• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Kada bismo pravilno razumeli istinu o posebnosti svake osobe, tada ne bi bilo potrebe da govorimo o kompleksima, jer oni dolaze samo zbog upoređivanja u pogrešnom sistemu vrednovanja. Ali, i pored te stvarnosti, čoveku je moguće da živi slobodan od kompleksa. Za mnoge je to teška borba, naročito u godinama kada je čoveku spoljašnjost toliko važna. Bog, u svakom slučaju, želi da pomogne svakoj osobi da bude slobodna od kompleksa, osećanja niže vrednosti i omalovaženosti.

Oslobođenje od kompleksa je deo procesa čovekove potpune obnove. Dužina tog procesa je različita, zavisi od osobe i koliko stvarno dozvolimo da Božiji način vrednovanja utiče na naš način razmišljanja i života. Kako taj proces može izgledati videćemo iz dva biblijska primera.

ANA I NJENA REHABILITACIJA

Ana je bila žena koja je vodila tešku borbu sa spomenutim problemima oko osećanja vrednosti i funkcije koja pruža zadovoljstvo ličnog ostvarenja i koristi drugima u životu. Prateći njenu životnu priču saznaćemo kako se ovaj proces obnove odvija u životu osobe i kako Bog ostvaruje taj željeni cilj u životu čoveka.

STANJE

Beše jedan čovek... koji se zvaše Elkana... On imaše dve žene, od kojih jednoj beše ime Ana, a drugoj Fenina. Fenina imaše dece, a Ana ih nemaše. (1. Samuilova 1:1-2)

Iz ova dva stiha vidi se u kakvom je stanju bila Ana. Prvo, bila je jedna od dve žene istog čoveka. Dalje, tekst kaže da je Elkana voleo Anu. Međutim, osećanje vrednosti kod Ane nije mogla biti na zavidnom nivou, jer biti jedna od dve žene nije lep osećaj. Znati da u životu čoveka sa kojim živi postoji još jedna žena, bez obzira na praksu tadašnjeg vremena, nije ni ohrabrujući niti izgrađujući momenat za osobu. Biti u stalnom rivalstvu sa nekim, u stalnoj napregnutosti da se dokaže i "zasluži" prvo mesto u životu tog čoveka, nije vredan život. Bog nije ni jednu osobu stvorio da bude "broj dva". Pošto je svaka osoba jedinstvena, ne može ni biti "broj dva". Svako je najbolji u onome za čega je stvoren da bude - ona osoba koja jeste. Zato je upoređivanje izlišno i destruktivno. Ovakvo razmišljanje zvuči nestvarno, zato što je u svetu u kome živimo normalno vrednovati ljude prema dostignuću i međusobno ih upoređivati. Ali, kod Boga nije tako. Kod Boga je svaka osoba broj jedan po vrednosti, baš zbog svoje specifičnosti. Anino osećanje vrednosti je bilo svakodnevno napadano zbog situacije u kojoj je živela.

Drugi momenat Aninog stanja je bila njena (ne)funkcionalnost. Nije mogla da ima decu, što je za nju kao ženu, bio još jedan težak udarac. U ovom pogledu daleko ispod svoje rivalke, koja je rodila više dece njihovom zajedničkom mužu. Svakako, to je bio ogroman minus za Anu. Ova dva momenta su bila sastavni deo njene svakidašnjice i njenog osećaja (ne)vrednosti i (ne)funkcionalnosti. Teško osećanje omalovaženosti, iskompleksiranosti u oblastima dve najvažnije ljudske potrebe - vrednosti i funkcije.

Da stvar bude još gora Ana je mogla shvatiti svoju neplodnost kao Božiju kaznu jer je znala za sledeći tekst:

I služite Gospodu Bogu svojemu, i on će blagosloviti hleb tvoj i vodu tvoju; i ukloniću bolest između vas. Neće biti pometkinje ni nerotkinje u zemlji tvojoj... (2. Mojsijeva 23:25-26)

Jedan od najtežih momenata, pored svih ostalih, je kada čovek svoju životnu situaciju počne sagledavati iz mogućnosti da je ono što mu se događa znak Božijeg nezadovoljstva, ili čak Božija kazna. Kome se obratiti za pomoć ako čovek pomisli da mu je i Bog neprijatelj? A Ana je verovatno baš tako i mislila, jer piše u petom stihu da joj je Gospod zatvorio matericu.

