• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

POGREŠNA OČEKIVANJA

Čovek je stvoren za zajedništvo s Bogom i drugim ljudima. Odnosi i zajedništvo su najdinamičniji i najvredniji aspekti naših života. Susret s nekim može da ima velik uticaj na naše živote, naročito ako imamo potrebe za koje mislimo da neko drugi može da ih ispuni. U takvim situacijama dolazi do jakih emotivnih doživljaja, bilo pozitivnih bilo negativnih. Jedan takav klasičan primer je sanjarenje o životnom partneru. Svako ima svoju sliku o osobi s kojom želi da deli život. Ta slika ustvari nije ništa drugo nego skup očekivanja od te osobe. Očekivanja su često osećaj potrebe za nekim ko ima ono što ja verujem da meni treba. Ova očekivanja se ne vide u početku dok je zaljubljenost vladajući faktor. Ali kada se odnos nastavi i kada počne zajednički da se živi i da se deli svakidašnjica, neminovno dolazi do zapažanja drugih osobina, naročito nedostataka. Vremenom obe strane sve više počinju da zapažaju da druga osoba ustvari ne odgovara očekivanjima i razočaranost postaje sve očiglednija.

U početku može da se radi o detaljima, koji ustvari nisu odlučujući, ali postaju sve veći, jer razočaranost brzo postaje oblak koji može da zamrači celo sunce. Osoba koja je trebala da bude ispunjenje snova, u očima razočaranog, postaje uzrok tragediji u koju se život sve više pretvara.

Pitanja se nameću jedno za drugim: "Da li je to bila pogrešna osoba? Bože, jesam li ispravno čuo? Zašto si mi dao ovu osobu?" U ovakvim situacijama najozbiljnije je to što je osećaj razočaranosti toliko jak da najčešće nadvlada snagu razuma u razmišljanju i delovanju.

Retko ko se u takvim situacijama okrene analiziranju sebe i svojih očekivanja. Rane koje razočaranost nanese čovekovim emocijama su takve prirode da nas lako učine nesposobnima da realno sagledamo ono što nam se događa. Osećamo se kao žrtva, jer je nas i naša očekivanja ona druga osoba izneverila. Ona je uzrok patnji u kojoj se trenutno nalazimo. Naš ego je ranjen i ponos i sebičnost reaguJu u takvim situacijama. Zbog toga i nismo u stanju da drugačije razmišljamo, nego krivicu prebacujemo na osobu s kojom povezujemo osećanja koja su u nama nastala.

NAAMANOVA RAZOČARANOST

Biblija opisuje događaj koji može da nam posluži kao model kada govorimo o razočaranosti u druge i razlozima za to. Događaj je opisan u 2. Carevima 5:1-14. Pogledaćemo različite faze ovog događaja i zapaziti kako dolazi do razočaranosti u druge.

Naaman, vojskovođa aramskoga kralja, bijaše ugledan čovjek, i poštovan pred svojim gospodarom, jer je po njemu Jahve dao pobjedu Aramejcima. Ali taj vrsni ratnik bješe gubav. Jednom su Aramejci otišli u pljačku i na području izraelskome zarobili mladu djevojku, koja je zatim služila ženi Naamanovoj, Ona reče svojoj gospodarici: "Ah, kad bi se samo moj gospodar obratio proroku koji je u Samariji! On bi ga zacijelo oslobodio od gube!" (Stih 1-3)

Naaman je bio čovek poznat u društvu, cenjen od ljudi, hrabar i odan vojskovođa svog naroda. Obeleo je od bolesti koja ne samo da je bila neizlečiva već je ljude svrstavala u red nepoželjnih u zvaničnom životu. Guba je bila strašna bolest tog vremena. Verovatno su se mnogi pitali, kao i on sam, zašto jedan takav čovek, zašto baš on? Verovatno se u takvim situacijama i Bogu postavljaju mnoga pitanja. Onda, kao igrom slučaja i dobrih okolnosti, u njegovu kuću dolazi mlada devojka iz Božijeg naroda, Izraela. Ona zna da Bog postoji i da je Njemu sve moguće. Sigurno je i sama u svojoj kući slušala o drugim situacijama i o Božijim moćnim delima. Možda je i u njenoj kući nekada bio jedan od Božijih proroka koje je Bog po svojoj milosti upotrebio da drugima donesu Božiji blagoslov. Spomenula je to Naamanu. Ta informacija rodila je nadu u srcu čoveka koji je već godinama živeo u beznadežnoj situaciji. Očekivanja da nešto može da se dogodi su počela da rastu. Možda je ovo bila poslednja nada i jedino rešenje.

Naaman ode i obavijesti svoga gospodara: "Tako je i tako rekla djevojka koja je došla iz zemlje izraelske" Aramejski kralj odgovori: "Idi onamo! Ja ću poslati pismo kralju izraelskom" Naaman ode; ponio je deset talenata srebra, šest tisuća zlatnih šekela i deset svečanih haljina. (Stih 4-5)

Veličina nade i očekivanja može da se vidi u veličini poklona koji je Naaman spremio da da proroku u slučaju ozdravljenja. Naaman je spremio da pokloni 450 kilograma srebra i 70 kilograma zlata i uz to još mnogo svečanih odela. Sve to ujedno govori i o očekivanjima koje je Naaman imao od čoveka koji je trebao da ga isceli.

Ono čega treba biti svestan u ovakvoj situaciji je mogućnost da se sve ne dogodi onako kako je Naaman počeo da zamišlja. U tom slučaju postoje i druge vrste osećanja koja mogu da se pojave.

