7. Sila srama
Pitanje koje se nameće posle razmišljanja o ova dva sistema vrednovanja, jeste zbog čega je i nama hrišćanima teško da se odlučimo za Božiji način? Svakako, niko od nas nije anđeo samo zato što smo prihvatili Božiji dar oproštenja i spasenje. Niko od nas nije toliko savršen da bi sve radio na onaj način koji Biblija opisuje i koji ustvari i prepoznajemo kao ispravan i za dušu zadovoljavajući.
Takođe želim da naglasim da ne govorimo o asketizmu, niti o nekom "amiškom" stilu života koji bi zahtevao da živimo spartanski do mere koja nije neophodna u datim okolnostima. S druge strane trebamo i na to biti spremni, kao što je i apostol Pavle bio, kada kaže da je naučio živeti i u izobilju i u nemaštini, (Filipljanima 4:12).
Jedan od glavnih razloga zbog kojeg se tako često i mi hrišćani damo u "hajku na ispraznost" jeste strah od toga da ćemo se posramiti u poređenju sa drugima! Svet u kome živimo je stvorio takav sistem i niko od nas ne želi da izgleda gore, niti da bude gori od drugih. Strah od srama je moćno oružje koje mnoge od nas odvede u tu hajku iako u dubini duše to ne želimo i čeznemo za onim što znamo da ima veću vrednost.
Odakle sram i zašto strah od posramljenosti ima takvog uticaja na ljude? Kao i za mnoge druge uzroke za probleme čovečanstva, i uzrok ovome treba tražiti u tekstovima koji opisuju početak stvorenja.
A Gospod Bog viknu Adama i reče mu: gde si? A on reče: čuh glas tvoj u vrtu, pa se poplaših, jer sam go, te se sakrih. A Bog reče: ko ti kaza da si go? (1. Mojsijeva 3:9-11)
Ovo je prvi razgovor između Boga i Adama posle čovekovog pada u greh. Sve do tada su se čovek i Bog družili u raju, i Adam i Eva su bili isti kao i u ovom trenutku - goli. Bog ih je takve stvorio i u tome nije bilo nikakvog srama. Davno bi ih Bog obukao, ili im dao do znanja da ne može da ih gleda gole (iako ih je takve stvorio?!) da mu je to smetalo. Verovatno bi i Adam i Eva sami shvatili da nije pristojno da tako budu jedno pred drugim, i još manje pred Bogom. Ali, očigledno da to što su goli pre ovog trenutka nije ni za koga bio problem! Zašto je onda odjednom postao problem?
Objašnjenje za to bilo je u pitanju koje je Bog postavio Adamu - "ko ti kaza da si go?" Samo to pitanje ima i odgovor u sebi. Pošto Bog pita, znači da im nije On to rekao. Jedno drugom nisu rekli. Ko im je onda rekao? Postojala je još samo jedna osoba - đavo! I on im je i rekao, jer jedini je on mogao da nešto tako jednostavno i čisto okrene u osećanje srama. Prvo ih je prevario da zgreše i prihvate njegovu laž o drugoj mogućnosti za život, i onda ih je odmah osudio da ne izgledaju kako treba. Šaljivo rečeno mogli bismo reći da ga je za to podmitila tekstilna industrija, jer isti način i danas koriste mnoge modne kuće. U Božijoj osobi, niti u Njegovoj blizini nema mesta sramu. Sram je jedna od mnogih posledica greha. I od tog vremena jedno od najjačeg oružja koje đavo (i pali čovek) koristi da bi ljude zaveo na svoj put.
Komunizam je takođe koristio istu metodu govoreći da je vera u Boga samo za stare i glupe! Danas je taj stav još uvek prisutan u svetu, ne samo u ateističkim društvima, već svuda. Naročito kada je u pitanju vera koja nije samo formalni deo tradicije, nacionalnosti ili nekog drugog sistema, već živa vera u živog Boga, koja je ljudima promenila život i dala smisao. Mnoge pogrdne reči se upotrebljavaju za takve ljude kako bi se osramili zato što štrče među drugima koji su "normalni".