ANINA PROŽIVLJAVANJA I POKUŠAJI KOMPENZACIJE

Kad Elkana prinošaše žrtvu svoju on davaše po jedan obrok ženi svojoj Fenini i svim sinovima i svim kćerima što beše imao od nje. Ali on davaše Ani dva obroka, jer on voljaše Anu, koju Gospod beše učinio nerotkinjom. Suparnica njezina je mnogo cveljaše, da bi je unizila zato što ju je Gospod stvorio nerotkinjom. Tako bejaše svake godine, svaki put kad Ana iđaše u dom Gospodnji. Fenina je jednako cveljaše. Elkana, muž njezin govorio joj je: Ana, zašto plačeš i ništa ne jedeš, i zašto je tvoje srce žalosno? Nisam li za tebe bolji nego deset sinova? (1. Samuilova 1:4-8)

Opis Aninog stanja bi se mogao okarakterisati kao podloga dubokoj depresiji. Iz ovih stihova vidimo da je Ana sve to teško proživljavala i da je sve trajalo više godina. Godinu za godinom proživljavati prkošenje od strane druge žene u istoj kući, koja je u tako važnoj oblasti života bila daleko bolja, bio je težak i obeshrabrujući teret. Pored toga to je bio znak da nešto nije u redu i sram za okolinu u kojoj je živela - jer "mora da je učinila nekakav greh koji je pruzrokovao prokletstvo koje je bilo nad njom", verovatno su ljudi govorili. Karakteristični znaci depresivnog stanja su se manifestovali u Aninom životu - tuga, plač, gubljenje apetita ne samo za jelo, već i za život.

Kada govorimo o potrebi obnove, oporavka duše, rehabilitovanja cele naše osobe, onda se nameće pitanje - kako da znamo u kojoj oblasti života i naše ličnosti trebamo oporavak? Ovaj tekst nam to otkriva. One oblasti naše ličnosti i života koje su napadnute osećanjem srama i kompleksa niže vrednosti, u tim oblastima nam treba Božija intervencija obnove. To su oblasti u kojima reagujemo na životne okolnosti na način koji otkriva naše slabosti i nesposobnost da ih susretnemo na dostojanstven i pobednički način.

Kada postanemo svesni ove borbe u nama, reakcija na to bude da ljudskim sredstvima pokušamo rešiti stvar. Prva reakcija je ta da pokušavamo izbeći okolnosti i situacije koje nam na neki način prete da ćemo se obrukati i biti pobeđeni i omalovaženi. Strah od takvih situacija je znak da u tim oblastima trebamo oslobođenje i promene kako bismo mogli živeti kao slobodne ličnosti, a ne kao robovi kompleksa niže vrednosti. Najčešće želimo sakriti ono čega se stidimo i u čemu smo lošiji od drugih.

Drugi način "rešavanja" ovakvih problema je pokušaj da nedostatke kojih smo svesni kompenzujemo nečim drugim. Slabost sakrivamo time što ističemo ono što smatramo našom jakom i dobrom stranom. Ovo je naročito uobičajeno u pogledu našeg fizičkog izgleda, i naročito u "tinejdžerskim" godinama.

Još uvek se sećam kada je u tim godina majka jednog mog dobrog prijatelja prokometarisala da naši nosevi izgleda rastu i postaju sve veći. Osetljiv komentar za mlade u tim godinama, jer velik nos nikada nije komentarisan kao ukras čovekovog lica, Kasniji pokušaji da se sakrije "ta slabost" su bili smešni.

Sećam se devojke koju sam često sretao u gradu. Uvek je išla u ekstremno kratkim suknjama. Imala je lepe, dugačke noge i ne baš zadivljujuće lepo lice. Izbor je imao svoj očigledan razlog. Da bi skrenula pažnju sa onoga zbog čega je možda malo patila, pokušala je to da "pokrije" kratkim suknjama kako bi privukla pažnju na ono što je smatrala lepim u njenom izgledu.

Svo trčanje za materijalnim stvarima, kupovanje boljeg ovog i onog, je mnogo puta pokušaj da drugima pokažemo da nismo lošiji od njih, i često time pokušamo nadoknaditi nešto drugo što nam nedostaje u životu.

Elkana, Anin muž je pokušao da sam bude zamena za dete za kojim je Ana čeznula. Čak je Ani dao više hrane, više poklona, kako bi je utešio i pomogao da time nadoknadi ono što joj je nedostajalo. Mnogima je to način nadoknade - jesti da bi se utešili i ispunili osećanje praznine i besmislenosti u životu. Kupovanje skupe garderobe, druženje sa poznatim osobama, da bi u očima drugih izgledalo da su "među imućnima i poznatima". Život nudi veliku varijaciju "šminke i nestvarnih rešenja" koja na kraju postanu samo još jedno novo opterećenje i ropstvo.

Kompenzacija, pokušavanje da se nečim drugim nadoknadi ono što nedostaje, nije bilo, niti će ikada biti rešenje za kompleks niže vrednosti, niti sredstvo rehabilitacije ličnosti. Rešenje je prihvatiti svoja ograničenja bilo koje vrste, radovati se onome što mi je dato i dati to u Božije ruke, Njemu na upotrebiti. Sve što čovek radi da bi podigao svoju vrednost postaje čovekovo ropstvo. Kao što postoje žene koje ne mogu da izađu iz kuće bez šminke, tako može biti i sa svakom drugom vrstom životne šminke koja zarobi čoveka i upropasti život.

