2. Tri izvora razočaranosti
Zašto se čovek razočarava? Odgovor treba da tražimo u našoj paloj prirodi koja je vrlo pogodno tlo za ovu vrstu semena. Čovekovo "da" lažnoj ponudi u raju je učinilo da je čovek postao sudeonik prirode s kojom ga Bog nije stvorio. Čovekova pala priroda je materijal koji đavo upotrebljava za svoju igru u svetu. Jedna od najizrazitijih osobina ove prirode jeste ljudska egocentričnost. Naše ja, naš ego, je početna tačka u našem odnosu prema svetu i ljudima. Lični interesi upravljaju ljudskim razmišljanjem i delima. Ego je najgori temelj na kojem može da se gradi život. Naročito kada su u pitanju međuljudski odnosi. Ako polazim od sebe i svojih interesa mogućnost za razočarenje je velika. Naš ego je sebičan i ponosan. Upravo te dve osobine i jesu koreni razočaranosti. Te dve misli su i dovele Lucifera do pada i srušile ga do samog dna tame. Te dve osobine su očigledni aspekti naše ljudske prirode i veoma rano se izražavaju u životu.
Zbog toga čoveku treba jedno potpuno novo iskustvo u životu, koje Božija reč zove novo rođenje. Priznavanjem da smo grešnici i da prihvatamo Isusovu pomirujuću žrtvu na krstu možemo da doživimo novo rođenje. Time se ona prvobitna Božija priroda u nama oživljava i kroz prebivanje Duha Svetoga u nama i posredstvom Božije reči može da nadvladava nagone i osobine one prirode koja je postala deo nas padom u greh. Novo rođenje nije garancija da se ništa loše više neće očitovati u našem životu, već mogućnost da Božije misli i dela zauzimaju sve više mesta u nama.
PRVI IZVOR - BOG
Veliki broj ljudi izražava svoje nezadovoljstvo i pripisuje Bogu krivicu da ih je razočarao. Da bi ova tvrdnja bila moguća mora da pretpostavlja da je Bog osoba koja može da izneveri. Međutim, to nije slučaj. Bog je savršena osoba. Božiji karakter je bez mane (inače ne bi bio Bog) i u Njemu nema laži, niti ičega drugog što je potrebno da bi mogao da bude lažan, i tako da izneveri.
On je Stijena, djelo mu je savršeno, jer pravi su svi njegovi putovi. Bog je on vjeran i bez zloće, pravedan je on i pravičan. (5. Mojsijeva 32:4)
"Bez zloće" na drugi način može da se prevede da je bez nevere, bez prevare i izdaje u sebi. Zato možemo da kažemo da Bogu jednostavno nije moguće da razočara čoveka. Njegova priroda je sušta suprotnost onome što je uzrok razočarenju. Prorok Izaija proročki govori o osobi Isusa Hrista:
...premda nije počinio nepravde, niti su mu usta laži izustila. (...prevare, iznevere nije bilo u njegovim ustima.) (Isaija 53:9)
Bog nikada ne izneveri. Svaka vrsta nevere i prevare je isključena kod Boga. Božija reč nam daje i obećanje koje niko drugi ne bi mogao da izgovori:
Nikada te neću napustiti, nikada te neću ostaviti (izneveriti). (Jevrejima 13:5)
Ove reči nisu izjava čoveka, niti ljudske mašte. Ove reči je sam Bog izgovorio. Jedini On i može takve reči da kaže, jer je On veran Bog, sposoban da održi takvo obećanje.
DRUGI IZVOR - SOTONA
Retko kada može da se Čuje da neko kaže da ga je đavo razočarao. To bi podrazumevalo da se osoba u Sotonu i uzdala. Postoje ljudi koji se pouzdaju u metode koje su nepravedne i đavolske, neki se čak i u đavola kao osobu pouzdaju. Đavo je pokušao da prevari i samog Isusa da se pouzda u njega i obećanje da će mu dati sva carstva ovog sveta, koja su njemu dana Adamovim padom u greh. Oni koji se za taj put odluče sebe osuđuju na groznu razočaranost i užasan kraj.