Sećam se svojih školskih dana, kada je bilo sramota priznati da veruješ u Boga. U tim godinama sam često sa mamom, i drugim članovima porodice, odlazio u Nazarensku skupštinu (crkvu). Mnogo puta sam osećao stid kada bih nedeljom prolazio pored prijatelja koji su znali da idem tamo. U školi nisam smeo da kažem da verujem u Boga, jer "gospodin Darvin je davno dokazao da su to samo zatucanosti". To što je Darvin sam na kraju života priznao da ne veruje u teoriju evolucije, to ateiste nikada nije zanimalo! Da je Volter, jedan od najžešćih protivnika Boga, na samrtnoj postelji rekao: "Đavo me je stvarno prevario", i to ateistima nije interesantno. Malo kome je poznato da je Volter izjavio da će za 100 godina hrišćanstvo kao religija nestati. Uprkos toj izjavi posle nepunih 100 godina u njegovoj kući u Ženevi je otvoreno Biblijsko društvo. Ironično, ali na njegovim štamparskim presama štampale su se Biblije! To može biti samo jedna slučajnost. Bog se valjda ne šali sa tako ozbiljnim filozofima i naučnicima?!
Sećam se pismenog zadatka u školi kada je tema bila - "Ljudi koji su promenili svet". Iako, još nisam bio hrišćanin u biblijskom smislu reči, ipak sam odlučio da pišem o Isusu Hristu. Svakako, njegovo ime nisam niti smeo, niti mogao u to vreme spomenuti, tako sam ceo pismeni napisao bez da sam spomenuo to ime. Kada je došao dan da dobijemo ocene moj pismeni zadatak je ostao neocenjen, Pred celim razredom sam trebao objasniti o kome ja to pišem. Ne sećam se svih detalja, niti nekog posebnog osećanja srama, ali je situacija ipak bila neobična. Iako nisam spominjao ime svima je očigledno bilo jasno o kome i o čemu se radilo. Komentari su bili interesantni, ali ne baš pozitivni. Većinom obojeni predrasudama koje je društvo stvorilo o onima koji veruju u Boga.
Zašto je baš Bog bio tako kontraverzan. Da je neko pisao o nekoj rok zvezdi, ili "marsovcima", bilo bi u svakom slučaju interesantno i u okviru poštovanja drugih. Niko se ne bi osećao sramotno zbog takvih tema. Ali, pisati o Bogu, to je već bilo izvan prihvatljivog, i zato je bilo izloženo napadu srama.
Danas je malo drugačije, ali je još uvek čudno verovati na način koji prelazi granice onog što okolina definiše kao normalno - to je fanatizam, pripada opasnim sektama, nenaučno. Neverovatno je koliko se ljudi, u ime nauke, sociologije ili nečeg trećeg, znaju izjašnjavati i tvrditi o nečemu što niti dovoljno poznaju, niti su istražili stvar na objektivan način. Što je najinteresantnije - nikada nisu ni doživeli, niti se usudili da daju šansu tome što napadaju. Ali, bez obzira na sve to znaju da izjavljuju o onima koji veruju u Boga stvari koje nedvosmisleno stavljaju veo srama na opredeljenje tih ljudi.
Pre dosta godina na putu iz Londona za Kopenhagen započeo sam razgovor sa gospođom koja je bila profesorica na univerzitetu u švedskom gradu Lundu. Prilikom razgovora o našim životnim opredeljenjima spomenuo sam čime se bavim i na to zapazio njeno očigledno iznenađenje. Njen komentar na moju veru u Boga bio je interesantan. Puna samopouzdanja, i sa dozom očiglednog omalovažavanja mog zastarelog životnog razmišljanja, rekla je: "Ah, pa to smo odavno dokazali da ne postoji i naučno objasnili kako se sve dogodilo!"
U tom momentu sudar dva sistema je bio očigledan. Osoba koja je usput i sama spomenula da je tradicionalna vernica, ipak je smatrala da je moje životno shvatanje "nenaučno", samim tim naivno i pomalo sramno. Zamolio sam je da mi odgovori na dva veoma jednostavna pitanja i rekao da ako mi da odgovore koji mi daju bolju životnu alternativu, da sam spreman promeniti mišljenje, jer ne želim da živim u zabludi. Život je prekratak da bi se proživeo na temelju koji je toliko nesiguran kao što je to laž. Pitanja su bila detinjasta - odakle je prva materija i odakle svi ti perfektni uslovi da se razvije u takav fantastičan svet? Na moja pitanja sam primio veoma dubok, naučni odgovor - "Ah, pa te stvari su same po sebi jasne u našem razmišljanju. Od njih krećemo iako ih nikada nećemo moći objasniti!"
