• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Bog ništa ne ostavlja nedovršeno. Njegova ličnost je savršena i Njegova su dela savršena. Sve što Bog radi je potpuno. Zato je i Njegova sveopšta obnova stvorenja potpuna. Kakvo je stvorenje bilo u početku, takvim ga Bog još jednom želi predstaviti čovečanstvu.

Isto je slučaj sa Božijom obnovom čoveka - Bog je želi upotpuniti sa svakim od nas. Svakako, čovek će biti savršeno rehabilitovan tek onda kada stupi večnost. Tada će sva ograničenja biti skinuta sa čoveka, jer će nam biti dato novo, proslavljeno telo. Telo koje više neće biti podložno smrti, jer tada više neće biti smrti!

Božija prevashodna svrha sa rehabilitacijom čoveka ovde na zemlji se sastoji pre svega u čovekovom povratku Bogu, obnovi zajednice između Boga i čoveka i ispunjavanja Božije namere sa svakim od nas. Za svakog od nas postoji Božija određenost i Njegov cilj sa svakom osobom je da nas obnovom u to vrati i ispuni svoje namere sa nama ovde na zemlji. Zajedništvo ljudi rehabilitovanih Jevanđeljem Isusa Hrista jeste ona prava Crkva sa kojom je Božija namera uvek bila da se kroz nju očituje celom čovečanstvu tokom istorije. Ta je Crkva svedočanstvo o Božijem postojanju. Mi živimo u vremenima ispunjavanja proroštava koja nedvosmisleno govore o Božijoj manifestaciji na ovoj zemlji kroz obnovljenu i rehabilitovanu Crkvu.

ZAVRŠNI ČINOVI REHABILITACIJE LJUDSKOG BIĆA

Kao što je svrha bilo koje fizičke rehabilitacije da se tragovi povrede ili preloma što manje vide, tako je svrha oporavka naše ličnosti da se tragovi uticaja greha što manje vide sve što duže živimo sa Bogom. Cilj je potpuno obnoviti čoveka na sliku svog Stvoritelja!

Iz teksta koji govori o Javisu videćemo šta sadrže završne faze Božijeg rada u obnovi naše ličnosti:

Javis beše više cenjen nego li braća njegova, mater mu njegova dade ime Javis govoreći: To zato što sam ga s bolom rodila. Javis prizva Boga Izrailjeva, govoreći: Ako me Ti blagosloviš i raširiš granice moje, ako je ruka tvoja sa mnom, i ako me sačuva od nevolje, te da ne budem u žalosti! (1. Dnevnika 4:9-10)

Javis je bio čovek visokog položaja u društvu. Imao je svoju privatnu filozofsku školu. Mnogi su "sedeli kod njegovih nogu", učili od ovog velikog i cenjenog učitelja. Tekst kaže da je bio slavniji, bolji, izvrsniji i više cenjen od svoje braće. Čovek od ugleda, bez finansijskih problema, sa verovatno stabilnom porodičnom situacijom. Poštovan od svoje okoline i svog naroda. Na izgled - život kakav se samo poželeti može. Tako su ga ljudi gledali i utisak koji je ostavljao na okolinu sigurno je bio pun samopuzdanja i uspešnosti.

Ipak, nešto u duši nije bilo kako treba. Očima koje su znale prodreti iza te fantastične spoljašnjosti nije mogao promaći po koji znak da taj čovek ipak nije srećan. Javis, ime koje je otkrivalo ono nevidljivo, ali ipak stvarno. Njegovo je ime značilo - "Bol" - čovek boli. Verovatni uzrok tome je bilo majčino iskustvo u trudnoći sa svojim detetom. Zbog sve boli koju je u trudnoći doživela majka mu je dala ime koje je odgovaralo njenom iskustvu dok ga je nosila. Danas se zna da vreme koje dete provodi u majčinoj utrobi ima veliki uticaj na kasniji život čoveka. Signali koji dopiru do tog malenog srca dok je osoba u fazi formiranja su veoma značajni. Već tada dete oseća da li je željeno ili ne, prihvaćeno ili odbačeno.