PRAVO REŠENJE

Ana usta pošto se beše jelo i pilo u Silomu. Sveštenik Ilije seđaše kod jednog stuba doma Gospodnjega. I s tugom u srcu ona se pomoli Gospodu i zaplaka se. I ona učini zavet, govoreći: Ako se udostojiš pogledati na tugu sluškinje svoje, i opomeneš me se, i ne zaboraviš sluškinju svoju, i ako daš sluškinji svojoj muško dete, posvetiću ga Gospodu za sve dane života njegova, i britva neće preći preko glave njegove. (1. Samuilova 1:9-11)

Ne piše koliko godina se Ana borila sa ovim problemom. U njenom slučaju se radilo o konkretnom, opipljivom problemu, koji je lako prihvatiti kao opravdavajući povod njenoj žalosti i depresiji. Međutim postoje mnogi drugi problemi, kompleksi niže vrednosti koji nisu tako konkretni, a koji ipak znaju biti težak teret ljudima. Da stvar bude još teža, takve borbe znaju da traju godinama.

Pošto smo već spomenuli one nevredne pokušaje da se čovek reši ovoga, pogledaćemo sada Božije rešenje za to.

Znajući da je proces ozdravljenja, ili oporavljanja od ovakvih trauma ponekad komplikovan i dug, moja želja nije da ovaj biblijski tekst predstavim kao neku "čarobnu formulu". Želja mi je da vidimo principijelne korake koji vode ka promenama koje su potrebne da bi osoba bila zahvaćena Božijom obnovom svoje ličnosti. Pored ovih koraka sigurno ima mnogo detalja koji su različiti od osobe do osobe, ali verujem da su ovi koraci ispravno usmeravanje na pravi put za obnovu ličnosti.

ANA USTADE

Prvi korak - reč zvuči jednostavno, skoro nezapažajuće. Ana ustade! Ako je sedela, morala je ustati i to je sve, mogli bi reći. Ali, to nije sve, niti ta reč samo o tome govori. Ana se podigla, ne samo fizički već i mentalno, duhovno. Podigla se u svom srcu, svojoj nutrini, donela je odluku. Rekla je u sebi - dosta je! Ovako više neću živeti, ovome mora doći kraj! Izazvala je sve - svoju sadašnjost, budućnost, svoju veru u Boga. Ako je Bog moj Bog, ako sam Njegovo stvorenje onda mora da postoji mogućnost promene! Pobunila se protiv svog sopstvenog ropstva. Nije više mogla da podnese stanje u kojem se nalazila i pomisao da će tako ostati. Nešto je "puklo" u njoj i zato se podigla.

Nikada ne mogu zaboraviti izjavu nastavnice u školi u kojoj sam tada bio. Rekla je: "Nije tragično, pasti! Ali je tragično ostati ležati!" Kasnije sam naišao na tu izjavu citiranu kao "mudru izreku" jednog naroda. Biblija isto to govori svakom čoveku:

Ko si ti koji sudiš tuđem sluzi? On svojemu gospodaru stoji ili pada. Ali će ustati; jer je Bog kadar podignuti ga. (Rimljanima 14:4)

Nema osobe koja nije pala, načinila grešku u životu. Većina nas je pala i više od jednom! Neprijatelj naših duša svaki put želi da nas ubedi da je pad definitivan. Posle toga nema nastavka za nas, kaže onaj koji je došao da "ukrade, zakolje i upropasti", (Jovan 10:10). Ali, Božija usta govore nešto drugo - Reč kaže da je Bog u stanju da nas podigne!

Jer ako i sedam puta padne pravednik, opet ustane, a bezbožnici propadaju u zlu. (Priče 24:16)

Sedam puta je više od sedam puta. Petar je pitao da li je dovoljno oprostiti sedam puta na dan ako neko zgreši protiv njega, a Isusov odgovor je bio - oprosti sedam puta 70! Oprosti uvek i potpuno, značenje je tog stiha. Mogli bi reći da tekst znači - ako čovek padne tako da se pad čini potpunim, Bog je još uvek u stanju da ga podigne!

Ana je ustala, verovatno ne u snazi svoje utučene duše, već u snazi Božijih obećanja i Božije vernosti. Sigurno je tokom svih tih godina posumnjala da ju je Bog zaboravio, ali ipak je došao čas kada je sazrela za promenu. Mnogo puta promena ne može doći dok nismo toliko umorni od stanja u kome smo da očajnost postane tako snažna da iz dubine srca poželimo promenu i zavapimo Bogu.

