10. Crkva u vremenu rasula
- Razmatranje: 2. Timoteju 2.
U jednom od ranijih poglavlja pokušali smo prikazati Božje misli u odnosu na Njegovu kuću. Međutim, pošto ljudi nisu izvršili svoje obaveze onako kako su trebali, u kuću Božju su ušla zla učenja i zli ljudi. Oni su od Božje kuće napravili ruševinu koja je zaslužila da bude kažnjena.
Već smo ranije ukazali na to, da je u Prvoj poslanici Timoteju kuća Božja još bila u zdravom stanju, i podudarala se s Božjim zamislima. Druga nam poslanica nasuprot pokazuje, da je kuća bila oštećena ljudskom nemarnošću, i da se nalazi u opštem rasulu, te se upoređuje sa "velikom kućom" u kojoj "nisu sudovi samo zlatni i srebrni, nego i drveni i zemljani: i jedni za čast, a jedni za sramotu" (2. Tim. 2,20). Ako je neko kao vernik upoznao istinu o Skupštini kao kući Božjoj, onda kao što nas Pismo uči, taj bi mogao reći: "Na zemlji još nisam video ono što bi bilo po Pismu". O kako je žalosno da je to tako! U vreme rasula ovu veliku istinu možemo samo apstraktno shvatiti. Teško je naći konkretan prikaz za tu istinu. Ono što se u Hrišćanstvu može videti, to je "velika kuća" sa posudama za čast i za sramotu. To stanje dovodi vernika do novih pitanja, ako želi biti poslušan Bogu. Da li Reč Božja u vreme rasula daje Božjem narodu neka uputstva, kako bi se trebali ponašati? Postoji li neki odgovor, kako i sa kime se trebamo družiti, od kako je Hrišćanstvo zastranilo? Ma kako velike bile poteškoće i ma kakva tama da se spusti, Bog nikada neće zaboraviti na Svoj narod. On će mu uvek dati dovoljno svetla, koliko mu je potrebno na njegovom putu kroz ovaj svet. Može se desiti da zbog slabog duhovnog rasuđivanja ne opazimo to svetlo, ili zbog pomanjkanja predanosti ne hodimo u svetlu. Možda nismo dovoljno osećajni prema Njemu, pa ostajemo ravnodušni. Ipak trebamo znati da nam Reč Božja želi osvetliti naš put.
Postoje tri naročito važne činjenice kojih se trebamo pridržavati, ako stvarno želimo na ovom svetu hoditi po Božjim namislima.
1. Moramo shvatiti, ma koliko velika bila naša prirodna inteligencija, ma koliko bio obrazovan naš duh, ma koliko duboke bile naše spoznaje Pisma, ma koliko se mi trudili, mi nismo u stanju sami pronaći put u ovom vremenu previranja u Hrišćanstvu, ako se budemo oslonili samo na vlastiti razum. Nećemo biti u stanju sukobiti se sa sve većim brojem poteškoća na putu. Sve više je onih koji se protive istini, i nećemo biti u stanju rešavati različite probleme koje susrećemo.
2. Ako smo shvatili našu nesposobnost, onda možemo sa olakšanjem utvrditi, da mi ne moramo sami tražiti pravi izlaz iz tog lavirinta, jer to Bog od nas i ne očekuje. Mi nemamo toliko mudrosti i sposobnosti, da bi mogli hodati onako kako On to želi. Gospod je rekao: "... jer bez mene ne možete činiti ništa" (Jn. 15,5).
3. Velika je stvar kada spoznamo, kako se Bog za nas sve pobrinuo, kako bi nam pružio uvid u Svoje namisli.
Kao prvo imamo Glavu na nebu. Proslavljeni Hrist je Glava svojega tela, to jest Skupštine. Sva mudrost se nalazi u Glavi - pa iako mi nemamo dovoljno vlastite mudrosti - ipak u Hristu posedujemo puninu mudrosti. Neko je oštroumno primetio: "Hrist je naša mudrost; to je jedina istinska inteligencija. On je jedini koji je u stanju izvesti ljude iz njihove bezizlazne situacije, iz moralnog lutanja ovim svetom". To znači da je od velike važnosti, da se ne oslanjamo na vlastitu "glavu", već da upremo pogled u Hrista, koji "je Glava". On će nas voditi, ali ako se oslonimo na vlastiti razum, onda se ne držimo Glave (vidi Kol. 2,19).
