3. Sveti Duh ostaje u verniku
"Ostanite!" - tako Reč Božja uvek iznova dovikuje verniku. Koliko obeshrabrenja, razočaranja, da, i najdublje sumnje, može nam doneti kad smo, doduše, učinili odlučni korak ka novom životu pod vodstvom Svetoga Duha, a ne ostajemo u tom novom životu! Uopšte, premalo se pažnje obraća na pitanje ostajanja - zadovoljavamo se onim malo što ga imamo - a onda, uskoro, nemamo ga više! Ili ne razumemo pitanje ostajanja, i zbog toga možemo samo sa strahom i teškom brigom misliti na potrebu ostajanja. Jedno je pak sigurno da Bog, koji se na divan način pobrinuo za to da Njegovi mogu biti ispunjeni Duhom Svetim, isti se dovoljno pobrinuo i za to da oni u Njemu mogu i ostati.
Kad mislimo na ostajanje, mi u prvom redu polažemo preveliku važnost na sebe same, kao da smo mi glavne ličnosti za ostajanje u Njemu! Ali nije najvažnije da li mi ostajemo, već da li On ostaje u nama. Za ostajanje potrebna su uvek dvojica: s jedne strane je Njegovo ostajanje bezuslovno osigurano, "Da bude sa vama zauvek..." (Jn. 14:16-17)
To je za nas u Božjoj Reči zagarantovana činjenica, jer se reči molitve Isusa Hrista moraju ispuniti. "Ja u njima." (Jn. 17:26) Ko je primio Svetoga Duha, ima Ga za večnost. On ostaje! Zar to nije prava uteha i veliko ohrabrenje: Duha Svetoga koji je u nama ne možemo nikada izgubiti, On nije nikad obeshrabren i nikad razočaran, jer nam je On uvek dorastao, a budući da je Njegova vernost veća negoli naše neverovanje, On uvek može izaći sa nama na kraj (uporedi 2. Tim. 2:13). Ova sigurnost je zasnovana na Božjoj Reči, i daje našem verskom životu jak unutrašnji oslonac. Sveti Duh je u nama večno usidren; on je bezuslovno čvrsto mesto koje ostaje uprkos sveg kolebanja vremena i šuma talasa u našem vlastitom srcu.
Ali kako stoji sa ispunjenjem Duhom Svetim? Jesmo li jednom zauvek puni Duha Svetoga? Da li smo zauvek ispunjeni, ako smo bili jednom Njime ispunjeni?
Iskustvo našeg vlastitog života i iskustvo drugih uči nas da to nije tako. I Božja Reč govori, na primer u Delima apostolskim, o istim ljudima da su postajali više puta puni Svetoga Duha. Za neki određeni zadatak bila je nekima potrebna naročita mera Svetoga Duha, i to im je bilo dano.
Mnogi svedoci ranijih probuđenja, koji su delovali u punoj sili Duha i kroz koje je Gospod mogao silno delovati, opet su izgubili svoju silu i njihovo svedočanstvo je zamrlo. Kakva tragedija! Koliko je vernih koji su nekad sa radosnim srcem čuli vest da Sveti Duh želi ispuniti Božju decu, i primili sa radošću dar i duže vremena osećali delovanje sile u svom životu! Ali postepeno je nestajala sila, a time prolazila pobeda i radost kao sjaj rumenila jutarnjeg neba, a ustupljeno je mesto mračnim oblacima! Najpre se još pokušava grčevito, kako se kaže, da se zadrži blagoslov, ali na kraju je sve otišlo - i često se postaje ogorčeni protivnik ove vesti, pa se sprečavaju i drugi da dođu u život slobode i pobede! Kako je to strašno, i kakvu strašnu odgovornost navlače na sebe takvi vernici!
