7. Veličanstveno probuđenje u Niniveji
"I Ninevljani poverovaše Bogu, i oglasiše post, i obukoše se u kostret od najvećeg do najmanjeg. Jer kad dođe ta reč do cara ninevijskog, on usta sa svog prestola, i skide sa sebe svoje odelo, i obuče se u kostret i sede u pepeo. I proglasi se i kaza se po Nineviji po zapovesti carevoj i knezova njegovih govoreći: Ljudi i stoka, goveda i ovce da ne okuse ništa, ni da pasu ni da piju vode. Nego i ljudi i stoka da se pokriju kostreću, i da prizivaju Boga jako, i da se vrati svaki sa svog zlog puta i od nepravde koja mu je u ruku. Ko zna, eda se povrati i raskaje Bog i povrati se od ljutog gneva svog, te ne izginemo.
I Bog vide dela njihova, gde se vratiše sa zlog puta svog; i raskaja se Bog oda zla koje reče da im učini, i ne učini." (Jona 3,5-10)
Probuđenje je veliki problem crkve. Takvi smo mi ljudi - uvek iznova zaspimo. Gospod Isus nije morao samo svoje učenike u Getsemanskom vrtu pitati: "Zar ne mogoste jedan čas postražiti sa mnom?" (Matej 26,40). Isto pitanje mora neprestano postavljati svojoj crkvi. Kada crkva zaspi, uvek je u opasnosti da to bude zauvek. Težnja za probuđenjem i dalje ostaje vatrena čežnja božjeg naroda u celoj istoriji čovečanstva. Već je jednom rečeno da je probuđenje delo i dar Božji, koji niko ne može uzeti, ako mu to nije dano sa nebesa. Isto tako je već spomenuto da je probuđenje usko povezano sa ljudskom aktivnošću. Bog je u Niniveji hteo probuđenje, ali se to nije desilo bez čovekovog delovanja, niti će se to desiti danas bez ljudskog faktora.
Jona je počeo svoju službu. Ceo jedan dan je hodao po gradu i propovedao to što mu je Gospod rekao. Sa ljudskog gledišta, to je bila besmislena služba. Nema ništa zapisano o tome da je vršio bilo kakve pripreme za tu službu. Čak je i za Isusovu službu prethodila služba Jovana Krstitelja. Ovde nema ničeg sličnog. U gradu su bili mračni bezbožnici, čija su zla dela vikala sve do nebesa. Međutim, Jonina služba nije bila uzaludna. Duboko je dotakla građane Niniveje. Ljudi su poverovali Bogu. Ogromna je snaga ove rečenice! Ne deca, ili stare bake, nego - ljudi. Najbolji znak probuđenja u nekoj oblasti jeste kada ljudi uzveruju i obrate se. Ne samo deca i stari, nego ljudi u punoj životnoj snazi. Muškarci su uopšteno gledajući jako tvrdi, i neće tek tako promeniti svoje mišljenje. Upravo to se ovde desilo. Kada su Božji poslanici došli u Sodomu, stanovnicima tog grada je njihovo propovedanje izgledalo kao neka šala. Međutim ovde, ovde su ljudi bili dotaknuti u dubini svojih duša i poverovali su Joninom propovedanju. Ova vatra se zapalila, i onda se širila kao gonjena nekim vetrom. Dospela je sve do cara. Kako je moguće da je samo jedan jedini evanđelista imao tako ogroman uspeh? Kako je samo jedan jedini čovek dosegao toliko ljudskih srca? Smatram da je to skoro nemoguće. Naravno da je jednom čoveku tako što nemoguće. Ali, Jona nije bio sam. Kod svakog probuđenja to biva tako da evanđelista ne radi sam, nego on samo potpali vatru a ona se dalje sama proširi.