Svi se rađamo sa velikom dozom odbačenosti. Čovekov izbor da prihvati Sotoninu laž o životnoj alternativi bez Boga prouzrokovao je odbačenost od Boga, koja je večna ako se čovek ne vrati Bogu. Rešenje za tu odbačenost je Bog sam obezbedio i dao čoveku kroz žrtvu Isusa Hrista. Ova odbačenost je temelj sve odbačenosti u životu. Čovek je bez Boga kao biće bez doma - ne zna odakle je, zašto je ovde, ni gde ide! Isus je svojim poslednjim rečima na krstu odgovorio na ovo pitanje, kada je rekao:

Tada Isus povika iz sveg glasa: "Oče, u tvoje ruke duh svoj predajem!" (Luka 23:46)

Ove reči govore o tome da smo od Boga došli i da se Bogu vraćamo. Odbačenost je tu izlečena, tu smo od Boga primljeni nazad, jer je greh, jedina prepreka koja je uklonjena između Njega i nas! Ipak se svi borimo sa odbačenošću kroz celi život. Ogromna nastojanja čovečanstva da sebe pronađe u neizmerno velikom kontekstu nagađanja oko svog identiteta nemaju kraja. Lična borba sa ovim problemom takođe uključuju velike napore osobe da se oseća vrednom, prihvaćenom i voljenom.

Javis je ljudski sudeći dostigao sve što je čovek mogao da bi se osećao uspešnim u životu. I pored sve uspešnosti postojala je bol, praznina u duši, koju titule, bogatstvo, ugled i divljenje drugih nisu mogli ispuniti.

U čoveku postoji praznina takvih dimenzija da jedino Božija prisutnost može da je ispuni!

Uvideo je kroz sve godine da ništa od svega što je postigao nije moglo ukloniti tu unutrašnju bol. Ljutnja na majku bi još negativnije uticala na njega, njegovu psihu i život. Prebacivanje krivice na majku i njen način ophođenja sa njim samo bi pogoršao celu situaciju ogorčenošću. Zato je Javis, kao i Ana, napravio mudar potez i okrenuo se Bogu. Za tog intelektualca je Božije postojanje bilo samo po sebi jasno! Znao je da se bolovi duše ne leče drugim dostignućima, niti materijalnim dobrima.

Nekoliko aspekata Javisove molitve mogu i nama poslužiti kao podsticaj u našem traženju pomoći od Boga.

AKO ME TI BLAGOSLOVIŠ

Rekli bi - pa ovo svi mole - Bože blagoslovi me! Međutim, molitva za blagoslov nije u ovom slučaju samo želja za Božijim dobrima, već svesnost da je Božiji blagoslov ono što čini razliku u životu. Car David je bio svestan važnosti i sile Božijeg blagoslova:

Oni kunu, a ti blagoslovi; ustaju, ali nek se postide, i sluga se tvoj obraduje. (Psalam 109:28)

Budi dakle voljan i blagoslovi dom sluge svojega da bude do vijeka pred tobom; jer si ti, Gospode, rekao tvojim će blagoslovom biti blagosloven dom sluge tvojega do vijeka. (2. Samuilova 7:29)

Nedavno me je nazvao čovek i pitao da li bi hteo doći i blagosloviti njihovo dete. Spomenuo mi je odmah da ni on ni supruga nisu stalni posetioci crkve, niti ispovedajući hrišćani. Objasnili su razlog zašto su ipak hteli da to učine tako. Rekli su - mi ne želimo da ga krstimo, jer to pripada njegovoj odluci kada bude odrastao, ali želimo da ima Božiji blagoslov nad svojim životom od početka. Da, Božiji blagoslov čini razliku, i zato je Javis tako i molio.

