11. Ohrabrujući primeri
Rehabilitacija ličnosti je potreba svake osobe. Ne samo zbog činjenice da smo pala bića, zbog greha, već i zbog činjenice da niko od nas nije u stanju da izbegne padove u životu. U našim danima često se dešava da osobe koje imaju vidljive pozicije, naročito vođe u političkom, poslovnom ili religioznom svetu, padnu. Načine greške koje im unište karijeru i ceo život. U nekim slučajevima zastrašujuće je videti kako se nemilosrdno postupa sa takvim ljudima. Milost je reč koja sve više gubi primenu i smisao u svetu. Hvala Bogu da kod Njega i u Njegovom svetu ta reč ostaje zauvek.
Biblija nikada nije sakrivala ljudske mane i greške. Mnogima je nerazumljivo da su ljudi koje je Bog silno upotrebljavao pravili greške koje su imale teške posledice i za njih i za njihovu okolinu. Čovek po Božijem srcu, car David, imao je toliko ozbiljnih promašaja u životu da je nama ljudima ponekad teško da razumemo kako je on mogao da bude čovek po Božijem srcu.
Očigledno je da Bog ne koristi savršene ljude, ali stalno radi na njihovom usavršavanju. Bog ne voli i ne trpi greh, ali voli grešnika i strpljiv je sa čovekom. Znati da je Bog svet i videti naše ponašanje prema Njemu i Njegovu strpljivost sa nama je zadivljujuće. Uvek prihvata onog ko mu dođe pokajničkog srca. Više voli iskrenog grešnika nego umišljenog samopravednika. Zato nam je Božiji izbor ljudi koje želi da koristi ponekad čudan.
Božija ustrajnost u opraštanju i stalnom podizanju onih koji padnu je daleko veća od naše volje da drugima, i sebi, oprostimo i da damo šansu obnovi i rehabilitaciji.
MOJSIJE
Jedna od najvećih ličnosti ljudske istorije. Čovek kojeg je Bog upotrebio da iz četristogodišnjeg ropstva izvede narod sa kojim je Bog imao posebnu svrhu. Čovek koji je imao kvalitete da bude veliko ime među carevima tadašnje civilizacije. Čekala ga je blistava karijera u moćnom egipatskom carstvu. Kada je saznao za svoje pravo poreklo, gonjen unutrašnjom snagom Božije predodređenosti za njegov život, Mojsije se okreće svom narodu i ostavlja život o kojem su drugi mogli samo da sanjaju.
U gorljivoj želji da pomogne svom narodu, pravi nekoliko prebrzih poteza koji postaju razlog da ga i njegov narod u kriznoj situaciji odbacuje. Sa kraljevskog dvora u pustinju, sa pozicije potencijalnog faraona postaje lutalica bez ikakve životne perspektive. Odbačen i prognan od onih koji su ga usvojili i podigli na kraljevski nivo. Odbačen i prognan od svog naroda kome je trebao da postane vođa i osloboditelj.
Mislio je da će njegova braća shvatiti da im Bog preko njega šalje spasenje, ali oni nisu shvatili. (Dela 7:25)
Mojsijeva priča je priča mnogih vođa. Mnoštvo obdarenih ljudi je u raznim institucijama, ništa manje i u crkvama, sa velikim entuzijazmom krenulo u posao. Nerazumevanje drugih, njihova prevelika želja, nesmotrenost u detaljima i mnogi drugi faktori su učinili da se karijera završila pre nego što je bilo vreme. Ne mogu dok ovo pišem da ne mislim na mnoge izuzetno obdarene ljude koji su krenuli u nov život sa Bogom, a danas ih nema u našem zajedništvu. Tražiti krivca u svemu bi samo oživelo prepucavanje argumentima. Ipak ima jedan zaboravljeni momenat u svemu tome. Iako smo mi digli ruke od njih, iako su mnogi od njih sebe svrstali među promašene osobe, jedno je sigurno Bog ih nije otpisao! Bog ne prestaje da veruje u ono što je zamislio za čoveka. To je poruka koju jedni drugima treba da ponavljamo! Bog je Bog rehabilitacije, Bog druge šanse i još jedne mogućnosti, čak i u onim slučajevima koji nam izgledaju beznadežni. To je promašena dimenzija današnjeg hrišćanstva i naše crkvene kulture. Da nije tako, iskreno i bez ikakve patvorene poniznosti moram reći - potpisani bi davno bio diskvalifikovan! Ne iz knjige večnog života! Taj Božiji dar se ne gubi greškama! Inače, bih sa liste onih sa kojima Bog računa u svom radu sigurno davno bio izbrisan. Neretko se tako i osećam. U takvim trenucima moram više verovati Božijoj Reči nego svojim osećanjima, Njegovoj milosti više nego mojoj promašenosti. Primeri Noje, Mojsija, Davida, Petra i mnogih drugih u Bibliji daju mi toliko potrebnu nadu u pogledu sebe samoga, naročito u trenucima svesnosti da su moje slabosti i mane toliko očigledne i pogreške češće nego čovek želi da ih čini.