Da, može se ispunjenje Svetim Duhom opet izgubiti! Kada se više ne daje puna vlast Svetom Duhu, kada mi makar samo u jednoj tačci ustrajemo u neposlušnosti, tada više nismo puni Svetog Duha. Ali, da li je potrebno da to tako bude, da nakon onog prvog divnog iskustva sledi opet pad u stari život i pod vlast našeg "ja"? Sasvim sigurno da ne. Videli smo da kroz čin vere bivamo ispunjeni Svetim Duhom. Iz tog prvog dela vere treba da postane stalno držanje ove vere. Ako smo Svetoga Duha stavili na prvo mesto, onda Mu moramo to pravo mesto i sačuvati. Prema tome, glavno za ostajanje u Njemu je pitanje da li smo došli k Njemu - ne može biti stanje vere onde; gde nije prethodio čin vere. Pre nego što nastavimo, ostanimo radi toga nekoliko trenutaka na miru pred Bogom i pitajmo se: Jesam li, kroz jednostavno delo vere, dopustio da budem ispunjen Svetim Duhom? Ako li nisi, i ako si spreman da se potpuno predaš Gospodu, onda to možeš učiniti sada i možeš zahvaliti Gospodu na tome što
te je Njegov Sveti Duh ispunio.
Ali kako će sada od čina vere postati stanje vere? Ostati u Njemu znači počivati u Njemu. Možda misliš da je potrebno veliko naprezanje za to da se ostane u Duhu. Kakvu korist bi smo onda imali od toga što smo ispunjeni Svetim Duhom kad bi nam sada bio dodeljen još veći i nemoguć zadatak: sa svim naporom zadržati ono što smo primili? Onda bi smo tek postali zaista jadni ljudi, jer nam to ne bi uspelo. Ne, ostati nije trud, ostati je počivanje. Koje dete ostaje najsigurnije kod majke? Sasvim sigurno - ono najmanje, koje još ne zna trčati, već bespomoćno počiva u njezinom naručju. Čim uzmogne trčati, čuje majka poznate reči: Ja mogu sam! I već otrči od majke! Nije slabost, niti nemoć što sprečava dete da ostane kod majke, već to što dete može. Mi još mnogo i mnogo možemo sami, to je naša najveća prepreka.
Loza ostaje na čokotu, ne zato što je to postigla na osnovu svojih velikih napora, već zato što ništa drugo ne može; te je za nju sasvim prirodno da ostaje. Isto tako je sasvim prirodno za vernika da ostane i da hoda u Duhu. To je njegov životni elemenat: on ostaje, jer po svojem unutrašnjem uverenju tako mora - kao što riba ostaje u vodi, ne sa trudom, nego zato što se to samo po sebi razume. Ali počivati u Njemu nije nedelotvornost, već najdublja unutrašnja aktivnost - to je veliko, trajno pouzdanje. Mi smo Mu se predali u sigurnosti: On može! Ne smemo uzeti natrag ono što smo Mu dali. Ako sam Mu svoje srce predao i ostavio ga u Njegovoj ruci, onda znam da će me On dovesti cilju. Kad odneseš svoj sat sajdžiji, onda tamo ne počinješ sam da ga popravljaš, već baš zato što to ne razumeš, donosiš ga njemu sa pouzdanjem da će ga on dovesti u red. Ili, ako ideš u bolnicu na operaciju, onda se predaješ u ruke lekara i pustiš ga da on radi, ali ne nosiš sa sobom nož da se sam operišeš. To
što mi sami želimo činiti, što nas u pogledu na naš duhovni život plaši i zabrinjava, jeste nedostatak pouzdanja u delovanje Duha Božjeg u nama. On želi bezgranično poverenje. On može u nama delovati samo u srazmeri sa našim pouzdanjem koje imamo prema Njemu, kao i našim dopuštenjem.
Pouzdanje prema Svetom Duhu čini nas spremnim da Ga bezuslovno slušamo. Ostati znači slušati. Naša odluka volje dovela nas je pod vladavinu Svetoga Duha, u odnos zavisnosti od Njega. Poslušnost nas čuva u tom stanju zavisnosti. Neki sluga je dobio mesto i stupio u službu. Stupanje u službu je njegova dobrovoljna odluka. Ali ako je to učinio, onda je posledica toga ta da treba da bude stalno u stavu poslušnosti prema svom gospodaru, i potrebna mu je, za svaku uslugu, za svaki čin poslušnosti, nova odluka volje. Poslušnost je postupak koji proizlazi iz stanja trajne zavisnosti.