Zbog tebe se uzbudi Podzemlje da te dočeka kada dođeš. U tvoju čast ono budi sjene, sve zemaljske mogućnike, ono diže s prestolja sve kraljeve naroda. Svi ti oni progovaraju: "I ti si skršen ko i mi, nama si sličan postao. Oholost se tvoja sruši u Podzemlje, i buka tvojih harfa; pod tobom je ležaj od truleži, a crvi tvoj su pokrivač..." (Isaija 14:9-11)
Kad ugledaju dim od njegovog spaljivanja, zaplakaće i zakukaće za njim zemaljski carevi, koji su se s njim odavali bludu i uživali u njegovoj raskoši. Užasnuti njegovim mukama, stajaće podalje, govoreći "Jao! Jao, veliki grade Vavilone, moćni grade! U jednom času te stiže osuda!" I zemaljski trgovci će plakati i jadikovati za njim, jer više niko ne kupuje njihove tovare - tovare zlata i srebra, dragog kamenja i bisera, platna i purpura, svile i skerleta, svake vrste mirisnog drveta i svih vrsta predmeta od slonovače, svih vrsta predmeta od skupocenog drveta, bronze, gvožđa i mermera, tovare cimeta i začina, kada, smirne i tamjana, vina i ulja, belog brašna i pšenice, goveda i ovaca, konja i kočija, ljudskih tela i duša. Pobeže od tebe voće za kojim ti je duša žudela i propade ti sva raskoš i sjaj i nikad se više neće naći. Oni što su time trgovali i od toga se obogatili, stajaće podalje, užasnuti njegovim mukama, plačući i jadikujući: "Jao! Jao, veliki grade! Bio si obučen u platno, purpur i skerlet, i nakićen zlatom, dragim kamenjem i biserima, U jednom času toliko bogatstvo opustošeno!" I svi kormilari i svi koji plove morem, mornari i oni koji na moru rade, stajaće podalje. A kad ugledaju dim od njegovog spaljivanja povikaće: "Da li je bilo grada sličnog ovom velikom gradu?" I posuće se prašinom po glavi i vikaće, plačući i jadikujući: "Jao!Jao, velikom gradu! Njegovim blagom se obogatiše svi koji su na moru imali lađe, a onu jednom času bi opustošen!" (Otkrivenje 18:9-19)
Užasna razočaranost će biti krajnji rezultat za sve koji su pouzdanje stavili u sistem ovoga sveta, kome je autor Sotona. On je uvek bio "otac laži", kako je Isus to i rekao u Jovanu 8:44. Sve što on kaže je laž i nevera i može da završi samo u razočarenju za one koji u to poveruju. Celo čovečanstvo će se jednog dana suočiti s tom činjenicom. Doći će dan kada će se temelji ovoga sveta razotkriti, i kada će sve ideologije koje Boga nisu priznavale, biti razotkrivene u svetlu Božije istine, kao maslo oca laži i onih koji su ga sledili.
Jahve, snago moja i moja utvrdo, utočište moje u danima nevolje! K tebi će doći narodi s krajeva zemlje. I govorit će: Samu nam laž oci namriješe, Ništavost i Nemoć. (Jeremija 16:19)
Reč otac ne opisuje samo osobu koja je biološki otac detetu već i osobe koje su inicijatori raznih ideoloških sistema. Shvatanje sveta i života mnogih ljudi je građeno na temeljima koje su drugi ljudi postavili, kao na primer: evolucija, materijalistički pogled na svet i mnoštvo religioznih sistema koji se ne temelje na Božijoj objavi čoveku, već ljudskom shvatanju božanstva. Svi ti različiti pogledi na svet i život će se jednog dana razotkriti kao laži lansirane od "otaca tih ideologija" koji su sami bili prevareni od oca sve laži. Time su lažima odvukli čovečanstvo od jedinog pravog i istinitog Oca ljudi - samoga Boga.
TREĆI IZVOR
Najčešći uzrok razočaranju treba tražiti u samom čoveku i međuljudskim odnosima. Čovek je stvoren na Božiju sliku. Padom u greh izgubio je sposobnost da živi u takvom odnosu s Bogom koji mu je davao tu sposobnost. Mogućnosti koje su nam Bogom-dane nisu u mogućnosti da se u
svojoj potpunosti izražavaju zbog greha koji je u nama, u našoj paloj prirodi. Od stvorenja koja u sebi imaju Božansku prirodu pali smo na nivo koji nije dostojan ovakvog bića. "Čovek, kako to gordo zvuči" sve više gubi svoju opravdanost. Naši stavovi i dela jednih prema drugima nas ne prestaju šokirati neiscrpnošću kapaciteta zla koje živi u čovekovoj paloj prirodi.