Kad je Mojsije to čuo, pobeže i nastani se kao stranac u Madijamu, gde mu se rodiše dva sina. Posle četrdeset godina, pojavio mu se anđeo u plamenu gorućeg grma, u pustinji blizu Sinajske gore. (Dela 7:29-30)
Mojsije je nestao, otišao u potpunu anonimnost. Vera u nastavak onoga što je jednom započeto u Egiptu je sigurno svakim danom u pustinji sve više umirala. Razmišljanje o svemu tome ga je sigurno dovelo do zaključka da je pogrešno radio i da je verovatno trebao drugačije da postupi. Osećanja za njegov narod nisu nestala, niti želja da mu pomogne, ali greške učinjene u prošlosti i okolnosti u kojima je sada živeo su govorile svoj jasan jezik - sve je to samo san i to će i ostati za Mojsija. Njegova uloga u svemu tome je završena.
I onda, posle četrdeset godina, pojavljuje se Onaj koji ga je od utrobe majke pozvao, koji je majstor oporavljanja onih koje okolina proglasi promašenima. Oni koji nisu podesni prema normama ovog sveta, koji su pali, pokazali se nedovoljnima u očima ljudi, a opet On u njima, u njihovim srcima, vidi nešto što je povod da ih poseti čak i posle četrdeset godina. Bog je došao Mojsiju, otpisanom od svih i od sebe samoga, ali ne i od Boga! On nije smatrao da je sve samo promašaj. On je čekao, kad je Mojsije žurio. On ima snagu kad je Mojsijeva nestala. Kad Mojsije ništa više ne shvata On još uvek ima potpunu kontrolu.
U današnjem hrišćanstvu postoji velika praznina. Nedostaje skoro jedna cela generacija onih koji su rođeni četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka. Oni su danas trebali biti duhovni očevi i majke, a dali su svoju snagu karijeri i materijalizmu. Žrtvovali svoje porodice radi postizanja materijalnog blagostanja i osiguravanja budućnosti. Obdareni ljudi koji su upali u nemilosrdnu mašineriju materijalnog sveta i okrenuli Bogu leđa. I njima danas Bog želi da dođe i pozove ih nazad u ono što je za njih bilo određeno. Bogu nije kasno ni posle četrdeset godina. On ih čeka pun ljubavi kao i izgubljenog sina, da se vrate, prihvate Njegovo oproštenje, obnove svoj savez sa Njim i daju sebi i Bogu šansu da ispuni sa njima ono šta je zamislio.
Susret Boga i Mojsija posle četrdeset godina i rezultat nije izostao. Mojsije se vratio u Egipat da dovrši ono što je započeo svojom inicijativom malo ranije nego što je Bog planirao. Vratio se pun pouzdanja ali ne u svoju snagu ili sposobnost, već u Boga. Božija Reč nam daje izveštaj o fantastičnom delu Božije rehabilitacije tog čoveka.
