• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Borba sa strahom od srama je sama srž čovekove bore za povratak na ono što je padom u greh izgubio - osećanje vrednosti i dostojanstva. Isus je svojim načinom ophođenja sa ljudima i odnosom prema sistemu svog vremena pokazao da je moguće živeti bez ropstva vrednovanjima koja se nameću od strane drugih. Svojim odnosom sa nebeskim Ocem, pouzdanjem u Boga i rešenošću da Njemu ugađa više nego ljudskim očekivanjima, Isus je pokazao da je ljudima moguće da žive u slobodi koju je Bog namenio svakom čoveku. Biblijski doživljaj nanovog rođenja je prelazak iz ropstva grehu i nemoći da se otrgnemo od straha da ćemo biti posramljeni. Bog nam kroz pokajanje i obraćenje Njemu daje Pomoćnika, Duha Svetoga.

Jer, Bog nam nije dao duha plašljivosti, nego sile, ljubavi i razboritosti. Stoga nemoj da se stidiš svedočanstva o našem Gospodu, ni mene, njegovog sužnja... (2. Timoteju 1:7-8)

Prisustvom Duha Svetoga u nama imamo mogućnost i snagu da slomimo strah od srama i njegovu vlast nad mislima i osećanjima i prihvatimo Božiji način obnove, ne plašeći se da ćemo biti u podređenom položaju u odnosu na okolinu.

Ne stidim se, naime evanđelja, jer ono je Božija sila za spasenje svakome ko veruje... (Rimljanima 1:16)

Govoriću o otkrivenjima tvojim pred carevima, i neću se stideti. (Psalam 119:46)

Prilikom jednog putovanja avionom, jedna vrlo otmena gospođa sela je pored mene, Moja je želja, ako me Bog tako vodi, da svedočim ljudima o Njegovoj ljubavi za njih. Razgovor je počeo između nas i saznao sam da je pisac i da se bavi problematikom komunikacije među različitim kulturama. Elegantno obučena, sa dobrim poslom, zvučnom titulom, odisala je samopuzdanjem. I tu, pored nje sedim ja. Malo me je zapljusnuo talas inferiornosti, i pomislio sam - ne daj Bože da me pita čime se ja bavim. Skoro da sam, hteo da kažem, ako me upita da sam religiozni savetnik, jer bi to zvučalo bar malo bolje od ove ne baš tako poznate titule - pastor. I, svakako, baš to pitanje je usledilo, kao i moj odgovor da radim u crkvi kao pastor. Sledila je i njena reakcija, koja me je ne malo iznenadila. Rekla je: "Kada sam ušla u avion i tražila pogledom svoje mesto, ugledala sam tebe i u tvojim očima primetila nešto što mi je reklo da ti imaš nešto što meni u životu nedostaje".

Neki spoljašnji uticaji su za momenat hteli da mi oduzmu hrabrost da govorim o Bogu u kojeg verujem. Strah da ću se postideti je hteo da me sveže da se ne bih usudio da govorim o Bogu. Mnogo puta se zadovoljimo ćutanjem, naročito ako ocenimo da smo na neki način, ljudski govoreći, u podređenom položaju. U takvim momentima nam Duh Sveti dolazi u pomoć da slomimo ono što nam se želi nametnuti - strah da ćemo biti posramljeni!

Za vreme boravka u jednom hotelu, ušavši u salu za doručak, zatekao sam samo jednog gospodina. Pozdravio sam ga i saznao da je sa Novog Zelanda, i da je u Švedskoj zbog nekih naučnih ispitivanja koja imaju veze sa starošću naše planete. Tokom razgovora, dolazi i njegovo pitanje o mojoj profesiji. Kada sam spomenuo zbog čega sam u tom gradu i čime se bavim, usledio je lak osmeh i komentar koji mi je jasno dao do znanja da kaskam za njim u svom shvatanju sveta i života. To je zastarela teorija koju sam i ja slušao kada sam išao u nedeljnu školu, ali sam je davno ostavio kao naivnu, bilo je otprilike ono što je rekao.

U sebi sam se molio i pitao Gospoda kako da mu svedočim. Osetio sam da mi je Duh Sveti rekao da ne vredi ništa argumentovati, već da mu ispričam o mom susretu sa uskrslim Hristom i kako sam doživeo nanovo rođenje. To sam i uradio, sa punim poštovanjem prema njemu i njegovom shvatanju života. Posle tih par minuta mog svedočanstva nastao je tajac i sa njegove strane nije više bilo argumenata, osim onog klasičnog komentara za kraj - "Pa, dobro, za tebe je to dobro!"

Neću se stideti pred carevima, govoriću o Tvojim svedočanstvima!

Sve što nas Bog više obnavlja snagom svoje Reči, sve veću hrabrost imamo da o Njemu svima, svuda i u svakoj situaciji govorimo. Bez obzira na sve perverznosti i izopačenosti tokom istorije, nažalost ništa manje ni u našim danima kojima je crkva uzrok, Bog, Isus Hristos je još uvek jedina osoba koje se čovek nikada ne treba i ne mora stideti! Užasne se stvari rade u Božije ime, ali Bog nije time uznemiren. On je još uvek sveti Bog, pun ljubavi za čoveka i mržnje prema grehu koji zarobljava čoveka. Još uvek je, i uvek će biti, osoba sa kojom se oni koji ga srcem poznaju, uvek mogu ponositi bez da se plaše da će biti osramoćeni!