Niko ne može očekivati da će život proći bez razočarenja. Ljudi koji su savršeni u karakteru i delima ne hodaju ovom zemljom. Takva osoba bi bila ne samo "božanska" već sam Bog. Isus Hristos je bio jedina ličnost te vrste, jer je bio i jeste Božiji Sin. Opisujući egipatskog vladara faraona, Biblija opisuje prirodu čoveka na vrlo slikovit način. Egipat je u Bibliji simbol svetskog sistema bez živoga Boga.
Eto, oslanjaš se na Egipat, na slomljenu trsku koja prodire i probada dlan onomu ko se na nju nasloni, Takav je faraon, kralj egipatski, svima koji se uzdaju u njega. (Isaija 36:6)
Nije samo faraon bio takav. On je tipičan primer ljudskog roda koji pokušava da se izdigne na nivo Boga snagama svoje ljudske prirode. Ista priroda postoji u svakom od nas. Ni oni koji su doživeli nanovo rođenje nisu time oslobođeni te pale prirode. Svi osećamo nesposobnost da živimo u skladu s idealom kojeg smo svesni. Snagom prirode s kojom smo se rodili nikada ne možemo da dostignemo ono što Boga zadovoljava i zato je svaka religija besmislena. Zato Isus kaže velikom religioznom vođi Nikodimu da nikada neće ući u Carstvo Božije, ako se nanovo ne rodi. Niti možemo snagom te prirode da živimo u međuljudskim odnosima na način koji priželjkujemo od ljudi i koji ljudi od nas očekuju.
Ovakav opis čovekove prirode nije negativan pogled na čoveka, niti pesimističko-kritičan pogled na ljude, svet i život. Ne, ovo je jednostavna tvrdnja Biblije, Božije reči. Biblija nikada ne pokušava da ulepša činjenicu da je čovek palo biće, bez Boga izgubljen i nesposoban da od života i sveta stvori raj za kojim čezne. Zbog toga mnogi smatraju sablažnjavajućim da se u Bibliji spominju ljudi koji su uradili strašne stvari, a opet bili Božiji ljudi. Bog niti opravdava njihova dela, čak ako su u Božije ime učinjena, niti ih sakriva. Biblija jednostavno prikazuje istinu o čoveku i istinu o Bogu. Božija reč kaže šta sam Bog misli o tome koji smo mi materijal bez njegovog Duha u nama:
Jer dobro zna kako smo sazdani, spominje se da smo prašina. (Psalam 103:14)
Ovo nije opravdanje za ljudsko pogrešno ponašanje i delovanje, niti razvodnjavanje istine i standarda koje Bog u svojoj Reči čoveku nalaže. Ni na koji način ovim opisom ne želi da se kaže da nam je to olakšavajuća ili opravdavajuća okolnost, zbog prisustva pale prirode u nama. Razlog za ovaj opis je da razumemo da niko pred Bogom ne može da se opravda svojom zaslugom i da razumemo dinamičnost međuljudskih odnosa, koja sa sobom nosi veliku mogućnost doživljavanja razočaranosti. Drugim rečima, dokle god smo na ovom svetu, moramo da računamo s činjenicom da se čovečanstvo sastoji od nesavršenih ljudi i da je sve što ovde možemo da doživimo nepotpuno i daleko od onoga što je Bog od početka zamislio. I opet, druga strana ove istine je ta, da s Bogom može da se živi daleko drugačije od onog što čovečanstvo bez njega čini. Zaključak je, da je biblijska poruka, da težimo ka onom što Bog stavlja pred nas kao standard, ali istovremeno da budemo spremni na svoje i tuđe promašaje u tom nastojanju. Tu i jeste veličina Isusove žrtve na krstu, radi oproštenja i mogućnosti za nanovo rođenje, a time i drugačiji život s početkom u preporodu prirode koja nam je data Božijim stvaranjem čoveka na svoju sliku. Apostol Pavle opisuje taj stalni konflikt u sebi:
Znamo, naime, da je Zakon duhovan, a ja sam telesan, prodat grehu. Ne razumem šta činim jer ne činim ono što hoću, nego činim ono što mrzim. Pa ako činim ono što neću, slažem se da je Zakon dobar. U stvari, to ne činim ja, nego greh koji u meni prebiva. Znam, naime, da u meni, to jest u mom telu, ne prebiva dobro. Jer, hteti, to u meni postoji, ali činiti dobro, ne. Jer, ja ne činim dobro, koje hoću, nego činim zlo, koje neću. Ali, ako činim ono što neću, onda to ne činim ja, nego greh koji prebiva u meni. Tako otkrivam ovaj zakon: kada hoću da činim dobro, nameće mi se zlo. Svojim unutrašnjim bićem uživam u Božijem zakonu, ali u svojim udovima vidim jedan drugi zakon, koji vodi rat protiv zakona moga uma i zarobljava me zakonom greha, koji je u mojim udovima. (Rimljanima 7:14-23)
Osećaj koji Pavle ima zbog stalnog podsećanja na svoju nesposobnost da živi po idealu koji ne samo da Božija reč opisuje, već ga i naša savest čini stvarnim u našoj nutrini, opisan je u sledećem stihu:
Jadan ti sam ja čovek! Ko da me izbavi od ovog smrtnog tela? (Rimljanima 7:24)
Izraz "smrtno telo" se ne odnosi na ljudsko fizičko telo, već na čovekovu palu prirodu:
Ako po telu živite, umrećete; ali, ako Duhom usmrćujete telesna dela, živećete. (Rimljanima 8:13)
Ali, Pavle ne staje tu. Tu bi bio kraj ako bi spasenje, odnos s Bogom i drugim ljudima zavisio isključivo od naše snage i mudrosti. Međutim, nanovim rođenjem čovek dobija obnovljenu mogućnost da živi pod uticajem one prirode koja mu je data kada ga je Bog stvorio na svoju sliku:
Hvala Bogu kroz Isusa Hrista, našeg Gospoda! Tako, dakle, ja svojim umom služim Božijem zakonu, a svojim telom zakonu greha. (Rimljanima 7:25)
Tu je odgovor na pitanje - ko će nas izbaviti od ovog smrtnoga tela? Izbavljenje je u Isusu Hristu i kroz njega. Znači, postoji izbavljenje, ne samo jednog dana u večnosti, već i za život ovde na zemlji. Ne u istoj meri u kojoj će se manifestovati u večnosti, ali u mnogo većoj meri nego što iko ikada može da postigne bez pobede Isusa Hrista nad grehom koji je i nas zarobio.
Jedna od retkih osoba koje Biblija opisuje kao čoveka bez prevare u svom srcu, je Natanailo:
Isus ugleda Natanaila kako dolazi k njemu pa reče za njega: "Evo pravog Izraelca u kome nema lukavstva" (Jovan 1:47)
Postoje ljudi, ljudskim terminima govoreći, koji su istiniti i iskreni. Ipak, duboko pouzdanje u čoveka, lako završava u razočarenju.
Ovako govori Jahve: Proklet čovjek koji se uzdaje u čovjeka, i slabo tijelo smatra svojom mišicom, i čije se srce od Jahve odvraća. Jer on je kao drač u pustinji: ne osjeća kad je sreća na domaku, tavori dane u usahloj pustinji, u zemlji slanoj nenastanjenoj. (Jeremija 17:5-6)
Mi koji smo stvoreni na Božiju sliku, smo padom u greh poprimili prirodu koja u sebi nosi osobine koje su uzrok čovekovom doživljaju razočarenja.
POTPUNA RAZOČARANOST
Razočaranost je često komplikovan doživljaj. Obično bude prouzrokovana jednom stvari, ali izraste u kompleksniji doživljaj prisustvom mnogih drugih detalja, prethodnih manjih razočarenja. Mogli bi smo reći da potpuno razočarenje ima četiri aspekta ili dimenzije.
Razočaranost u druge je najčešće razočarenje i otvara vrata drugim dimenzijama. Razočarati se u druge je najlakše i najčešće. Mi ljudi smo takvi da najčešće uzrok našem stanju tražimo u nečemu što je izvan nas - okolnostima ili drugim ljudima. Opravdavanje naših grešaka često sadrži optuživanje drugih i nezgodnih okolnosti. Ponos je faktor koji nas lako čini slepima za našu odgovornost u onome što nam se događa. Postoji jedna doza, neopravdane i nestvarne utehe u naklonjenosti da sebe opravdamo bacanjem krivice na druge i okolnosti.