I predade kralju izaelskom pismo što kazivaše: "Uz pismo koje ti stiže, šaljem ti, evo, i svog slugu Naamana, da ga izliječiš od gube" Kada je izraelski kralj pročitao pismo, razdera haljine na sebi i reče: "Zar sam ja Bog da mogu usmrćivati i oživljavati, te ga ovaj šalje k meni da ga izliječim od njegove gube? Gledajte samo kako traži povoda da me napadne!" (Stih 6-7)

Naaman prvo odlazi izraelskom kralju, a ne proroku o kome je devojčica govorila. Kralj je ipak kralj, u njega je snaga i vlast, mislimo mi ljudi. Možda je Naamanu bilo lakše da nadu stavi u kralja, a ne u nekog malenog čoveka, proroka o kome nikada nije ni čuo. Reakcija kralja je veoma poučna. Svestan svoje ograničenosti, iako je kralj, on ponizno priznaje da ovakvo dostignuće nije u njegovoj moći. Mnogo puta ljudi stavljaju pouzdanje u čoveka samo zato što mu je dodeljena neka zvučna titula. Čovek je uvek pokušavao da svrgne Boga s kraljevskog prestola i da stavi sebe, svoj um, nauku i mnoge "izume" na to mesto. Mnogi zbog ogromnih potreba ljudi u današnjem svetu, sami sebe proglašavaju isceliteljima, prorocima, savetodavcima bez kojih ljudi ne mogu da uspeju u životu. Lažna obećanja koštaju mnogo, ljudska potreba se koristi na neljudske načine. Izraelski kralj je znao da je on, i pored svoje pozicije i velike vlasti, još uvek samo ono što jeste - čovek. Isto tako je znao da je Bog još uvek ono što jeste - Bog!

Ovde postoji dvostruka pouka - ne stavljati preveliko pouzdanje u čoveka, niti verovati ljudima koji sebe preporučuju u oblasti božanskih poslova. Ljudi koji su dobili božanske darove nikada iste ne unovčavaju. Isus je rekao: "Džabe ste primili, džabe i dajite" Isto tako, nikada sebi ne pripisuju zasluge za ono što Bog uradi.

A kad je Elizej saznao da je kralj izraelski razderao na sebi odjeću, poruči kralju: "Zašto si razderao haljine svoje? Neka onaj samo dođe k meni i neka se uvjeri da ima prorok u Izraelu" I tako Naaman stiže sa svojim konjima i kolima, i stade pred vratima Elizejeve kuće. A Elizej poruči dolazniku: "Idi i okupaj se sedam puta u Jordanu, i tijelo će ti opet biti cisto." (Stih 8-10)

Elizej, prorok, se u tom trenutku pojavljuje s dozom samopouzdanja koje zvuči kao oholost. Međutim, pravi proroci znaju s kim se hvale. Istiniti proroci nikada ne nazivaju Božije darove svojim čudesnim sposobnostima, ili čudnim silama koje kroz njih deluju. Elizej zna jedno - jedino što on u ovoj situaciji može da bude, jeste onaj koji ukazuje osobi u potrebi na pravi izvor nade i rešenja. On u najboljem slučaju može da bude samo posrednik, a izvršitelj mora da bude neko ko je veći od njega - sam Bog. Zato kada Naaman stiže, Elizej od samog početka susreta odvraća svu pažnju s njega samoga i kanališe očekivanja osobe u potrebi u drugom pravcu. Jer, pravom proroku, i nije najvažnije kako će da se dogodi, već ko će slavu i zahvalnost za to da primi! Elizeju je veoma važno da Naaman od početka razume da je on čovek, da i pored svoje proročke službe on sam po sebi nema nikakvu sposobnost koja je potrebna za isceljenje gube. Zato upućuje Naamana da ode u Jordan i potopi se sedam puta i onda će biti čist.

Naaman se tome protivi zato što to ne zvuči ispravno njegovom ljudskom razmišljanju. Jordan nije bolja, "svetija", reka od onih u moćnoj zemlji iz koje on dolazi. Ako mu one nisu pomogle, kako će mu vode malenog Jordana pomoći. Mogli bi reći da Naamanovo razmišljanje pripada danima davne istorije?! Interesantno je ipak videti da se u našem savremenom, naučnom svetu, sve više vraćaju ova iskonska verovanja. Reke i gore se proglašavaju svetima. Ljudi odlaze na kraj sveta da bi zagrlili "sveto drvo", poljubili ruku ili nogu "svetog kipa ove ili one osobe". Nemoć savremenog naučnog sveta da susretne ogromne potrebe čovečanstva počinje polako da otvara vrata verovanjima i praksama primitivnih kultura, naročito kada je u pitanju zdravlje.

Ipak, Onome koji je stvorio nebo i zemlju, koji je čoveka stvorio i poznaje ga bolje nego i koji doktor ovog sveta, onome koji je na krstu poneo naše grehe i naše bolesti (Isaija 53), Njemu, našem Ocu nebeskom i svemogućem Bogu koji nas je uvek ljubio savršenom ljubavlju, Njemu ne dajemo mesta u našim konceptima, niti šansu da nam pokaže koliko može i hoće da učini za nas. Bog je uvek čovekova poslednja alternativa za rešenje njegovih potreba. Pre nego se Njemu obratimo, Njemu damo šansu, u Njega pouzdanje stavimo, spremni smo da potrošimo bogatstva, da obiđemo svet, da verujemo u ljude koji sebe promovišu u iscelitelje i čarobnjake.

Ali dolazi vreme kada će čovečanstvo uvideti da mu je pouzdanje u svoje sopstvene moći (koje i nisu njegove, jer su svi darovi i sposobnosti Bogom-dani, čak i onima koji u to ne veruju) ne samo ograničene, već osuđene na stalno priznavanje da nam je ipak potreban neko ko je veći od nas. Svet je već dovoljno razočaran od obećanja "svemoćnih otaca" ovoga sveta i na kraju će ipak ono što je Sotona zamislio kao svoje oružje protiv Boga biti upotrebljeno protiv njega samog. Razočarenje koje je pokušao da usadi u ljudska srca u odnosu na Boga pokazaće se ispravnim, ali u pogledu sveta i onog sistema koji je on sam stvorio i ponudio čoveku.

Naaman se naljuti i pođe govoreći:"Gle, ja mišljah, izići će preda me, zazvat će ime Jahve, Boga svoga, stavit će ruku na bolesno mjesto i odnijeti mi gubu. Nisu li rijeke u Damasku, Abana i Parpar, bolje od svih voda izraelskih? Ne bih li se mogao u njima okupati da postanem čist?" Okrenu se i ode odande ljutit. (Stih 11-12)

Naamanova reakcija na prorokov savet otkriva formulu razočaranosti u druge ljude. Ključna misao je: "Gle, ja mišljah..." Tu počinje razočaranost. Naše zamisli, naša očekivanja od drugih, naši snovi o onome šta drugi za nas treba da budu, da urade. Naše zamisli o životu, kakav će biti.