Kao što je zapisano: "Evo, postavljam na Sionu kamen spoticanja i stenu sablazni i ko u njega veruje, neće se postideti" (Rimljanima 9:33)

Ugaoni kamen istorije je Isus Hristos! Jedini temelj vredan da se na Njemu bilo šta drugo gradi. Niko ko se u Njega uzda neće se postideti. Zbog onoga što je On učinio za čoveka na krstu, zbog pobede nad smrću svojim uskrsnućem iz mrtvih, mi možemo da slomimo vlast srama u pogledu naših neslavnih dela u prošlosti. Jer, ako Njemu dođemo, nećemo biti odgurnuti, već prihvaćeni.

Ako molimo za oproštaj, nećemo biti osuđeni već oslobođeni od greha i svakog srama iz prošlosti.

Ne pominjite što je prije bilo i ne mislite o strarijem stvarima. Evo ja ću učiniti novo, odmah će nastati; nećete li ga poznati? Još ću načiniti u pustinji put, rijeke u suhoj zemlji. (Isaija 43:18-19)

Jahve, Bog tvoj, u sredini je tvojoj, silni spasitelj! On će se radovati u tebi pun veselja, obnovit će ti svoju ljubav, kliktat će nad tobom radosno kao u dan svečani Odvratio sam od tebe nevolju da na sebi više ne nosiš sramotu. (Sofonija 3:17-18)

BOG SE NAS NE STIDI

Još jedan ohrabrujući momenat i podsticaj da se ne trebamo stideti Boga jeste činjenica da se On ne stidi nikoga od nas, koji smo Njegova deca.

Ali, oni su čeznuli za boljom, tojest nebeskom otadžbinom. Zato se Bog ne stidi da se zove njihov Bog jer im je pripremio Grad. (Jevrejima 11:16)

Kakva misao - Bog na svakoga od nas, koji smo svoje pouzdanje stavili u Isusa Hrista, gleda sa ponosom. Kao da kaže celom svetu - "To je moje dete koje volim. Ponosan sam na decu moju!" On, koji zna koliko smo nesavršeni i koliko puta pogrešimo i učinimo stvari koje nisu na slavu Njegovom imenu, ipak se ne stidi da nas zove svojom decom. Mnogi se roditelji odreknu dece kada pošteno zabrljaju, ali Božije obećanje je silno:

Ali Sion reče: ostavi me Gospod, i zaboravi me Gospod. Može li žena zaboraviti porod svoj da se ne smiluje na čedo utrobe svoje? A da bi ga i zaboravila, ja neću zaboraviti tebe. Gle na dlanovima sam te izrezao, zidovi su tvoji jednako preda mnom. (Isaija 49:14-16)

Silno Božije obećanje Jerusalimu, izraelskom narodu, tebi i meni! Obećanje vernog Boga, koji nikada ne laže i ima snagu ispuniti sve što je obećao. Taj se Bog ne stidi nas i rekao je da nas nikada neće ostaviti niti razočarati, (Jevrejima 13:5).

ZDRAV - POZITIVAN STID

Sram o kome smo do sada govorili je destruktivan i ne dolazi od Boga. Ali, ima situacija kada je sram pozitivan momenat i deo nečega što je ugodno Bogu. Karakteristično za razvoj u svetu u ovom vremenu jeste upravo bestidnost i besramnost. Ono što je samo pre nekoliko decenija bilo užasno i sramotno da se kaže i uradi pred drugima, danas se smatra opravdanim i delom slobode koju čovek smatra prikladnom.

Nemajte udela u jalovim delima tame, nego ih radije razobličavajte. Jer sramno je čak i govoriti o onom što oni potajno čine. (Efescima 5:11-12)

Njihov kraj je propast, njihov bog je trbuh, njihova slava je u njihovoj sramoti, oni misle samo na zemaljsko. (Filipljanima 3:19)

Međutim, sram može biti i deo procesa, koji nas može dovesti bliže Bogu, deo potrebne promene u našem životu.

Vratite se, sinovi odmetnici, i iscijeliću odmete vaše. Evo, mi idemo k tebi, jer si ti Gospod Bog naš. Doista zaludu su humovi, mnoštvo gora; doista, u Gospodu je Bogu našem spasenje Izraelovo. Jer ta sramota proždrije trud otaca naših od djetinstva našega, ovce njihove i goveda njihova, sinove njihove i kćeri njihove. Ležimo u sramoti svojoj i pokriva nas rug naš; jer Gospodu Bogu svojemu griješismo mi i oci naši od djetinjstva svojega do danas, i ne slušasmo glasa Gospoda Boga svojega. (Jeremija 3:22-25)

Ovaj je sram posledica razumevanja naroda da su protiv Božije volje živeli i radili. Taj je sram odraz njihovog pokajničkog srca i obraćenja Bogu od svih svojih zlih dela. Taj sram je posledica poznavanja istine i ponašanja koje je suprotno tom znanju. Ovakav sram je dokaz da im srca još nisu otvrdnula, da im savest još nije okorela. Drugim rečima, dokaz da duhovno još nisu bili mrtvi. Kada čovek počne raditi stvari koje su sramne a da ne oseća stid zbog toga, onda je takav čovek na putu da duhovno umre i propadne.