Sećam se nekoliko situacija iz svog života kada sam u krizama u kojima sam se nalazio vapio Bogu. Ništa se od željene promene nije dogodilo. Mogao sam reći - eto Bože, ne čuješ, ne mariš nema Te. Danas znam da iako sam vapio da vapaj nije bio potpun nije bio iz dubine srca, nije bio potpuno očajan. Iskrenom, očajnom vapaju srca Bog brzo odgovara! Brže nego što možemo da zamislimo.

I prije nego poviču, ja ću se odazvati; još će govoriti, a ja ću uslišiti. (Isaija 65:24)

Prvi, i veoma važan korak u obnovi ličnosti jeste ovo podizanje unutar nas. Kada roditelji narede deci da mirno sede, ona znaju svojim stavom da pokažu da iako fizički sede u sebi ipak stoje! Isto to i mi možemo da uradimo - ustati, podići se, iako okolnosti žele da kažu da se pomirimo sa činjenicom da moramo i dalje da ležimo. Ustati u ovom smislu velikim delom znači i osloniti se na Božija obećanja i stati na Njegovu Reč.

Probudi se, probudi se, obuci se u silu SVOJU, Sione; obuci krasne haljine svoje, Jerusalime grade sveti; jer neće više ući u tebe neobrezani i nečisti Otresi prah sa sebe, ustani, sjedi Jerusalime; skini okove s vrata svojega, zarobljena kćeri Sionska. (Isaija 52:1-2)

Probuditi se i shvatiti šta je spasenje koje nam je Bog dao. Veliki deo ropstva u kome mnogi ljudi žive jeste zbog neznanja šta je Bog učinio za nas kroz Isusa Hrista.

Za to se narod moj odvede u ropstvo što ne znaju, i koje poštuje gladuju, i ljudstvo njegovo gine od žeđi. (Isaija 5:13)

Poznata je činjenica da je neznanje jedan od glavnih uzroka robovanja čovečanstva u mnogim oblastima života. Zato se i naglašava važnost školovanja i informisanosti. Koliko onda više važnosti ima znanje o tome šta Bog kaže?! Mnogo puta ljudi se mole za nešto što je već ispunjeno. Molitve Bogu nekada znaju biti samo još jedan momenat oklevanja da prihvatim ono što je za mene već urađeno. "Probudi se, obuci se u silu ...otresi prah sa sebe, ustani... skini okove s vrata svojega." Ovo su reči živoga Boga svom narodu - potiče ih na to zato što je sve to uključeno u Njegov dar njima. Božiji dar svom narodu nije samo spasenje koje će se jednog dana u dalekoj budućnosti otkriti u Nebu. Veliki deo spasenja je za život ovde na zemlji. Već ovde je obnova moguća u mnogo većoj meri nego što je mi tražimo i prihvatamo.

ANA SE OKRENULA BOGU

Drugi prevodi kažu da je "Ana stupila pred Boga". Otišla je u hram, Bogu koji poznaje čovečiju dušu bolje nego iko drugi i zna šta je pravi lek za ono što čoveka muči. Ljudi se danas više nego ikada ispružaju svim mogućim alternativnim medicinama i psihološkim terapijama. Svet se oseća sve lošije duševno i fizički. Zdravlje je najželjenija stvar na svetu i ljudi bi dali sve da im se ono garantuje. Spremni su da putuju na najudaljenija mesta na svetu i da plaćaju visoke cene, kako u novčanom tako i u smislu drugih žrtvovanja samo da im bude bolje. A pomoć je tako blizu svakom - Bog nije daleko, onima koji ga iskrena srca traže.

Iako znam da je rizik velik, zbog mnogih nemudrih postupanja u prošlosti i danas od strane mnogih religioznih grupa, pa i hrišćana, ipak ću se usuditi reći da je ljudima danas mnogo više potreban Bog nego li sve druge terapije. Danas je neosporna činjenica da fizičko zdravlje stoji u tesnoj vezi sa duševnim stanjem čoveka. Psihosomatske bolesti se umnožavaju. Stres je jedan od glavnih uzroka tome. Božiji mir je lek koji se ne kupuje, već prihvata! Današnja istraživanja i zvanično potvrđuju da hrišćani koji su doživeli nanovo rođenje žive duže i boljeg su zdravlja. Opet, čovek želi ići drugim putem, možda i zbog nedovoljnog znanja o onome što je Bog za njega učinio.

Sva ekspertiza će se u dolazećim godinama pokazati nedovoljnom. Čovek treba da se vrati svom Stvoritelju. Doživeti oproštenje greha i oslobođenje od pogrešaka u prošlosti je početak isceljenja čovekove ličnosti na Božiji način. To je način koji nije samo obećanje, već i sila da to ostvari. Isus Hristos je živi Iscelitelj čovekove duše i tela! Ova izjava nije obećanje da sve nevolje nestaju kada čovek dođe Bogu. Ipak jedno je sigurno - Božija pomoć je ono što je čoveku potrebno, pre svega za duševno zdravlje.