No, baš u tome leži naša poteškoća: mi bi smo hteli biti ispunjeni Svetim Duhom da bismo najzad nešto mi mogli - da budemo nezavisni. Kad smo iskusili da smo postali puni Duha Svetoga onda pomislimo: sada kada ja to imam, sada ja to mogu, meni to više ne može nedostajati. Možda se osećamo da smo nadmoćniji od drugih, i tada je već neprijatelj prodro u naše srce, a posledica tog ponosa mora biti strašan poraz. Kad je Gospod rukom Isusa Navina osvojio veliku grad-tvrđavu Jeriho, narod se osećao pobedonosan, nezavisan od Boga, i došao je potom strašan poraz kod gradića Aja. Budući da smo osetili silu Svetoga Duha u sebi, mislimo da možemo proći nekada i sa manje molitve i čitanja Biblije, ne uzimamo to tako brižno, jer se osećamo tako dobro i tako snažno - i Duh Sveti se povlači i ne može nas više ispunjavati.
Električna lokomotiva naših švajcarskih železnica poslužila mi je za propoved. Kako je to teška, nepokretna stvar - niko je ne bi mogao pokrenuti! Ali na lokomotivi postoji spoj sa vodom sile - nazovimo to polugom zavisnosti - i čim se ova poluga dotakne električnog voda, pokreće se teška lokomotiva i ona juri tako da je niko od nas ne može stići. Dok je god poluga zavisnosti u dodiru sa električnim vodom, postoji punina sile u lokomotivi; ako se prekine spoj, lokomotiva se više ne može pokrenuti sa mesta, ona stoji. Ako imaš utisak da je tvoj unutrašnji život zapeo, ne pokušavaj ga nekim svojim nastojanjima opet staviti u pokret, već ispitaj polugu zavisnosti. Zavisnost znači poslušnost.
U ovome leži tajna duhovnog razvoja. Zavisnost od Svetog Duha postaje sve dublja i poslušnost sve radosnija - dragovoljnija. Ostati, ne znači ostati na mestu. Kako se često čvrsto držimo nekog divnog iskustva u duhovnom životu; hteli bi smo zadržati neki određeni blagoslov, govorimo neprestano o jednom te istom doživljaju u svom svedočanstvu, i ne možemo nikako prestati o tome. Ali time naš unutrašnji život nije više pokret, već puko osećanje. Moramo napustiti i ne smemo čvrsto držati ono što smo iskusili juče. Treba da zaboravimo veliki blagoslov od juče da bi smo bili spremni za još veći blagoslov za danas. Naš život treba da bude kao navodnjeni vrt u kome se sve zeleni i cveta, ali ne herbarijum u kome se čuvaju cvetovi prošlih vremena. Nama je potrebno danas novo, kao rosa sveže iskustvo u zajednici sa Svetim Duhom.
Isus kaže: "Ko je žedan, neka dođe i pije!" Ali ne možemo piti jednom zauvek. "Ja pijem", uvek je neprestana sadašnjost. Ako želimo biti trajno ispunjeni Svetim Duhom, moramo neprestano piti. U ljudskom odnosu takođe nije dosta da jedan dan imamo duboki unutrašnji susret sa nama dragim čovekom, već ga želimo svakodnevno bolje upoznati. Isus nam je u Svojoj prvosvešteničkoj molitvi ostavio divne reči svog potpunog predanja: "I sve moje je tvoje!" (Jn. 17:10) Na takvo potpuno predanje odgovara Bog sa potpunim darom, i zbog toga On nastavlja: "I tvoje je moje!" Sve! Zar u toj reči ne leži naročiti naglasak? To "sve" je punina. Punina predanja koja očekuje puninu Duha. Potpuno predanje potpisuje volju Božju "blanko", tj. daje svoj potpis volji Božjoj, ne znajući u čemu će ta volja biti u pojedinim zahtevima. Ako je takva odluka data, jednom zauvek, koliko će nam onda mnogo malih odluka biti oduzeto! Hoćeš li se moliti sa Isusom
Hristom: Sve što je moje Tvoje je! Da, sve! Ako samo jedno izostaviš, onda to nije više sve. Nema nikakve zamene za potpuno predanje. Ni molitva, ni post, ni čekanje ne može zameniti potpunu predanost.
