2. Sveti Duh ispunjava vernika

Gertrud Wasserzug

"I napuniše se svi Duha Svetoga", tako nam objavljuje Pismo veliko duhovsko iskustvo stodvadesetoro, onih koji su bili sakupljeni u gornjoj sobi (Dela 2:4). Ove reči otvaraju mogućnost i za svakog današnjeg vernika, da se to isto može dogoditi i u njegovom životu - da se ispuni Svetim Duhom, ako želi da živi dostojno svoga zvanja. Reči, koje smo postavili kao naslov ovom poglavlju, su dakle Božje sveto obećanje svakom verniku - i neka bi dao Gospod da niko ne odloži ove stihove iz uma, i da svoje vlastito ime ne stavi u ovu rečenicu sa zahvalnošću i molitvom, da prizna: Duh Sveti je ispunio i mene!

Primećujemo veliku razliku u životu vernih. Jedni imaju unutrašnju snagu, njihov život je svet, oseća se kod njih prisutnost Isusa Hrista, duboka radost zrači iz njihovih bića. Ali drugi, naprotiv, izgledaju kao oduzeti (hromi), kod njih preovlađuje "ja", nema nikakve sile ni radosti u njihovom životu - ide se gore i dole, nekad se javi polet za nešto novo, ali najčešće odmah posle toga sledi malaksalost - to je život poraza! Odakle dolazi ta razlika? Naravno, svaki verni uprkos tome ima oproštenje greha u krvi Hristovoj i Svetog Duha, koji u njemu prebiva - a ipak tako različit život!

Mesto koje smo dali Svetom Duhu u našem srcu i životu je merodavno (pokazatelj) za ceo naš život. Velika je razlika je u tome: da li Svetoga Duha mi imamo ili da li smo Njime ispunjeni? Ja mogu imati Svetoga Duha, ali Ga osuditi na sasvim podređeno (sporedno) mesto u mome životu. On je tu, ali On sme samo kao gost stanovati u jednoj maloj sobi, dok u ostalom delu kuće vlada moje "ja". Kad se promeni središte života i umesto onog "ja", dođe Sveti Duh i stvarno zadobije puno pravo raspolaganja nad celim čovekom, onda to menja ceo život iz korena.

Kakav život očekujemo od jednog vernika? Da li smatramo da je potpuno u redu ako neko priznaje Hrista, a vodi život u telu, pod vlašću greha i svoga "ja"? Ne, tada smo u takvog vernika razočarani, očekujemo od njega nešto sasvim drugo - naime život u kome bi se video Hrist.

A šta očekujemo od svog vlastitog života kao verni? Jesmo li zadovoljni sa životom poraza, jalovosti i nedostataka? Ili, ne uzdišemo li mnogo više nad svojom slabošću, ne tražimo li više sile, punije zadovoljstvo, konačnu pobedu nad grehom? Kako često posle obraćenja nastupa veliko razočaranje i obeshrabrenje, a samo zbog toga što vernik uzalud traži silu za jedan novi život!

Ali šta to očekuje Reč Božja od života jednog vernika? U Hristu nam se postavlja pred oči život normalnog vernika. Hrist se sam sebe odrekao - On je imao prednost Sina Božjeg, a mesto toga postao je Sin čovečiji i živeo kao jedan od nas - a nad Njegovim životom stajale su reči: "Ovo je Sin moj ljubljeni koji je po mojoj volji". (Mt. 3:17)

Kako je mogao živeti takvim životom Onaj koji je našao potpuno odobravanje Oca?

On je bio pun Svetoga Duha (Lk. 4:1), i u toj sili mogao je nadvladati kušanje sotone. Isus je na zemlji imao sposobnost da pobeđuje samo iz jednog razloga, što je On bio pun Svetoga Duha. Kako onda možemo mi proći bez takvog naoružanja? Radi toga je bila potrebna Pedesetnica, radi toga su bili puni Duha Svetoga svi koji su trebali predstavljati prvu Crkvu Isusa Hrista na zemlji. On im je bio potreban da bi postali sledbenici i svedoci za Isusa Hrista. Nisu samo apostoli primili ovaj divni dar Božji za svoj poseban zadatak i poslanje, bile su i mnoge sasvim obične žene i ljudi toga dana u gornjoj sobi, i njima je bila potrebna obećana sila za njihov sasvim svakodnevni posao.