Naaman je imao gotov scenario. Prorok je, prema njegovoj zamisli trebao da mu izađe u susret, položi ruku na bolesno mesto, prizove Boga i stvar je rešena. Međutim, ne samo da redosled nije bio takav, već se cela njegova zamisao i očekivanje pokazalo kao najveća prepreka ostvarivanju onoga za čim je čeznuo, rešenju svog problema. Na žalost, Naaman nije poslednji slučaj ove vrste, ali je sigurno tipičan. Očekivanja mogu da budu početak životne tragedije, zvane razočaranost. Naročito ona koja su neobjektivna, prevelika i pogrešna.

Očekivanja roditelja od svoje dece da postanu ono što je uvek bio njihov san da im dete bude. Mnogo puta se dete i nije pitalo o snu koji nosi u sebi, koji je možda i jedina prava stvar za njegovu budućnost. Neispunjeni snovi roditelja, njihovi promašeni snovi koje deca treba da ispune. Ocene u školi, ponašanje pred ljudima koje bi mama i tata hteli da impresioniraju svojim detetom. Postoji i druga strana ovog odnosa. Deca razočarana u svoje roditelje, koji nikada nisu uspeli da stvore ono što su roditelji njihovih prijatelja uspeli.

Razočaranost zbog pogrešno datog imena, zbog prisiljavanja da idu u školu u koju nisu hteli da idu, što nisu nikad dobili ono što su "svi drugi imali u detinjstvu". Zbog toga što mama i tata nikad nisu imali vremena za njih, nisu bili prisutni u situacijama u kojima bi im toliko značilo da su uz njih. Dugačke bi bile liste razloga za one osećaje koje mnogi ljudi u zrelim godinama nose u sebi, o kojima ne govore, koje ne zovu imenom, a koji se ovde spominju i za koje je očigledno da je jedan te isti doživljaj - razočaranost.

Ljudi koji su se razočarali u crkve. Niko ih ne pozdravlja kada dođu, niko ih ne primeti kada odu. Primedbe na pastore, na način na koji se propoveda, primedba da ih pastori lično nikada nisu posetili. Ponekad se od pastora očekuje da budu "mali bogovi" koji će svima ugoditi, sve razumeti, na svačijoj strani biti. Koliko pastora je doživelo da budu izbačeni iz crkve na način na koji se ni u svetu bez Boga ne radi. Očekivanja da pastor bude onakav kakvog ga crkva hoće. Jednima ne prija kada kaže jedno, drugima što baš to nije rekao?! Kako je mogao tako nešto da uradi? Očekivanja, očekivanja...

Pastori razočarani u crkve, jer članovi ne dolaze na službe i druge aktivnosti onoliko koliko oni misle da je potrebno. Nedolaženje članova možda i nije ništa drugo nego lična uvreda, jer se to može tumačiti kao znak da ne vole pastora. Sećam se jednog bogosluženja kada sam "iz svetog gneva", što je često samo fasada za ličnu iritaciju, kritikovao crkvu u kojoj sam radio, zato što nisu, po mom mišljenju, pevali sa dovoljno žara. Pa Bogu valjda pevamo, rekao sam. Jedan tihi glas u meni me je opomenuo - "Ne vičeš ti na njih zato što ti je stalo do moje slave, već zato što hoćeš da se crkva pročuje kao dobra crkva i time dobiješ publicitet i popularnost." Savest mi je posvedočila da je moj motiv bio sebičan. Očekivanja od ljudi u crkvi da svojom redovnošću na bogosluženjima, svojom predanošću u aktivnostima, potvrde moju vrednost kao pastora, stvore mišljenje o meni kao dobrom pastoru. Razočaranost u njih je govorila o nečemu u meni, više nego o njihovom odnosu sa Bogom, kako sam ja to mislio.

Ovo je još uvek istina o današnjem hrišćanstvu. Bezbroj hrišćana ne dolazi u crkve zbog razočaranostL Bez obzira gde je uzrok razočaranosti, mi hrišćani moramo svetu da pokažemo da je poruka Evanđelja o izmirenju i oproštenju, nešto u šta mi stvarno verujemo i u našim međusobnim odnosima. Bez uklanjanja razočaranosti, velike prepreke u našim odnosima, neće biti velike sile u našem svedočanstvu ovome svetu o Bogu ljubavi i oproštenja. Ovo je ozbiljan izazov današnjim hrišćanskim vođama da zbog imena Gospodnjeg, zauvek sahrane razočaranost jednih u druge i daju primer članovima crkve da je s Bogom ipak sve moguće, ili bar malo više od onoga što se danas praktikuje.

Božija reč kaže da je život pod Zakonom život izvan Božije milosti, Galatima 5:3-4. Zakon je ustvari zahtev za pravilno ponašanje u datoj situaciji. Očekivanja su jedna vrsta zahteva. Možda blaža forma, ali ipak dovoljno jaka da mogu da imaju ulogu Zakona u ljudskim odnosima. Interesantno je da ljudi vrlo često najviše greše upravo u onim

stvarima u kojima od njih najviše očekujemo. Božija reč kaže da je uloga Zakona bila da nas dovede do spoznaje da nismo u stanju da ga ispunimo, te da se uzdamo u Božiju milost. Očekivanja, naročito ona koja su izrečena, stvaraju grč u ljudima od kojih se očekuje i smanjuju njihovu mogućnost da susretnu naša očekivanja na nama zadovoljavajući način. Zakon čini naše slabosti jačim, zato što se okreće našoj paloj prirodi i zahteva od nje da dostigne ono što nije u njenoj snazi. Zbog toga je sva religija potpuno bezvredna pred Bogom, jer religija poziva čovekovu palu prirodu da uspe u pokušaju da ostavi utisak na Boga i time ga natera da nas prizna kao dovoljno dobre u Njegovim očima.

Isto pravilo važi i za ona očekivanja koja imam u pogledu sebe samoga. O tome više u jednom od dolazećih poglavlja.

Ali mu pristupiše sluge njegove i rekoše: "Oče moj, da ti je prorok odredio i teže, zar ne bi učinio? A ne kamoli kad ti je rekao: Okupaj se, i bit ćeš čist." I tako siđe, opra se sedam puta u Jordanu, prema riječi čovjeka Božijega; i tijelo mu posta opet kao u malog djeteta - očistio se! (Stih 13-14)

Srećom, Naaman je oko sebe imao mudre savetnike, koji su mu pomogli da uvidi da nije najvažnije da se stvari dogode onako kako je on to zamislio. Kada je ostavio svoju zamisao rešenje je bilo tu.

