8. Nova kriza u Joninom životu
"A Joni bi vrlo nedrago, i rasrdi se. I pomoli se Gospodu i reče: Gospode! Ne rekoh li to kad još bejah u svojoj zemlji? Zato htedoh pre pobeći u Tarsis; jer znah da si Ti Bog milostiv i žalostiv, spor na gnev i obilan milosrđem i kaješ se oda zla. Sada Gospode, uzmi dušu moju od mene, jer mi je bolje umreti nego živeti. A Gospod reče: Je li dobro što se srdiš?
I Jona iziđe iz grada, i sede s istoka gradu i načini onde kolibu, i seđaše pod njom u hladu da vidi šta će biti od grada." (Jona 4,1-5)
U prethodnom poglavlju smo videli kako je Bog odustao od svoje zamisli da uništi Niniveju. Videli smo da je ova promena u Božjem delovanju duboko potresla Joninu dušu. To mu se ni malo nije sviđalo, pa se ispunio ljutnjom do te mere, da mu se više nije ni živelo. U ovoj analizi želimo da saznamo razloge ove teške krize. Kako se moglo desiti da čovek Božji nakon tako slavne i velike službe i probuđenja u Niniveji, tako izgubi oduševljenje i ravnotežu? Sve u životu ima korene, pa ih je i ova kriza imala. Jona je osećao da se ovom promenom u Božjem delovanju srušila njegova teologija. Tako je to sa svim ljudima. Jako je teško sići sa ustaljenih puteva. Bog je nepromenljiv. Samo smo mi grešni ljudi takvi.
Gospod je tu napravio duboku promenu. Razumemo u potpunosti ovog čoveka, koji izgara za čast i slavu svetog Boga. Jer, takvom promenom će i on biti odbačen kao lažni prorok. Gledaće ga kao čoveka, koji je samo plašio druge ljude, ali nije bio u pravu. Smatraće ga za ludaka. Jonina teologija, čvrsta kao stena, potpuno se raspala. Takvi smo mi ljudi.
Sećam se jedne konferencije propovednika. Bilo je to stvarno blagosloveno vreme. Konferenciju je vodio jedan američki propovednik - i tumačio je Dela apostolska na poseban način. Kada je došao do 15. poglavlja, i kada je rekao da prema Novom zavetu, jedenje krvi nije zabranjeno (Dela 15,29) - to nas je sve veoma iznenadilo. Svoje gledište je obrazložio jako uverljivo, ali se raspoloženje slušalaca promenilo. Ovako su nas učili, ovako smo mi učili, to je do sada bila naša teologija, i sada treba da je se odreknemo? Ne, to je nemoguće! I braća su bila vrlo ljuta, jer su im bili "oštećeni" njihovi uobičajeni putevi. Tako je verovatno bilo i sa Jonom. Jako mu je važna bila zdrava teologija i istinsko poznavanje Boga. Bio je uveren da ima Boga koji je nepromenljiv.
Zanimljivo da se Jona, koji je kipeo od gneva, u svojoj unutrašnjosti postepeno probijao ka jasnijem svetlu o Božjem biću, nego što je bilo njegovo dotadašnje poznanje, a koje je hteo sada da primeni. Ljut, ali se ipak moli, a molitva je verno ogledalo naše lične teologije. "Znam, rekao sam Ti, da si Ti tako milostiv, koji dugo daješ šansu, velik u milosti... Da, takav si Ti, koji sažaljevaš zlog! To sam dobro shvatio, i upravo zato sam bežao u Tars. Nisam želeo propovedati nešto, za šta sam predviđao da se neće desiti, jer sam u tebi uviđao Boga, koji se menja. Sažali se od onog što je namerio da učini. Reci mi, o Bože, zar nisam u pravu? I sada sam u očima celog sveta lažov. Shvati, Bože, da me muči taj teret sramote. To nije sramota samo moja, nego još više tvoja, o Gospode, i zato te molim, uzmi moju dušu, jer mi je bolje umreti nego živeti."