Luka 15:11-24 je jedan od najlepših tekstova u Novom zavetu. Priča o izgubljenom sinu koji je prokockao ne samo novac već i mnoge godine svog života. Njegov problem bi danas mnogi pokušali da reše raznim terapijama i antidepresivima. Ono što je on znao u dubini svoje duše, jeste ono što bi svi mi trebali da znamo. Stvarni problemi našeg života se rešavaju uvidom da nam je potreban povratak Bogu. On je ustao i nije otišao psihijatru, kao što ni Ana to nije uradila, već otišao ravno svom Ocu! Cela priča je ilustracija čovekove potrebe da se vrati nebeskom Ocu i Božije goruće spremnosti da nas primi kao svoju decu.

A Ohozija pade kroz rešetku iz gornje sobe svoje u Samariji, i razbole se; pa posla poslanike i reče im: idite, pitajte Velzevula boga Akaronskoga hoću li ozdraviti od ove bolesti. Ali anđeo Gospodnji reče Iliji Tesvićaninu: ustani, iziđi na susret poslanicima cara Samarijskoga i reci im: eda li nema Boga u Izrailju, te idete da pitate Velzevula boga u Akaronu? A za to ovako veli Gospod: nećeš se dignuti s postelje na koju si legao, nego ćeš umrijeti... (2. Carevima 1:2-4)

Božije srce je tužno i isprovocirano kada vidi da imamo više poverenja u druga sredstva nego u Njega. Svakako da su doktori i medicina veliki blagoslov čovečanstvu. I to je Božiji dar čoveku. Sasvim je pogrešno odbaciti pomoć lekara i lekova. Ali, kada su u pitanju bolovi duše, pa čak i fizički bolovi kao u spomenutom tekstu, mi ljudi premalo računamo na Boga.

Ana je odabrala najbolju alternativu. Znala je da Bog može da joj pomogne.

Imao sam više puta priliku da molim za ljude koji nisu mogli da imaju decu iako su pokušali mnoge stvari. Nakon molitve zajedno sa njima Bog je učinio više puta čudo! Bog je Bog života i želja mu je da nas blagoslovi kada se Njemu okrenemo i u Njega pouzdamo.

POMOLI SE

Očigledno je da je Anina molitva bila iz dubine srca. Molitva osobe umorne od svega što joj se godinama događalo. Nije sakrivala ni bol ni žalost. Molitva iz srca otvara Nebo. Ana se nije stidela da kaže baš onako kako se osećala. Mi se ponekad bojimo da nas Bog neće slušati ako kažemo baš onako kako se osećamo. Bogu i tako ne možemo slagati, a nema ni potrebe da ulepšavamo stvari. Njemu nisu potrebne lepe, već iskrene molitve.

Molitva, delimično, i jeste izlivanje srca i potreba pred Bogom.

Molite - i daće vam se; tražite - i naći ćete; kucajte - i otvoriće vam se. Jer ko god moli, dobija; i ko traži, nalazi; i otvoriće se onom ko kuca, Koji bi od vas svome sinu, kad ga zamoli da mu da hleba, dao kamen? Ili mu, kad ga zamoli da mu da ribu, dao zmiju? Pa ako vi, iako ste zli, znate kako da dajete dobre darove svojoj deci, koliko će više vaš Otac, koji je na nebesima, dati dobre darove onima koji ga zamole. (Matej 7:7-11)

OBEĆANJE

I zavjetova se govoreći: Gospode nad vojskama! Ako pogledaš na muku sluškinje svoje, i opomeneš me se, i ne zaboraviš sluškinje svoje, nego daš sluškinji svojoj muško čedo, ja ću ga dati Gospodu dokle je god živ, i britva neće prijeći preko njegove glave. (1. Samuilova 1:11)

Ogromna potreba u kojoj se Ana nalazila, naterala je na ovaj korak - da Bogu da obećanje. Često su u teškim situacijama ljudi spremni da obećaju mnogo toga ako bi to izdejstvovalo pomoć koja im je potrebna. I deca i odrasli znaju da daju obećanja, radi ispunjenja želja koje imaju ili dobijanja potrebne pomoći. Time smatraju da će motivisati onoga od koga traže pomoć da deluje.

I zavjetova Jeftaj zavjet Gospodu i reče: ako mi daš sinove Amonove u ruke, što god izide na vrata iz kuće moje na susret meni, kad se vratim zdrav od sinova Amonovijeh, biće Gospodnje i prineću na žrtvu paljenicu. (Sudije 11:30-31)

Velika potreba i veliko obećanje. Ponekad ljudska obećanja budu nepromišljena i veća od ljudske mogućnosti da ih ispune. Važno je da se ona održe kada pomoć stigne.