Nije to bilo nešto neobično - bilo je to obično, normalno, neophodno za život jednog vernika da bude pun Svetoga Duha. Svi oni koji su, prema Delima apostolskim, bili upotrebljeni od Gospoda da rade Njegova dela, nalazili su svu svoju opremu samo u sili Svetoga Duha, koji ih je ispunjavao. U Delima 6:3 čitamo o onima koji su delili hranu, da su i oni morali biti puni Svetoga Duha i mudrosti, i samo u toj sili mogao je Stefan posvedočiti za Hrista svojom smrću. (Dela 7:55) I Filip, koji je posadio seme velikog probuđenja u Samariji, bio je pun Duha Svetoga. (Dela 6:3-5; Dela 8:12) I Pavle, koji je video vaskrslog Isusa, u Njegovoj nebeskoj svetlosti, postao je tek onda svedok u sili, kad je bio ispunjen Duhom Svetim. (Dela 9:17)

Dat je nalog, tj. zapovest, u Poslanici Efescima 5:18: "Ispunjavajte se Duhom!" Ona je upravljena svakom verniku i očekuje se od njega da i on primi isti dar kao i Hristovi svedoci prvog veka. Ove se reči tiču i tebe, i budući da Gospod u zavetu milosti nikada ne traži od nas nešto što ne možemo ispuniti, to nam ove reči daju mogućnost da proživimo svoju ličnu Pedesetnicu i da primimo potrebnu opremu za svoju službu. To je temelj Pisma za naše traženje i našu molitvu, da možemo biti i mi ispunjeni Svetim Duhom.

Reč nam stavlja pred oči najveći dar Božji za naš život, i u tom daru leži velika ujedinjavajuća sila za verne. Mi smo već kao jedno, jednim darom obdareni. Tolika mnoga teološka pitanja, koja bi nas mogla razdvajati, mogu postati nebitna kad se na jednom mnogo višom nivou, naime pri primanju dara Božjeg, osećamo povezani - kao jedno.

A što to sada znači prema Pismu: "Ispunjeni Svetim Duhom?"

To je delo Svetog Duha; ispunjenje je delo koje proizlazi lično od Njega. Duh Sveti zauzima naše srce. U Starom zavetu imamo divan prikaz ove činjenice događaju (2. Car. 4:1-7). Udovica je u oskudici, nevolji, jer se na nju postavljeni zahtjevi ne mogu uskladiti sa onim što ona ima. "Šta imaš u kući?" - tako pita prorok Jelisije, a ona mora odgovoriti: "Samo jedan sudić ulja". Sud sa natpisom "ulje" pripada njoj, ali on je skoro prazan. Onda joj prorok daje značajan savet: "Idi i zatvori se u kuću i nalivaj!" I u tišini, na reč proroka, dešava se onde nešto veliko: mali sud ulja postaje izvor. Svi sudovi koji su stajali potpuno prazni pred udovicom bivaju napunjeni - dosta je i više nego dosta! Nije li to ista tajna o kojoj govori Isus u Jovanu 4:14: "Voda što ću mu ja dati biće u njemu izvor!" On govori o Svetom Duh (uporedi Jn. 7:39) koji zaposeda ono što Mu nudimo i daje život i izobilje onde gde Mu se načini mesta. Jesi li ti kao onaj prazan sudić za ulje, koji još samo nosi natpis "ulje", i znaš da naloge Gospodnje koji se tebi postavljaju ne možeš ispuniti? Praznina koja je u tebi je tome kriva, jer bi mogao biti bogat - pun - a nisi. No, Sveti Duh te može i želi ispuniti, ako Mu se otvoriš kao prazan sud.

Sveto pismo govori takođe i o vladavini Svetoga Duha, da nam objasni što znači biti ispunjen Svetim Duhom. "A Gospod je Duh: a gde je Duh onde je sloboda!" (2. Kor. 3:17) "Ako li vas Duh vodi..." (Gal. 5:18) To zvuči malo osetljivo: ispunjenje Svetim Duhom znači ujedno i vladavina Duha. Bezuslovna vlast je stvarnost, koja stoji pred našom voljom i izaziva je. Ako želiš znati da li si ispunjen Svetim Duhom, onda se pitaj da li stojiš potpuno pod Njegovom vlašću. Danas znamo iz političkog života što znači bezuslovna vlast: jedna volja, koja u svemu odlučuje, jedna moć, pod kojom se sve saginje.