Razočamnost u Boga takođe pripada dimenziji razočaranosti u druge. Često Bogu pripisujemo krivicu za ono što nam ljudi učine. Naročito kada su u pitanju ljudi koji na neki način predstavljaju Boga u ovom svetu, bilo svojim priznanjem da veruju u Boga ili da su uključeni u poslove koji imaju veze s crkvom, ili nekom drugom religioznom institucijom. Svakako, postoje situacije i doživljaji u životu za koje smatramo da je Bog direktno odgovoran, da nas je On sam izneverio i razočarao. Ipak, usudio bih se reći da je većina razočarenja u Boga ustvari nastala pomoću ljudskog faktora.
Razočaranost u sebe je sledeći deo potpunog razočarenja. Sam redosled, svakako ne mora da bude istina u svim slučajevima. U samoj prirodi razočarenja postoji mogućnost rasta i širenja ovog doživljaja. Ako dozvolimo razočarenju u druge da uđe u naše misli i osećanja, onda je to verovatno početak epidemije koja se širi i na ostale oblasti našeg života, naročito socijalnog aspekta. Istovremeno, smanjuje se i naš imunitet da se odbranimo od razočaranosti u nas same. Ako uspevamo uvek sebe da opravdamo, postoji drugi ponor u koji možemo da upadnemo - samopravednost i ponos. Razočaranost u sebe je velikim delom posledica razmišljanja i načina ophođenja ovog sveta, i njegovog sistema vrednovanja, prema nama ljudima. Živimo u svetu postignuća, ostvarivanja sebe samih, merenja uspešnosti merilima koje smo sami stvorili. Ništa više ne prija čovekovoj paloj prirodi od uspeha i postizanja onoga što se smatra dostignućem koje mu stvara ugled, reputaciju i cenu. Žalosno je da je svet pao u zabludu da vrednost čoveka leži u njegovoj sposobnosti da postigne nešto. Okolina očekuje od nas, familija očekuje od nas, mi sami od sebe očekujemo. Čovek živi pod stalnim pritiskom da se dokazuje. Pisani i nepisani zakoni i očekivanja nas rano u životu nateraju na život pun grčeva i straha da nećemo uspeti da budemo i da uradimo ono što se od nas očekuje. Po svaku cenu moramo da pokažemo naše najbolje strane, da dokažemo da smo dobri, što često znači bolji od onoga što trenutno jesmo i od drugih. Biti uspešan, pomoći drugima, ne biti slab. Zbog svega ovoga promašaji su češći i čine nam se sve veći. Razočarani u svoje padove i promašaje, postajemo razočarani u same sebe.
Današnja statistika je rigorozno jasna - samoubistva među mladima rastu zastrašujućom brzinom. Jedna od najraširenijih bolesti industrijskog sveta danas je "izgorelost", što je u direktnoj vezi sa načinom života koji smo sami sebi stvorili.
Božija razočaranost u nas je poslednja faza, bar u životima onih koji veruju u Boga. Bolji način da se ovo formuliše bio bi - verovanje da je i Bog razočaran u nas. Ova strana razočaranosti može da bude najteža da se prebrodi. Ako je i Bog, koji je poslednja nada čoveku, razočaran u mene, nas - gde onda da idemo?! Ako bi ceo svet bio razočaran u nas, ako bi smo samo čuli Božiji glas koji nam potvrđuje da nije razočaran u nas, i da nas nije odbacio, ipak bi sve bilo lakše. Zato je veoma važno da znamo da je Bog onaj koji stoji uz nas, i jeste za nas, duže nego iko drugi. Ustvari Bog nas nikada ne odbacuje zauvek. Jer, ako i Bog bude razočaran u nas, na način na koji ljudi budu, onda čovek nema nade za budućnost.
Ove faze su deo puta kome kraj može da bude tragičan. To je Sotonina želja, njegovo rešenje za razočaranost - samoubistvo. Bogu hvala da to nije i jedina mogućnost. Bog ima drugo, bolje rešenje!
Za informacije kako i gde da naručite/kupite knjige Stojana Gajickog obratite se na: .