9. Skupština kao telo Hristovo (2. deo)
- Razmatranje: 1. Korinćanima 12.
Već smo naglasili, da se Crkva (Skupština), koja je telo Hristovo, u Pismu može posmatrati na tri načina. Najpre smo je videli u poslanici Efescima u odnosu na Očeve namere. Kao drugo smo je videli u poslanici Kološanima kao posudu za Hristovo prikazivanje; a kao treće je vidimo u 1. Korinćanima 12. kao oruđe za otkrivanje ili manifestaciju Duha.
U prošlom poglavlju smo posmatrali telo kroz prva dva gledišta: Sada nam preostaje da se još ukratko pozabavimo delovanjem Duha u telu, prema onome šta čitamo u 1. Korinćanima 12. Stvarna tema tog poglavlja nije telo, već Duh. Telo se prikazuje kao alat kojim se Duh koristi, kako bi što bolje prikazao Hrista.
Rasulo hrišćanstva je uglavnom bilo omogućeno zbog toga, što se izgubio osećaj za prisutnost i silu Svetoga Duha. Klerikalizam, ljudska organizacija praćeni telesnim metodama rada, sve su više potiskivali delovanje Svetoga Duha. Upravo radi toga naročitu pažnju u ovom poglavlju želimo obratiti na prava Svetoga Duha, koja On ima u Skupštini. Tu se očituju i pravi znakovi raspoznavanja pri delovanju Svetoga Duha.
Ako se ozbiljnije pozabavimo proučavanjem ovog poglavlja, onda ćemo primetiti, da se u stihovima 2-3 (1. Kor. 12,2-3) govori o cilju duhovnih otkrivenja. Bez razlike na način kojim deluje Sveti Duh, Njegov važni cilj je bez sumnje, proslavljanje Hrista! On dovodi ljude do toga da priznaju Isusa kao Gospoda. Ako u tom pogledu imamo jasan stav, onda ćemo biti u stanju prepoznati Duha, kroz kojega neki čovek govori. Tu se ne radi o tome da bi prepoznali, da li je neko verujući ili ne, već se tu radi o tome da trebamo prepoznati Duha koji kroz tu osobu govori. Radi li se tu o Svetom Duhu ili o nečistom duhu? Ako je neki govornik veoma obrazovan, a njegov govor veoma zvučan, a glas mu veoma prijatan i moralan, ali ako na ovaj ili onaj način ponižava Hrista, onda možemo znati da on govori kroz nečistog duha. Ako neko govori jednostavno, i uvidimo da nije veoma školovan, ali ako uzdiže Hrista, onda možemo biti sigurni da on govori kroz Svetoga Duha. Ako na taj način preispitamo Unitarijance, biblijske kritičare ili moderniste, onda ćemo ih brzo raskrinkati, jer svi oni na ovaj ili onaj način pokušavaju oteti Hristu Njegovu slavu.
No, iako oni koji uzdižu Hrista, svi govore kroz Svetoga Duha, oni ipak nemaju iste darove. To je poslužilo apostolu Pavlu da u stihovima od 4 do 6 govori o raznolikosti duhovnih darova (vidi 1. Kor. 12,4-6). On nam kaže da postoje različiti milosni darovi, i objašnjava nam da raznolikost darova ne utiče na to da oni ne bi vodili k istom cilju. Različitost darova stoji pod kontrolom istog Duha, i tako svi milosni darovi zajednički služe, da bi se Hrist uzdizao i prikazao (1. Kor. 12,4).
Osim toga Duh se koristi različitim darovima, da bi obavljao različite dužnosti, ali sve se nalazi pod vodstvom jednog te istog Gospoda, koji upravlja službama i vodi ih ka istom cilju (1. Kor. 12,5). Nadalje se darovi koriste u različitim službama. Oni dovode do različitih delovanja u dušama, ali je jedan te isti Bog, koji tvori sve u svima (1. Kor. 12,6).
Ovi stihovi (1. Kor. 12,4-6) opominju i ispravljaju mnoge grube nepravilnosti u Hrišćanstvu. U Hrišćanstvu se često očekuje, da je za korišćenje sa darovima potrebna naročita ljudska nadarenost, mudrost i teološko obrazovanje, i to se smatra neophodnim preduslovima. Apostol se tome suprotstavlja i tvrdi da trebamo imati ono što nam nijedna ljudska škola ne može pružiti i šta nam nikakav ljudski pronalazak ne može dati: potrebna nam je sila i energija Svetoga Duha!