I RAŠIRIŠ GRANICE MOJE

Za čega on to moli? Da mu posedstvo bude veće? Da uticaj u njegovoj službi bude veći? Ne, ja ne verujem da Javis za to moli. Nije mu trebalo više bogatstva, niti više uticajnosti nego što je imao. Nije mu bilo tesno ni u kući, ni na njegovim njivama. Imao je veliki prostor za svoju uticajnost putem svoje filozofske škole. Ali, u duši mu je bilo tesno! Nešto ga je unutra sputavalo da bude ono što je želeo da bude kao osoba. Nešto mu je stalno oduzimalo slobodu da se raduje svemu što je imao i čime je bio blagoslovljen. Mnogi milioneri nisu u potrebi za još jednim milionom (osim ako nisu bolesno pohlepni), ali su često u potrebi za pravim prijateljstvom i prihvaćenošću od strane drugih, ne zbog njihovih para i uticajnosti već zato što su oni koji jesu.

Javis je bio svestan da ga je odbačenost u utrobi majke već od početka života sputala i zavela da tu prazninu i bol pokuša ispuniti uspešnošću u drugim poljima života. Vapio je za više prostora za svoju dušu, da oseti slobodu koju duša ima kada je neko voljen i prihvaćen! Taj vapaj je vapaj svakog čoveka na ovoj zemlji. Čovek je od Boga stvoren da bude najslobodnije biće na ovoj planeti. Voljen od svog Tvorca, voljen od drugih, voljen od sebe! To su vrednosti koje čovekovoj duši daju pravu slobodu.

Nisi me predao u ruke dušmana, noge si mi na prostran put izveo. (Psalam 31:8)

Izvedi iz tamnice dušu moju, da slavim ime tvoje. Oko mene će se skupiti pravednici, kad mi učiniš dobro. (Psalam 142:7)

Car David govori o svom iskustvu kada ga je Bog izveo na prostranstva za kojima mu je duša čeznula. Verujem da mnogi znaju kakav je to osećaj kada čovek doživi oslobođenje od unutrašnjeg zarobljeništva. Ponekad je nama ljudima teško da verujemo i još teže da praktično prihvatimo slobodu. Izgleda toliko lepo da nam se čini nestvarno. Mnogi ljudi ne znaju ni šta da rade sa tom slobodom posle dugog vremena robovanja. Ali, sloboda duše je ono što je svakom potrebno i namenjeno od Boga. Niko nema pravo da zarobi drugu osobu i da njom vlada.

Kako je tragično videti naš svet i istoriju čovečanstva u kojoj se stalno radi o tome ko će nad kim vladati. U potpunoj obnovi sveta, u kojoj će Isus Hristos vladati kroz svoju Crkvu, neće biti ugnjetavanja ljudi. Božije carstvo je carstvo mira i slobode za svaku osobu.

Isus reče Judejima koji su u njega poverovali: "Ako se držite moga učenja, zaista ste moji učenici. Saznaćete istinu, i istina će vas osloboditi." "Mi smo Avramovi potomci", odgovoriše mu oni, "i nikad nikom nismo robovali. Kako možeš da kažeš: Postaćete slobodni?" "Istinu vam kažem" reče im Isus, "ko god čini greh, rob je greha. Rob ne ostaje u kući zauvek, a sin ostaje. Pa ako vas Sin oslobodi, bićete stvarno slobodni". (Jovan 8:31-36)

Sloboda koja je čoveku najpotrebnija jeste sloboda od robovanja grehu! Nemoguće je ne spomenuti doživljaj obraćenja Bogu i prihvatanja oproštaja greha. Znati da je život dobio jedan novi početak, bez ikakvih opterećenja prošlosti, jeste početak života u slobodi koja je nedostupna čoveku bez Boga!