A ja ću ti glasom zahvalnijem prineti žrtvu, ispuniti što sam zavjetovao; spasenje je u Gospoda. (Jona 2:10)

PRAVA REČ U PRAVO VREME

...i riječ u vrijeme - kako je dobra! (Priče 15:23)

Iskrenost je neophodna dimenzija molitve koja je mnogo puta izostavljena u našim crkvama, možda zbog straha da bude pogrešno shvaćena, kao što je i Anina iskrenost bila. Sveštenik koji je bio prisutan u Božijem hramu je prosudio sasvim pogrešno Anino ponašanje. On sam je već davno postao korumpiran i svoj sveštenički posao je radio iz navike i materijalnog interesa. Bio je bezosećajan za potrebe ljudi, prosuđujući ljude po spoljašnjosti. Nedostajalo mu je pastirsko srce, sposobnost da saoseća. Najamnik se nikada ne poistovećuje sa situacijom drugih. Tužno je što takvih sveštenika i danas previše ima.

Ipak kada mu je ona objasnila svoju situaciju kao da se trgao i počeo da radi onako kako jedan Božiji sluga treba da radi - razumeti, poistovetiti se sa potrebama drugih i pred Boga to saosećajno izneti. Tada je i izgovorio utešne reči, koje su Ani toliko pomogle.

Ilije uze opet reč i reče: Idi s mirom, a Bog Izrailjev da ti usliši molitvu koju si ga molila. Ona reče: Neka sluškinja tvoja nađe milost pred očima tvojim! I žena otide. Ona jede, i lice joj ne beše više kao pre. (1. Samuilova 1:17-18)

Jednostavna reč, puna ohrabrenja. Od sluge Božijega se takva reč očekuje jer on zna da je Bog za čoveka, a ne protiv njega. U našim crkvama danas postoji velika potreba za ljudima sa takvim darom. Biblija zato i govori da treba da čeznemo za darom proroštva, da bi bili jedni drugima na utehu, ohrabrenje i izgradnju.

Sećam se jedne od najtežih nedelja u mom životu. Počeo sam jasno da uviđam slabosti u svom načinu ponašanja prema deci. Osećao sam se kao najlošiji otac na svetu. Imao sam osećaj da sam uništio živote dece svojim ponašanjem prema njima. Neki prijatelji su me pozvali baš te nedelje da idemo na jednu konferenciju. Nisam imao volje ni da živim, a kamoli da idem na konferenciju. Ipak, otišao sam. Propovednik je završio propoved i odmah nakon toga zamolio me da ustanem. Rekao je da mu je Bog pokazao neke stvari i da želi to da mi kaže. Nikada se ranije nismo videli, niti je on znao išta o meni. Poruka je bila tačno za moju situaciji. Onda usred poruke je došla reč: "I što se tvoje dece tiče..." I pre nego sam čuo išta dalje, zaplakao sam se i nemoćno kleknuo. Znao sam u dubini duše da me Bog neće osuditi, nego ohrabriti. On je dobar Otac i ne šalje proročku reč da nas osudi i posrami. U poruci je Gospod dalje rekao da će On uraditi dobre stvari u mojoj porodici i životima moje dece. Ohrabrenje koje sam time dobio je bilo ogromno. Takva reč mi je trebala u momentima kada sam se borio sa svojom slabošću i nemoći da budem onakav otac kakav želim.

Dar proroštva je važan dar za Crkvu Isusa Hrista. Ljudi odlaze vračarima i vračarama da čuju nešto i time se izlažu duhu laži i prokletstva koji stoji iza vračarstva.

Kada Bog vidi sa čim se borimo i da čeznemo da se promenimo, onda nam nikada ne šalje poruke osuđivanja. Mnogi, naročito mladi i neiskusni hrišćani, misle da je dar proroštva osuđujući. Jeste prema grehu, ali ne prema grešniku. Bogu je stalo do toga da nam oprosti i da nas rehabilituje, a ne da nas još više osudi.

Na jednom bogosluženju pozvao sam ljude da ustanu u slučaju da su imali potrebe za molitvu. Neki su ustali, ali sam zapazio dvojicu koji su sedeli a ja sam osećao da ih nešto tišti. Otišao sam i pomolio se i za njih. Bog mi je dao reči ohrabrenja naročito za jednog od njih. Posle izvesnog vremena doznao sam da je taj čovek, koji je na bogosluženje došao iz jednog drugog grada, rekao Bogu da ako ga Bog ne ohrabri ovog puta, onda više neće živeti sa Bogom, jer više nije imao snage. Bog je video njegovu potrebu iako on to nije hteo da pokaže, Duh Sveti je dao reči koje su baš njemu bile potrebne i time ga ojačao da ide dalje sa Bogom.