Na jednom bogosluženju koje sam vodio, kolega sa kojim sam radio dao mi je u ruke gotov program. Tokom službe doživeo sam neku vrstu odbojnosti prema programu i osećaj nezadovoljstva. Sve je bilo predodređeno i kontrolisano. Što je služba više odmicala obuzimao me je sve jači osećaj nezadovoljstva. I onda mi je došla misao - "Misliš li ti da je tvoj ukus jedini koji mogu da blagoslovim?" Tog istog momenta ostavio sam po strani svoju zamisao sa bogosluženjem i odjednom sam počeo da doživljavam službu toliko pozitivno, da mi se učinila kao jedna od najboljih. Da li je bila najbolja ili ne, relativno je pitanje. Ono što sam shvatio je da sebi mogu sve da pokvarim ako zahtevam da se stvari događaju samo po mojoj zamisli i očekivanjima.

Ostatak ove priče govori o prorokovom odbijanju da primi novac za to što je Bog Naamana iscelio. Jedini pravi način ophođenja prema takvim ponudama. Ako je isceljenje Božije delo, onda zasluga i nagrada ne pripadaju čoveku. To je Elizej dobro znao i ničim nije hteo pomešati pojmove Bog i čovek.

NEOSNOVANA NADA I VERA; NERAZUMEVANJE U KOMUNIKACIJI

Komunikacija nije samo razgovor dve osobe. Sama srž komunikacije je pitanje razumevanja onoga što druga osoba kaže, onako kako ona to misli i kaže. Lako je pogrešno razumeti drugu osobu, naročito ako se ona sluša s predrasudama ili tendencijom da se čuje ono što želi da se čuje. Nisu retki slučajevi da osoba koja sluša čuje nešto što drugoj osobi ni na umu nije bilo. Nisu u pitanju reči već razumevanje smisla reči koje su rečene. Primer pogrešnog shvatanja komuniciranja je opisan u jednom događaju koji nam može poslužiti kao dobar primer ovog problema.

Carstvo nebesko je slično domaćinu koji je rano ujutro izašao da unajmi radnike za svoj vinograd. Pogodi se sa radnicima da im plati dinar dnevno pa ih posla u vinograd. Oko devet sati izađe iz kuće i vide neke ljude kako besposleni stoje na trgu pa im reče: "Idite i vi u moj vinograd, a ja ću vam platiti koliko je pravo" I oni odoše. A on opet izađe oko dvanaest pa oko tri sata i učini isto. Oko pet sati izađe ponovo i nade druge ljude koji su stajali pa ih upita: "Zašto ceo dan ovde stojite besposleni?" Oni mu rekoše: "Zato što nas niko nije unajmio" A on im reče: "Idite i vi u vinograd" Kad je palo veče, vlasnik vinograda reče svom upravitelju: "Pozovi radnike i isplati ih redom od poslednjih do prvih." Tako dođoše oni koji su bili unajmljeni oko pet sati, i svaki dobi po jedan dinar. Kada su došli oni koji su bili unajmljeni prvi, pomisliše da će dobiti više, ali i oni dobiše po jedan dinar. Uzeše ga pa počeše da gunđaju protiv domaćina govoreći: "Ovi poslednji su radili samo jedan sat, a ti si ih izjednačio sa nama koji smo podneli teret dana i žegu!" "Prijatelju", reče vlasnik jednom od njih "nisam bio nepravedan prema tebi Zar se nisi pogodio sa mnom da ti platim jedan dinar? Uzmi svoje i idi, a ja ovom poslednjem hoću da dam isto koliko i tebi. Zar nemam pravo da s onim što je moje činim šta hoću? Ili si zavidan što sam ja dobar?" (Matej 20:1-15)

Problem je nastao kod prve grupe radnika koja smatra da je poslodavac nepravedan prema njima. Više su radili od svih drugih, naročito od poslednje grupe, koja je dobila istu platu kao i oni. Na izgled, njihovo nezadovoljstvo i protest je sasvim na mestu. Ipak ima jedan momenat koji su prevideli. Razlog njihovoj nadi je bio momenat kada su videli da su oni koji su najmanje radili dobili istu sumu novca koja je i njima obećana dogovorom koji su oni sami napravili sa poslodavcem. Kada su primili istu sumu koju su dobili poslednji, i koja je po dogovoru njima pripadala, razočaranost je bila očigledna. U njihovim očima poslodavac je nepravedan i pravi razlog za njihovo nezadovoljstvo i razočaranost Nakon jednostavnog objašnjenja poslodavca, očigledno je da on nije nepravedan već da se radi o nadi koja se rodila u njihovoj mašti. Nadanja su bila neosnovana i zbog toga je došlo do razočarenja.

Istu vrstu greške lako je napraviti i doživeti razočarenje. Nekada prečujemo ono što drugi kažu, ili jednostavno počnemo da verujemo da će nam se nešto dobro dogoditi u pogledu naših potreba i snova, samo zato što se okolnosti poboljšavaju, ili se nekom drugom dogodilo ono što i mi priželjkujemo. Možda u prisutnosti drugih podelimo naš teret i potrebu. Neko od onih koji slušaju kaže da može da nam pomogne u vezi toga, bez da određenije kaže koliko. Zbog ozbiljnosti potrebe i neophodnosti pomoći od nekog drugog, možda shvatimo obećanje kao potpuno rešenje naše potrebe. Nakon toga, ako je pomoć te osobe bila samo delimično rešenje, možda se razočaramo u tu osobu, jer je rekla da će nam pomoći, a za nas je to značilo da će rešiti celu stvar. Čuli smo ono što smo želeli da čujemo, što nam je bilo potrebno, a ne ono što je osoba ustvari rekla.

"Ja mišljah... " bile su Naamanove reči, ali i mnogih drugih. Mnogi kažu - "Ja sam stvarno verovao da će mi Bog dati ovo, uraditi ovo..." Pitanje je da li je Bog stvarno to rekao, da li je druga osoba stvarno rekla ono što sam čuo? Mnogo puta je naše slušanje pod uticajem osećaja koje nosimo u sebi u trenutku kada čujemo šta drugi kažu. Možda nas je neko povredio pre toga i još nismo oslobođeni osećaja žalosti i povređenosti, ljutnje, iritiranosti. Pogrešno razumevanje nečijih reći je plodno tlo za razočaranost.