Božija namera je da posredstvom Jevanđelja dovede svakog čoveka u spoznaju Istine (Isus Hristos je Istina, Jovan 14:6) i da time čoveka oslobodi ropstva grehu i da mu da slobodu da bude ona osoba koja jeste. Živeti u zajedništvu sa Bogom je živeti u slobodi da budem onaj koji jesam i da sa darovima koji su mi dani budem drugima na blagoslov. Nekontrolisan ljudskim sistemima, niti prinuđen da budem nešto drugo od onoga što jesam.

Javis je osećao potrebu da izađe na prostranstva koja mu je Bog pripremio od samog rođenja. Oslobođen straha da onakav kakav jeste nije dovoljan, da nije prihvaćen. Zato proces obnovljenja naše ličnosti sadrži ovu važnu dimenziju - prostor koji mojoj ličnosti pripada. Važno je ovde spomenuti da to ne znači da je svo moje ponašanje ispravno i da je to sloboda u kojoj mogu da se krećem. Mnogi ljudi time traže izgovor za svoje sebično i pogrešno ponašanje. Ljubav ne čini zlo drugima. Tek kada je moja ličnost kontrolisana Božijom ljubavlju, tek tada sam slobodan da budem ono što je Bog hteo. Pogrešna dela su odraz robovanja, a ne slobode.

Današnji pojam slobode (seksualne naročito) je samo izraz našeg robovanja pogrešnim stvarima. Pošto svet ne želi da sledi Božije zakone, koji su jedini zakoni prave slobode, dolazi do stvaranja novih definicija slobode, koji nas samo zadržavaju u ropstvu iz kojeg svojom snagom ne možemo da izađemo. Često puta ljudi ni ne žele da ostave takvu vrstu robovanja.

Za što se bune narodi i plemena pomišljaju zaludne stvari? Ustaju carevi zemaljski, i knezovi se skupljaju na Gospoda i na pomazanika njegova. "Raskinimo sveze njihove i zbacimo sa sebe jaram njihov". (Psalam 2:1-3)

Dva su osnovna razloga zašto ljudi smatraju da je vera u Boga ropstvo. Prvi je da je čovek nakon pada u greh otvorio vrata laži i danas sluša glas istog oca laži, đavola, koji je pravi robovlasnik i ne želi da vidi ljude slobodne ni od greha, niti od bilo kog drugog ropstva. Drugi razlog je u nakaradnom predstavljanju Boga i života sa Bogom od strane ljudski stvorenih religioznih sistema. Religija je ropstvo! Ali vera u Boga i život sa Bogom je prava sloboda. Religija je ljudski pokušaj da zadovolji visoke božanske ideale, i zato je previše zahtevna i osuđujuća. Jevanđelje je Božija ponuda čoveku da ga oslobodi od ropstva grehu i navikama pale prirode, koje negativno utiču na čoveka i njegov život, i da u slobodi koristi dane mu darove i tako ispuni svrhu svog postojanja ovde na zemlji. Zbog pogrešnog predstavljanja Boga, religija je prava anti Božija demonstracija na zemlji koja je nanela više zla svetu nego išta drugo.

Ovo su dva prevashodna razloga zbog čega svet želi da "raskida sveze i zbaci sa sebe jaram" koji mu je "Bog nametnuo". Isus kaže nešto sasvim suprotno ovakvom tumačenju Boga i života sa njim:

Dođite k meni, svi koji ste umorni i opterećeni, i ja ću vas odmoriti. Uzmite moj jaram na sebe i učite od mene, jer ja sam krotkog i poniznog srca, i naći ćete odmor za svoju dušu. Jer, moj jaram je blag i moje breme je lako. (Matej 11:28)

Božiji jaram nije robovlasnički jaram. Božije breme nije ono koje lomi čoveka! Sasvim obratno - oba su oslobađajuća. Živeti sa Bogom proširuje prostor mojoj ličnosti da bude slobodna i da se kreće slobodna od kompleksa niže vrednosti. Ono što ljudi često puta nazivaju ograničenjima nije ništa drugo nego granice koje svaki zdrav razum poštuje. Sloboda koju čovekova pala priroda želi da upražnjava nije sloboda.