Tog Mojsija, koga su oni odbacili kad su rekli: "Ko je tebe postavio za vladara i sudiju?" - baš njega je Bog, preko anđela koji mu se javio u grmu, poslao da bude i vladar i izbavitelj. I on ih je izveo, čineći čuda i znamenja u Egiptu, na Crvenom moru i četrdeset godina u pustinji. To je onaj Mojsije koji je rekao Izraelcima: "Bog će vam između vaše braće podići proroka kao što sam ja" To je onaj koji je bio na skupu u pustinji, sa anđelom koji mu je govorio na Sinajskoj gori i sa našim prorocima. On je primio žive reči da ih preda nama. (Dela 7:35-38)
Naglašavanje Biblije na tom Mojsiju je tu da pokaže koliko je Bog u stanju da obnovi i rehabilituje čoveka i upotpuni svoj plan sa njim. To je mogućnost za svakoga od nas. Božija želja je da se Njegova svrha za osobu ispuni ovde na zemlji, ne samo delimično, već potpuno. Odatle i Božija zadivljujuća ustrajnost u procesu rehabilitacije sa palima i sa svakim od nas čak i posle naših promašaja i padova.
Jer Gospod ne odbacuje za svagda. Jer i ako on ucveli, smiluje se po velikom milosrđu svome. Jer on niti ponizuje, niti cveli rado sinove čovečije. (Plač 3:31-33)
Božiji narod, crkve, su delimično odgovorne za mnoge koje su slično Mojsiju proterale u pustinju. I to ponajviše zbog religioznog legalizma, dvoličnosti i autoritativnog vođstva.
DAVID
Bog može da rehabilituje one koji su odbačeni od ljudi, vrati ih nazad i ispuni svoj plan za njih. Bog može da rehabilituje i one koji su isključeni iz crkava zbog greha koji su bili "neoprostivi prema crkvenim pravilima i merama, a ipak oprostivi prema Božijoj reči.
Svakako, Božija Reč govori o čistoti u Crkvi i potrebi da se oni koji neuredno žive opomenu u ljubavi. Govori i o tome da ako su osobe svesno neposlušne Božijoj Reči i žive na način koji Hristovom imenu nanosi sram, Crkva treba da postupi na dosledan način. Ali, vrlo je ozbiljno kada ljudska mera svetosti prevazilazi Božiju, te umesto da ih rehabilituju, crkve ih izbace iz svog zajedništva.
Čitajući biblijske izveštaje o životima ljudi, i u Starom i u Novom zavetu, lako je doći do zaključka da je malo onih koji su kroz život prošli bez pogrešaka. Neki od njih su pogrešili na načine koji nam se čine skoro preteškim da bismo ih mogli prihvatiti za pogreške takvih ljudi. Naše čuđenje je znak da se od tih Božijih ljudi očekuje svet život, a ne život sa greškama koje ni obični ljudi ne prave. To je takođe znak da ne poznajemo dovoljno ni sebe, ni ljudsku prirodi. Jedan od najvažnijih momenata biblijskih izveštaja o tim ljudima jeste prikazivanje celog ljudskog roda u pravom svetlu. Bog je jedini nepogrešiv i u odnosu sa Bogom ljudskom biću je neophodna Božija milost.
Car David je bio čovek po Božijem srcu. Čovek koji je Boga voleo celom dušom. Opet, upravo je David napravio greške koje su drugim ljudima često puta nerazumljive. Bar onima koji još nisu sami uvideli svoju grešnost i slabost.
Smiluj se na me, Bože, po milosti svojoj, po velikom milosrđu svome poništi prestupe moje! Operi me sasvim od nepravde moje i od greha moga me očisti. Jer ja priznajem prestupe svoje, i greh moj je jednako preda mnom. Samom tebi zgreših i počinih što je zlo pred očima tvojim... (Psalam 51:3-6)
Snaga Davidove ličnosti nije bila u sposobnosti da ne pogreši, već u vraćanju Bogu i iskrenom priznavanju svojih greha. Davidova sposobnost da se iskreno pokaje me je uvek zadivljavala. Njegov primer me je ohrabrio u molitvi da mi Bog podari milost da ne okorem u srcu, već da uvek mogu iskreno da se pokajem. Znajući da sam čovek pun slabosti sve više sam počeo shvatati potrebu za iskrenim pokajanjem.