Predanje je puno očekivanje - predanje je spremno da primi, predano srce je široko otvoreno, može da primi ispruženu ruku. Tako, sledeći korak je - uzeti. Sve što je tvoje moje je, to je bila sigurnost Isusa Hrista - i On je primio sve. Sa istom sigurnošću možemo i mi primiti što nam Gospod nudi. Duh Sveti će nas ispuniti - to je delo Duha. Vera prima i uzima. Božje delo je delovanje - vera je odgovor na to delovanje. Božje je delovanje sigurno - ali da li smo spremni primiti Ga? Vera uzima, pruža ruke.
U mome životu bila je baš ova tačka od velikog značaja. Znala sam, uskoro posle svog obraćenja da mi u mom duhovnom životu nešto nedostaje; malo pomalo postalo mi je jasno šta je to: baš ono što je Petar primio na dan Pedesetnice i što je učinilo od njega sasvim novog čoveka. Znala sam da i ja moram biti puna Duha Svetoga. Ali kako ću to ikada postići? Mislila sam da mi predstoji dugogodišnji razvoj pre nego što konačno ne dođem tako visoko da bi mogla biti ispunjena Svetim Duhom. Da li ću to ikada postići? Obuzeo me je grozan strah, da možda neću nikada stići na cilj! Onda sam postavila pitanje jednoj od Boga blagoslovljenoj ženi, svedoku evanđelja: "Koliko ću morati čekati da bi mogla biti ispunjena Svetim Duhom?" Iznenađujući odgovor je glasio: "Sve dotle dok verom ne uspete uzeti taj dar Božji." Kao da mi je odjednom sinulo pred očima. Naravno, tako sam primila oproštenje svih mojih greha - i moji gresi su bili oprošteni. Odgovorila sam: "Onda mogu dar odmah primiti!" Kleknule smo, i ja sam verovala Gospodu da me želi ispuniti svojim Duhom, i zahvalila Mu za to. Bilo je to tako jednostavno, a ipak tako značajno da je izazvalo veliki preobražaj u mome životu.
Isus je govorio Samarjanki, poznatoj grešnici u gradu, o tom divnom daru: "A koji pije od vode koju ću mu ja dati, neće ožedneti doveka." On govori grešnici o punini Duha, a naprednom, učenom čoveku Nikodimu, govori o ponovnom rođenju. Zar mi to ne bismo učinili obrnuto? Samarjanka je razumela Gospoda, ona je bila dosta iskrena da pije od te žive vode. Piti je najlakše što se može; to je sposobnost koju smo doneli sa sobom na svet. "Ko je žedan, neka dođe k meni i pije!" (Jn. 7:37) Tako je vikao Isus mnoštvu koje je došlo kad su poslednjeg dana praznika vodu iz Jordana sipali na oltar, jer su čeznuli za rekom iz svetinje. Jesi li žedan? To je jedini uslov koji Gospod postavlja za primanje Njegovog dara. "I ko je žedan neka dođe, i ko hoće neka uzme vodu života zabadava." (Otk. 22:17)
Kad je čovekovo srce ispunjeno Svetim Duhom, onda se nešto snažno dogodilo u njegovom životu: večna moć Božja postaje delotvorna u njegovom životu - i oseća se duboko delovanje u jednom takvom životu. Isus kaže o tome: "Koji pije od vode koju ću mu ja dati ne će ožedneti doveka." Kako goruća žeđ, kako je duboka čežnja u nama - a mi ne moramo više ožedneti. Zauvek ugašena žeđ! Potpuno unutrašnje zadovoljenje već ovde na zemlji! Koliko malo ljudi i čak koliko malo vernih su zaista potpuno zadovoljeni! Ima samo jedan put k potpunom zadovoljstvu: "Ja dođoh da imaju život i izobilje." (Jn. 10:10)
Samo Hrist nam može dati vodu koja gasi svaku žeđ - Svetoga Duha. Ako nas Duh Sveti potpuno ne ispuni, onda tražimo da nam taj nedostatak ispune možda ljudi! Mi se borimo za njihovu ljubav i priznanje - ali postajemo razočarani, jer naše srce ne može nikada naći zadovoljstva u onom što nam ljudi mogu dati ili u onome što oni za nas mogu postati. Ali ako nam je zadovoljenje došlo od Svetoga Duha, i ako nam On ugasi žeđ duše, onda smo slobodni i nezavisni od ljudi, i svaki i najmanji dar njihove ljubavi samo nam je dodatak, koji nam donosi radost; ali mi od toga ne zavisimo, ne prosjačimo za time, jer je nama Hrist naše potpuno zadovoljenje.