FAVORIZOVANJE

Tokom istorije bilo je mnogo pokušaja da se putem političkih i ekonomskih sistema stvori besklasno društvo. Ljudi imaju istu vrednost, bez obzira na boju kože, nacionalnost i ekonomsku moć. Zbog toga je svaki čovek vredan dostojnog tretmana. Svi ovi pokušaji do sada su se pokazali neuspešnima. Jedan od razloga je taj što u čovekovoj paloj prirodi postoji naklonost da vlada nad drugima i da klasifikuje ljude prema svom sistemu vrednovanja, i da se u skladu sa tim prema njima i ophodi. Očigledno je da postoji više naklonosti prema onima koji nešto znače u društvu, u javnom životu, onima sa imenom koje u svetu nešto znači. Stara tvrdnja "da smo svi jednaki, ali da su neki više jednaki od drugih" je još uvek važeća.

Razlozi različitom pristupu ljudima mogu biti od jednostavnih do najnerazumljivijih - od odeće koju neko nosi i fizičkog izgleda, od vrste automobila, nacionalne pripadnosti, socijalnog statusa i mnogih drugih. Takvo ponašanje je prema Božijoj reći greh i kršenje Božijeg zakona. Svojim životom na zemlji Isus Hristos je pokazao kako Bog vrednuje ljude. Svojom smrću na krstu je na najsnažniji način pokazao da kod Boga nema različitih mera za različite ljude. Nije umro različitom smrću za bogate i siromašne, za one koji su "veliki" u očima sveta na jedan način, a za ostale na drugi.

Zato je Božije carstvo, već ovde na zemlji, manifestacija Božije ljubavi i mogućnosti da se živi u atmosferi gde je svaka osoba isto vredna. Različitost nije u vrednosti već u osobenosti i ulozi koje imamo u životu.

Braćo moja, verujte u našeg slavnog Gospoda Isusa Hrista negledajući koje ko. Jer, ako na vaš sastanak dođe čovek sa zlatnim prstenom i u raskošnoj odeći, a dođe i siromah u ritama, pa vi s naklonošću pogledate onog u raskošnoj odeći i kažete mu: "Ti lepo sedi ovde", a onom siromahu kažete: "Ti stani tamo" ili "Sedi mi ovde do nogu", zar tako nepravite razlike među sobom i ne postajete sudije sa zlim mislima? Čujte, draga moja braćo: zar Bog nije izabrao siromašne u očima sveta da budu bogati verom i da naslede Carstvo, koje je obećano onima koji ga vole? A vi prezreste siromaha! Zar nisu baš bogataši ti koji vas ugnjetavaju i vuku na sudove? Zar upravo oni ne ocrnjuju plemenito ime kojim ste nazvani? Ako se držite carskog zakona iz Pisma: "Voli svoga bližnjeg kao samoga sebe", dobro činite. Ali, ako gledate ko je ko, činite greh i Zakon vas osuđuje kao prekršioce. (Jakovljeva 2:1-9)

Žalosno je zaključiti da hrišćanstvo ni danas nije dalje od ovoga stiglo. Još uvek postoje zemlje gde ljudima jedne boje nije dozvoljeno da se pojave na mestima gde ljudi druge boje borave. Ozbiljnost ovoga postaje još veća kada se zna da postoje čak i crkve u kojima se isto događa. Ne tako davno jedan od mojih prijatelja hteo je da poseti jednu crkvu sa svojim prijateljem druge boje, i na žalost morao je da potraži drugo mesto, jer njegovom prijatelju, bratu u Hristu nije bilo dozvoljeno da uđe u tu crkvu?! Zar je moguće danas, sa Evanđeljem u srcu, nešto takvo uraditi i pri tom još tvrditi da je neko vernik u Isusa Hrista?

Zato Crkva Isusa Hrista, u svetu koji je sve više rastrgan mnogim neslaganjima, treba da bude vidljiva manifestacija Božijeg prihvatanja svakog čoveka, bez ikakve posebne naklonosti prema posebnim ličnostima. Svuda se naklonost ukazuje onima koji su "naši". Žalosno je da toga ima čak i u crkvama. Ako nisi naš član, nemoj da računaš na istu ljubav i pažnju. Čak ako postoje i opravdavajući praktični aspekti ovakvih situacija, sam stav ne sme da bude takav. Često se u našim crkvama vodeće pozicije daju članovima familije i prijateljima. Kao da je crkva porodična firma, a ne Božije carstvo. Pastorov sin ponekad ima zagarantovano mesto u crkvi, iako nema neophodnog Božijeg poziva za to.

Oni koji su poznati u društvu, ako se kojim slučajem obrate i dođu u crkvu, njima je put do neke važne pozicije u crkvi mnogi kraći. Bogatiji članovi crkve se više paze, jer su "važniji" od siromašnih.

Govoriti o jednakosti je, pre svega, govoriti o tome da je svaka osoba vredna Božije ljubavi i onog poštovanja koje Bog pokazuje prema svom stvorenju.

Jer dragocjen si u mojim ocima, vrijedan si, i ja te ljubim. Stog i dajem ljude za tebe, i narode za život tvoj. (Isaija 43:4)

Ako postupamo jedni prema drugima sa naklonošću time otvaramo vrata razočaranosti, naročito među nama koji ispovedamo veru u živoga Boga i Spasitelja Isusa Hrista. Ovaj greh se često ispoljava i u porodicama gde se više naklonosti pokazuje prema jednom detetu, miljeniku, na račun druge dece. Car David je imao problem sa ovim. To se naročito očitovalo u njegovom načinu ophođenja prema trojici svojih sinova. Amnon je bio njegov prvorođenac, i uz prvorođence su često vezana posebna osećanja.