Religiozni narod zahteva ordinaciju i predat autoritet (dozvolu) od ljudi pre nego li nekome odobre propovedati. Apostol se sa time uopšte ne slaže, već on kaže, da služba po Božjoj volji zahteva Gospodnji autoritet i Njegovo vodstvo, i da ne podnosi nikakav drugi (ljudski) autoritet.
Možda smo skloni verovati da se na ljudske duše može delovati lepim govorom i snažnim apelima. No, Pavle ne misli tako, već on zna da je "Bog koji čini sve u svima". Bog je onaj koji čini sve što je božansko u nekoj osobi, i On stvarno deluje pri stvaranju novog života.
Nakon što je Pavle govorio o različitim darovima, on u stihovima 7-11 (1. Kor. 12,7-11) govori o podeli duhovnih otkrivenja. Potrebno je obratiti pažnju, da Sveti Duh ne raspodeljuje samo darove, već On vodi i brigu i o načinu manifestovanja tih darova. To znači da Pavle u prvom redu govori o upotrebi duhovnih darova. Radi toga se ne kaže samo "mudrost", već se kaže "reč premudrosti"; ne kaže se "razum", već "reč razuma", ne kaže se samo "isceljivanje", već "dar isceljivanja". Naglašavaju se četiri važne istine. Najpre se govori o vrsti delovanja, a zatim o tome da sve dolazi od istog Duha (1. Kor. 12,8-10). Na taj način dolazi do očuvanja jedinstva.
Drugo: Duh se pojavljuje "u svakome" (1. Kor. 12,7 i 1. Kor. 12,11). On se snažno protivi učenju, da se sva Njegova otkrivenja trebaju koncentrisati na jednog čoveka ili na naročitu klasu ljudi. Ovde se osuđuje najveća zabluda u Hrišćanstvu koja pokušava odvojiti naročitu klasu ljudi (sveštenstvo) koji su zaduženi za službu. Pokušava se izvršiti podela među onima koji se nazivaju narodom Božjim, i dele ih u kler i laike. Sveto Pismo ne dopušta takvu podelu. Hrišćanstvo se u svojoj praksi protivi Božjem rasporedu, govoreći da se obznanjivanje Duha daje jednoj osobi koja vodi Skupštinu (Crkvu). Tome se apostol Pavle protivi i kaže: "A ovo sve čini jedan i taj isti Duh razdjeljujući po svojoj vlasti svakome kako hoće".
"Svakom se daje objava Duha..." On može koristiti onoga brata kojeg On zaželi upotrebiti.
Treće: Obznanjivanje Duha se daje svakome na "opštu korist". To se daje na dobrobit sviju. Darovi se ne daju da bi uzvisili pojedinca ili ga učinili privlačnijim, ili da ojačaju njegov lični uticaj, dobit ili bolju zaradu. Darovi se daju na korist - na duhovnu korist.
Četvrto: Duh daje objavu i to "svakome kako hoće" (1. Kor. 12,11). To isključuje ljudsku volju. To znači da mi trebamo dati Duhu prostora za delovanje, da bi On po svojoj volji mogao delovati. Ako mi odlučujemo kako se služba treba odvijati, ili ako je mi organizujemo, onda Ga mi ograničavamo u Njegovom delovanju, i ne dopuštamo Mu da On koristi onoga koga bi želeo odabrati.
