su tamo u sedam sati svake večeri, a većina i sat ranije. Dva su sata stajali rame uz rame bez da su se mogli pomaći. Novine su to uporedile sa danima Wesley-a i Whitfield-a, i zaključile da hipodrum takvo nešto nikada ranije nije vido."
Južna Amerika
"Buenos Aires bio je jedan od osam gradova u kojima je dr. Smith održavao kampanje 1957. godine. Auditorijum je primio 25.000 ljudi, a samo jedne večeri ih nije moglo ući više od 5.000. Sarađivalo je približno 300 crkava. U osam kampanja bilo je 4.500 odluka za Hrista donesenih po prvi put. Billy Graham je rekao: 'Gospod je upotrebio dr. Smitha da zapali srca u Južnoj Americi kao što verovatno nikada nije bilo u istoriji evanđeoskog pokreta.' To su bile najveće kampanje u njegovom životu, veće čak od Južne Afrike, Australije, Novog Zelanda, Irske i skandinavskih zemalja."
Ono što sam video na tim poljima, moramo videti ovde u Sjedinjenim Državama Amerike. Ništa drugo neće rešiti probleme ovog vremena, ništa osim staromodnog probuđenja. Trebali bismo uvek iznova moliti:
"Gospode, čuh reč Tvoju, i uplaših se; Gospode, delo svoje usred godina sačuvaj u životu, usred godina objavi ga, u gnevu seti se milosti." (Avak. 3,2).
Verujem da živimo u poslednjim danima, poslednjim danima milosti. Sud nas čeka, sud ili probuđenje, milosrđe ili gnev Božji. Ne želimo li milosrđe, moraćemo prihvatiti sud. Ništa osim probuđenja neće nas moći spasiti. To je istina za svakog pojedinca. A to je istina i za Crkvu, i za Ameriku.
Danas stojimo na raskršću. Ako Bog ne pošalje probuđenje, možda će morati poslati sud. Od nas zavisi hoće li to biti sud ili probuđenje. Možemo postati obični propovednici Evanđelja ili se možemo uhvatiti za rogove oltara i ne dati Bogu mira dok se još jednom ne pokaže u moćnoj sili probuđenja.