Bila je to velika kriza u životu proroka i u Božjim očima, cenjenog čoveka. To je teža kriza od one koju je doživeo na moru. Ovo četvrto poglavlje je veća zagonetka od one u utrobi ribe. Nakon tako veličanstvenog izbavljenja još jedna ovakva kriza! To je malo čudna, ali i ne tako retka pojava u životu vernih ljudi. Svi znaju za takve krize. Gde treba da potražimo korene tako teške krize? Prorok Jeremija je rekao: "Srce je prevarno više svega i opako: ko će ga poznati?" (Jeremija 17,9). Martin Luter u svom prevodu Biblije na nemački jezik to srce naziva buntovnim, nezdravim, ponositim, uobraženim, a istovremeno i beznadežnim. Ovakvu strašnu krizu preživeo je i sam Jeremija kada je rekao: "Proklet da je dan u koji se rodih! Dan, u koji me rodi mati moja, da nije blagosloven! Proklet da je čovek koji javi ocu mom i vrlo ga obradova govoreći: Rodi ti se sin. I taj čovek da bi bio kao gradovi koje Gospod zatre i ne bi Mu žao! Neka sluša viku ujutru i vrisku u podne. Što me ne usmrti u utrobi materinoj da bi mi mati moja bila grob." (Jeremija 20,15-17).
Takvu krizu je doživeo i veran Božji prorok Ilija, kada je morao da beži od Jezavelje (1. Carevima 19,1-14). Istu takvu krizu je doživeo i Jovan Krstitelj. I sada tu istu krizu preživljava i Jona. On je Amatijev sin, i tu izlazi na videlo karakter njegovih predaka, ali i njegovo unutrašnje uverenje, njegova kao stena čvrsta teologija.
Joni se ni najmanje nije svidelo to što je uradio Gospod. Kada nam se nešto posebno ne sviđa, obično pobesnimo. I Jona je pobesneo. Zašto? Zar se ljuti na Ninevljane? Verovatno i na njih, ali najviše na samog svetog Boga, koji prema njegovom mišljenju nije dosledan u svojim rečima. Ljutiti se na nekoga nije ni malo prijatno. Ponekad je to i jako opasno. Međutim, ljutiti se na Boga - to je jako hrabro. Jona je upravo to i uradio, ljuti se na Boga. Da li je to moguće? Kao što vidimo moguće je, i nije to ni tako retka pojava. Koliko sinova ima Bog koji nisu zadovoljni sa time šta sa nima, ili sa drugima oko njih, Bog radi. To je loša stvar, ali čovek je takav da želi popraviti ono što mu se čini da Bog radi pogrešno. To je loša, ali vrlo česta, pojava. Biti sudija, i znati sve najbolje je osnovna osobina ljudske duše. Jona je bio pobožan čovek, ali i kod njega nalazimo veliku dozu ove "bolesti". Kod mnogo ljudi se ova bolest ne vidi spolja. Nisu tako iskreni i neće otvoriti svoje srce tako kao što je to učinio Jona, ali u tišini i tajnosti imaju tog istog duha. Jona se molio. Ljuti se na Boga, ali ipak se moli. Pa, i mi to radimo. Zamislimo samo sve one silne molitve raznih "Jona". Šta bi se sve desilo kada bi sve njih Bog morao uslišiti? Naučimo već jednom, da naš sveti Bog nije naš sluga, koji je dužan da nas služi, i stalno skakuće oko nas i ispunjava sve naše želje.
Postoji priča o ocu i sinu, koji su putovali na magarcu. Najpre je otac seo na magarca. Međutim, prvi čovek na koga su naišli je osuo paljbu na oca kako ga nije sramota da on jaši magarca a njegov sinčić ide peške. Otac ga je poslušao i svog sina posadio na magarca a on je dalje išao peške. Sledeći čovek koga su sreli je opet zamerio sinu što dozvoljava da njegov stari otac ide peške, dok se on baškari na magarcu. Zatim su obojica seli na magarca i nastavili putovanje tako. Međutim, treći čovek koga su sreli im je zamerio kako se ne plaše Boga da tako muče tu jadnu životinju. Sada su bili potpuno zbunjeni, pa su lepo magarcu svezali noge i oni su poneli magarca. Poruka ove priče je da će tako proći svako ko se trudi da svima udovolji. To je anegdota, ali jako poučna. Mnogi ljudi misle da imaju "pravo" na svetog Boga, smatrajući da Bog nema drugog posla osim da nam ispunjava naše želje.
Takvi smo mi ljudi. Kada se Božji putevi razlikuju od naših već isplaniranih puteva, onda nas to ljuti. Uglavnom to tako biva da Bog otvara drugačiji put od onog koji mi imamo. Često nam se čini kao da Bog uživa u "kvarenju" naše igre.