Da li nama upravlja Sveti Duh? Jesmo li ispunjeni Duhom u tom smislu da je čitavo naše biće i život ovladan jednom voljom, da se podvrgava jednoj vlasti i iz jednog centra se njime upravlja? Da li upravlja Sveti Duh u svim područjima našeg života - u području volje, u našem misaonom svetu, u našem osećajnom životu, u našem zvanju i u našem slobodnom vremenu, sa našim novcem i našim navikama? Gde je Duh gospodar, tamo je sloboda! U tome se razlikuje diktatura čoveka od vladavina Duha. Gde čovek postaje tiraninom, tu je ropstvo. Gde je Duh Sveti vladar, tu je sloboda. Ako si na nekom području svog života vezan - dozvoli Svetom Duhu da upravo na tom području preuzme vlast, i bićeš slobodan!

Sveti Duh u nama uzdiše za oslobođenjem, ako On u nama nema mesto koje Mu pripada; ako On dobija sporednu vladavinu nad našim "ja", On onda trpi, ali On sebi nikada ne prisvaja vlast protiv naše volje. On nije provalnik ili uzurpator. On čeka dok Mu mi ne načinimo mesta. Dakle, zbog toga leži sva odgovornost na nama, ako On u nama još nije mogao sve dovesti pod svoje vodstvo. Sporedna vladavina je za nas greh - propust.

Hoćemo li se ovde za časak zaustaviti i zapitati sebe šta nam to ima reći Sveti Duh kao Gospodar našeg života? Šta On kaže o nama? Da li On kod nas uzdiše ili je slobodan da deluje, da li ima On neograničenu vlast? A ako On ukazuje na područja gde mi još sami određujemo i odlučujemo, hoćemo li se dati očistiti od ovog greha u krvi Hristovoj? I hoćemo li Mu tada kroz jedan odlučan čin naše volje ustupiti ono što smo Mu uskratili?

Samo se verni (novorođeni) može stvarno predati Bogu. Od vernih se traži: "Dajte sebe Bogu!" i "Dajte svoja telesa!" (Rim. 6:13; Rim. 12:1). Nije dovoljno da smo se jednom predali; predanje našeg života mora što više postati život (stalnog) predanja. Pomislimo na brak. Žena predaje svoj život mužu u jednom svečanom času. No, da li je time sve svršeno, može li ona sada opet živeti kao da je sama? O ne, najsrećniji brak je onda kad žena i muž dan za danom radosno potvrđuju svoje svečano dato "da" u hiljadu malih stvari tokom dana - kad sve postaje predanje onom drugom.

Zar se ne mora Gospod kod mnogih svojih potužiti: O, zašto si ostavio svoju prvu ljubav! O, zašto je tvoje sadašnje predanje manje i površnije od nekadašnjeg! Žrtva paljenica je žrtva predanja. U 3. Moj. 6:2-6 (vidi i 3. Moj. 6:9-13) čitamo da je sveštenik morao prinositi svakog jutra novu žrtvu paljenicu, jer je žrtva paljenica od prethodnog dana bila pretvorena u pepeo. Zatim je trebalo odstraniti pepeo sa oltara. Naše jučerašnje predanje Bogu danas je pepeo. O, kako su mnogi oltari vernih puni pepela, jer je žrtva paljenica od prethodnog dana još na njima, ali nema nikakve sveže žrtve za danas. Nema ništa divnije nego svakog jutra u tišini staviti svoj život kao potpunu žrtvu na očišćen oltar Božji. To je neophodno i potrebno, ako želimo ostati trajno ispunjeni Svetim Duhom.

Međutim, naspram Duhom ispunjenom verniku stupaju moćni neprijatelji, i što on ozbiljnije shvata život u Duhu, tim ga sa većom mržnjom napadaju neprijatelji. Vrlo je važno da vernik poznaje svoje neprijatelje i njihovu taktiku i da takođe zna kako će im usprotiviti, stajati u svom pobedonosnom držanju. Glavni neprijatelji vernika su: greh, svet i sotona.


a) Greh

Zar se Duhom ispunjeni vernik još uvek mora boriti sa grehom?

Mnogi misle da je to već prevaziđeno stanovište za onoga koji je pun Svetoga Duha. Kakva je to obmana, i ako joj se predamo, greh će imati lak posao sa nama. Biti ispunjen Svetim Duhom nije svršetak, već početak našeg razvoja. Tek kad Duh u nama zavlada, može se stvarno nešto u nama i dogoditi. Mi svakako imamo nov pogled na greh koji je u nama. Mi ga mrzimo kao što ga i Bog mrzi, i mi smo unutra odvojeni od njega, imamo jedno bezuslovno "ne" prema njemu. No, kako primećujemo vladavinu Duha u sebi?