Gle, u bezakonju se ja rodih, u grehu sam majke svoje začet; ali ti istinu u srcu voliš; ulij, dakle mudrost ti u mene! (Psalam 51:7-8)
Davidova želja da bude potpuno istinit u samoj dubini svoga srca, je bila osobina koja se sviđala Bogu. Njegove slabosti su ga naučile da je potpuno zavisan od Boga. Pogreške su ga naučile da je bio samo jedan od običnih ljudi, iako je bio pomazani Božiji kralj. Pokazale su mu da je Božija milost bolja nego život, kako to i priznaje na jednom mestu. Takođe, greške su ga naučile da bude milostiv prema drugima kao što je Bog prema njemu. David nije uvek bio takav. Znao je da izgovori nemilosrdne osude protiv onih koji su radili pogrešne stvari, ne shvatajući da je i sam bio takav. Postao je čovek koji je shvatio da je iskrenost srca pred Bogom mnogo važnija od svega drugog. Zbog toga ga Bog nije izbacio iz službe, iako bi danas teško bilo za takvog čoveka da ostane član u mnogim od naših crkava. David je primer da su i najveći ljudski promašaji oprostivi, ako se čovek zaista iskreno okrene Bogu.
U Novom zavetu postoje takođe primeri obnove osoba koje su prema našim shvatanjima zgrešile na način koji je malo gori od uobičajenih pogreški. U korintskoj zajednici postojao je čovek koji je imao seksualne odnose koji su prema Božijoj reči Starog zaveta bili osuđivani smrću. Crkva ga je odstranila iz svog zajedništva, ali čovek se iskreno pokajao i pokušao da se vrati u zajedništvo. Međutim, tu počinju novi problemi jer crkva nije spremna da uradi ono što je Bog već uradio - da mu oprosti i da ga primi nazad u zajedništvo. Zato apostol Pavle piše crkvi da je vreme da ga prime u svoje zajedništvu i da mu potvrde da mu je oprošteno i sa njihove strane kao što mu je Bog oprostio.
NEMORALNI BRAT
Slučajevi obnove osoba koje su pale ne pripada samo starozavetnom vremenu. Pošto je milost došla sa Isusom Hristom, logično je da bi obnova trebala biti još prisutnija u vremenu nakon Isusa. Novi zavet nam daje mnoge primere, a jedan od njih je posebno dramatičan. Radi se o čoveku koji je nakon svog obraćanja Bogu živeo perverzan seksualan život.
A ako je neko izazvao žalost, nije ražalostio mene, nego donekle - da ne preteram - sve vas. Takvome je dovoljna ova kazna većine pa mu zato radije oprostite i utešite ga da ga prevelika žalost ne satre. Stoga vas molim da prema njemu pokažete ljubav. Radi toga sam baš i pisao da saznam da li ste prekaljeni, da li ste u svemu poslušni. I kome vi nešto oprostite, opraštam i ja. Jer i ja što sam oprostio - ako je bilo šta da se oprosti - radi vas sam, pred Hristom, oprostio da nas Satana ne nadmudri. Jer, znamo njegove namere. (2. Korinćanima 2:5-11)
U mnogim crkvama bi ovaj čovek zauvek bio otpisan, jer se taj greh smatra(o) smrtnim grehom. Kako takve crkve razmišljaju teško je razumeti, jer ni Noja, ni Lot, ni David, ni Petar, ni mnogi drugi nisu bili odbačeni od Boga. Bog koji daleko bolje razume šta je greh želi da oprosti, ali crkvena "moralnost" se ponekad zna izdići iznad Božijeg opraštanja. Takvo razmišljanje je posledica nerazumevanja Božije ljubavi prema čoveku i sile Isusovog pomirenja. Ključna misao je u jedanaestom stihu - "da nas Satana ne nadmudri. Jer, znamo njegove namere". Sotonina namera i cilj su da "ukrade, zakolje i upropasti", (Jovan 10:10). Božiji cilj je da sve obnovi i povrati u prvobitno stanje. Cilj nije oprostiti i ostaviti osobu zauvek žigosanu, te na nju gledati kroz njen pad. Cilj je potpuna rehabilitacija.
Ova problematika je komplikovana i opasno je pojednostaviti je. Pogrešno bi bilo krivicu pripisati isključivo jednoj ili drugoj strani. Slučaj je, na žalost, takav da ljudski faktor mnogo puta stoji između Boga i osobe koja je u potrebi da bude obnovljena.
Za informacije kako i gde da naručite/kupite knjige Stojana Gajickog obratite se na: .