AKO JE RUKA TVOJA SA MNOM

Ovaj izraz govori o Božijoj pomoći i prisutnosti u okolnostima u kojima se čovek može zateći u životu. Bog jeste čovekov najbolji prijatelj i najbolja pomoć. Prisustvo Božije ruke je garancija za zaštitu i napredak.

Jer bih se stidio moliti od kralja vojske i konjanika da nas štite putem od neprijatelja; izjavili smo, naprotiv, kralju: "Ruka je Boga našega ispružena da blagoslovi sve one koji ga traže; njegova snaga i gnjev njegov nad onima su koji ga ostavljaju". (Jezdra 8:22)

Javis ustvari moli za promenu u svom životu u smislu da mu krene na bolje i da ne mora sve vreme da ide "protiv vetra". Život nekada zna da bude takav da čovek sve vreme ide protiv nečega. Neuspesi, borba, padanja kao brodić na uzburkanom moru protiv vetra. Kada je Božija ruka sa nama onda se prava vrata u životu otvaraju i beznadežne situacije se menjaju. Jedan događaj, iz Jevanđelja po Marku 4:35-41, opisuje smisao ove molitve. Učenici su sa Isusom u lađi i teško nevreme ih je zadesilo. Sve je bilo protiv njih na tom putovanju. Išli su protiv vetra. Ići stalno protiv nečega u životu je iscrpljujuće. Javis je osećao da u jedrima nema vetra, već da je stalno u pravcu protiv vetra. Molitva mu je da njegov život počne ići u pravom, željenom pravcu, sa lakoćom kojom "nož ide kroz puter"! Imati stalno protivljenje u obliku loših okolnosti čini čoveka malodušnim i bezvoljnim za život. Isus je ustao i naredio vetru i buri da prestanu. Njegova ruka je moćna da okrene tok života. Život sa Bogom nije bez problema, ali je daleko bolje i lakše imati Boga sa sobom u svim životnim problemima.

AKO ME SAČUVA OD NEVOLJE

Značenje ovih reči, a samim tim i ovog dela molitve teško je razumeti ako se ne pogleda originalni tekst. Nevolja jeste jaz, rastojanje između stanja u kome se nalazi i stanja koje se priželjkuje. Osećaj da ne može doći do onog stanja koje bi mu donelo željenu promenu i blagoslov u životu. Stalno suočavanje sa činjenicom da se ne dostigne ono za čim se čezne. Istu ovu borbu u svom životu opisuje apostol Pavle.

Ne razumem šta činim jer ne činim ono što hoću, nego činim ono što mrzim. (Rimljanima 7:15)

Ovim rečima opisana je ta borba koju skoro svi vodimo sa sobom tokom života. Želja da budemo ljudi slobodni da činimo ono što je dobro i ispravno. Niko od nas ne smatra da je lepo i hvale vredno ponašanje koje nas izlaže podsmehu i preziru drugih ljudi, niti ponašanje kojim drugima nanosimo povrede i štetu.

U jednom periodu svog života borba koju sam vodio unutar sebe oko mog očinstva je bila vrlo intezivna. Uvek sam voleo decu i svi koji su me poznavali i videli moj način ophođenja sa decom su govorili da ću biti divan tata. Svakako, kao i svaki drugi normalan muškarac, i ja sam želeo biti "najbolji tata na svetu". Onda su došla ta toliko željena deca. S vremenom sam počeo shvatati da je jedno igrati se sa decom, a drugo biti otac. Počeo sam zapažati strane u mom načinu očinstva koje nisu bile ni malo pozitivne. Da stvar bude gora shvatio sam da je to ponašanje deo moje osobe. Ljutnja koju sam ponekad izražavao prema svojoj deci je sve češće postajala nekontrolisana. Video sam na deci da se plaše tate. Nije potrebno reći da nikakvog razloga nisam imao za bilo šta drugo nego da volim svoju decu. I voleo sam ih, kao i danas, celim svojim srcem. Međutim, u mom ponašanju je bilo nečega što se očitovalo protiv moje volje, ponekad na vrlo dramatičan način. Shvatio sam da je ljutnja dobijala vlast nadamnom i nekontrolisano se manifestovala.