Jednom drugom prilikom sam ugledao čoveka koji je sedeo na bogosluženju. Duh Sveti mi je pokazao da trebam da odem da molim za njega. Iako nisam ništa određeno dobio od Gospoda krenuo sam ka osobi. Dok sam išao Gospod mi je rekao da mu kažem da je On sa njim svaki trenutak njegovog života i da vidi svaki korak koji on preduzima. Posle bogosluženja me je ta osoba, koju ranije nikada nisam sreo, zvala i rekla mi ovako: "Pre nego si došao da moliš za mene, ja sam rekao Bogu - Bože, da li Ti mene uopšte vidiš, da li si me zaboravio?" Jednostavna reč, puna ohrabrenja i potvrde za osobu koju je sumnja napala u pogledu Božije brige za nju.

Mnogo je ovakvih primera koji govore o Božijoj velikoj želji da svoju decu ohrabri, obnovi i ojača. Kada Bog pošalje svoju proročku reč onda ta reč ima snagu da slomi malodušnost i silu ropstva u kojoj se nalazimo.

Ova dimenzija naše rehabilitacije je Božiji deo posla. Božija pisana i proročki izgovorena reč ima značajnu ulogu u ovakvim situacijama. Cilj je da slomi silu kompleksa ili bilo kakvog drugog ropstva u kome se nalazimo. Takva reč uliva nadu za promenu. Ana je doživela nešto u svom srcu, nešto što je imalo vlast nad njenim osećanjima sada je bilo slomljeno. Otišla je iz Božijeg hrama ohrabrena i sa novom nadom. Cela njena rehabilitacija nije time bila upotpunjena, ali je put za to bio otvoren. A to je vrlo važno u procesu obnove.

SARADNJA

Obnova nije samo Božiji rad. Da bi se upotpunilo ono za čim čeznemo i što Bog želi da učini u našim životima, važno je da sarađujemo sa onim što Bog radi u našoj situaciji. Ana je prihvatila reč koju je Ilije izgovorio kao ohrabrenje od Gospoda! Vera u takvim situacijama ima svoju važnu ulogu. Nekada ljudi misle - pa ako je Bog rekao On će to i uraditi. Istina je, Bog može, ali je naš deo isto važan u procesu obnove naše osobe.

Sutradan uraniše i pošto se pokloniše pred Gospodom, vratiše se i dođoše kući u svoju Ramu. Elkana pozna Anu, ženu svoju, i Gospod se opomenu nje. U toku godine Ana zatrudne i rodi sina i nadenu mu ime Samuilo, jer, reče, isprosih ga u Gospoda. (1. Samuilova 1:19-20)

Ana je sigurno posle svih godina braka i nemogućnosti da zatrudni imala posebno teška osećanja u vezi seksualnog života sa svojim mužem. Ono što je Bog dao kao dar za uživanje i rađanje dece postalo je veliko opterećenje za Anu. Stalno progonjena osećanjem da do željenog začeća ne može doći. Posle ove posete Božijem hramu, Aninog okretanja samom Bogu i Ilijeve izgovorene reči ohrabrenja da će joj Bog dati ono za šta je molila, nešto se dogodilo u njenoj duši. Prilikom sledećeg odnosa sa mužem, verujem da je Ana bila u drugačijem psihičkom stanju nego ranije. Božiji mir je zamenio frustraciju, pouzdanje u Boga je odagnalo teror misli o novom neuspehu. Tekst kaže da se "Gospod opomenuo Ane!"

Mnogi bračni parovi imaju problema u ovoj oblasti bračnog života. U hrišćanskim krugovima je nekako neduhovno razgovarati o seksu. To je za crkve "zabranjena tema". Samo zato što je neko hrišćanin ne znači da sve besprekorno funkcioniše u svim oblastima života. Još veća tragedija je misliti da je neduhovno moliti za seksualne probleme. Ako je seks Božiji dar čoveku, vitalni deo ljubavi između muškarca i žene, onda je veoma važno da i ta oblast braka bude blagoslovena i da dobro funkcioniše. Ako je tako, onda nije ništa nenormalno zajednički moliti za to kada se pojave problemi. Božiji blagoslov pravi veliku razliku u svim životnim oblastima.

U oblastima u kojima se čovek bori sa osećanjem nedovoljnosti, kompleksom niže vrednosti, svezanošću strahom i drugim neželjenim, negativnim osećanjima o sebi, Bog želi da nas obnovi, rehabilituje i isceli. Verom u obećanja Njegove Reči i saradnjom sa Božijim radom u nama, proces obnove se sve više upotpunjava u našim životima. Dan je došao kada je Ana ugledala dete koje je toliko želela. Dete Anine rehabilitacije! Dete koje je bilo plod procesa Božije rehabilitacije u Aninom životu. Anino osećanje bezvrednosti i nefunkcionalnosti je bilo isceljeno. Bog je učinio ono što ljudima nije bilo moguće, ali Ana je svojom verom u Božiju Reč i svojom saradnjom, doživela da je sa Bogom sve moguće.