Kao drugo, tu je Sveti Duh, božanska osoba na zemlji. Gospodu je bilo poznato, da se Njegov narod na zemlji ne bi mogao snaći bez Njegove prisutnosti. Zbog toga je On obećao pre svog odlaska: "I ja ću umoliti Oca, i daće vam drugog utešitelja da bude s vama vavek: Duha istine, kog svet ne može primiti, jer Ga ne vidi niti Ga poznaje; a vi Ga poznajete, jer u vama stoji, i u vama će biti" (Jn. 14,16-17). Nisu vernici ti koji su uspeli očuvati i održati istinu, već je za to zaslužan Duh istine koji se neprekidno za to brine.
Kao treće, primili smo Sveta Pisma: "Sve je pismo od Boga dano, i korisno za učenje, za karanje, za popravljanje, za poučavanje u pravdi, da bude savršen čovek Božji, za svako dobro delo pripravljen" (2. Tim. 3,16-17). Čitali smo kako se treba vladati: "... u domu Božijem, koji je crkva Boga Živoga, stup i tvrđa istine" (1. Tim. 3,15). Ali šta trebamo učiniti kada se kuća Božja nađe u rasulu, a istina se više ne može prepoznati u njenoj sredini? Tada se čovek Božji treba ravnati po nepogrešivom autoritetu Pisma i na temelju njega treba sve ispitivati.
Očigledno je da rasulo u Hrišćanstvu ne može ni za trenutak uticati na Hrista, Duha ili Pismo. Hrist ostaje Glava na nebu sa neopisivom puninom mudrosti, koja se nalazi na raspolaganju Njegovom narodu. Ovo važi za poslednje dane, kao što je važilo i za prve dane Hrišćanstva. Sveti Duh nije izgubio ništa od Svoje snage, On vodi i nadgleda vernike. I Sveto Pismo je zadržalo svoj apsolutni autoritet.
Hrišćanstvo je na žalost u većini slučajeva okrenulo leđa Hristu, Svetome Duhu i Pismu. Veliki religiozni sistemi su zadržali hrišćanski naziv, ali su okrenuli leđa Hristu i ne priznaju Ga kao Glavu na nebu. Oni su postavili sebi zemaljske glave: Rim ima papu, Grčka pravoslavna crkva ima patrijarhe i metropolite, protestantske crkve imaju biskupe i predsednike crkve. Za Svetog Duha je ostalo malo mesta. Religiozni aparat i telesna ljudska uređenja su pretežno isključili Svetoga Duha. I na kraju su na opasan način napali i na Sveto Pismo, tako da danas ima malo hrišćanskih grupa u okviru Hrišćanstva koji još veruju u celo Sveto Pismo, da je ono celo nadahnuto i: "... od Boga dano, i korisno za učenje, za karanje, za popravljanje, za poučavanje u pravdi".
Ako imamo želju dati Hristu Njegovo mesto kao glavi Crkve, i ako se u potpunosti želimo potčiniti Svetome Duhu i bezuslovno verujemo u Pismo, šta možemo tada učiniti? Pismo odgovara veoma jasno, da trebamo držati dva temeljna načela i postupati prema njima:
1. Trebamo se odvojiti od svega onoga što se protivi Božjoj istini. Trebamo se odvojiti od svih onih koji odbacuju istine o Crkvi, Hristu kao Glavi Njegove Crkve, i o Svetom Duhu kao našem jedinom vodiču i Pismu kao apsolutnom autoritetu. Ako smo se odvojili od svega zla, onda nas Pismo poziva na izvršenje drugog temeljnog načela:
2. Povezivanje sa onim što je po Božjoj namisli. Ukratko: "Kloni se oda zla, i čini dobro, traži mir i idi za njim!" (Ps. 34,14).
