• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Postoje lični i drugi razlozi neispunjavanja Božijih namera i svrha za ljudski rod. Jedan od najvećih rizika koji je Bog preuzeo, je da sa čovekom sarađuje u svemu što ovde na zemlji radi. Crkva je tokom istorije, kao predstavnik Boga na zemlji, pravila mnoge teške greške i još uvek ih pravi. Teško je i nepotrebno sve nabrajati, ali bi mogli spomenuti neke krupne greške koje su Božijem carstvu nanele više štete nego koristi.

Jedna od tih je poistovećivanje hrišćanstva sa državnim aparatom ili prisilno obraćanje ljudi u hrišćansku veru. Hrišćanstvo je vera slobodne volje, a ne pitanje političke pobede ili prinuđavanja od strane jače države nad slabijom. Bog nije toliko zainteresovan za "hrišćanske zemlje" u kojima se ljudi rađaju u hrišćanstvo. Božija mera za pravo hrišćanstvo jeste poruka Jevanđelja o potrebi svakog ljudskog bića da se nanovo rodi i time uspostavi prekinuto zajedništvo sa Bogom, (Jovan 3:1-6). Da se jedna zemlja naziva hrišćanska svakako je bolje od mnogih drugih mogućnosti, ali nije nikakva garancija njenim stanovnicima da će zbog toga na privilegovan način biti tretirani kod Boga u pogledu večnosti, niti da će u ovozemaljskom životu doživeti obnovu koju Bog nudi u svom spasenju. Verovati suprotno ovome je zabluda u kojoj živi veliki broj ljudi u takozvanim "hrišćanskim zemljama".

Drugi faktori su često obični, ljudski, ali ne manje opasni. Car David je bio prognan iz zajedništva sa Božijim narodom. Razlog za to je bila zavist jednog vođe. Šaul je tipičan primer nesigurnog vođe koji svoju poziciju i vlast brani svim sredstvima, ako je potrebno i ubistvima. Užasavajuća istina u pogledu ovakvih vođa je da postoje i među Božijim narodom. Davidovo iskustvo sa Šaulom, na žalost, ne pripada samo tom vremenu. Iste stvari se događaju i danas. Umesto da jedan drugom pomognemo u ostvarivanju Božijeg plana za svakog od nas, iz razloga koji su tipični za ljudsku palu prirodu, jedni drugima bivamo prepreka u tome. Jedan od najuobičajenih razloga za to je zavist koja se ispoljava u osećanju straha da neko drugi može biti pretnja našem uspehu.

Zato sad kralju, gospodaru moj, udostoji se poslušati reči sluge svoga. Ako te Gospod draži na mene, neka mu je ugodan prinos tvoj. Ako su to sinovi čovečji, prokleti da su pred Gospodom, jer me teraju danas da se odreknem nasleđa Gospodnjega i govore mi: Idi, služi tuđim bogovima! (1. Samuilova 26:19)

Ovakvih slučajeva ima i danas. Spletkarenje i ogovaranje, zavist i konkurencija. Porodični interesi vođa ispred Božijih interesa u crkvi. Članovima porodice daje se prednost u crkvi, dok od Boga pozvani i pomazani ljudi moraju da se uklanjaju i da napuste crkvu. Jedan vid obnove Božije Crkve jeste da Crkva bude vođena ljudima kojima je više stalo do Božijeg carstva nego do svojih interesa i slave kod ljudi. Crkvi Isusa Hrista treba više slugu nego gospodara, više onih kojima je u interesu napredak Jevanđelja, a ne njihova karijera.

LEGALIZAM

Još jedan veliki problem je legalizam. Želja da se bude ugodan Bogu, i pogrešno shvatanje posvećenja, doprinose stvaranju strogih pravila kojima osoba i Crkva žele da se zaštite od greha. Tim putem se često dođe u legalizam. Strah od liberalnog stava prema Božijoj Reči, strah od olakog prihvatanja slabosti i greha pod izgovorom da je Bog ljubav, često završi u drugom ekstremu - strogosti koja naglašava spoljašnju svetost te postane legalizam.