Bol koju sam osećao u duši posle takvog ponašanja teško je opisati. Najčešće bih nakon toga odlazio u spavaću sobu i iza zatvorenih vrata lio suze žalosti što sam se tako poneo prema deci. Nisam hteo biti takav otac. Slika o meni kao ocu je bila jasna i potpuno drugačija. Nisam hteo biti nervozan i vikati na njih. Hteo sam biti blag, pun razumevanja i ljubavi prema svojoj deci. To nije značilo da bi im sve dozvoljavao da im dokažem moju očinsku blagost, ali ono nervozno i ponekad nekontrolisano deranje, nikako nije bilo ono što sam hteo. Razlika između želje da budem dobar otac i stvarnosti je bila ogromno zlo koje me je mučilo.

Jedne nedelje misli o tome su me toliko opteretile da sam pomislio da sam razrušio ove male ličnosti. Ogromna bol mi je ispunjavala dušu. I pored svih izvinjenja deci i garancija da ne želim tako da se ponašam, nisam mogao dugo održati obećanje da ću biti drugačiji. Pomislio sam da bi bilo bolje i da me nema i da imaju drugog, boljeg oca.

Na jednom bogosluženju, baš te nedelje, jedan propovednik koji ništa nije znao o meni, je prorokovao o stvarima u mom životu. I onda, usred te poruke došle su one nezaboravne reči: "A što se tvoje dece tiče..." Ne čekajući na ostatak rečenice glasno sam zaplakao! Negde u dubini duše sam znao - moj Bog me neće osuditi! Neće me izgrditi, niti pred svima javno obeležiti kao lošeg oca. Ne, takav nije naš Bog! Ostatak poruke je bio ohrabrujući, kao i reči koje je Ana čula kroz usta sveštenika. Ohrabren Božijom milošću i velikodušnošću mogao sam se vratiti svom domu. Ne, nisam se vratio "kao anđeo", niti sam bio potpuno izmenjen. Ali, me je Božija reč ohrabrila i utešila. Mnogi su dani prošli, mnoge suze su i posle toga bile prolivene uz vapaj: "Bože, promeni me, pomozi mi da budem onaj otac kakav želim biti"

I Petar se seti reči koje je Isus izrekao: "Pre nego što se petao oglasi, ti ćeš me se tri puta odreći", pa izađe napolje i gorko zaplaka. (Matej 26:75)

Ovo su te suze, suze nemoći i beznađa. Suze koje su posledica te nevolje, boli, razlike između želje i stvarnog stanja. Petar je celim srcem želeo da nikada ne izneveri Isusa. Iskrene su bile izjave da ako ga svi ostave on neće. Ali, ni on nije sebe poznavao, niti je bio svestan dubine svoje nemoći.

Posle mnogih teških borbi i molitvi, nešto se počelo lomiti u meni. Ne sve odjednom, već postepeno. Saznao sam kasnije da je ova vrsta ljutnje bila nešto što se u ranijim generacijama naše familije očitovalo. Mogao sam pomisliti, e pa nasledno je, nisam ja kriv. Šta bi to pomoglo? Znao sam da je bilo delimično zbog gena, delimično moja odgovornost. Ali, ono što je bilo najteže je bila nemoć da se promenim i budem onakav otac kakav sam želeo biti. Jedinu nadu sam video u Božijoj sili da me obnovi, oporavi, rehabilituje u toj oblasti moje ličnosti. I On, verni i milostivi Bog, nebeski Otac, je to i učinio.

