1. Poziv proroka Jone
"Dođe reč Gospodnja Joni, sinu Amatijevom govoreći: Ustani, idi u Nineviju grad veliki, i propovedaj protiv njega, jer izađe zloća njihova preda me." (Jona 1,1-2)
"Dođe reč Gospodnja Joni, sinu Amatijevom..."
Ovako počinje Božja istorija u životu jednog čoveka. Uvek tako počinje. Gospod progovori a čovek to čuje. Ne znamo kako se to desilo, ali desilo se, i Jona je vrlo dobro razumeo da je to glas Božji. Tačno je znao o čemu se radi. To sigurno nije bilo prvi put. Prema 2. Carevima 14,25 Bog mu je i ranije govorio. Ipak svima je jasno da je Gospod sa njime više radio nego što je sa njime razgovarao. Šta sve treba Gospod najpre da uradi sa čovekom da bi mogao ovako direktno da mu progovori.
Interesuje nas ovaj čovek. Ko je i šta je bio? Bio je Amatijev sin. Rado bi smo o njemu znali više nego što je samo ime njegovog oca. Gospod priprema svoja oruđa još u majčinom životu, i uopšte nije svejedno kakvog imamo oca, ili majku. Interesuje nas kakvi su bili Jonini roditelji i koje je osobine od njih nasledio; jer svi moramo imati u vidu da smo sinovi "Amatijevi" ili "Jonini". Od svojih roditelja smo nasledili ne samo krv, nego i karakterne osobine. Mnogi od nas u životu imaju korisne i dragocene osobine, koje su nasledili od roditelja. Ima ljudi koji su u životu opterećeni lošim osobinama koje su takođe nasledili od roditelja.
David je bio dobar karakter, pa ipak vidimo kako plače zato što ga je u grehu počela njegova majka. Značaj svog porekla ne smemo nikako potceniti. Svi imamo svoje očeve, i obdareni smo njihovom krvlju i osobinama. Ovo saznanje ponekad može biti i vrlo neprijatno. Pitanje koje se samo nameće jeste: "Da li je i Jona imao neprilike zbog karaktera koji je nasledio od svog oca?" Božja reč nam izričito govori da je sa padom u greh samo jednog čoveka kao posledica došla osuda na celo čovečanstvo - dakle i na Jonu. Izuzetak nisu ni ljudi koje je Bog odabrao za svoje proroke. I Jona je sin Amatijev. To znači da se i on rodio u grehu, i da je morao da se bori sa svojim karakterom, nasleđenim od oca. Jona nije svetac, i nije mirna, tiha i pokorna ličnost. I on ima neke ozbiljne i prilično neprijatne karakterne osobine. Na kraju shvatamo kako je Gospod predivno oblikovao tako komplikovan i problematičan karakter.
Rekli smo još ranije, da je Jona imao "sluha" za reč Božju. Međutim, znamo i to da pre nego što je Jona dobio taj "sluh", Gospod je morao mnogo da poradi na Joninom karakteru. Cela knjiga o Joni je ustvari primer neumornog vaspitanja koje sprovodi Bog na ljudima koji su voljni da Mu se predaju. Mnogo skrivenih borbi se odigralo u srcu ovog sina, koji je, verovatno, često bio ozbiljna briga za svog oca. Tvrdoglavi sin komplikovanog karaktera. Tačno zna šta želi, samostalno razmišlja i jakom voljom sprovodi svoje zamisli u delo. Njegov otac ga se ponekad plaši, ali često u dubini njegove duše vidi samog sebe. To je sin otaca! Mnogi sinovljevi postupci su kod oca izazvali grižu savesti. I on je često uzdisao poput patrijarha Jakova: "Tvoje spasenje čekam, o Gospode!" I upravo u takvom okruženju pokajanja, uz pomoć svojih roditelja, prepunih pokajanja, oblikovalo se ovo predivno Božje oruđe.
Sa nesvakidašnjom tvrdoglavošću i jakom voljom, ali i sa izrazito razvijenim smislom za pokajanje Jona je bio sin, koji je znao i da posluša; sin, koga je Božja ruka neprestano oblikovala. Bog je mnogo toga "uzeo" od njega što je nasledio od svojih očeva a opet i mnogo toga "dodao", što čovek nikako ne može imati po svojoj prirodi. Božja ruka je učinila da se ovaj sin Amatijev promeni u Božjeg sina, koji reč Božju čuje, sluša i zna je uspešno dalje prenositi.
Ovde moramo na trenutak da se zaustavimo. Svi se mi borimo sa nekim svojim osobinama, koje smo nasledili od roditelja. Već smo rekli da nam to saznanje uliva strah, ali istovremeno i greje srce. Uprkos svoj težini karaktera i pokvarenosti koju nasledi od svojih roditelja, svaki čovek ima pravo da veruje u spasonosnu moć Isusa Hrista. On nije došao zbog zdravih, već zbog bolesnih. Gospod Bog želi sve ljude kroz Svoga Sina da pretvori u nove ljude. Ne moramo ostati Amatijevim sinovima, ne moramo ostati produktima tela i prirode, jer je svima koji su Ga prihvatili dao moć da postanu deca Božja. Istina, takvi ljudi više nisu rođeni od volje tela, nego od volje Duha (Jovan 1,12-13).
