5. Božiji način preporoda ljudskog bića
ČEŽNJA LJUBAVI
Božija najveća želja je da se čovek vrati k Njemu, izvoru svog postojanja i cilju svog života, Božija čežnja da mu se uvek vrati, jeste čežnja roditelja za svojom decom. U priči "izgubljenom sinu" koji se vraća svom ocu, posle prokockanog nasledstva koje je unapred zahtevao od oca, najbolje se vidi kolika je čežnja Oca svih ljudi za svojom decom. Pošto je sve potrošio, i uvideo da je pogrešio, ovaj bludni sin se usuđuje da se vrati svom ocu. Verovatno uz opravdanu dozu straha kako će ga otac dočekati.
I spremi se i pođe svom ocu. A dok je još bio daleko, ugleda ga njegov otac i sažali se pa potrča, zagrli ga i poljubi. "Oče" reče mu sin, "zgrešio sam protiv neba i protiv tebe. Nisam dostojan da se zovem tvoj sin." Ali, otac reče svojim slugama: "Brzo iznesite najlepši ogrtač i obucite ga. Stavite mu prsten na ruku i obuću na noge. Donesite ugojeno tele i zakoljite ga pa da jedemo i da se veselimo. Jer, ovaj moj sin je bio mrtav, i ožive! Bio je izgubljen, i nađen je!" I počeše da se vesele. (Luka 15:20-24)
Poruka ove priče je nedvosmislena. Čežnja oca za detetom, koje je otišlo pogrešnim putem u životu, je veća i jača od svega ostalog, od sveg pogrešnog u ponašanju sina. Ljubav oprašta sve i izražava bezuslovnu dobrodošlicu! Otac čeka gorljivo na povratak izgubljenog sina, spreman da mu sve oprosti i pruži mogućnost da počne iz početka. Otac je u ljubavi pustio da sin, kada je sam odlučio, po svom izboru ode. U istoj ljubavi se saosećao sa sinom kada je pogrešnim putevima lutao životom. U istoj ljubavi ga je dočekao spreman da ga primi pod zaštitu i blagoslov očinstva, ne spominjući šta je bilo. Ista očinska ljubav je sinu dala veru u budućnost, veru u rehabilitaciju.
To, i još više što se ljudskim rečima ne može izraziti, je Bog naš jedini pravi Otac, spreman da da svakom od nas kada mu se iskrenog i pokajničkog srca vratimo. Njegov Sin, Isus Hristos, je otvorio put celom čovečanstvu da se vrati nazad Bogu, našem jedinom pravom Ocu. Sve je plaćeno, svi dugovi pomireni, Otac nebeski stoji i gleda svakodnevno, neće li se ko od sinova ljudskih Njemu vratiti.
Pre nekoliko godina jedna porodica se nalazila u teškoj situaciji. Jedan od sinova je krenuo putem kriminala i ludog života, u avanture koje su ga koštale novca i umalo samog života. Tama i beznađe su bile sve očiglednije. I jednog dana, u svojoj samoći i nemoći, taj mladić je uzeo Bibliju u ruke i pročitao reči koje su mu iznova dale nadu da život nije sasvim prokockan, da ima povratka i porodici i Bogu i životu.
Nakon što je postao hrišćanin i predao svoj život u Božije ruke sve je postalo drugačije, sve je postalo novo. Ali, zbog nekih prestupa koje je ranije napravio, morao je ipak ići na suđenje. Znao je da je kriv i da je kazna pravedna. Kada je kazna izrečena dobio je priliku da kaže nešto u svoju odbranu. Njegova odbrana pred sudom je bilo njegovo svedočanstvo o onome šta je Isus Hristos uradio u njegovom životu. Čuvši te reči, sudija je bio vidno presvedočen da mladić govori istinu i da je promena u njemu očigledna. Kazna je uklonjena i promenjena na lakšu službu u društvu uz napomenu da sledi novčana nadoknada koju će morati da plati oštećenoj strani. Istoga dana kada mu je stiglo pismo od suda sa naznačenom sumom od 3.000 evra koju je trebao da isplati, u drugom pismu mu je stigla ista suma novca kao naknada za nešto što je njemu neka druga osoba učinila. Kao da je nebeski Otac hteo da mu kaže: "U ovaj novi život ulaziš bez dugova, sve je oprošteno, sve je plaćeno!"