Gospođo, rekao sam joj, vi verujete u dve stvari koje nikada nećete objasniti, a ja samo u jednu. Opet sam ja u vašim očima vernik, a vi naučnik. Razgovor se na tome i završio. Rastali smo se i svako je nastavio živeti svoj život na onom blagoslovu koji mu njegovo verovanje, ubeđenje, pruža. Ja još čekam da mi neko ponudi bolje rešenje od ovoga koje mi je Isus Hristos dao. Iskreno govoreći, ako je vera u Isusa Hrista, kao živog Boga i Spasitelja, samo bajka - onda je to još uvek najbolja bajka u koju može da se veruje. Jer mir, radost i smisao koji čovek time dobija, ništa drugo nije u stanju čoveku da da.
Još jedno pitanje je na svom mestu u ovom kontekstu - zašto nije sramno verovati u Denikenova nagađanja, "naučne izmišljotine i basnoslovne cifre od stotine miliona i milijardi godina", koje su izraz čovekove nemoći da da preciznije i ubedljivije dokaze svojih hipoteza? Nije sramno biti tradicionalni vernik bilo koje veroispovesti, koji u jednom trenutku ispoveda svoju veru, a u drugom psuje ime Boga u kojeg veruje? Zbog čega je "tako sramno", ili zbog čega toliko smeta kada neko kaže da je doživeo Isusa Hrista i Njegovu uskrslu silu da promeni čovekov život? Odgovor bi možda mogao biti - zato što postoji đavo kome je stalo do toga da spreči ljude da se susretnu sa svojim Stvoriteljom koji im može oprostiti grehe i dati im život vredan življenja već ovde na zemlji, a i večni život.
Ipak, zbog straha od srama, mnogi se ne usuđuju da zakorače u tom pravcu! Mnogi od nas hrišćana, zbog straha od stida, ne smeju da priznaju da su Isusovi učenici.
Nerado se sećam, doživljaja iz svog života, kada sam autobusom išao iz Novog Sada u Suboticu. Stajao sam pored dve osobe srednjih godina, koje su malo zbog "veselog stanja", a malo i "iz navike", upotrebljavali vrlo ružne reči o Bogu i Isusovoj krvi. Maleni glas u srcu mi je govorio da im kažem da ne moraju baš tako ružiti ono što je za mnoge druge sveto. Drugi, snažniji glas glave ("razuma") mi je govorio - "Ćuti, šta ti ima da se mešaš u živote drugih. Ljudi će samo reći da si "religiozno napet", posramićeš se pred celim autobusom. Strah od toga da ću se postideti u toj situaciji je, na žalost, pobedio. Izašao sam iz autobusa s teškim osećanjem, ne zato što sam bio jedini koji je to mogao da im kaže, već zato što sam pao pod pretnjom straha od stida. Mnogi od nas rade mnoge stvari u životu samo da bi izbegli da se osramote.
Pre nekoliko godina smo se uselili u našu novu kuću. Kuća nije bila sasvim gotova i naročito tepih u trpezariji nije bio reprezentativan. U Švedskoj, kao i u mnogim drugim zemljama, ljudi ne žele da pokažu nešto sto nije baš lepo. Radije svi pokazujemo nove i lepe stvari. Jedan dan smo supruga i ja rekli da bi bilo lepo pozvati nove komšije na ručak i upoznati se malo više sa njima. Oboje volimo lepe stvari, ali ne moramo imati najlepše da bi bili sretni. Nama nije bilo tako strašno pozvati nekoga u kuću koja nije bila "tip top". Hteli smo da promenimo tepih, ali trenutno nismo imali finansijskih mogućnosti za to. Pošto oboje volimo da se družimo sa ljudima, smatrali smo da je bolje pozvati komšije sada nego li čekati dok sve ne bude sređeno u kući.