Legalizam je atmosfera koja dovodi do dvoličnosti. Pošto se u takvoj atmosferi naglašavaju spoljašnji vidovi duhovnosti, ljudi su pod stalnim pritiskom da pred drugima pokažu da su dobri, jaki, duhovni. Slabosti su ružne i znak neduhovnosti i zato se sakrivaju. Takvo razmišljanje je plod nerazumevanja milosti i Božijeg rada u nama u oblasti posvećenja.

Takva stroga atmosfera može izgledati kao duhovnost, ali nije ništa drugo nego jaram koji religija nameće ljudima.

Kad biste znali šta znači: "Milosrđe hoću, a ne žrtve" ne biste osuđivali one koji nisu krivi. (Matej 12:7)

Ipak treba da razumemo da mnogi koji su osuđivali druge nisu to činili samo iz licemernog stava. Mnogi su iz straha da ne pogaze Božiju Reč i Njegove mere bili kruti prema sebi i prema drugima. Iz tog razloga detaljima se pripiše značaj koji im ne pripada i tako se tereti nagomilavaju na ljudska srca i sprečavaju ljude da dožive više od Božije ljubavi, milosti i istinskog posvećenja.

Oni vezuju teška bremena i stavljaju ih ljudima na pleća, a sami ni prst neće da podignu da ih pomere. (Matej 23:4)

Legalizam je blizak ljudskoj paloj, religioznoj prirodi. Apostoli su se sa tim suočili već kod samog rađanja Crkve Isusa Hrista. Jevrejski vernici, zbog dugačke tradicije života pod Zakonom nisu mogli da se otrgnu od bremena Zakona i prime slobodu koju je Isus Hristos doneo. Iz straha da će prihvatanjem te slobode prekršiti Božiji zakon, pokušali su da vernicima koji nisu bili opterećeni tradicijom nametnu breme koje sami nisu smeli da odbace. Zbog toga su apostoli morali da se suoče sa tom stalnom opasnošću - mešavinom milosti i lične zasluge u odnosu na spasenje i sve druge Božije blagoslove i da vrlo jasno ukažu na opasnost legalizma u čovekovom odnosu sa Bogom.

Zašto, dakle, sada iskušavate Boga stavljajući učenicima na vrat jaram koji ni naši praoci ni mi nismo mogli da podnesemo? Nego, verujemo da smo spaseni milošću Gospoda Isusa, baš kao i oni. (Dela 15:10-12)

Spasenje je dar! Posvećenje je Božiji rad! Bog ne traži naše učinke već naša srca. Ljudi koji pomešaju milost sa svojim dobrim delima motivisanim potrebom da se više svide Bogu, su sami robovi legalizma, a nemaju ni razumevanja i milosti prema drugima, jer sami ne žive u milosti. Zato su apostoli doneli mudru i važnu odluku u pogledu ovoga:

Stoga smatram da ne treba da otežavamo onima koji se iz paganstva okreću Bogu, nego da im se poruči da se uzdržavaju od hrane opoganjene idolima, od bluda, od mesa udavljenih životinja i od krvi. (Dela 15:19-20)

Mojsijev ceremonijalni Zakon je nestao, jer je Isus svojom žrtvom ispunio sve ono što se od ljudskog bića tražilo, a što nije bio u stanju da ispuni. Sva čovekova žrtvovanja Bogu, da bi se Bogu svideo i da bi ga Bog prihvatio, su besmislena. Dobra dela su posledica doživljavanja ljubavi i milosti koje Bog daje, i zahvalnosti Bogu za iste, a ne način zarađivanja kod Boga. Kako se, dakle, milost može zaslužiti, kad je milost dobiti ono što nisam zaslužio?