On počinje da sebi čisti mesto koje smo Mu ustupili za stan (prebivanje). To je često tako jadno, bedno i često tako nečisto mesto - i On ima tako mnogo posla dok ga uredi za svoj hram! Kad neka kuća, koja je dugo vremena stajala prazna, dobije novog vlasnika, onda se skidaju kapci na prozorima i prozori se otvaraju te temeljno čišćenje počinje, i tada se vidi kako se iznose korpe pune nečistoće. A kada se ti ispuniš Svetim Duhom, onda se useljava u tvoje srce novi vlasnik i On ima mnogo muke da svu nama tako voljenu nečistoću odstrani. Stoga se trebamo otvoriti i pomoći mu u tom velikom poslu što On radi sa nama, ali ne bi smeli sebi dozvoliti sesti i plakati što je toliko nečistoće u našem srcu, ili što On želi ovo ili ono izbaciti.

Kad nam Gospod pokaže greh od kojeg nas želi očistiti, onda nam ga On uvek pokazuje kao već očišćen u Hristovoj krvi. Neka gospođa je jednom govorila o tome iz svog iskustva i rekla je: "Kad kleknem da priznam Gospodu neki svoj greh, onda ustajem sa pesmom hvale Jagnjeta na usnama." Gospod zna mnogo bolje od nas što smo predali u Njegovu ruku, i kako je grešno srce koje smo Mu poklonili. On ga je primio, ali On nam i dalje pokazuje šta je još toga u nama, da nas i od toga oslobodi.

Svakom rastu pripada rušenje i izgradnja - a koliko toga ima u nama da se sruši! Ovo je sasvim normalan proces u rastu Duhom ispunjenog vernika: kako Duh Sveti sve dublje prodire u nas, onda On uvek ukazuje na sve dublje naše grehe (one prikrivene). Naš unutrašnji odnos prema Njemu se time ne prekida zato što On u nama deluje. Samo ako smo spremni da sve što nam On pokaže kao greh, odmah i bez prigovora dopustimo da se odstrani od nas. Nemojmo se prestrašiti kada Sveti Duh u nama radi taj tako potreban posao; to nije kazna već dobročinstvo i Božja briga koju On ima za nas. Time se preobražavamo u Njegovo obličje iz slave u slavu. (2. Kor. 3:18) Koliko ćemo biti jednom u večnosti zahvalni za sav rad koji je ovde na zemlji Sveti Duh na nama mogao učiniti!

Sasvim je nešto drugo kada svesno zadržimo neki greh koji nam je Duh pokazao. U mom detinjstvu bio je to strašan dan kada je naša majka preduzimala veliko spremanje u našoj sobi za igranje. Naime, ona i ja bile smo često vrlo različitog mišljenja o vrednosti polomljenih igračaka, i bilo je mnogo suza. Ali se često događalo da sam ja nešto što je već bilo osuđeno na uništenje, donosila natrag iz kante za smeće, i za ove ponovno zadobijene predmete, mi deca, imali smo onda naročitu sklonost!

Isto tako činimo mi često i u svom duhovnom životu: mi donesemo opet natrag ono što je Duh Sveti već osudio na smrt! Opet zadobijamo želju za nekim grehom ljubimcem, mislimo da nam malo popuštanje neće odmah oteti blagoslov, da nam neće škoditi. O, šta sve stavljamo na kocku! Ne možemo nikad ostati puni Svetoga Duha, ako svesno i voljno pružamo ruku ka nekom grehu i držimo ga u nama, pod bilo kakvim izgovorom. Kako ozbiljno opominje Božja Reč: "I telu ne ugađajte po željama." (Rim. 13:14) Ona nas opominje: "Ali šta govori pismo? Isteraj robinju i sina njenog; jer sin robinjin neće naslediti sa sinom slobodne..." (Gal. 4:29-31) "Odbacimo greh..." (Jev. 12:1)