Nikada neću zaboraviti trenutak kada sam posle naše odluke da ih pozovemo pogledao tepih u trpezariji. Odjednom kao da je bio živo biće, tepih mi je počeo "govoriti" - pa zar misliš da zoveš komšije, vidi kako izgledam, samo će reći - tipično za strance, samo još kokoške fale u kuhinji. Osetio sam kako me strah od stida želi zarobiti i naterati da promenim odluku dok ne nabavimo nešto bolje. U tom momentu sam prepoznao odakle je ovo osećanje i pogledao u tepih i "odgovorio mu" - baš će oni po tebi gaziti, i tako si već star. Nećeš ti mene sprečiti da ugostim i pozovem ljude i kažem im o mom Isusu, da mi je On najvažniji! Ja i tako u Njega verujem, a ne "u tebe i tebi slično!"
Gosti su nam bili zajedno sa još jednim parom, njihovim i našim prijateljima. Posle posete su nam ti zajednički prijatelji ispričali kako su gosti bili iznenađeni životnom radošću koju su primetili u nama, "iako imaju tako jednostavnu kuću!"
Strah od stida je čovekov stari problem, jedan od prvih sa kojim se susreo nakon pada u greh. Ostaviti Božiju prisutnost, koja je puna ljubavi i milosti, i ući u svet bez Boga, jeste ući u sistem koji razara život, između ostalog stalnim strahom od stida i srama.
Sačuvaj dušu moju i izbavi me; ne daj da se osramotim, jer se u tebe uzdam. (Psalam 25:20)
Ukrijepi me po riječi svojoj i biću živ, i nemoj me osramotiti u nadanju mom. (Psalam 119:116)
Očigledno je da su i ljudi koji su poznati kao "heroji vere" imali trenutaka kada su se plašili da će ih pouzdanje u Boga dovesti do srama. Bićeš lošiji, ispašćeš glup, ismejan! To je glas iste zmije koja je šaputala Adamu i Evi da postoji nešto bolje i posle toga bila prva da im ukaže na njihovu sramotu. Osećanje stida i srama ne dolazi od Boga, ne onima koji se u Njega uzdaju, zato što je Bog onaj koji ljubi i oprašta.
NAPADNUTA LJUDSKA LIČNOST
Sram je deo celokupnog destruktivnog sistema vrednovanja palog čoveka. Napada ljudsku ličnost na način koji degradira (omalovažava) samu srž ljudskog integriteta, ljudskog dostojanstva, a to je čovekovo božansko poreklo, u smislu da nas je Bog stvorio i da smo stvoreni na Njegovu sliku. Sotonina namera je bila od samog početka da opogani i uprlja ono što je Bog stvorio, što je sveto jer je Božije delo. Čovek kao vrhunac Božijeg stvorenja je zbog toga na prvom mestu tih napada. Zato je naša ličnost i njeno dostojanstvo uvek napadnuto sramom.
STIDETI SE SEBE
Zvuči čudno, ali upravo je to ono što nam se svakodnevno pokušava nametnuti u svetu u kojem živimo. Zbog načina vrednovanja, ljudi lako mogu da se osećaju manje vrednim ako su iz zemlje koja nije popularna, koja nije iz grupe zemalja koje se smatraju civilizovanijima od drugih. Današnji mediji veoma brzo uprljaju i degradiraju jednu zemlju i narod svojim načinom (dez)informisanja. Zemlje koje su bile popularne i smatrane nosiocima pravednih načela i plemenitih shvatanja i vrednovanja mogu veoma brzo postati omrznute u ovom svetu.
Rasizam nije problem od juče, kao ni svi drugi "izmi" koji razdvajaju ljude. Ni prva dva brata nisu mogla da žive u slozi, kako onda govoriti o slozi u jednom narodu, ili još teže - o slozi među narodima.
Nekad nije potrebno ništa više, da bi stid i sram pokušao da nas sveže osećajem omalovažavanja, nego činjenica da jesmo ono što jesmo. Kao da je krivica osobe u tome što se rodila u izvesnoj zemlji ili porodici.