Ali delovanje novog pobedničkog stava Svetoga Duha u nama, zahvata još mnogo dublje. Ako vlada Duh. onda u nama greh ne može više gospodariti. Greh je još u Duhom ispunjenom verniku sve dotle dok je čovek na zemlji, ali vladavina Duha onemogućuje vladavinu greha. Ove dve stari ne mogu ići zajedno. Ako neki greh vlada u našem životu, onda smo mu se dragovoljno opet predali pod vlast.
Kako može Duh održati u nama bezuslovni pobednički položaj prema grehu? Svi znamo dobro kako je neko vreme u našem životu gospodario stari čovek i hteo biti dobar po svojoj vlastitoj snazi. Prilikom svog obraćenja doživeli smo potpuni bankrot ovog starog čoveka. Ali da li može novi, nanovorođeni čovek, pobediti greh?
On ima čežnju za Božjim zakonom, želi dobro (Rim. 7:19, Rim. 7:22). Ali on to ne može učiniti, što više, on čini baš suprotno od onoga što želi. Dobroj volji novog čoveka nedostaje sila, i u strašnoj uzaludnoj borbi sa grehom viče: "Ja nesrećni čovek! Ko će me izbaviti od tela smrti ove?" (Rim. 7:24) Da li ima neko ko to može, koji ima silu da pobedi greh? Često očekujemo da će novi čovek biti naoružan silom tako, da će u sebi sve moći. Mi se molimo za tu silu, mi se borimo za nju i bivamo razočarani kad nam je Gospod ne daje u dovoljnoj meri! Hoće li On to uopšte učiniti? On ne predaje svoju silu i moć nikome. Kad bi On to činio, onda bi smo bili nezavisni od Njega, mi bi smo mogli pobeđivati. On nam ne predaje nikada Svoju silu, već nam On daje Duha sile. On nas jača kroz Svetoga Duha, koji je u stanju da pobedi đavola i greh u nama. No, naša je zabluda u tome što očekujemo od novog čoveka ono što može da učini samo Duh Sveti.
Duh Sveti zaista to može, i On može to u meni, tako da sada mogu i ono - što ja prirodno ne mogu. Onda možemo činiti dobro, što želimo, a zlo, što ne želimo, ne moramo činiti - to je pobeda nad grehom. I sve dok Duh ima moć u meni, imam pobedu nad grehom.
Mislim na pesmu o Nibelunzima. Gunter hoće da oslobodi Brunhildu, ali je mora osvojiti u skoku. Međutim, Gunter ne može skakati. Tada mu žuri u pomoć Siegfrid sa kapuljačom koja ga čini nevidljivim. Siegfrid zna savršeno skakati. Uzima Guntera za ruku; ovaj se usudi skočiti, i pobedi! Ko je skočio? Naravno Siegfrid. Ali koga smo videli? - Guntera! Silom prijatelja mogao je učiniti Gunter što sam nije, mogao! Zar to nije slika za ono što Duh Sveti može u nama i s nama, i mi sa Njime? On daje u borbi sa grehom dva razvojna stepena. Najpre učimo kroz mnoga bolna iskustvima lekciju: "Ja ne mogu!" Da li smo odmakli već toliko daleko da moramo priznati: "Ne, zaista ja to ne mogu!" Onda dolazi sledeći stepen, lekcija: "Hrist može kroz Duha Svetoga u meni, da, stvarno On može!" Jesi li počeo to učiti? Da li ne želiš danas da budeš premešten u taj novi razred i učiti novu lekciju: On može!