Najpre se trebamo interesovati da saznamo, šta Pismo govori o odvajanju od zla. Svako će priznati, da i pored naših slabosti, trebamo se truditi da se odvojimo od grešnog sveta. To je oduvek bila sveta obaveza za Božji narod, ali u vreme snažnog rasula u Hrišćanstvu imamo naročita uputstva o trostrukom odvajanju.
1. Odvajanje od svakog religioznog sistema, koji se odriče istine o Hristu i Njegovoj Crkvi. Reči iz poslanice Jevrejima su veoma jasne: " Zato dakle da izlazimo k Njemu izvan logora, noseći Njegovu sramotu." (Jev. 13,13). Logor je bio religiozni sistem Jevreja, koji je u početku bio uspostavljen od Boga i na prirodnog čoveka je on ostavljao snažnu privlačnost. Nije se postavljalo pitanje o novom rođenju; sve je zavisilo od prirodnog rođenja. Ono se sastojalo pretežno od ljudi koji su imali čisto spoljašnji odnos prema Bogu, i od sveštenika koji su obavljali svoje dužnosti. Oni su stajali između Boga i ljudi. Postojao je hram i određene ceremonije (vidi Jev. 9,1-10). Da se prepoznati da su hrišćanski religiozni sistemi veoma slični onima u logoru. Velika većina od prisutnih su bili neobraćeni ljudi. To godi prirodnom čoveku. I oni imaju svetovne svetinje, svoje obrede i sveštenike koje su ljudi ordinirali. Oni stoje između Boga i ljudi. Imitiranjem logora hrišćani su se odrekli Hrista kao Glave, Svetoga Duha kao vođe i Pisma kao glavnog autoriteta. Ako želimo Hristu dati pravo mesto, onda moramo u poslušnosti prema Reči Božjoj: "... da izlazimo k Njemu izvan logora, noseći Njegovu sramotu".
2. Ali nije dovoljno samo se odvojiti od logorskog sistema. Pismo od nas zahteva da se odvojimo i od zlih učenja. U Drugoj Timoteju 2,19 čitamo: "... da odstupi od nepravde svaki koji spominje ime Gospodnje.". Svaki koji svedoči o Gospodu, on će se na temelju svoga svedočanstva poistovetiti sa Gospodom i dužan je da se odvoji od nepravde. Nepravda može imati različite oblike, ali navedeni stihovi nam jasno pokazuju da se tu naročito misli na zla učenja. Ne smemo Gospodnje ime povezati sa nepravdom. Možda će nas u ovo vreme skupo stajati da se odvojimo od nepravde, ali u večnosti će nas koštati daleko više, ako ovde na zemlji budemo Gospodnje ime povezali sa nepravdom.
3. Isto mesto iz Pisma nam ujedno naređuje, da se odvojimo od zlih ljudi. U Drugoj Timoteju 2,20 se govori o posudama za čast i za sramotu. U sledećem stihu smo pozvani da se očistimo od ovoga, kako bi bili posvećeni i korisni domaćinu. Ovde se vidi, da se ne radi samo o učenju, već i o ljudima. S pravom je rečeno: "Samo u onolikoj meri ćemo biti očišćeni i korisni domaćinu, u kojoj se odvojimo od tih posuda, to jest od ljudi a ne samo od njihovih učenja. Poneki ljudi još uvek ne shvataju, u kojoj su meri duhovno ugroženi, ako se nalaze u bezbožnom društvu. Nije dovoljno odreći se njihovog učenja, jer se zaraza prenosi dodirom. Već i kratki susreti nas mogu zaraziti. U Hrišćanstvu su već preduzeti mnogi pokušaji, da se ovom stihu oduzme njegova moć. Duhovni format svakog pojedinca odgovara meri njegovog odvajanja od svakog zla".
Znači da Pismo od nas jasno zahteva, da napustimo religiozne sisteme, koji se odriču istine. Osim toga trebamo se odvojiti i od krivih učenja koja potkopavaju istinu, a i od posuda koje ne služe na čast, i koje ne praktikuju život u istini.