Njezin muž Elkana pođe zatim sa svim domom svojim da prinese godišnju žrtvu Gospodu i da ispuni svoj zavet. Ali Ana ne pođe, i reče mužu svome: Kad odbijem dete od sise, tada ću ga odvesti da izađe pred Gospoda i ostane onde do veka. Elkana, muž njezin, reče joj: Čini kako znaš, čekaj dok ga ne odbiješ od sise. I Gospod neka ispuni reč svoju! I žena osta i podoji sina svoga dokle ga ne odbi od sise. (1. Samuilova 1:21-24)

Anin način ophođenja sa detetom ima mnogo mudrosti koja je potrebna kada je u pitanju proces obnove naše ličnosti. Verujem da u tom procesu postoji momenat Božije intervencije koja ponekad može biti silna i dramatična. Bog, kao što smo rekli, kroz svoju Reč i preko molitve, može da dotakne naše unutrašnje rane i prekine negativni razvoj u našim životima. Ipak, potpuno isceljenje zna biti i dug proces. Da bi se usudili raditi nešto što godinama nismo mogli ili smeli, ponekad uzme i više od jednog doživljaja. "Dete isceljenja, rehabilitacije" naše ličnosti treba isto da raste da bi moglo dovoljno jako da zakorači u život, što ranije nije bilo moguće. Ako je slomljena noga u gipsu, nakon skidanja gipsa niko ne ide odmah da igra fudbal. Potrebno je vreme za potpuno rehabilitovanje i ojačavanje. Tako je i sa "unutrašnjim prelomima" Ako neko pati od straha da govori pred ljudima i potraži pomoć od Boga, nije mudro takvoj osobi reći da posle molitve, ili Božije poruke ohrabrenja u toj oblasti, odmah ode i govori pred hiljadu ljudi. Krenuti "dečijim koracima" u tom pravcu bolje je nego iskušati slabe noge velikim koracima. Ana je mudro odlučila da Samuela da Gospodu kada odraste i bude nezavisan od majčine stalne pomoći. Tako i mi treba da imamo strpljenja sa sobom i svojim isceljenjem i obnovom. Svako čudo se ne događa preko noći. Ali, saradnja sa Bogom sigurno neće ostati bez rezultata.

Anina odluka da dete, svoju rehabilitaciju, da Bogu jeste ujedno i poruka svima nama. Božije smo stvorenje, Božija smo svojina i zato Njegov rad obnove u nama treba da služi Božijoj svrsi sa svakim od nas. Spasenje koje nam Bog daje u Isusu Hristu, jeste proces obnove Božije zamisli sa svakim od nas. Rehabilitacija je povratak osećanja vrednosti kao Božijeg stvorenja i pronalaženja svog mesta i svoje uloge u ovom svetu. Što se više predajemo Božijem načinu rehabilitovanja naše ličnosti sve ćemo više doživljavati mir i zadovoljstvo sa onim što jesmo i onim darovima koji su nam dati. Sve ćemo se više osećati "kao riba u vodi", zadovoljni baš sa onom ličnošću koju imamo i ulogom koja nam je određena darovima koji su nam dati. Naša ličnost je Božiji dar svetu. Tu leži specifičnost uloge i vrednost svake osobe na ovom svetu. Zato Božija rehabilitacija ne uključuje promenu ličnosti, već isceljenje, obnovu naše ličnosti i sazrevanje u onome što je Bog zamislio za nas od samog početka.

Ana je doživela ono što svako od nas treba i može da doživi - potpunu rehabilitaciju, na Božiji način, Božijim sredstvima. To jeste i jedini pravi način, jer čovek je Božije stvorenje. Svi pokušaji koji isključuju Boga su surogati kojima čovečanstvo bez Boga želi da postigne ono što je samo u Božijoj moći.

Svi vi koji ste žedni, dođite na vodu pa i koji novca nemate! Dođite, kupujte i jedite, dođite, kupujte vina i mleka bez novca, i bez plate. Što srebro merite za ono što hrane ne daje? Što trud svoj dajete za ono što ne siti? Slušajte me zato, i ješćete što je dobro, i duša će se vaša sočnih jela nasladiti. (Isaija 55:1-2)

Kolika sredstva čovek troši da bi pomogao sebi da se oseća vrednijim nego što se oseća u ovom nemilosrdnom sistemu vrednovanja kojeg je svet bez Boga stvorio? Koliko koristi od toga čovek ima? Ako Stvoritelj postoji onda su najbolja sredstva kod Njega. Zato vredi uraditi isto što i Ana, otići Bogu za pomoć!