Apostol Pavle upozorava vernike da ne dozvole takvom procesu da se razvije u njihovom životu.

Zar ne znate da ste Božiji hram i da Božiji Duh prebiva u vama? Ako neko razara Božiji hram, i njega će razoriti Bog, jer je Božiji hram svet, a to ste vi. (1. Korinćanima 3:16-17)

Novi zavet, prevod Kenneth S. Wuest-a kaže ovako:

"Zar ne znate da ste svi vi Božije unutrašnje svetište i da Duh Božiji pravi dom svoj u vama? Ako, kao što je slučaj, bilo ko moralno korumpira (uprlja) Božije unutrašnje svetište, tu će osobu Bog dovesti do razrušenosti, jer je unutrašnje Božije svetište sveto, od koga ste vi sveti karakter"

Znači radi se o karakteru sačuvanom od korupcije. U našem se vremenu dosta govori o korupciji u društvu. Sve počinje korupcijom u našim srcima. Društvo ne može biti korumpirano bez da ljudi besramno rade stvari za koje Božije zapovesti kažu da su sramne i pogrešne. Zato, hvala Bogu, ako u nama još uvek postoji sposobnost osećanja srama kada činimo pogrešne stvari.

Ovo ne stoji u suprotnosti sa onim što smo do sada rekli. Ova vrsta srama je čoveku na oslobođenje, dok gore spomenuti sram vodi u ropstvo i degradaciju.

Sine čovječji, pokaži domu Izraelovu ovaj Dom, da se posrame sa svojih bezakonja. Neka mu izmjere razmjere. Ako se posrame zbog svega što učiniše, opiši im Dom i njegove razmjere... (Jezekilj 43:10-11)

Osećanje srama, kao konkretnog dokaza pokajanja, je bio uslov da Bog nastavi da govori izraelskom narodu o svom domu. Bez toga nema daljeg otkrivenja. Isti je slučaj sa našim životima. Ako ne doživimo naše duhovno stanje kao nedovoljno u poređenju sa onim što Bog kaže da može biti, kako bi trebalo biti, onda se u srcu neće ni roditi želja da se opet obratimo Bogu. Uloga proroka je i bila da opiše šta Bog želi, zatim da opiše stanje naroda, i da narod na to reaguje pokajničkim srcem i vrati se Bogu kada vidi i shvati koliko je daleko otišao od Boga.

Ono što snađe osobu, narod i zemlju, često puta bude sredstvo koje Bog želi da upotrebi da progovori toj osobi, zemlji i narodu. Ako se takve opomene odbacuju i osoba i narod uvek nađu krivca u nečemu i nekom drugom, a za svoj stav uvek imaju objašnjenje i opravdanje, onda je velika opasnost da ceo narod ogugla na Božije pokušaje da im progovori i time ih vrati k sebi.

I za to vam ja dadoh da su vam čisti zubi po svijem gradovima vašim i da nema hljeba nigde po svijem mjestima vašim; ali se ne obratiste k meni, govori Gospod. A ja vam ustegoh dažd... ipak se ne obratiste k meni, govori Gospod. Bih vas sušom i medljikom, gusenice izjedoše obilje u vrtovima vašim i u vinogradima vašim... ipak se ne obratiste k meni, govori Gospod. Poslah u vas pomor... pobih mačem mladiće vaše... Ipak se ne obratiste k meni, govori Gospod. Zatirah vas kao što gospod zatr Sodom i Gomor, i bijaste kao glavnja istrgnuta iz ognja; ipak se ne obratiste k meni, govori Gospod. (Amos 4:6-11)

Ovo je ono što se dogodi osobi, narodu i zemlji koja izgubi strah Gospodnji i osećanje srama za svoja sramotna dela i ne obrati se Bogu. To je opasnost u koju svako od nas može da upadne zbog ponosa. Apostol Pavle piše crkvi u Korintu:

Uopšte se čuje da među vama vlada blud, i to takav blud kakvog nema ni među paganima; da neko ima ženu svog oca! A vi ste nadmeni! Bolje bi bilo da ste se ražalostili... (1. Korinćanima 5:1-2)

Doživeti sram zbog onoga što sam učinio, čak i kada znam da mi je oprošteno, je pozitivan znak. To je znak da čovek ne uzima Božije oproštenje olako i samo po sebi jasno. Greške koje su nam oproštene ne treba da postoje u našim sećanjima ni u kakvom drugom smislu osim kao podsetnici na našu ličnu nesposobnost da se uvek ispravno ponašamo, kako bi onda i drugima ukazivali na milost koja je i nama ukazana.