U Drugoj Samuilovoj (2. Samuilova 13:1-21) opisan je tragičan događaj u Davidovoj porodici. Amnon siluje svoju polusestru Tamaru, sestru Abšalomovu, koji je bio Davidov srednji sin. Iako je greh bio težak, David nije hteo da ukori Amnona, da ga ne bi povredio, jer mu je bio prvorođenac i David ga je voleo, kaže jedan prevod. Tragediji događaja prethodio je pokušaj Abšaloma da svog oca Davida pozove na proslavu, što je David odbio, uprkos Abšalomovim mnogim pokušajima da ga privoli da dođe. Za Abšaloma David nije imao vremena, a ni nekih toplijih osećaja. To je sve pojačavalo osećaj odbačenosti i nepoželjnosti kod Abšaloma, što je rezultiralo neuračunljivim delima, kao što je ubistvo brata Amnona. Nakon toga morao je da pobegne od kuće i njegov otac nije hteo da ga vidi tri godine.

Bol koji je nosio u duši bio je rezultat očevog favorizovanja druge braće na njegov račun. Ne samo da je najstariji Amnom imao naklonost oca, već i mladi Adonija je to uživao. Pošto je bio krut prema Avesalomu, David je još više bio popustljiv prema Adoniji:

Njegov ga otac za svoga života nikad nije ukorio niti ga kad upitao: "Zašto tako činiš?" Bio je, osim toga, stasit i lijep, a mati ga rodila poslije Abšaloma. (1. Carevima 1:6)

Priča nije tipična samo za porodicu cara Davida, već i danas, u mnogim slučajevima je stvarnost. Slučajeve za koje čovek čuje ponekad je teško razumeti. Posledice takvog ponašanja članova porodice jednih prema drugima mogu da prouzrokuju rane i razočaranost koja zna da završi na tragičan način. Bogu hvala za njegovu sposobnost da nas sve ljubi istom ljubavlju!

BITI ISKORIŠĆEN

U današnjem svetu ovaj stav je sve više prisutan u međuljudskim odnosima. Svet je uvek najviše trpeo od onih koji su druge smatrali samo sredstvima za ostvarivanje svojih ciljeva. Ljudi sa takvom životnom filozofijom pokazuju da ne veruju u čovekovu pravu, Bogom-danu vrednost. Svakodnevno, ljudi se iskorišćavaju od strane onih koji sebe smatraju vrednima truda svih drugih. Iskoristiti nekoga znači poniziti čoveka, reći osobi da je bezvredna. Oblasti u kojima ljudi danas jedni druge iskorišćavaju su mnoge.

Čovekova vrednost je u njemu samom kao Božijem stvorenju, a ne u onome što može da dostigne svojim delima. Čovek je dostojanstveno biće. Zato je čovek vredan da se drugi prema njemu ponašaju na način koji je vredan njegovog dostojanstva. Jedno od najponižavajućijih osećanja koje ljudsko biće može da doživi je da bude iskorišćen.

Biti nekome interesantan samo dokle neko ima koristi, je ponižavajuće.

U polju naidoše na nekog Egipćanina. Dovedoše ga k Davidu, dadoše mu kruha da jede i vode da pije. Dadoše mu grudu smokava i dva grozda suhoga grožđa. Kad je to pojeo, vratio mu se život, jer tri dana i tri noći ne bijaše ništa jeo i ništa pio. Tada ga David upita: "Čiji si ti i odakle si?" A on odgovori "Ja sam Egipćanm, sluga jednog Amalečanina, Moj me gospodar ostavio jer sam se razbolio prije tri dana" (1. Samuilova 30:11-13)

Ovaj slučaj je tipičan za današnji svet. Vojnik je vredan i dobar samo dokle je mogao da se bori. Čim je čovekova efektivnost nečim poremećena, odmah mu i vrednost pada. Ne samo da nije više efektivan već nije ni poželjan. Ceo sistem ovog sveta gradi se na ovoj misli. Ono što imaš zadrži dok imaš koristi, nakon toga možeš da ga baciš. Dok darovi koje ljudi imaju funkcionišu, dotle su zapaženi i cenjeni. Bolesni i slabi se brzo zaborave. Uložiti u popravku nečega se ne isplati. Pomoći radniku da se oporavi i vrati na svoje mesto nije ekonomsko razmišljanje. Lakše i jeftinije je samo f.a zameniti novom, zdravom osobom, naročito ako nije u pitanju neko bez koga se apsolutno ne može. Opšte shvatanje u našem humanom kapitalističkom svetu je da od svega treba da se izvuče što veća korist sa što manjim izdatcima. U crkvama se događaju iste stvari. Dok su ljudi aktivni, dotle se primećuju i spominju, inače budu lako zaboravljeni. Napusti li osoba crkvu u koju je odlazila nije isključeno da doživi stvari koje nisu dostojne čoveka, a kamoli u hrišćanskom svetu.

A potom se dogodi ovo: Davidov sin Abšalom imao je lijepu sestru po imenu Tamara, i u nju se zaljubio Davidov sin Amnon. Amnon se toliko mučio da se gotovo razbolio radi svoje sestre Tamare: jer ona bijaše djevica, pa Amnon nije vidio mogućnost da joj učini bilo što. Ali imaše Amnon prijatelja po imenu Jonadaba, sina Davidova brata Šimeja; a Jonadab bijaše vrlo domišljat. I upita on Amnona: "Odakle ti kraljev sine, da si svako jutro mlitav? Ne bi li mi kazao?" A Amnon mu odgovori: "Zaljubljen sam u Tamaru, sestru svoga brata Abšaloma" A Jonadab mu reče: "Lezi u postelju i pričini se bolestan, pa kad dođe tvoj otac da te pohodi, ti mu reci - Dopusti da dođe moja sestra Tamara da mi dade jesti; ako ona pred mojim očima zgotovi jelo da to vidim, onda ću iz njezine ruke jesti" Amnon dakle leže i pričini se bolestan. Kad je došao kralj da ga pohodi, reče Amnon kralju: "Dopusti da dođe moja sestra Tamara da pred mojim očima zgotovi koji kolač i ja ću se okrijepiti iz njezine ruke" Tada David poruči Tamari u palaču: "Idi u kuću svog brata Amnona i priredi mu jelo!" Tamara ode u kuću svoga brata Amnona. A on ležaše. Uze ona brašna, umijesi ga, načini kolače pred njegovim očima te ih ispeče. Potom uze tavu i istrese je preda nj, ali Amnon ne htjede jesti, nego reče: "Otpremite sve odavde!" I svi izađoše od njega. Tada Amnon reče Tamari: "Donesi mi jelo u spavaonicu, da se okrijepim iz tvoje ruke!" I Tamara uze kolače koje bijaše zgotovila i donese ih svome bratu Amnonu u spavaonicu. A kad mu je pružila da jede, on je uhvati rukom i reče joj: "Dođi, sestro moja, lezi sa mnom!" A ona mu reče: "Nemoj, brate moj! Ne sramoti me, jer se tako ne radi u Izraelu. Ne čini takve sramote! Kuda bih ja sa svojom sramotom? A i ti bi bio kao bestidnik u Izraelu! Nego govori s kraljem: on me neće uskratiti tebi!" Ali je on ne htjede poslušati, nego je savlada i leže s njom. Nato je odmah zamrzi silnom mržnjom, teje mržnja kojom ju je zamrzio bila veća od ljubavi kojom ju je prije ljubio. I reče joj Amnon: "Ustani! Odlazi!" A ona mu odvrati: "Ne, brate moj! Ako me sad otjeraš, biće to veće zlo od onoga koje si mi učinio!" Ali je on ne htjede slušati, nego dozva momka koji ga je služio i zapovjedi mu: "Otjeraj ovu od mene, izbaci je i zaključaj vrata za njom!" (A ona je imala na sebi haljinu s dugim rukavima, jer su se nekoć u takve haljine oblačile kraljeve kćeri dok su bile djevojke.) Sluga je izvede van i zaključa vrata za njom. Tada Tamara uze prašine i posu se njom po glavi, razdrije haljinu s dugim rukavima koju je imala na sebi, stavi ruku na glavu i ode vičući glasno dok je išla. (2. Samuilova 13:1-19)