Nakon što je Pavle govorio o podeli darova i kako Duh kroz njih deluje, on u stihovima 12-27 (1. Kor. 12,12-27) opisuje oruđe kojim se Duh koristi i daje mu objave. To nas dovodi ka telu Hristovom. Korisno je spomenuti da se telo spominje samo u stihovima 13 i 27 (1. Kor. 12,13; 1. Kor. 12,27). U ostalim stihovima Pavle se koristi ljudskim telom kao ilustracijom. Duhovni darovi se ne mogu ispravno koristiti nezavisno od te velike istine. Po Božjem poretku, Duh nas ne koristi kao izolovane individualce, već kao udove Hristova tela, i to se dešava na dobrobit celoga tela. Sa tim što se on koristi ljudskim telom kao ilustracijom, apostol Pavle nam ukazuje, da isto kao što i ljudsko telo sačinjava jednu jedninu, iako se sastoji od mnogih udova, od kojih svaki ima svoje mesto i svoj zadatak u telu "tako i Hrist". Stvarno je zapanjujuće na koji način nam se ovde prikazuje ova istina. Tu se govori o jednom telu, ali Pavle ne kaže "tako i telo Hristovo", već on kaže "Tako i Hrist". To znači da Bog u telu vidi Hrista. To jedno telo je stvoreno krštenjem Svetoga Duha, i pravilno je rečeno, da krštenje Svetoga Duha nije dano da mi dođemo u nebo, već da se osnuje telo na zemlji, koje će u moralnom smislu biti Hristov odsjaj. Da bi shvatili pravi značaj jednog tela, morali bismo se podsetiti na dve stvari:
Prvo: Da je Hrist lično odsutan sa ovoga sveta. Drugo: Da je Sveti Duh prisutan na ovome svetu. U vreme Hristove odsutnosti su vernici iz Jevrejskog i paganskih naroda bili kroz Duha Svetoga povezani u jedno telo. Sve ono što je Hrist činio u danima svog boravka na zemlji: službu pastira, podučavanje, propovedanje, blagosiljanje, treba i dalje obavljati. Pošto je On otišao, taj zadatak treba preuzeti Njegovo duhovno telo, jer na taj način se očituje Hrist po svom karakteru u Svome telu.
Krštenje Svetim Duhom se zbilo u povezanosti sa vernim Jevrejima na dan Pedesetnice (vidi Dela 1,5; Dela 2,1-4), a u odnosu na verne iz nacija prilikom pozivanja Kornelija i njegovih prijatelja (Dela 10,44; Dela 11,15-17). Krštenjem Svetoga Duha stavlja se sve na stranu što je po telu. Za prirodne razlike ili prednosti više nema mesta u tom telu. Više nema Jevreja ili neznabošca, roba ili slobodnjaka i nema neke više socijalne klase. Više ne igra ulogu telesno poreklo, kao na primer Jevrej ili Grk, jer , jednim Duhom mi se svi krstismo u jedno telo..." Svi oni koji sačinjavaju jedno telo, za njih se kaže: "I svi se jednim Duhom napojismo". Radujemo se istim blagoslovima i prednostima, jer ta radost izvire u istom izvoru - Duhu Svetom.
Iza te tačke Pavle se opet koristi slikom ljudskog tela, da bi podvukao neke praktične istine u povezanosti sa duhovnim objavama u jednom telu. Najpre naglašava da iako u telu ima mnoštvo udova, da su oni ipak ujedinjeni (1. Kor. 12,14-19). "Jer telo nije jedan ud, nego mnogi". To znači, da iako se radi o jednom telu, ipak je ono sastavljeno od mnogih udova. No, ova raznolikost bi se izgubila, a nastao bi veliki nered, kada bi jedan ud zapostavio svoju funkciju, i počeo zavideti drugim udovima. Oni možda u njegovim očima imaju uzvišeniju funkciju. Kada bi se noga počela žaliti što nije ruka, a uho pitalo zašto nije oko, tada bi se pobrkalo ispravno funkcionisanje tela, pošto nezadovoljni udovi nisu sposobni da rade za dobrobit tela. Na koji način se može sprečiti nered u telu? Na taj način da se prizna, da je Bog onaj koji: "... postavi sve ude u telu kako je koga hteo" (1. Kor. 12,18). To znači da je Bog u okviru tela svakom udu naznačio njegovo pravo mesto i njegovu dužnost - sa tom namerom da se ni jedan ud naročito ne izdiže. Uzdizanje pojedinaca šteti celom telu. "A kad bi svi bili jedan ud, gde je telo?" (1. Kor. 12,19).
Zatim, apostol Pavle naglašava drugu stranu ove istine, a to je jedinstvo u različitosti (1. Kor. 12,20-24). Iako se telo sastoji od mnogih udova, ipak se trebamo prisetiti da svi oni pripadaju jednom telu. Jedinstvo tela bi bilo ugroženo, kada bi uzvišeniji udovi sa prezirom gledali na niže udove. Videli smo da međusobna zavist može uništiti raznolikost. Sada vidimo da bi zavist mogla dovesti i do opšteg raspada. Ako bi oko potcenjivalo ruku, ili se glava rugala nozi, onda bi jedinstvo tela prestalo postojati. Na koji način se može savladati ta opasnost?