Ovaj princip milosti nije samo u pogledu spasenja već se tiče svega u našem odnosu sa Bogom. Čak i kada sledimo potrebna pravila, "zakon" za hrišćanski život, ni tada ono što nam je dato nije zasluga. Ovo je palom ljudskom biću teško da shvati i da prihvati. Zbog toga mu je religija atraktivna, jer mu pripisuje zasluge za ono što je dobro u njegovom životu. Takvi su ljudi ponosni na svoju dobrotu i osuđujući prema drugima, baš kao što su i farizeji bili. Zato je važno da se ne stvori crkvena kultura čija pravila ponašanja nisu biblijska i nemaju veze sa pravom duhovnošću.

ZAJEDNIŠTVO KOJE DOPRINOSI PROCESU OBNOVE

Obnova osobe je moguća u atmosferi istine, ljubavi i milosti. Takva je atmosfera postojala oko Isusa i zato su se ljudi uvek osećali prihvaćeni i ohrabreni da se usude biti oni koji jesu. Isus nikada nije ljudima nametao zahteve za promenu u bilo kom drugom smislu osim da su voljni da se pokaju, da ostave svoj pogrešni način života i da dozvole Bogu da ih posvećuje u skladu sa razumevanjem koje su imali. Svako drugačije ponašanje vodi u zabludu i licemerstvo.

I reč je postala telo i nastanila se među nama, i mi smo gledali njenu slavu, slavu Jedinorođenoga od Oca, punog milosti i istine. (Jovan 1:14)

Zato je ovakva atmosfera plod zajedništva ljudi koji su sami ušli u proces obnove i rehabilitacije na Božiji način. U takvom zajedništvu postoji iskrena želja za istinitošću i spremnost da se ukaže milost prilikom grešaka, što pripada Božijem stavu prema ljudskom biću. U suprotnom odnos sa Bogom postane religija, koja je ili prestroga, ili potpuno liberalna, opovrgavajući potrebu za bilo čim drugim osim pripadnosti svojoj religiji i držanju tradicije. Tradicija je u tom slučaju prepreka za Boga da učini ono što je potrebno da bi ljudsko biće doživelo stvarnost i silu Jevanđelja, (Matej 15:6).

Osetiti se prihvaćenim je čovekova velika potreba. Ako osoba dođe u crkvu i doživljava da je neprihvaćena i osuđena, verovatni razlog tome je legalizam u kojem živi sama crkva.

Sećam se perioda u svom životu kada mi je prišla osoba i rekla da se u mojoj prisutnosti uvek oseća hrišćaninom druge klase. U to vreme sam se sam borio sa legalizmom, te sam tu izjavu protumačio kao znak da sam bio mnogo duhovniji od te osobe. Bez ikakvog komentara sam u sebi pomislio: "Pa, kada budeš kao ja onda ćeš i ti biti hrišćanin prve klase". Posle tri meseca mi je došla jedna druga osoba i rekla istu stvar. Onda su mi se odjednom otvorile oči i Bog kao da mi je progovorio i rekao: "U prisutnosti mog Sina se niko nikada nije osećao kao čovek druge klase. Ti si toliko samopravedan da time ne privlačiš, već odbijaš ljude od sebe."

Ovo mi je pomoglo da počnem da shvatam Božiju milost prema sebi i drugima na novi način.

Ako nismo slobodni od legalizma, stvaraćemo atmosferu u kojoj će ljudi osećati da spasenje nije dar, već zasluga. A ako i uspeju da postanu dovoljno dobri prema našim crkvenim merilima, postaće i sami robovi religioznog sistema koji nikada nije prava slika Božije ličnosti.

U procesu obnavljanja čovek sve više i više doživljava onaj paradoks hrišćanskog života - sve što je bliži Bogu sve više uvida svoju nedovoljnost, a time i potrebu za Božijom milošću. Zvuči paradoksalno, ali je upravo taj uvid put ka pravoj slobodi u koju nas je Isus Hristos uveo kada smo u Njega poverovali. Svakako, ta sloboda, kojoj je temelj Božija milost i ljubav, ne treba da se zloupotrebljava, ali jeste ono za čim svaki čovek čezne.

Zajedništvo ljudi koji žive u ovom uvidu otkriva Boga i Njegovu ličnost i biva privlačno za ljude.