Rezultati su neočekivani - dotaknut je i sam car. Poznato je da je one najviše klase ljudi najteže dosegnuti sa Božjom istinom. Istorija je zabeležila takve događaje, gde su i kraljevi bili dotaknuti vatrom probuđenja, ali ih je malo. Poznato je da je i Irod bio probuđen Jovanovim propovedanjem, mnogo toga je i uzverovao, rado ga je slušao, ali se nije odlučio. Car u Niniveji je bio drugačija ličnost - on je poverovao Joninom propovedanju, i potpuno se slomio i pokajao na osnovu Božjih istina.
Samo je jedna stvar čudna. Kako je Jona, kao stranac u gradu, tako slobodno i neometano mogao da obavi svoju službu? Sigurno su u tako velikom gradu bile službe za održavanje reda i mira. Gde ima puno ljudi, i to još i loših, tamo mora biti policije. Međutim, izgleda da je u ono vreme situacija bila drugačija, čim je jedan stranac mogao tako slobodno da propoveda po gradu. Poznato je da su za vreme Hitlerove vladavine propovednika Modersona u više navrata slali u duševne bolnice. Međutim, Ninevljani su poverovali jednom strancu i nastalo je veliko probuđenje. Toliko jako i toliko prodorno je bilo njegovo svedočanstvo, da nije omašilo cilja. Prilikom istinskog probuđenja to uvek biva tako, da mnogi koji to ozbiljno i ne shvataju ipak moraju ići zajedno. Kada su Izraelci po Božjem naređenju izlazili iz Egipta, sa njima su išli i mnogi drugi koji nisu bili čisti Izraelci. Sigurno je i u Ninivi takvih bilo jako mnogo. Svako je morao da poveruje - tako su svi osećali u srcu. Vreme velikog probuđenja je istovremeno i vreme velikih opasnosti. Ljudi su društvena bića i mnogo toga rade pod pritiskom okoline. "Nije zlato sve što sija." Jovan Krstitelj je primetio da na njegovo krštenje dolaze i ljudi koji se nisu stvarno u svom srcu obratili. Kako je bilo u Niniveji? Da li i tamo nije bila samo vatra na slami, koja se jako brzo rasplamsala, ali i jako brzo ugasila?
Svako probuđenje se mora meriti prema grehu koji mu prethodi. Ninivljani su prepoznali svoj greh. Istinsko pokajanje je uvek propraćeno nekim delima. Prilikom svakog probuđenja važi Jovanov zahtev: "Rodite dakle rod dostojan pokajanja!" (Matej 3,8). Ninivljani nisu ostali samo pri pobožnim uzdisajima, nego su krenuli u akciju. To je isti onaj duh pokajanja koji se opisuje u priči o izgubljenom sinu. Taj nije gledao na greške svog brata, video je samo svoju krivicu. I Ninivljani su mogli Joni da traže razne zamerke. Ako želimo nekome naći neku grešku - naći ćemo je. I Jona je imao svoje karakterne mane, ali Ninivljanima to nije bilo bitno. Oni čak nisu jedan drugog osuđivali. Svi su sagrešili, svi su podložni sudu. Toliko toga bi mogli od njih da naučimo! U celom gradu je nastala ogromna promena. Neprijatelji su postali prijatelji. Celim gradom se pronosila poruka: "Svi se moramo pokoriti i pokajati!" Zašto? Zbog čega? Caru i njegovim dvoranima je jasno zbog
čega trebaju da se pokaju. Odjednom je objavljen javni poziv da svi ljudi poste. Ne samo ljudi, već i domaće životinje. Suzdržavati se od svakog jela i pića - još i životinje. I još nešto - svi da obuku tamnu odeću, izražavajući žalost, i svi nek svom snagom prizivaju Gospoda. Nije napisano da je Gospod, kroz Jonu, tako nešto od Ninivljana tražio. Ovaj sveopšti post svedoči o tome da su svoje pokajanje shvatili krajnje ozbiljno. Stvari koje su im do tada bile centar života, koje su pobuđivale svu njihovu pažnju, odjednom su izgubile svaki značaj. Samo jedna stvar ih je interesovala, kako pridobiti naklonost Svemogućeg Boga. Svi prizivaju Boga, svi mole Boga. U svoj post nisu uključili samo svoju decu, već i svoje životinje. Ako ne dam svojoj stoci hranu, počeće da diže buku. Čini se da bi bilo najpametnije tim nevinim životinjama ipak dati hranu, da bi svojom bukom prestali da uznemiravaju ljude. Međutim - ne, nema milosti za nikoga, pa ni za životinje. Neka samo bleje, mekeću, muču... Bilo je to malo preterano, ali je to ipak bio pokazatelj ozbiljnosti i doslednosti. Stvarno, čovek koji se kaje spreman je da uradi mnogo toga što inače ne bi uradio. Ne zabrinjava ga ta životinjska dreka. Upravo suprotno, samo ga utvrđuje u istrajnosti da dođe bliže milostivom Gospodu.