Ako priznamo Božje delovanje. Bog je tako mudro povezao sve udove u telu, da jedan ne može opstati bez drugoga. Čak i najvećem udu su potrebni i oni najmanji. Stvarno su udovi koji izgledaju slabiji, svakako, veoma potrebni. Ne samo da svi oni rade na zajedničku dobrobit, već niti jedan ud nije u stanju obavljati svoju dužnost bez pomoći ostalih. Da bi se poslovi mogli ispravno obavljati, potreban je jednom rečju - svaki ud.
Znači da postoje dve velike opasnosti koje su u stanju prouzrokovati nered u telu. S jedne strane to može biti nezadovoljstvo kod udova koji manje stupaju na javnost, jer nisu zadovoljni mestom koje im je dodeljeno. S druge strane postoji opasnost da udovi koji izlaze više na javnost, počnu ponižavati one koji izgledaju slabiji. Prva opasnost uništava različitost, a druga je opasna po jedinstvo. Obe opasnosti otežavaju ispravno funkcionisanje tela. Ako se molimo Bogu, on će nam pomoći na Svoj način, kako bi rešili ove poteškoće. Bog je onaj koji je svakom udu odredio njegov poseban zadatak. On je tako spojio sve udove u telu, da niti jedan ud ne dolazi do naročitog izražaja, i da je svaki ud potreban.
Božje delovanje i Njegova mudrost očituje se u tome, da se svi udovi u ljudskom telu: "...jednako brinu jedan za drugoga" (1. Kor. 12,25). Ne samo da se brinu jedan za drugoga, već su oni i međusobno zainteresovani za ono što se događa među njima: "Ako pati jedan ud, s njime pate svi udovi. Ako se jednome udu iskazuje čast, s njim se raduju svi udovi" (1. Kor. 12,26). Apostol ne govori da bi to tako trebalo biti, već on kaže da je to tako. Vidljivi deo ove istine koji se odnosi na telo Hristovo, veoma je osakaćen raznim sektaštvom i denominacionalnim barijerama, koje su podigli ljudi. Ali istina ostaje, da što se desi jednom udu, da se to tiče svih udova, radi toga što su svi udovi međusobno povezani kroz Svetoga Duha. Iako su ljudi podbacili i otežavali sprovođenje toga u delo, ipak će opstati ono što zavisi od Duha. Narod Božji je na niskom duhovnom nivou, i to je oslabilo naše osećaje, ali ako dozvolimo da deluje Duh u nama, On će učiniti da bolje spoznamo tu istinu. Jedan brat je jednom rekao: "Naša radost ili žalost zavisi o naše duhove snage".
Apostol se koristio primerom ljudskog tela, da bi nas poučio o Hristovom telu. A sada on toj istini pridaje i lokalni značaj. On je rekao Korinćanima: "A vi ste telo Hristovo, i udi među sobom." (1. Kor. 12,27). Skupština u Korintu nije bila celo Hristovo telo, već je ona bila lokalni odraz celoga tela. To je prednost i odgovornost lokalne Skupštine. Oni su "telo Hristovo", i nisu nezavisni jedan od drugoga, jer bi inače porekli istinu o jednom telu - već oni prikazuju jedno telo, a upravo to podržava istinu.
Danas je teško reći za lokanu grupu vernih: "... vi ste telo Hristovo", pošto ni jedna lokalna grupa vernih ne obuhvata sve verne u dotičnom mestu. A baš kada bi i bilo tako, ipak bi zvučalo oholo, kada bi neko tvrdio da oni sačinjavaju telo Hristovo u tom mestu. U početku je to bilo tako, i lokalna Skupština je reprezentovala celo telo. U današnje vreme se Crkva (Skupština) nalazi u ruševinama, i svaka grupa vernika koja tvrdi da je telo Hristovo, pripisuje sebi nešto što ne odgovara stvarnosti. To bi bila neka vrsta odvajanja. Na žalost, poneke su grupe u stvari samo odraz njihove pojedine denominacije. Naša je dužnost da i na dalje budemo pažljivi, i trebamo odbaciti sve ono što se protivi istini o jednom telu. Ne smemo zaboraviti na naše prednosti i blagoslove u odnosu na tu istinu.