Bogu hvala za Njegov stav:
Kroz veru u Hrista Isusa, svi ste Božiji sinovi Jer, svi vi koji ste se u Hrista krstili, u Hrista ste se obukli Nema više Judejin - Grk, rob - slobodnjak, muško - žensko, jer ste svi jedno u Hristu Isusu. (Galatima 3:26-28)
Sram za Hristovo Jevanđelje i Božije carstvo su crkve koje ne primaju ljude različite boje, ili nacionalnosti u svoje zajedništvo. U svetu u kome je sve manje zajedničkih i sjedinjavajućih momenata, Crkva Isusa Hrista ima presudnu ulogu u izmirenju medu narodima. Krv Isusa Hrista je pomirujuća krv, a ne osvetnička krv.
U takvoj crkvi niko ne treba da se stidi zbog onoga što jeste. Za mene je ova istina svakim danom sve veća. Biti zajedno sa ljudima koji su iz zaraćenih zemalja, i moći imati pravo zajedništvo u iskrenoj ljubavi, moguće je u Božijem carstvu i kroz Isusa Hrista. To će biti, i već jeste, jedno od najsnažnijih svedočanstava svetu u dolazećim vremenima o stvarnosti Božije ljubavi i Isusove izmirujuće žrtve.
Znajući ko sam kao hrišćanin, znajući kako Bog o meni misli, ja se kao osoba, nigde i nikada ne moram stideti moje nacionalne pripadnosti. Voleti narod u kome se čovek rodi, za hrišćanina jeste normalno, Voleti druge, koji nisu iz mog naroda, za hrišćanina je isto normalno! Bog je Bog svih naroda i svoju je ljubav na isti način iskazao svim narodima na krstu Golgotskom.
I u ovome, nažalost, Crkva Isusa Hrista nije uvek živela onako kako Jevanđelje govori. U mnogim zemljama hrišćani se više ponašaju u skladu sa politikom te zemlje nego prema onome što Božija Reč kaže. Takve situacije ponekad znaju razdvojiti čak i one koji su sjedinjeni pomirujućom žrtvom Hrista i Božijom ljubavi. To je odraz ljudskog načina primenjivanja Jevanđelja, gde je ljudski momenat još uvek važniji od onoga što Božija Reč kaže.
Ako se, zbog Jevanđelja, ne treba stideti zbog onog ko i šta jesam, onda je sigurno to istina i u obratnom smislu - zbog Jevanđelja se ne trebam stideti ni zbog onog što nisam. Ne mora se čovek osećati manje vrednim zato što nije ono što drugi vrednuju i smatraju uzvišenim. To je takođe osetljiva strana ljudske ličnosti, koju đavo i ljudi znaju iskoristiti protiv nas. Svi smo izloženi pritiscima okoline da se oblačimo, razmišljamo, ponašamo prema onome što okolina smatra standardom. Naročito u tinejdžerskim godinama je teško odudarati od sredine. Osećaj da sam drugačiji u izgledu i oblačenju za mlade je teška stvar. Kada svoju vrednost vidimo iz Božije perspektive lakše će nam biti da se usudimo sebe vrednovati kao original koji jesmo, a ne prema tome koliko smo uspeli ispuniti očekivanja okoline.
Veliki im peharnik reče: "Kažite Ezekiji: Ovako govori veliki kralj, kralj asirski: Kakvo je to uzdanje u koje se uzdaš? Misliš li da su prazne riječi već i savjet i snaga za rat? U koga se uzdaš da si se pobunio protiv mene?" (Isaija 36:4-5)
Očigledan je omalovažavajući ton u rečima ove osobe prema izraelskom narodu. Želi ih podsetiti na to da su toliko lošiji da nemaju šansi protiv njega i njegove vojske. Mali si, beznačajan, stidi se onoga što jesi i da nisi nešto veće i bolje. To je poznata taktika suparnika - osramotiti protivnika pre borbe, kako bi ga time stavio u podređeni položaj. To se naročito događa u sportskom i političkom svetu, svuda gde su ljudi konkurenti jedni drugima. Istu tu taktiku čovekov neprijatelj svakodnevno upotrebljava protiv svakog od nas, kako bi nas time svezao kompleksom niže vrednosti.
Jedan od ključnih koraka u procesu obnavljanja naše osobe jeste prihvatanje okolnosti u kojima sam se rodio, i u kojima se nalazim, a ne smatrati ih preprekom za napredak u procesu obnove. Ne postoje beznadežni slučajevi za Boga, niti nemoguće okolnosti.