Gore navedeni primer je dramatičan i svakodnevan n današnjem svetu. Ljudski egoizam zna da zaslepi u takvoj meri da su sva dela ovakve vrste opravdana za izvršioce istih. Radi ono što tebi odgovara, ono što osećaš, pa makar bilo po cenu da drugi trpe. Sve što se čovečanstvo više udaljava od Boga i Njegove reči, atmosfera u svetu postaje sve neljudskija. Tamara je za Amnona bila samo objekat zadovoljavanja njegovih seksualnih nagona. Nakon toga, bila je izbačena kao bezvredna posuda. Sama mu je rekla da je taj čin za nju gori i više ponižavajući od onog što joj je prvo uradio. Smrtni udarac prijateljstvima, i drugim međuljudskim odnosima, je momenat kada jedna strana počne da shvata da je samo objekat za lične interese drugoga. Osećaj razočaranosti u takvim situacijama zna da bude bolan i dubok.

NEISPUNJENA OBEĆANJA

Kad zavjetuješ štogod Bogu, odmah to izvrši, jer njemu nisu mili bezumnici. Zato ispuni svaki svoj zavjet. Bolje je ne zavjetovati nego zavjetovati a ne izvršiti zavjeta. Ne daj ustima svojim da te navode na grijeh) i ne reci kasnije pred anđelom da je bilo nehotice. Zašto pružati Bogu priliku da se srdi na riječ tvoju i uništi djelo tvojih ruku? (Propovednik 5:3-5)

Obećati, naročito osobama koje su u potrebi, stvara jake osećaje nade i pouzdanja. Obećanje može da bude jedina nada koju osoba u potrebi ima. Može da bude od iste važnosti kao što je sidro lađici u buri. Neispuniti obećanje znači uzburkati osećanja na bolan način. Ujedno je to i omalovažavanje osobe kojoj je obećanje dato. Često puta obećanja su način da se od druge osobe dobije ono što priželjkujemo. Obećanje ne bude izraz iskrene želje da se drugima pomogne, već sredstvo da se iz svega izvuče korist. Kada je potreba zadovoljena, cilj ostvaren, mnogi zaborave svoja obećanja. Političari nisu jedini koji su poznati po ovakvim obećanjima. Isto može da se dogoditi između muža i žene, poslovnih partnera i u drugim odnosima.

Olako upotrebljavanje obećanja je nerazumno ponašanje, nedostojan način ophođenja prema ljudima. Mnoštvo ljudi je doživelo razočarenje upravo zbog olakih obećanja lakoumnih ili jednostavno ljudi kojima upravljaju samo njihovi interesi.

PROPALA PRIJATELJSTVA

Prijateljstvo je veliki deo radosti u životu, ali može da bude i uzrok velike žalosti. Bez prijateljstva život bi bio siromašniji. To je ona oblast života u koju svi ulažemo najviše vremena i emocija. Svakako, sve dok ide dobro. Čovek je stvoren za zajedništvo, a zajedništvo je nemoguće bez odnosa, bez prijateljskih veza. Jedno od najtežih doživljaja u životu je gubitak prijatelja. Izgubiti prijateljstvo zbog konflikta ostavlja duboke tragove u životu. Što nam je odnos više značio, što smo više ulagali u prijateljstvo i što smo imali više poverenja u prijatelja, sve bolniji biva doživljaj rastavljanja. Rane koje najviše bole jesu one koje su nastale u odnosima s najbližim. Biti izneveren je teško, biti izneveren od prijatelja može biti tragičan doživljaj za mnoge.

Ako liga ko upita: "Kakve su ti to rane po tijelu?" on će odgovoriti: "Izranjen sam kod prijatelja." (Zaharije 13:6)

U izvornom tekstu radi se o ranama koje su prijatelji zadali kada su pokušali da budu vaspitači, to jest oni koji disciplinuju nekoga. Ovakve rane danas nose mnogi ljudi koji su bili deo hrišćanskog zajedništva u kojem je vladao legalizam.

Naglašavanje spoljašnjih aspekata hrišćanskog zajedništva, kao što su oblačenje, frizura i mnoge druge nevažne sitnice u pogledu ponašanja, je bio povod isključivanja mnogih ljudi iz zajedništva. To je onaj deo religije koji je najštetniji - dvoličnost, koja je rezultat zakonstva, a ne života po milosti. Mnogo puta, iz straha da se pogaze Božije norme, sa Biblijom u ruci, osuđivali su se ljudi koji su u srcu bili iskreniji od onih koji su ih osuđivali. Mnogi se osećaju pregaženima i povređenima. Hiljade takvih i dalje žive u zajedništvu s Bogom, ali nisu u stanju da se vrate u zajedništvo sa drugim hrišćanima zbog rana koje im je crkva nanela. Među takvima ima i onih koji su se uvredili i onda kada niko s namerom nije hteo da ih povredi. Nije uvek crkva kriva za sve za šta je drugi okrivljuju, ali je veoma važno razumeti da su sistemi koje institucije stvore opasni ako se sprovode u praksu po cenu ljudskog integriteta i dostojanstva. Isus je u izuzetnim situacijama opravdavao ljude koji su zbog specifičnosti situacije prekršili pravila koja je čak i zakon nalagao.