Istinsko pokajanje su Ninivljani hteli izraziti ne samo ovim pomalo preteranim postom, već i promenom načina odevanja. Više ih nije zanimala propadljivost i ponos ovog sveta. Nije samo jelo i piće odbačeno u stranu, nego i prelepa i kitnjasta odeća. Božja reč je predivno delovala. Velegrad materijalnog blagostanja, isprazne mode i glamura odjednom je izgubio svoj sjaj. Telu više nije pridavan značaj. Živimo u vreme kada se ljudi bore za ravnopravnost. Svi bi trebalo da budemo jednaki. To je jako lepa težnja, ali izgleda nedostižna, jer nikako nismo svi jednaki. Međutim, ovde se vidi upravo nešto tako - potpuna jednakost. Car i prosjak potpuno jednako obučeni. Ovakvu ravnopravnost ne može da stvori nikakav politički sistem. To mogu stvoriti samo ljudi koji se istinski kaju. Znamo da na pokajanje nije moguće prinuditi raznim javnim naređenjima i zakonima. Kako to da je upravo ovakva javna naredba imala potpuni učinak? Ovde nije u pitanju samo naredba, već i lični primer, a taj je uvek mnogo efikasniji od bilo kakvog naređenja.
U ovom gradu još nisu videli svog cara u takvom stanju. Takvi primeri ne samo da podstiču, nego prosto "prinude" na poslušnost. Naše pokajanje mora potvrditi i naše oblačenje. Poznat je primer patrijarha Jakova. Sagrešio je i to je jako dobro video u zlobi svoje dece. Kada je hteo da učini potpuno pokajanje, izdao je slično naređenje. Mi mu se danas divimo, čak i zavidimo, što je imao takav autoritet, da su ga poslušala sva deca i unuci, i skinuli su sa sebe sve ono što im je bilo jako drago i stavili su to u grob.