Samo svako neka živi onako kako mu je Gospod dodelio, kako ga je Bog pozvao. I tako naređujem po svim crkvama. Ako je ko pozvan kao obrezan, neka se ne gradi neobrezan; ako je ko pozvan o neobrezanju, neka se ne obrezuje. Obrezanje je ništa, i neobrezanje je ništa, nego držanje Božijih zapovesti. Svako neka ostane onakav kakav je pozvan. Da li si pozvan kao rob? Ne brini se, nego i ako možeš da postaneš slobodan, radije ostani u čemu si. Jer ko je kao rob pozvan u Gospodu - slobodnjak je Gospodnji; tako je i pozvani slobodnjak Hristov rob. Skupo ste kupljeni; ne budite robovi ljudima. Svako, braćo, neka ostane pred Bogom u onom u čemu je pozvan. (1. Korinćanima 7:17-24)
Ovo je fantastičan tekst! Mogao bih reći da je sve što ova knjiga želi da kaže sažeto u ovom tekstu. Neke su izjave ovde skoro nelogične, ako bi razmišljali po sistemu vrednovanja ovog sveta. Apostol Pavle kaže vernima u Korintu da njihova socijalna pozadina u kojoj su bili kada ih je dostiglo Božije spasenje nije nikakav problem, i da je ne trebaju niti prikrivati niti menjati. Izraz - obrezanje - govori i o ožiljcima iz starog života, ne samo o ceremonijalnom obrezanju. Ako si bio istetoviran kada si se obratio, nemoj se toga stideti niti to prikrivati. Ono što je važno jeste da si nanovo rođen i da ti je unutrašnji čovek čist!
Nezaboravan doživljaj koji mi je obasjao ovaj tekst, je bio susret sa nekoliko Japanaca, na jednoj konferenciji u Japanu. Dok sam čekao svoj red da propovedam zapazio sam nekoliko veoma elegantnih gospodina koji su učestvovali u konferenciji. Utisak je bio da su to gospoda koja nisu imala teškoća u životu, i lica su im bila ozarena i bezazlena kao dečija. Zapitao sam mog prijatelja ko su ti ljudi i on mi je objasnio da su to "jakuze", bivše vođe Japanskog podzemlja. Onda mi je dao poster na kome su oni bili slikani, do pojasa goli. Celo telo je bilo istetovirano! Ovaj tekst mi je tada postao tako živ. Promena je bila tako duboka da se čak i fizički izgled tih ljudi izmenio. Ako je ko obrezan, ako ima još uvek vidljive tragove svog života u grehu, neka ga to ne brine! Bog gleda na srce! Za mnoge su takvi ljudi samo "bivši alkoholičari, narkomani, ili bivši propaliteti". U Božijoj evidenciji nema reči "bivši", već samo novo stvorenje.
Drugi divan aspekt ovog teksta je Pavlov savet onima koji su se obratili kao robovi. Pavle kaže da to i ostanu, da nastave kao robovi služiti svojim gospodarima!? Zvuči čudno! Bog ne želi da iko bude rob. Ali sloboda je očigledno više od fizičke slobode. Ono što apostol kaže je da biti rob, a pripadati Bogu, nije nikakva degradacija. Rob sa Bogom je slobodniji i ima veće dostojanstvo, nego kralj bez Boga. Takav je sistem vrednovanja u Božijem carstvu.
Svakako, ovo ne znači da bi pogrešno bilo postati slobodan, ako ima prilike, niti da je pogrešno školovati se i postati nešto drugo, u ljudskim očima veće. Smisao ovoga je razumeti da moja vrednost kao čoveka ne pada niti raste zbog okolnosti u kojima sam, niti sa bilo kakvim napredkom po ljudskom sistemu vrednovanja.
U sklopu ovoga uvek se setim jedne drage sestre, hrišćanke, koja je veliki deo života radila kao spremačica. Međutim dostojanstvo koje je bilo prisutno u njenoj osobi bi mnogima reklo da je bila iz "višeg društvenog sloja", kako se to u svetu rangira. Tekst završava poticajem da se drže Božijeg načina vrednovanja, i da ne robuju ljudima i njihovim shvatanjima, jer je cena kojom su kupljeni za takvu slobodu velika - krv Isusa Hrista.