Umišljamo da je naš put najbolji, a Gospod ide nekim drugim. Međutim, Božje misli nisu naše misli, i Njegovi putevi nisu naši putevi. Čovek uvek želi da "popravlja" Božje planove. To je rekao i sam Isus: "Dođe Jovan krstitelj koji ni jede hleb ni pije vino, a vi kažete: Đavo je u njemu; Dođe Sin čovečiji koji i jede i pije, a vi kažete: Gle čoveka izelice i pijanice&" (Luka 7,33-34). Kada ćemo već jednom doći do toga da zapevamo: "Šta Bog stvori, sve je dobro, sveta je volja Njegova. Nek bude volja Tvoja!" Ovu lekciju moramo svaki dan iznova da učimo. Odluka hodanja sa Bogom se ne može doneti i izvršiti jednom i zauvek. Nema sumnje da je Jona u utrobi kita doneo odluku da ide za svojim Bogom. I ta odluka je bila u potpunosti iskrena. Šta sam obećao - to ću i ispuniti, ali to moramo uvek iznova da ponavljamo. Ako to ne radimo iskreno, pojaviće se stare karakterne crte, ostatci zla, osobine stare naravi. I kod Jone je vidljiva njegova stara narav. Dobro je to prokomentarisao Turoči: "Đavo je u Ninivi potučen do nogu, taj veliki grad mu je izmakao iz mreže." Đavo se jako razbesneo, i sav bes je izlio na Jonu. Nije bez razloga rekao Gospod: "Simone! Simone! Evo vas ište sotona..." (Luka 22,31). Tako je bilo i ovde. Jonu, sina Amatijeva, je sotona tražio. Bilo je u njemu još dosta neiskupljenih misli i upravo tu je udario sotona. I imao je u tome uspeha. Čovek ostaje čovek, a sotona proverene prolaze kroz koje je ulazio u naš život, ponovo traži i pronalazi. Jona želi da naređuje Gospodu. Ova kriza je skrivena i u njegovom intelektu. Razbesneo se na Ninivljane i na Boga - samo ne na sebe. Ne primećuje da je u njemu ukorenjen judaistički ponos. Njegov bes izvire iz nepoznavanja samog Boga. On želi milost za ljude, ali samo za Izraelce. Sam želi da živi od Božje dobrote, ne želi da je deli sa paganima. Gospod je milostiv, ali ne na pravom mestu. Ipak su Ninivljani samo pagani, bez Zakona Božjeg, bez obrezanja, bez žrtve. I upravo ovde se u njemu probudila jevrejska krv. Rasna diskriminacija. Ne može ni da zamisli da i izvan judaizma ima spasenja. Ovim paganima upravo to uspeva. Neprijatelji Božjeg naroda bivaju spašeni. Ova misao postaje za njegovu dušu nepodnošljiva. Netrpeljivost i zavist su ispunili njegovo srce.
Pažnja, ovaj Kainov duh nam nije nepoznat. Ljubomora i zavist je svakodnevno prisutna i među narodom Božjim. Pogledajmo samo crkvenu istoriju. Netrpeljivost i konfesionalizam su bili i ostaju strašnom kletvom među propovednicima. I prvobitna crkva se borila sa ovom judaističkom netrpeljivošću. Da li je moguće da Gospod daje probuđenje i negde dalje, a ne samo među nama? Pa ipak, mi hoćemo da imamo monopol na spasenje.
Nemojmo se čuditi zbog Joninog stava, jer je i on bio produkt svog vremena, koji je takođe imao neke predrasude. Plašio se da će ovaj čin prouzrokovati omalovažavanje Božje slave. Ako njegove reči ne budu istinite, onda će i ime njegovog Boga biti okaljano. Nije hteo da u očima ovih pagana bude lažov i to sve zbog slave Božje. Govorio je istinu, istinu je hteo da ima po svaku cenu. Takvi smo svi, hoćemo da budemo u istini. Radije ćemo umreti, nego izgubiti istinu. A sam Gospod se pokajao i promenio svoj plan, i sve se desilo suprotno od onog što je on propovedao. Svi koji su ga slušali, osetili su da je to što on propoveda - stvarnost. Ovaj čovek veruje u to što govori. I upravo ova vera je delovala i budila ljude u Ninivi. Stvarno je verovao, pa ipak se desilo drugačije. To je bilo strašno za njegovu dušu, tako da mu je jedino ostala želja da umre.