Da li to zaista možemo? Kroz pobedu Isusa Hrista na Golgoti, kroz silu Duha Svetoga u nama mi imamo mogućnost da kažemo "ne!" svakom grehu, koji se ponovno u nama pojavljuje. Nemojmo zamenjivati napast i greh! Greh će sve pokušati da opet zavlada negde u našem životu - niko nije zaštićen kušnji sve dotle dok greh u nama prebiva. Ali mi ne smemo dopustiti da kušnja postane greh. Ipak, ako se to uprkos svemu i dogodi, kada smo pali pod neki greh i u dubokoj boli postanemo svesni toga, onda je tu za nas velika milost. Mi možemo i onda u Hristu ostati, ali pod uslovom da odmah priznamo svoj greh, ako je potrebno i pred ljudima, i primimo za to oproštenje u Hristovoj krvi. Ali često propuštamo baš ovako da postupimo, mi razmišljamo o grehu, i pitamo se kako nam se to moglo dogoditi, sumnjamo i u to da li će nas Gospod opet primiti - i na taj način gubimo dragoceno vreme i dolazimo pod pritisak koji nam sve više otežava da slobodno dođemo Gospodu. Uzalud prođe svaki minut našeg života koju provedemo baveći se svojim grehom, umesto da ga predamo Hristu.


b) Svet

Drugi naš neprijatelj je svet. Svet nas mrzi, jer više nismo od sveta - mi smo "nova stvorenja" - drugog bića i drugog duha. Ali zar ne možemo jednostavno okrenuti leđa svetu i tako se izvući iz njegove moći?

No, kako često bismo to i mogli? Svet je svugde; on nas često susreće u prilikama i sa ljudima koji su nam najbliži. Kako možemo trpeti pod neugodnim i protivnim okolnostima! Koliko je neophodno potrebna sila molitve, da se molimo protiv teških okolnosti da se one promene. Da li nam je obećano da ćemo mi, kao duhom ispunjeni vernici, proći kroz život bez teškoća? Sasvim sigurno da nije. Gospod nije nikad obmanjivao svoje učenike sa ružičastim prilikama - premalo bi se u njima razvilo pobedonosne sile. Jovan piše u svojoj starosti: "Bio sam na ostrvu Patmos i bio sam u Duhu." (Otk. 1:9-10) Gde je za njega bilo najpogodnije mesto da napiše Otkrivenje? Ne bismo li mu poželeli potpunu tišinu u zabačenosti jednog malog seoceta u gorama? Bog ga šalje na Patmos, u najteže okolnosti među rimske zatvorenike. Tamo je za Jovana bilo najpogodnije mesto da bude "u Duhu". Vazneti Hrist piše zajednici u Pergamu: "Znam... gde živiš - gde je presto sotonin." (Otk. 2:13) On to zna? Da, i on to ne menja, ali daje obećanje zajednici: "Koji pobedi!" Da li je Pavle imao lak život? Kad čitamo njegove opise u 2. Kor. 11:23-33 i  2. Kor. 12:7-10, onda mislimo da čovek nikada ne bi mogao podneti toliko patnje i nevolje. Ali Bog to poverava jednom Duhom ispunjenom verniku! To je za njega najpogodnije tlo, jer se on tako uči da primenjuje i iskorišćava silu Svetoga Duha.

Bog nas dovodi u okolnosti gde ne možemo proći sa svojom snagom, i tako smo prisiljeni da živimo od natprirodne sile Duha Svetoga. U jedanaestoj glavi Poslanice Jevrejima prolaze kraj nas junaci vere Staroga zaveta. Kako su oni postali junaci? Samo tako što su do krajnosti bili naterani u tesnac - nisu mogli drukčije već su morali svu snagu očekivati od Boga - i postadoše junaci. "Zato dakle i mi..." (Jev. 12:1), sa ovim rečima postavlja nas pisac Poslanice Jevrejima na njihovu stranu. Nama nije obećan bolji udes od onoga koji su imali junaci Staroga zaveta; jer samo tako možemo postati junaci vere. "Ali u svemu ovome pobeđujemo onoga radi koji nas je ljubio." (Rim. 8:37) Kroz sve poteškoće i nevolje mi možemo i smo više nego pobednici.


c) Sotona

Svetom upravlja knez ovoga sveta, sotona. Borba ovog silnika upravljena je u prvom redu protiv Duhom ispunjenog vernika; jer je samo on opasan za sotonu. Sve dok nisi pun Duha Svetoga, sotona te ostavlja na miru - ne isplati se da te napadne, - ali čim si primio čudesni dar Božji i čim su nastale velike mogućnosti delovanja sile Božje u tvome životu, ti si njegova meta.