SRAM ZBOG POČINJENIH GREŠAKA
Teško da postoji osoba koja nikada nije zažalila zbog nečeg što je učinila u prošlosti. Mnogo puta se ponašamo na način koji bude povod da se kasnije stidimo. Greške prošlosti znaju biti senka koja ljude prati celog života, a za neke postane planina preko koje nikad i ne pređu. Život može da postane samo tužno sećanje na sve promašaje koje smo učinili, u tolikoj meri da mnogi nisu u stanju da se otrgnuti od toga. Meni se pred očima ponekad pojavi lista svih pogreški koje sam u životu počinio. Dugačka je, i neke od njih i ne pripadaju davnoj prošlosti, neke ću verovatno ponovo učiniti. Najgore je sećanje na pogreške koje su učinjene pred drugima, koje su povredile druge i nanele sram Božijem imenu.
Ali što si tijem djelom dao priliku neprijateljima Gospodnjim da hule... (2. Samuilova 12:14)
Davidov greh je imao velike posledice ne samo po njega već i po druge ljude, a i po samog Boga. Jedan drugi prevod kaže da je David svojim ponašanjem "dao povoda Božijim neprijateljima da ga prezru". Verovatno mnogi od nas imaju stvari u prošlosti koje nam se sećanjem vraćaju sa osećanjem srama. Ne možemo da ih zaboravimo, iako znamo da ih je Bog bacio u more zaborava. Izgleda da je Bogu lakše da zaboravi naše pogreške, nego što je to nama.
David se kasnije u svom životu mnogo puta setio svojih greha i nije mu bilo lako da ih ostavi, niti da uvek bez sumnje veruje da je sve zaboravljeno.
Grijehova mladosti moje, i mojih prijestupa nepominji. (Psalam 25:7)
Svaki je dan sramota moja preda mnom, i stid je popao lice moje. (Psalam 44:15)
Znati da kod Boga postoji oproštenje i očišćenje od svega učinjenog je ogroman blagoslov. Šta bi čovek bez Božijeg oproštenja? I ne samo Božijeg, oproštenje drugih nam je isto potrebno.
Upravo dok ovo pišem podsetio sam se jednog neslavnog događaja iz svog života. Iako je prošlo već dosta vremena od tada, osećao sam potrebu da se javim prijateljima koji su bili prisutni kada se sve to dogodilo i da priznam da me je stid zbog načina na koji sam se ponašao. Oni su velikodušno rekli da nikada na to nisu ni mislili. Osetio sam se još više rasterećenim, iako sam znao da su mi i Bog i oni oprostili.
STRAH OD SRAMA
Sram destruktivno deluje na naš život. Osim toga što nas omalovažava i podseća na promašaje u prošlosti, ukazuje nam i na sadašnju traljavost. Cilj toga je obeshrabrenost, malodušnost i gubitak hrabrosti da budem ono što jesam i da se usudim da ispovedam svoju veru u Isusa Hrista, i da krenem putem većine.
Ko se u ovom preljubničkom i grešnom naraštaju postidi mene i mojih reči, i njega će se postideti Sin čovečiji kada dođe u slavi svoga Oca sa svetim anđelima. (Marko 8:38)
Isus želi drugim rečima da kaže da ako se svet ne stidi svih svojih nakaradnih i često perverznih puteva i dela, zašto onda da se hrišćani stide svoje vere u Njega. Ipak, zbog straha da će biti posramljeni pred svojim bližnjima i okolinom, mnogi se radije odreknu Njega nego li mogućnosti da u svetu budu prihvaćeni i popularni.
Ipak mnogi poglavari su verovali u njega, ali to nisu priznavali zbog fariseja da ne bi bili izopšteni iz sinagoge. Jer više su voleli ljudsku slavu od Božije. (Jovan 12:42-43)
Pritisak okoline i njeno vrednovanje može biti toliko snažno da se ljudi radije opredele za prijateljstvo sa "kremom društva" nego sa Bogom. Radije malo slave ovde na zemlji nego večni život?! Ali, baš u tome se očituje sila i cilj straha od srama.
Za informacije kako i gde da naručite/kupite knjige Stojana Gajickog obratite se na: .