Ovde se moramo malo zaustaviti. Neobičan je to čovek, ljuti se na Gospoda, ali ipak ne želi da Ga se odrekne, nego se moli upravo njemu. Opšte je poznato, da se u takvom duhovnom stanju ne znamo dobro moliti. I u njegovoj molitvi se pojavilo mnogo toga čudnog. Ono što mu je ranije bilo sveto i osnov svega, sada vidi u drugačijem svetlu. Sada mu se i taj put u Tars čini ispravan, i čini mu se da je pogrešio što se kajao zbog njega. I greške koje smo gorko oplakivali, želimo ponovo učiniti. Čak dovde može doći ljudska duša, ali je očigledno da će se u ovakvom stanju roditi nezdrave želje. Bolje mi je umreti, nego živeti! Kriza njegove duše je bila velika, ali mu ovu molitvu moramo uzeti samo kao nešto dobro, jer svedoči da Jona nije bio dvoličan. Izlivao je svoju gorčinu i razočarenje pred Bogom. Iskren je i otvoreno govori šta mu se ne sviđa. Okrivljuje Boga: "Ma znao sam ja, ma zar ti nisam rekao da si ti takav. Samo zato sam bežao u Tars." Bila je to potpuno konfuzna molitva, ali u suštini jako iskrena i zato ju Gospod nije odbacio.
Srećemo se ovde sa zanimljivom pojavom. Molitva konfuzna, želja nezdrava a Gospod je ipak čuje, jer zna, da je to samo trenutna kriza, u kojoj se manifestuju ostatci tame i zla, ali zna i to da se iza ove gorčine skriva časna duša i iskreno srce. Iskrenima je Bog uvek pomagao. I Joni je govorio. Jona nije pokvaren, ima uši za Božji glas i čuje šta mu Bog govori: "Nemoj misliti da će te Ninivljani smatrati za lažova. Ne, jer sam video njihova dela, i to da su sišli sa svojih loših puteva. I takvi ljudi, koji se istinski kaju od svojih zlih dela, neće u tebi videti nikakvog prevrtljivca, nego spasioca svojih života. Jona, ti se topiš u viru svojih misli i nezdravih želja. Pitam te sada, da li je dobro što si se toliko razbesneo?" Ovo pitanje poziva svakog pojedinca u ozbiljno preispitivanje samog sebe.
Zove nas na pokajanje. Čoveče, zapitaj sam sebe da li je tvoj gnev ispravan?
Jona nije odgovorio na pitanje koje mu je uputio Bog - da li se opravdano ljuti. Najčešće je to isto tako i sa svima nama, kada se ljutimo, ponosito ćutimo. Jona je ćutao. Taj Jona, koji je do sada glasno razmišljao, sada ćuti. Neće nastaviti razgovor sa Bogom, izaći će izvan grada, da bi sebi tamo načinio kolibu. To je bio njegov odgovor na Božje pitanje. Čvrsto je uveren, da je u pravu, i da, i sam Gospod treba to da prizna. Jona nije čekao promenu svoje misli, nego je očekivao promenu u Božjem načinu razmišljanja. Bog treba da se obrati, a ne on, Jona. Ipak je on u pravu. Koliba koju je gradio bila je izraz njegove vere. "Uveren sam da će grad biti uništen. Mora biti uništen, i zato ne mogu ostati u njemu. Kada bih ostao u gradu, doveo bi u pitanje istinitost svog propovedanja. I zato idem da napravim sebi kolibu." I napravio je kolibu izvan grada. Ona je svedok da on nije samo propovednik, nego i graditelj. Takvi sposobni ljudi su svima simpatični.
Koliba je gotova. Ima prozorčić okrenut prema gradu. Jona je hteo da bude posmatrač velike drame strašnog Božjeg suda. On sedi u kolibi i čeka. Čeka da se ispuni njegovo proročanstvo. Pa ipak, nije moguće da je on lažni prorok! To i sveti Bog mora da prizna. Sa čežnjom čeka da će Bog ipak ispuniti prvobitni plan.
Zanimljiva slika - prorok u kolibi. To je slika Božjeg čoveka koji je odlutao od svog pozvanja. Ostao je pored. Ima puno takvih slugu koji stoje "pored". Kao da nema šta da radi, nego se vrti oko samog sebe. Obično to tako i biva, proroci koji beže su potpuno skoncentrisani samo na sebe same. Svojom tvrdoglavošću stvaraju poteškoće sami sebi, ljudima oko sebe, a i samom Bogu. Zaboravljaju da tamo u Ninivi ima puno probuđenih duša na početku hoda sa Bogom, kojima je neophodna njihova služba. Međutim, Jone o tome uopšte ne razmišljaju, nego samo čekaju ispunjenje svog proročanstva. Jona je takođe napeto iščekivao, ali grad je i dalje bio na svom mestu, život ide dalje. I upravo tada, kad je Jona bio pun gneva, Bog mu se obratio i progovorio, a upravo to je za Joninu dušu značilo novo spasenje.