Ali to još nije sve. Ne samo da se trebamo odvojiti, iako je to veoma važno, ali to je samo jedna strana, ona negativna. No, ne sme nedostajati ni ona pozitivna. Tako dolazimo do druge važne činjenice: trebamo se ujediniti sa dobrim. Kao što se trebamo odvojiti od zlih stvari i zlih ljudi, isto tako se trebamo družiti sa onim što je dobro, i s ljudima koji žive ispravnim načinom i služe Gospodu. Trebamo se držati: "... pravde, vere, ljubavi, mira, sa svima koji prizivaju Gospoda od čistog srca" (2. Tim. 2,22). Pravda stoji obavezno na prvom mestu. Možda neko ima dobra načela (doktrinu) vere, ali ako se ne trudi da pravdu sprovede u delo, onda on ne može živeti po Božjoj volji. No, ni pravda nije dovoljna. Nije dosta da znamo što je ispravno a što nije, ako želimo ići pravim hrišćanskim putem. Onda zaista je potrebno držati se pravde, ali da bi mogli ići Gospodnjim putem, potrebna nam je i vera. I zato na pravdu trebamo dodati i "veru". Pravda i vera otvaraju put ka "ljubavi". Ako se ljubav ne udruži sa pravdom i verom, onda je to samo ljudska simpatija, koja se lako izobliči i postane mlaka i ne suprotstavlja se zlu. I na kraju ove tri osobine dovode do "mira". Tu se ne radi o sklapanju primirja sa zlim stvarima: neverom i mržnjom, već je to stvarni mir koji proizlazi iz pravednosti, vere i ljubavi. Ako se trudimo postići te divne vrline, tada ćemo pronaći i druge osobe koje takođe za tim žude, naime takve, koji prizivaju Gospoda iz čista srca. I sa takvima se trebamo povezati. A da li i oni prizivaju Gospoda iz čista srca, može se prepoznati po praktičnom životu. Videće se da li odstupaju od nepravde i da li su se očistili od posuda za sramotu, i da li čeznu za pravdom, verom, ljubavi i mirom. Iz ovoga proizlazi da odvajanje nije isto što i izolacija. Pismo nam pokazuje da je uvek bilo onih sa kojima bi se mogli povezati.
Naravno da će oni koji se u doba hrišćanskog rasula budu odvojili od zla i budu se udružili sa dobrim, da će doživeti protivljenja. "A ludih i praznih zapitkivanja kloni se znajući da rađaju svađe" (2. Tim. 2,23). Oni nemaju dovoljno vere da i sami krenu tim putem. Da bi im znali pravilno odgovoriti, potreban nam je Duh milosrđa, trpljenja i blagosti (2. Tim. 2,24-25). Ako imamo takav karakter, biće nam moguće izbeći svađu i sa strpljenjem ih podučavati.
Korisno je primetiti da ovi stihovi koji sadrže tako jasne upute za Božji narod u vremenu rasula, ni najednom mestu ne govore da trebamo napustiti Božju kuću. To stvarno ne bi bilo moguće, a da ne napustimo i Hrišćanstvo, a tada bi morali napustiti i ovaj svet. Ali pošto ne smemo napustiti Božju kuću, odgovorni smo da se odvojimo od svega što nije na čast u kući Božjoj.
Želim još jednom ponoviti: Nije nam naređeno da sagradimo nešto novo, da podignemo novu kuću. Nismo pozvani da osnujemo novu primernu crkvu, ili da započnemo nešto novo. Trebamo hodati u svetlu onoga što je bilo od početka i šta još uvek postoji u Božjim očima, iako su ljudi zakazali u svojoj odgovornosti. To znači: Još uvek imamo prednost, ali snosimo i odgovornost da hodamo u istini o Crkvi, da priznamo Hrista kao Glavu, i da budemo pod vodstvom i upravom Svetoga Duha. Moramo se držati uputstava koje nam daje Sveto Pismo.
