1. U potrazi za odgovorom
Većinu svog detinjstva i mladosti proveo sam pokušavajući da dokažem da sam normalan iako nisam išao ni u bioskop ni na igranke. Za pentekostnu crkvu u koju sam ja išao, odlaženje u bioskop ili na igranke se smatralo strašnim grehom.
Pošto nisam mogao da se pridružim mojim drugovima u njihovim svetovnim aktivnostima, ja sam ih pozivao do dođu sa mnom u crkvu, jer nam je stalno bilo ponavljano da svedočimo za Hrista tako što ćemo dovoditi ljude u crkvu. Problem je bio u tome što je pastir gotovo svake nedelje upozoravao na zla Holivuda, igranki, pijanstva i pušenja. Obično bi rekao sledeće: "Da je Bog hteo da čovek puši, onda bi mu na glavi napravio dimnjak." Osim toga, dve-tri "poruke u jezicima" i njihova tumačenja bi redovno prekidala svaku službu.
Mnogo puta, dok sam sedeo kraj mojih neobraćenih drugova koji bi došli sa mnom u crkvu, gospođa Njuman bi počela da diše na čudan način. Ja sam već znao da je takav način disanja uvod u njeno govorenje u jezicima i onda bih brzo počinjao da se molim: "O Bože, molim te da danas ne govoriš u jezicima pošto moji prijatelji neće razumeti." Ili Bog nije slušao moju molitvu, ili gospođa Njuman nije slušala Boga, zato što bi ona ustala, sva trepereći, i svojim piskavim glasom predala Božju poruku za taj dan. Ja sam želeo da umrem u tom trenutku, jer su se moji drugovi krišom smejali. Nadao sam se da nisu počinili neoprostiv greh.
Posle svake službe sam bio napet u očekivanju neizbežnog pitanja: "Šta je bilo sve to?" Bilo mi je teško da im objasnim zato što ni ja sam nisam baš najbolje shvatao.
Dok sam bio dete, uvek sam se pitao šta znače sve te "poruke u jezicima" koje sam čuo. Ponekad je tumačenje veoma kratke poruke bilo neuobičajeno dugo, ili je situacija bila obratna: duga poruka bi bila protumačena sa samo nekoliko reči. Ponekad me je zbunjivalo to što su poruke u jezicima sadržale neke fraze koje su se stalno ponavljale, a interpretacija se sastojala od mnoštva različitih izraza, i nijedan od njih se nije ponavljao.
Mnoštvo pitanja
Bilo je još stvari koje su me zbunjivale u crkvi u koju sam odlazio. Pitao sam se zašto su druge crkve imale mnogo više članova od nas ako smo mi bili najduhovnija crkva u gradu i crkva sa najviše sile. Objasnili su mi da je to zbog toga što je većina ljudi tražila najlakši put do neba i da su druge crkve imale više članova zato što su one govorile ljudima ono što su oni želeli da čuju. Da je naša crkva radila isto to, i ona bi imala mnogo članova, ali bi ti ljudi bili na putu za pakao.
Još jedan od problema koji me je mučio oko naše crkve je bio nedostatak ljubavi. Znao sam da je ljubav plod duha i nisam mogao razumeti zašto je u crkvi bilo toliko podela. Izgledalo je kao da su neki članovi crkve uvek hteli da se reše pastira, a drugi su ga podržavali. Ljudi su tako često napuštali našu crkvu da bi, ako bi se svi bivši članovi vratili, naša crkva imala najviše članova u gradu!
Na neki način, ako bi neko napustio našu crkvu, to bi bilo kao da je napustio Gospoda. Oni koji su nas napustili su zasigurno pali u greh traženja lakšeg puta do neba. Ali ja sam često želeo da odem u neku od lokalnih crkava. Zatim bih se, za vreme večernje nedeljne službe, osetio krivim za "padanje" i istupio bih napred da se ponovo "spasem".
Pokušavao sam da dokažem da sam normalan mojim odličnim ocenama u školi. Trudio sam se da budem najbolji učenik u odeljenju, najbrži trkač u školi, i uopšte najbolji sportista. Nažalost, većina mojih drugova iz nedeljne škole je pokušavala da dokaže svoju normalnost pušeći, pijući i družeći se sa pripadnicima opasnih bandi u školi. Jako malo ih je ostalo u nedeljnoj školi posle svoje dvanaeste godine. Ja sam, kroz Božju milost, i uz duboko predane roditelje, nekako preživeo.
Rezultati moje potrage
Ubeđen sam da bi mrtva ortodoksija mnogih crkava današnjice mogla biti prevaziđena kroz darove Svetog Duha koji bi radili u okviru tela, ne kroz nebiblijska preterivanja, već čistim biblijskim putem, gde bi Biblija bila najveći autoritet koji bi vodio našu veru i praksu. U ovo verujem bez obzira koliko to neverovatno zvučalo.
Imajući ovo na umu, započeo sam potragu za stihovima koji pružaju čvrst i uravnotežen opis Svetog Duha i njegovog rada u crkvi današnjice. Mora postojati neka sredina između pentekostalaca koji prenaglašavaju iskustvo i fundamentalista koji u svojim nastojanjima da budu ispravni u mnogim slučajevima postanu mrtvi. Rezultati moje potrage su delimično zabeleženi u ovoj knjizi i ja se molim da je Bog iskoristi da bi vas doveo u puninu Duhom ispunjenog života.
Duhovnost (harizma) je prekrasno, prirodno pomazanje Božjim Duhom koje osposobljava osobu za Božji rad. To je ona posebna dinamika, pokretna sila, uz čiju pomoć osoba izgleda kao da zrači Božju slavu i ljubav.
Fanatična duhovnost (harizmanija) je telesni napor da se simulira prava duhovnost (harizma). To je bilo koji napor da se delo Duha ispuni energijom ili sposobnošću tela, te stare i sebične prirode svake osobe. To je duhovno preterivanje koje nadahnuće zamenjuje izdahnućem. To je upotreba ljudskog uma, energije i trikova u zamenu za Božju mudrost i sposobnost. Fanatična duhovnost se može iskazati na mnoge različite načine, od planiranja i strateških sastanaka, razvijanja programa za rast crkve, skupljanja novaca za crkveni budžet, do divljih i neorganizovanih poruka u jezicima koje prekidaju poruku nedeljom pre podne. Sve što ne poseduje čvrstu biblijsku osnovu i nema pouzdanje da će Sveti Duh ispuniti Njegove ciljeve u crkvi, i to bez ljudske pomoći, spada u dela našeg tela.
Uravnotežena pozicija
Ova knjiga će pokušati da pokaže biblijski uravnoteženo stanovište između klevetnika koji kažu: "Đavo ih je naterao to da urade," i fanatika koji kažu: "Sveti Duh me je naterao to da uradim." Knjiga će takođe objasniti ko je Sveti Duh i opisaće njegov rad u svetu, crkvi i u životu vernika.
Ne tražimo od vas da slepo prihvatite sve pretpostavke, već vas ohrabrujemo da ispitate Pismo i da vidite da li je sve onako kako je napisano. "Sve proveravajte, zadržavajte što je dobro".