A sada pogledajmo koja je reč došla Joni. Mnogi ljudi, a i mnogi vernici, misle da Božja reč služi samo za utehu. Ne razmišljaju da u mnogim slučajevima Božja reč nema za cilj da uteši, već poziva u neku službu. "Avrame" - glasila je reč Gospodnja - "uzmi sada sina svog, i spali ga na žrtvu" (1. Moj. 22,2). Ako čovek jasno čuje šta od njega želi sveti Bog, onda je to izuzetan događaj u njegovom životu. Istina, Božja naređenja su mnogo puta iznenađujuća. Nikako nisu uteha, nego jako "prodrmaju" i Božjim prorocima. Apostol Petar se moli i pri tome ima viziju i čuje Božji glas. Vidi razne nečiste životinje, i odjednom dobija naređenje: "Ustani Petre, pokolji i pojedi! - Nipošto Gospode!" bio je njegov odgovor (Dela 10,13-14). Nešto slično se desilo i sa Jonom. Kada čujemo Božji glas, to može upravo biti u jedan naš vrlo loš dan ili trenutak. Jona je imao upravo jedan takav. Ali, ne želimo ovde da ga osuđujemo, jer je moguće da čovek, pojedinac, ove crne dane ima samo zato što nema uši za Božji glas, pa je sveti Bog prinuđen da u takvom slučaju ćuti. Jedan Božji sluga je jednom prilikom rekao: "Bog koji ćuti je najgori doživljaj za čoveka." Najveća beda crkve jeste, kada Gospod mora da ćuti, jer nema proroka koji bi znao da sluša i onda kada mu sve ide naopako u životu.
Reč koju je čuo u proroku je izazvala veliku borbu. Ono staro, ustaljeno, provereno, objaviće novom nemilosrdni rat. Ono šta sledi nakon ove Božje reči, ne svedoči o slici iskupljenog deteta Božjeg. To je slika sina Amatijeva. To je potpuno neshvatljivo za savremenog čoveka. Biti Božji prorok, čuti Božju reč, razumeti Božju reč, imati i usta za tumačenje Božje istine a ipak reći odlučno NE Božjim planovima, tj. volji. Da li je to moguće? Kao što vidimo - jeste. Pojava neobjašnjiva, ali nimalo retka i uvek moguća. Kada je Gospod Isus uporedio svoju sudbinu sa Joninom, naglasio je da je On veći od Jone. Vredna je pažnje Jonina knjiga. Vrlo malo dobrog govori o Joni. Ističe u njegovoj ličnosti ono manje dobro - njegovu tvrdoglavost i neposlušnost. Opet se pitam, zašto je Gospod izabrao baš ovakvog čoveka? Ovaj Gospodnji izbor je neobičan i neobjašnjiv, ali i utešan. Nesposobni radnici u vinogradu Gospodnjem su najbolniji problem crkve. Ponekad takva situacija dovodi do očajanja. Međutim, često se dešava da i nedostatci onih najboljih vrše veliki pritisak na crkvu. Sveti Bog bi mogao izabrati i bolji materijal od nas. Ovde se nalazimo pred velikom tajnom Božje ekonomije. Ne možemo sve ni da shvatimo. U tome je skrivena velika tajna Božje mudrosti, vere i ljubavi.
Pogledajmo malo u dušu ovog čoveka. Pokušajmo da ga razumemo. Potpuno je razumljivo da on nije neki neozbiljan čovek. On je karakter koji zna šta hoće. Čovek čvrstih principa i nepokolebljivog uverenja. Ovakvi ljudi su uvek bili i biće dragoceni i u Božjim očima. Jona je bio prorok i Izraelac. Dobro je poznavao Božju reč: "Jer si ti narod svet Gospodu Bogu svom, tebe je izabrao Gospod Bog tvoj da mu budeš narod osobit mimo sve narode na zemlji. Ne zato što bi vas bilo više nego drugih naroda prihvati vas Gospod i izabra vas; jer vas beše manje nego ikog drugog naroda; nego što vas Gospod miluje i što drži zakletvu kojom se zakleo ocima vašim." (5. Moj. 7,6-8).
Na ovakvom Božjem obećanju stoji čvrsto, a sada mu je Bog neočekivano progovorio: "Ustani i idi u Niniveju, i propovedaj pokajanje tom neprijatelju Božjeg naroda." - On, Izraelac, treba da postane evanđelista, propovednik paganima! NE! To neću! Ne mogu! Ali njegova duša nije imala mira. Nije zapisana ni reč o njegovoj unutrašnjoj borbi, ali je potpuno jasno da je takve borbe bilo, i znamo samo kako je završena. Rekao je sam sebi: "Ja sam Izraelac, i neću ići nevernicima!"