Ovim nikako ne želim reći da je svaka ljutnja greh. Ali moja je bila jer se pretvarala u nekontrolisani bes koji se štetno odražavao na decu i na mene. Biblija kaže "ljutite se ali ne grešite" Ljutnja može biti opravdana, ali joj ne treba dozvoliti da pređe u nekontrolisanu ljutnju, bes i ponašanje koje druge povređuje.

Nikada neću zaboraviti situaciju kada je jedno od naše dece, koje je doživelo mnogo puta očevu nervoznu reakciju kada je očekivala ljubav i topao prijem, došla i sela u moje krilo. Pogledala me je svojim krupnim, bezazlenim i divnim očima i detinje spontano rekla: "Tata, jel' da da smo ti i ja prijatelji?!" Srce se zbog tih reči rastopilo, oči ispunile suzama i svetli tračak nade obasjao od borbe umornu, ali i oporavljajuću dušu.

Božija obnova naše ličnosti smanjuje ovaj jaz, ovu provaliju između sna, želje i stvarnosti. Sve što više Božiji život ispunjava naš život time se i više smanjuje ova razlika. Sve što više razumemo Božiju ljubav, Njegov Očinski stav prema nama i primamo Njegovu milost i oproštenje, sve više postajemo ono što smo od početka bili - stvoreni na Njegovu sliku, Božija voljena deca u specifičnosti naše ličnosti.

Bilo bi preterano reći da je proces već upotpunjen, iako su mnoge godine prošle od kada je započet. Ipak, ohrabrujuće je sresti stare prijatelje koji prokomentarišu prilikom susreta nakon mnogih godina - ne menjaš se ti, isti si, ali je više mira u tebi i kad propovedaš vidi se da nisi tako frustriran kao što si bio ranije. Jabuka ostaje jabuka, iako je slađa kada sazri. I mi ostajemo isti u našoj osobi, jer je to naše, Bogomdano, bogatstvo. Ali, trebamo sazrevati u karakteru i time postajati kao voće - sve slađi!

DA NE BUDEM U ŽALOSTI

I ovde se mora uzeti pomoć originalnog teksta. Reč žalost je prevedena u drugim prevodima kao: muka i bol. U originalnom tekstu reč ima značenje: unutrašnje osećanje nelagodnosti, strepnje, teskobe, straha. Ista se reč upotrebljava da opiše stanje u kome su Josipova braća bila kada im se Josip otkrio:

Nemojte sada žaliti niti se kajati što me prodadoste ovamo, jer Bog mene posla ispred vas radi spasa života vašega. (1. Mojsijeva 45:5)

Jedan drugi prevod kaže:

Ali se nemojte uznemiravati i prekoravati što ste me ovamo prodali...

Braća su očigledno strepela i mislila da će im se Josip osvetiti. Ono što Javis moli jeste, da nakon što ga je Bog obnovio, rehabilitovao u ovoj oblasti, ne mora živeti u strepnji i strahu da će mu se ista stvar opet dogoditi. Božije potpuno isceljenje naše ličnosti ima i ovaj momenat u sebi. Sve što Bog radi je dobro i potpuno.

Dešava se da kada ljudi dostignu jedan stepen u svom razvoju, duševnom ili fizičkom ozdravljenju, da se posle toga pojavi strah da će se staro stanje povratiti. Osoba može živeti u strahu da joj se opet ne dogodi ono čega se plaši. Zato je fantastično znati da Bog želi da dotakne i tu dimenziju i otkloni je iz našeg života kada nas obnavlja.