Voda ima veliku moć kada izbija iz stene i postaje tok. Svaka voda u gorama se ne pojavljuje kao izvor; neka ostaje sakrivena, a tako ostaje skriveno i njeno snažno delovanje toka. Kad nas Duh Sveti ispunjava, onda će On kao vrelo iz nas teći i izlivati se u snažnoj blagoslovljenoj sili na suvu zemlju. To je snaga za službu, koja nam je dana u Duhu Svetome. Duh Sveti ispunjava nas svojom silom, ne da zadovolji u nama neke želje, za vlašću, ne da izađe ususret našim čežnjama za ličnim priznanjem i divljenjem, niti da time naš rad, naša skupština, naša crkva bude predmet divljenja, već samo za jednu određenu svrhu: da budemo svedoci za Isusa Hrista i to u punoj moći Duha. "Nego ćete primiti silu kad siđe Duh Sveti na vas; i bićete mi svedoci..." (Dela 1:8)
Ne svedoci naših iskustava i doživljaja, već svedoci Njegovog vaskrsnuća. Kroz Svetoga Duha dolazi nam sila za svedočanstvo! O ovoj sili se govori u Efescima 1:19, o sili, koja je Isusa probudila iz mrtvih. Kakva je to snažna sila koja je Njega, koji je za milione ljudi pretrpeo smrt, opet dovela u život - sila koja može sve! Duh Sveti može daleko više od svega što možemo misliti, ili razumeti ili izmoliti - i ta moć, koja prevazilazi naše shvatanje, deluje u nama. Mi se čudimo kakve prirodne ili mehaničke snage može slabi čovek staviti u pokret samo možda pritiskom na jednu polugu - ali zar to nije, još mnogo čudnije da jedna sila, nasuprot kojoj su sve prirodne sile veliko ništa, u nama i kroz nas dolazi do delovanja kad nas ispuni Duh Sveti!
Vidimo to delovanje sile u Delima apostolskim, u svedočanstvima svih onih koji su bili ispunjeni Duhom Svetim. Kakva je sila svedočenja proizlazila iz Petra i Pavla. Kako su mogle njihove reči prolaziti kroz srca ljudi, obnavljati ljudske živote, bolesne lečiti i svuda pobeđivati nad okolnostima i progonstvima! Nama su dane danas iste mogućnosti za naš život kroz silu Duha Svetoga. Zar nam danas nisu potrebni takvi svedoci u punoj moći? Čovečanstvo na umoru vapi za rečima života. A nema nikakve druge reči života osim one Isusa Hrista raspetog i vaskrslog. Gde se ona javlja u sili Duha, tamo je ona reč izbavljenja za grešnike, tamo ona lomi lance svezanih, tamo ona budi i oživljava vernike.
Ne znamo koliko će još dugo biti dan. Noć se spušta i velike i strašne sene će se spustiti na zemlju, ali će Bog, Gospod, u ovo vreme pozvati svoje svedoke, koji treba da propovedaju spasenje u Hristu, pre nego što bude prekasno, pre nego što prođe vreme milosti. Bog im daje istu opremu, koju je davao i prvim svedocima i u kojoj su oni bili nepobedivi, u kojoj su oni mogli podneti mučeničku smrt, koji su još u smrti doneli mnogo roda. Zar nećemo dopustiti da se i nama pokloni ta oprema? Hoćemo li dozvoliti da molba za ispunjenje Duhom Svetim najzad postane u veri i radosti pesma slave, koja zahvaljuje za neizrecivo veliki dar Božji? Bog će biti proslavljen kad primimo ono što nam On pruža, Njegova Reč i govori, zapoveda nam i obećava: "Ispunjavajte se Duhom!" (Ef. 5:18)
Škotska misionarka koja je iz Indije došla na odmor, pričala nam je ovaj događaj. Govorila je grupi dece o Gospodu Isusu istaknuvši uvek nove momente da bi pokazala deci na karakter Isusa Hrista. Dok je govorila, jedno dete je slušajući pažljivo, sve se više se uzbuđivalo. Na kraju, više nije moglo da izdrži te je uzviknulo: "Ja ga poznajem; on stanuje blizu nas." Postoji li igde takva pohvala ljudskog bića? Kakav Hristov svedok!