Potpuno ga razumem, tog vernog Izraelca. Znamo da, nekih 800 godina kasnije, kada se apostol Petar odlučio da, po Božjem naređenju, ode u kuću paganina Kornelija, njegova braća su mu jako zamerala. A znamo i to, kada je bio izliven dar Svetog Duha na pagane, da su se svi iz obrezanja zadivili (Dela 10,44-45; Dela 11,1-3). Slično je razmišljao i Jona. Jako čvrsta stena je čovečje uverenje, posebno ako ima porekla u pobožnoj duši, zasnovano na Božjoj reči. Jona je mislio da Gospod ne može od njega da traži nešto što se protivi Njegovoj reči. Vezuje ga ozbiljnost Božje reči. Žene bi rado pomazale Isusovo telo, ali ne mogu, jer moraju imati počinak prema Zakonu. Ogromna vrednost je skrivena u ljudima koji su u svojoj savesti vođeni rečju Božjom. Pa ipak čitamo da se i u ovakvim srcima može utemeljiti nekakva zabluda. Božja reč je sveta, ali nikada je ne možemo postaviti ispred Božje veličine. Bog je veći od njegove reči. A onda - i najbolji od nas ne razumeju potpuno Božje objave, ili neke od njih posebno naglašavaju a druge ne primećuju. "Pisano je..." ali oprezno jer "Opet je pisano..." Na ovo je zaboravio ne samo Jona, nego i Jovan Krstitelj. A vi ćete mi biti kraljevskim sveštenstvom i svetim narodom. I to je bilo pisano, samo što to ni Izrael, ni prva crkva u Jerusalimu nisu u potpunosti razumeli. Biti sveštenik znači biti ovde zbog drugih. Izrael ovu svoju ulogu nije prepoznao. Odabrano sveštenstvo ne znači biti samodovoljna samoposluga. Izabrani za službu drugima - to je poslanje carskog sveštenstva (1. Pet. 2,9).
Izrael se "sunčao" u svom poslanju. Osećao se Božjim vlasništvom i to je bilo ispravno, ali ova prednost ga je učinila ponositim i uzvisivao se iznad drugih naroda. Ovim putem je došao ne samo do omalovažavanja, nego i do otvorene mržnje prema dugim narodima. Odbijao je da drugim narodima čini službu. I tu se skrivala ta osnovna zabluda. Kada ne razumemo Božje planove i prividno vezani rečju Božjom iz čistog uverenja ne poslušamo - bio je i biće sveti Bog uvek prinuđen da nas zaobiđe i stvori novu Antiohiju, da bi delo Božje dalje raslo. Izrael je okoštao u svojoj samopravednosti i Gospod Bog je svoje delo radio bez njega! A to će uraditi i sa nama! Ova tragedija se u istoriji crkve stalno ponavljala i nastavlja se i danas. Mnogi ljudi imaju prividno Biblijsko uverenje a ustvari ne primećuju da tapkaju na mestu.
Da bismo razumeli Jonu, treba reći još i ovo: Jona u Ninivu nije hteo da ide samo iz uverenja. Ovakve ljude treba da poštujemo. I Bog ih je uvek uzimao vrlo ozbiljno. Božja želja uopšte nije bila laka. Mogao je da ide u grad i govori protiv njega. "Ko će mi tamo verovati?" pitao je sam sebe, i bio je u pravu. Ali njegova beda i razočarenje nisu bili stanovnici Ninive, nego on sam. Jona se protivio, i to veoma žestoko - pa ni proroci Božji nisu neki automat koji pasivno sluša. Svaki čovek, pa i proroci mogu da se protive. Ljudi koji žele da stoje na Božjoj strani moraju da slome svoju volju i žrtvuju svoje slabosti. Za Božju decu ostaje celo-životni program podređivanje svoje volje Božjoj volji. To se mora svakodnevno i neprestano uvežbavati. Proročka služba je u ovom svetu teškom službom, ali je najteža ako nismo sami sebe predali Gospodu. Nije Niniva problem, nego Jona, kako nekad tako i sad.
Nekoliko kratkih informacija o gradu Ninivi. To je bio veliki grad koji je osnovao kralj Nimrod (1. Moj. 10,8-11). Arheološke iskopine potvrđuju tačnost ovih Biblijskih stihova. Gospod uzima veoma ozbiljno pre svega grehe svog naroda, ali ova knjiga svedoči da ni zlo ovog sveta nije zaboravljeno pred Gospodom. I ono ima svoje granice. Niniva je zla, i njena zloća već viče do samog neba. To, prema Bibliji, znači da je Niniva sazrela da se nad njom izvrši sud. Međutim, Božjoj osudi obično najpre prethodi poziv za pokajanjem. Gospod je i u ovom, po zlu poznatom, gradu hteo da ima duhovno probuđenje. Kada Gospod želi da ima probuđenje, kao instrument za to uvek upotrebljava svog čoveka. Mogao bi imati i druge puteve, ali On je izabrao ovaj put. Jona je bio neosporno poseban, veoma sposoban čovek i ne treba se čuditi što ga je Bog tako grčevito vezao za sebe. Za sada nije imao nikog drugog za tu službu. Sledeće poglavlje kao da govori o tome kako je Gospod u svom izboru pogrešio, ali ćemo onda uvideti da nije pogrešio - bilo je to kristalno jasno Božje predodređenje.