Negde u tinejdžerskim godinama dogodilo mi se nešto što može zvučati vrlo smešno, ali za mene je bilo vrlo poučno i teško iskustvo, koje objašnjava ovu dimenziju obnove. Moja snajka je kupila novu peglu u koju se sipala voda. Peglajući košulju ispustio sam peglu i rezervoar za vodu je pukao. Pošto sam se bojao da to kažem, pokušao sam da sakrijem štetu tako što sam zalepio peglu. Međutim, dok je moja snajka peglala zapazila je to, srećom na ne previše dramatičan način što je mogao biti slučaj. Bilo mi je oprošteno bez velikih posledica, bar što se snajke tiče. Međutim, bilo je posledica druge vrste. Posle ovog događaja primetio sam da je svaki put kada bih peglao u meni postojao strah da će se dogoditi ista stvar - da ću ispustiti peglu. I, tako je i bilo. Ne svaki put, ali više puta mi se to ponavljalo iz godine u godinu. Osećaj traljavosti i nespretnosti je bio ponižavajući za mene, Nisam bio slabić koji ne može da drži peglu. Ali bez obzira na to, u meni je na jedan nezdrav, svezujući i ponižavajući način bilo prisutno unutrašnje osećanje strepnje.

Sve to nije nestalo ni posle mog životno menjajućeg iskustva sa Bogom. Sećam se jednom dok sam peglao i borio se sa tim unutrašnjim osećanjem da mi je došla misao: Bog mi je grehe oprostio i oslobodio me ropstva mnogim lošim navikama, onda me može i od ovoga osloboditi. Ljut što robujem ovakvoj naizgled bezopasnoj stvari, uzeo sam peglu u ruke i kao da ona ima uši rekao: Više te neću ispuštati! Ja sam novi čovek u Isusu Hristu i sve staro je prošlo. I ovaj strah pripada starom životu i ja prihvatam Božije oslobođenje od ovoga. I promena se dogodila. Mnoge košulje su posle toga bile mojom rukom ispeglane i pegle se ne razbijaju! Svakako ovo može i danas bilo kome, pa i meni da se dogodi, ali te unutrašnje strepnje nema.

Neko ovo možda komentariše kao naivan i smešan primer?! I mogu se složiti - jeste smešan, ali ne i naivan. Mene je greška u ovoj, na izgled bezazlenoj stvari, svezala osećanjem traljavosti. Nekome neki drugi veći i ozbiljniji problemi postaju uzrok unutrašnje strepnje koja ih ponekad prati ceo život. Ta strepnja je kao motor koji nas goni u pravcu u kome ne želimo da idemo.

Obnova, rehabilitacija naše ličnosti, vraćanje osećanja Bogom-dane vrednosti i zauzimanje određenog mesta u životu da na njemu funkcionišemo u darovima koji su nam dati, jeste proces. Ovaj proces je za nekoga duži, a za nekoga kraći. Za poslednja dva aspekta koja smo spomenuli najčešće treba više vremena. Mnogi kroz molitvu dožive trenutno oslobođenje od ove unutrašnje strepnje, ali jaz između stvarnog stanja i onoga za čim težimo i čeznemo, nije instant događaj. To je proces sazrevanja, i mudro ćemo uraditi ako ga kao takvog od početka i prihvatimo. U suprotnom upašćemo u svima nam poznatu tragediju samo-osuđivanja i osuđivanja drugih. Verovatno prepoznajemo komentare: dokle ću biti ovakav? Kad ću prestati to da radim? Kad ću se već jednom promeniti?

Božija obnova naše ličnosti uključuje i slobodu od ove unutrašnje strepnje, od ove žalosti. Ta dimenzija rehabilitacije je kao "šlag na tortu". Ne samo da smo oslobođeni od promašaja u prošlosti, nego u slobodi možemo ići u budućnost. Čoveku, kao Božijem stvorenju, je ovo namenjeno. To je sloboda za koju nas je Bog stvorio i u kojoj želi da živimo. "Ako vas dakle Sin oslobodi, bićete u istini slobodni." Isus je slomio silu greha i svakog drugog ropstva koje je posledica greha. Vratiti se Bogu je povratak životu prave slobode.