Međutim, ponovo treba naglasiti da istinsko pokajanje ne sme nikada ostati samo na pobožnim uzdisajima i osećanjima. Naši gresi imaju i konkretna imena. Ninivljani su znali šta treba da ostave. Neka svako napusti svoj zao put i od nasilja svojih ruku. Ta unutrašnja promena će se manifestovati i u konkretnim delima. Svi moraju znati da se sa njima nešto dešava. Okajanje greha nije dovoljno, greh se mora i ispraviti. Jakov je uradio specifičan pogreb ispod hrasta, a Zahej je razdao ljudima nepravedno stečeno imanje. Greh je nešto jako važno, i ko je spoznao svoje grehe, taj mora raditi mnogo toga što inače ne bi radio. Po pitanju pokajanja nismo uvek sigurni. Stalno se nameće pitanje, da li se to desi samo jednom, ili je to proces. Ponovo treba naglasiti, ako želimo da dete živi, ono se mora roditi. Kod svakog mora doći do korenite promene. I nakon toga treba stalno živeti u tom duhu pokajanja. Ako to ne radimo, oživeće u nama stari čovek, i naše stanje može postati gore nego što je bilo ono prvo. Što smo bliže Bogu, tim bolje vidimo mrlje na nama samima. Naš poziv, porodica, posao, zajednički život, i naša pobožnost, sve to treba pročišćenje. I naše molitve, i služba reči, sve to treba bude pročišćeno krvlju Isusa Hrista. To se može desiti samo ako nam pokajanje postane svetost u životu. Ne moramo biti nasilni, poput Ninivljana, ali naše ruke ipak mogu biti umrljane nepravednim imanjem. Naši bližnji uvek dolaze u iskušenje da uprljaju svoje ruke ako imamo zajedničko imanje. A moguće je da i naši gresi imaju drugačija imena nego oni kod Ninivljana. Braćo i sestre, otvorimo svoje uši i shvatimo da: ako ne krenemo putem progresivnog pokajanja, vremenom će među našom braćom biti pijanica, ako ih već nema. Sve gadosti ovog sveta će biti među našim članstvom. Pitamo se, kada ćemo već doći na put istinskog pokajanja? Kada će među nama nestati nesporazumi i svađe? Ljudi koji se kaju nemaju volje da se svađaju. Celo ovo pitanje bi trebalo proučiti u svetlu odeljaka: Danilo 9,18; Danilo 9,3-8; Jezdra 9,5 i 1. Samuilova 25,24.
A kada treba da se obratimo? Za Ninivljane je bilo rečeno: "Danas!"
Božji poziv je uvek isti: "Danas!" (Jevrejima 3,7-8; 2. Korinćanima 6,2).
Sotona će nam uvek šaptati: "Sutra." Poznajemo ljude koji stalno odlažu svoje obraćenje. Takvih uvek ima. To je jako opasan put. Zar nema i među nama takvih ljudi?
U ovom poglavlju ima jedna interesantna stvar. Ninivski car poziva na pokajanje: "Ko zna, eda se povrati i raskaje Bog i povrati se od ljutog gneva svog, te ne izginemo." To je teologija mračnih pagana, ali se u njoj javlja i pretpostavka o milosti Božjoj. Mi danas imamo već mnogo više znanja, jer znamo da imamo milostivog Boga kome je jako stalo do toga da ne poginemo. Znamo da Bog ne želi smrt grešnika, nego osudu greha. Da li se i naš Bog može promeniti? Ovde imamo pagane koji se kaju i poste ne bi li promenili i tog velikog Boga. I kao što i vidimo to su i dosegli. Gospod se odvratio od svog gneva i promenio je svoje planove. Neće im učiniti tako kao što je rekao. Kako to da razumemo? Suština božanstva jeste nepromenljivost, a sada ovde vidimo da se i sveti Bog menja.
Pokajanje Božje - da li smemo tako nešto izreći? Pokajanje je osobina čoveka koji je u nečemu okasnio, u nečemu je pogrešio, loše uradio, jednom rečju nije stigao do cilja. Ali, zar sveti Bog, Gospod? Psalmista o Njemu govori da je njegova reč direktna, i svako njegovo delo je postojano. Silni Bog nije čovek da bi se menjao, niti sin čovečji da bi se kajao. Zar će On reći nešto a da se to ne dogodi? Tako ga je predstavio Mojsije. Tu istinu je potvrdio i Samuilo, kada je stajao pred neposlušnim kraljem Saulom: ne, večni pobednik Izraela neće lagati, niti će žaliti, jer nije čovek da bi žalio. Stvarno, žaljenje je osobina ljudi, ali mi imamo silnog Boga koji nije čovek. Na ovom čvrstom temelju stoje ljudi Božji u Božjoj reči. A na ovom čvrstom temelju hteo je da stoji i Jona. Hteo je da ima svetog Boga, koji se ne menja i ne mora za ničim da žali. Ne može se reći da Jona nije bio u pravu. Mi ovu čvrstu osnovu ne smemo ispustiti, jer bi nam propala ne samo svetost Božja, nego bi smo izgubili i samog svetog Boga.