Jedan od najozbiljnih razloga zbog kojeg ljudi znaju da razočarani napuštaju crkve jeste diktatorsko vođstvo. Božija reč govori da je duhovni vođa postavljen od Boga, ne da gospodari stadom, već da se brine o njemu iz ljubavi, a ne ličnih interesa. Mnoge duhovne vođe i danas vide pastorsku službu, ili neku drugu poziciju, kao mogućnost da ostvare svoju karijeru i vladaju nad drugima. Sa propovedaonica se od takvih često čuje kako je važno potčiniti se njima i autoritetu koji im je Bog dao. Oni koji taj aspekt svoje pozicije naglašavaju, obično imaju skrivene ambicije da budu mali bogovi u crkvama, a ne sluge drugima, na šta smo ustvari svi pozvani.

Lista stvari koje mogu da budu uzrok razočaranosti u crkvama je dugačka i ni jedna od ovih stvari nije odgovornost samo jedne strane u konfliktu. I ako je razlog jak da se razočarani okrenemo i odemo, ipak i na našoj strani postoji odgovornost. Najvažnije u ovakvim situacijama je da ne zaboravimo ko smo, u koga i u šta verujemo i da tu nađemo snagu i motivaciju za korak koji iz toga može da nas izvede.

Da me pogrdio dušmanin, bio bih podnio; da se digao na me koji me mrzi, pred njim bi se sakrio. Ali ti, ti si to bio, meni jednak, prijatelj moj, moj pouzdanik s kojim sam slatko drugovao, i složno hodismo u Domu Božjemu. (Psalam 55:13-15)

Dubina razočaranosti i njene boli nakon propalih prijateljstava je u ovom tekstu vrlo jasno opisana. Ako nas izneveri neko ko nam nije blizak, s kim i inače ne računamo ozbiljno, ni razočaranost nije velika. Prijatelj, onaj blizak s kojim delimo život, ima mogućnost i ulepšavanja i razaranja naše životne radosti. Dubina razočaranosti posle ovakvih doživljaja može biti tolika da se ljudi više ne usuđuju da sklapaju nova prijateljstva. Sve nove prilike gledaju kroz osećaje negativnih iskustava u prošlosti. Čovek koji se jednom opekao i dima se boji.

SAMOPRAVEDNOST

Ljudskoj prirodi potrebna je stalna potvrda da je uspešna, jer je vrednost čoveka određivana njegovim dostignućima u sistemu vrednovanja ovog sveta. Zato je religija i privlačna za čoveka, jer hrani njegov ego i potrebu da bude nešto kroz lična dostignuća. Živeti po religioznom zakonu, i biti u tome uspešan u ljudskim očima, je ponos svake religiozne osobe. Biblija to naziva samopravednost i pred Bogom ona je bezvredna.

Tako svi postasmo nečisti, a sva pravda naša ko haljine okaljane. (Isaija 64:5)

Apostol Pavle je bio gorljiv zastupnik tradicije i religije svojih predaka. U sleđenju Zakona je bio bez premca. Čak i nakon svog dramatičnog doživljaja na putu za Damask, kada je zbog predanosti običajima vere svojih predaka progonio i ubijao sledbenike Isusa Hrista, Pavle nije bio potpuno slobodan od zakonske samopravednosti. Ponekad, kao u događaju s Jovan-Markom, mladim vernikom (Dela 13:13), Pavle je mogao da pokaže svoju nadmoćnost u predanju i da smatra druge manje predanima, zato što nisu živeli onako kako je on smatrao da bi trebali.

Posle nekog vremena Pavle reče Varnavi: "Hajde da se vratimo i obiđemo braću u svim gradovima gde smo propovedali Gospodnju reč, da vidimo kako su" Varnava je hteo da sa sobom povede i Jovana zvanog Marko, ali Pavle je mislio daje bolje da ne vode onoga koji ih je napustio u Pamfiliji i nije s njima nastavio delo. Tako dođe do toliko oštre razmirice da se razdvojiše jedan od drugog: Varnava uze Jovan-Marka i otplovi za Kipar. (Dela 15:36-39)

Pavle je očigledno bio razočaran Jovan-Markovim odnosom prema Božijem radu i zato ga je odbacio kao saradnika na sledećem putovanju. Posle izvesnog vremena ipak je shvatio da takav stav nije ništa drugo nego odraz samopravednosti i promenio je stav:

...Uzmi Marka (Jovan-Marko) i dovedi ga sa sobom jer mi koristi u služenju. (2. Timotiju 4:11)

Prorok Ilija je bio kušan da o sebi misli na taj način, misleći da je jedini u Izraelu koji nije napustio Božiji put. Lako je u takvim situacijama osećati razočaranost u braću i sestre koji ne žele ići istim putem kojim je on išao, misleći da su oni mlaki u svom sleđenju Božijeg puta.

Samopravednost se izražava i u situacijama kada se predlog koji čovek da u nekoj situaciji ne prihvati, i osoba ostavlja sve rečima: "Ako nećete da uradite kako ja kažem, onda idem". Samopravednim ljudima je teško da prihvate da nisu u pravu, jer im time u svojim očima pada vrednost. Razočaranost u druge tada nije posledica neispravnosti njihovog ponašanja koliko nesposobnost da prihvate činjenicu da ne mora sve da bude po njihovom da bi bilo dobro i da bi se osećali vrednim. Samopravedni ljudi najviše naškode sebi.

Jedan drugi način očitovanja samopravednosti je taj da ne želimo da radimo nešto što drugi predlože. Ako supružnik ne odgovori na našu inicijativu kada želimo da pokažemo osećanja, i kasnije dođe sa istom inicijativom, reakcija samopravednosti tada bude - ako nećeš kada sam ja hteo, neću ni ja kada ti hoćeš.

Ne budi prepravedan, i ne budi premudar; zašto da se uništavaš? (Propovednik 7:16)