Odlučna bitka između Boga i sotone biće izvojevana u srcu Duhom ispunjenog vernika, jer mi imamo kroz Isusa Hrista pobedu nad neprijateljem pre nego što i stupimo u borbu. Najvažniji je naš pobedonosni stav u Hristu: "I s Njim premesti nas u nebesa..." (Ef. 2:6) Već sada, već ovde na zemlji, mi smo premešteni sa Njime. A gde je On? U Efescima 1:21 rečeno je: "On je nad svakim imenom što se može nazvati." A mi smo s Njim daleko nad svim. Kakvo pobedonosno stanje nade! Ne vojujemo da zadobijemo pobedu. Mi već imamo pobedu! Izlazimo sa terena pobede i borimo se da već davno izvojevanu pobedu Isusa Hrista otkrijemo i ponovo dokažemo. Sve dok svoj pobednički stav sa Hristom zauzimamo u nebeskim stvarima, mi smo nesavladivi.

Neprijatelj ima samo toliko prostora u nama koliko mu ga mi sami damo. Možda je to najpre, samo sasvim mali prostor - neka pomisao sa kojom se mi poigravamo - neki osećaj koji trpimo u sebi - i sotona se ugnezdi, i iz pomisli nastaje grešno delo. Mi ne možemo tačno odrediti granice malih stvari, one se otrgnu našoj kontroli.

U životu većine vernih je stav za odbranu protiv neprijatelja i njegovih napada ograničen. Ali među oružjem, koje nam se nudi u Efescima 6:10-17, ima i jedno oružje i za napad: mač duhovni, koji je Reč Božja. Time nam se daje u ruke mač Svetoga Duha i možemo preći u napad. Neprijatelj drži zaposednutom zemlju koja je punopravno vlasništvo našeg Boga, i time naše nasledstvo, tako da neprijatelja s pravom smemo napasti i oterati sa te zemlje. Često nam sotona izlazi u susret u ljudima koji su mu se predali kao njegovo oruđe. "Jer naš rat nije s krvlju i s telom, nego s poglavarima i vlastima, i s upraviteljima tame ovog sveta, s duhovima pakosti ispod neba." (Ef. 6:12)

Pavle, pun Svetoga Duha, stoji nasuprot Elimi vračaru, sinu sotoninu punom sveg lukavstva i nepokornosti, i usuđuje se preduzeti uništavajući napad protiv tog oruđa sotone (Dela 13:9-10). Gospod može postaviti jednog Duhom ispunjenog vernika kao vojsku u žestokoj borbi protiv sotone. Koliko će time postati značajan naš život što Sveti Duh u nama stanuje, što nas ispunjava, i što se kroz nas želi boriti! Iz uskog kruga našeg života bićemo postavljeni u prostrani krug Njegovog delovanja kroz nas.

Vernik ispunjen Svetim Duhom u stanju je da pobedi sve neprijatelje i da bude sačuvan u životu Duha. Kako pobedonosno govori Pavle kratko pre svoje smrti: "Ja znam kome verujem, i uveren sam da me On može sačuvati." (2. Tim. 1:12-14). U tome leži i za nas bezuslovna uverenost da možemo ne samo početi život u punini Svetoga Duha, nego da ga i trajno živimo. Gospod nam to sam garantuje!

Razmatrali smo Duhom ispunjeni život i kao što je narod izraelski stajao na granici obećane zemlje Hanaana i gledao u nju, tako smo i mi videli plodove te obećane zemlje Duha. O narodu izraelskom se kaže, kad su prvi put stajali na granici Hanaana: "I vidimo da ne mogoše ući zbog svog neverstva." (Jev. 3:19) Postoji dakle samo jedna prepreka koja i nas može isključiti od ove obećane zemlje - naše neverovanje. Kako bi to bilo strašno kada bi se o nekom od nas moralo reći: on, ili ona, nisu mogli ući zbog neverovanja. Onda bi za dotičnog počelo novo putovanje kroz pustinju, možda više godina ili desetina godina - koliko izgubljenih godina! Zar nećemo radije prisvojiti odlučne i pune vere reči Haleva, čoveka koji je bio celim srcem odan Gospodu: "Hajde da zauzmemo zemlju, jer je možemo pokoriti." (4. Moj. 13:31) Radosno klicanje zvuči iz ovih reči vere, koje treba da učinimo svojim najličnijim priznanjem: da, mi možemo pobediti kroz Njega, Pobednika.

"Uzmite jaram moj na sebe, i naučite se od mene; jer sam ja krotak i smeran u srcu, i naći ćete pokoj dušama svojim."
- Matej 11:29

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 202
Ukupno: 2448211
Generisano za: 0.006''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/knjige/gertrud/002.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.