Ovo poglavlje završava zanimljivo. Gospod je odustao od svoje namere i nije pustio to zlo koje je najavio. Ova promena u Božjem odnosu prema Ninivi je ostavila duboki trag u Joninoj duši. Sada je on zapao u veliku unutrašnju krizu. Ovo Božje "pokajanje" mu se ni malo nije sviđalo. O ovoj krizi govorićemo u malo kasnije. Sada ćemo nešto reći u vezi toga kako da razumemo ovu promenu u Božjem ophođenju prema Ninivljanima?
U Božjoj reči postoje dve vrste "kajanja" Božjeg. Prvo: Bog se pokajao što je stvorio čoveka. To je bolno pokajanje i za ljude veoma zabrinjavajuće. U tekstu koji razmatramo je Božje pokajanje od zla koje je Gospod imao nameru da učini, ali ipak nije. Ovo pokajanje je za čoveka radosno. Naravno, treba naglasiti da se ovo drugo pokajanje može desiti samo na osnovu čovekove promene. Postoje dve stvari koje su strašne i velike u životu svakog čoveka. Veoma strašan je greh, ali je još strašnije spoznanje greha i zatim pokajanje. Ova strahota vuče za sobom želju za promenom, i to je nešto najbolje što se u čovečjem životu može desiti. To je toliko velika stvar da uzdrma čak i nebesa. Pokreće i srce svetog Boga. Čovek koji se kaje, i samo takav, može promeniti planove i sud Božji, jer je veća radost nad jednim čovekom, koji je učinio pokajanje, nego nad 99 njih kojima nije potrebno pokajanje. Nije im potrebno! Ima puno takvih ljudi. Nemojmo zaboraviti da je sveti Bog jako žalostan zbog naših greha, tačnije zbog greha svakog pojedinca ponaosob. To se dešava na osnovu njegove svetosti i pravednosti. On ne može sprečiti svoj sud, ali želi da se nad svakim čovekom sažali, ako se čovek okrene od svojih loših puteva. Samo tako, i nikako drugačije, može nastati promena i u Božjem sudu (Jeremija 18,7-10).
Probuđenje u Ninivi. Zašto ne i danas među nama? Zar u naše vreme nije potrebno tako nešto? Zašto ne i kroz našu, moju službu? Ovo pitanje me i lično jako pritiska. Kada nema probuđenja, onda moramo jako ozbiljno proučavati - zašto nema? A kada naša služba ne deluje, duše u dubini ne dotiče, kada se sa nama ništa ne dešava, to je opasnost nad kojom treba ozbiljno razmišljati. Vreme probuđenja je vreme milosti, ne možemo ga samovoljno napraviti, ali kada ga nema treba sami sebe da ispitujemo i zapitamo se - zašto ga nema? Da bi u Ninivi došlo do probuđenja Bog je morao svog proroka temeljno promeniti. Vrlo je moguće da je upravo nama - meni - potrebna temeljna promena i pokret, da bi Bog mogao druge probuditi. Moje grehe sam moram uvideti da bi moja okolina mogla doći do poznanja greha. Naša duša žudi za takvim vremenima, kada bi se u našim porodicama i crkvama pokrenuli ne samo pojedinci, nego i cele porodice, čitave gomile ljudi, kajale i ispovedale svoje grehe. Obratimo pažnju na činjenicu da je Bog u Ninivi hteo probuđenje, a njegov prorok nije. Proroci, sveštenici, starešinstvo, đakoni to nisu hteli. I toliko puta se to ponavljalo u istoriji crkve! Pazimo dobro, jer i mi sami možemo postati fariseji, koji će biti najveća prepreka probuđenju. O, Bože, sačuvaj nas od toga i daj nam pravog duha pokajanja!