BOŽIJI RESURSI
Proces obnove ljudske ličnosti, na način koji ovde opisujemo, je u potpunoj zavisnosti od sredstava koja su nam na raspolaganju. Očigledno je da se do ovakve rehabilitacije ne može doći samo sredstvima koja su u domenu ljudskih mogućnosti. Prilikom razgovora sa svojim učenicima Isus u jednoj priči spominje da je ljudima koji se uzdaju u bogatstvo teže da uđu u carstvo Božije, nego li kamili da prode kroz iglene uši. Učenici na ove reči reaguju govoreći da je spasenje onda praktično nemoguće, a Isus im na to odgovara:
A Isus ih pogleda pa reče: "Ljudima je to nemoguće, ali Bogu je sve moguće". (Matej 19:26)
Bog nas nije prepustio samima sebi i našim mogućnostima. Za voljno srce postoje ogromna sredstva koja su sasvim druge prirode nego ona koja su u našoj ljudskoj moći.
Njegova božanska sila nam je darovala sve što je potrebno za život i pobožnost kroz spoznanje Onoga koji nas je pozvao svojom slavom i dobrotom. Time su nam darovana dragocena i najveća obećanja da preko njih uzmete udela u božanskoj prirodi. (2. Petrova 1:3-4)
Zbog ove činjenice pred Bogom ne postoje nemogući slučajevi. Zbog ovih sredstava Božiji izbor osoba koje želi da upotrebi nije uslovljen njihovim mogućnostima ili ograničenjima. Zbog toga Božiji izbor često i bude iznenađujući za nas.
BOŽIJI IZBOR
Ljudski način razmišljanja u vezi čovekove rehabilitacije skoro se uvek temelji na ljudskim faktorima i okolnostima, kao što su porodica, ekonomska situacija zemlje u kojoj osoba živi i mnogim drugim. Na taj način neki imaju mogućnost da dođu do ostvarenja svojih snova, dok će drugima sve i ostati samo san, ako se nešto izuzetno ne dogodi. Mnogi zato ne samo da sanjaju o odlasku iz svoje zemlje, u kojoj su mogućnosti za ostvarivanje sna neznatne, već su spremni da učine bilo šta da do te mogućnosti i dođu. Brodićem preko velikih mora, sakriveni u automobilima, reskirajući živote da bi prebegli preko granice u drugu, "obećanu" zemlju.
Međutim, postoji jedan drugi način - Božiji način, koji je svima dostupan i svuda ostvarljiv. Možda neće svima doneti sve ono materijalno o čemu sanjaju, ali će im sigurno doneti ono sto su prave vrednosti života.
Više vredi dete siromašno i pošteno, nego kralj star i bezuman, koji već ne može ni savete da sluša. Jer ono može i iz tamnice da izlazi i da postane kralj, pa i da je kao siromašno rođeno u kraljevstvu svome. (Propovednik 4:13-14)
O istinitosti ovog teksta mnogi ljudi bi mogli da posvedoče. Moguće je i bez onih ljudskih garancija preći iz jednog beznadežnog stanja u ono što se činilo nemogućim. Roditi se pod "sretnom zvezdom" nije nikakva garancija da će život biti uspešan. Roditi se pod "nemogućim okolnostima" takođe nije prepreka da se stigne do pravog cilja. Bogu je sve moguće! Njemu treba samo čovekovo srce. Kada se devedesetogodišnja Sara skeptično nasmejala na Božiju tvrdnju da će kroz godinu dana postati majka, Bog joj je odgovorio da ne postoji ništa što je toliko divno da Bog to ne bi mogao da učini, (1. Mojsijeva 18:14).
Čitajući Sveto pismo čovek ne može, a da ne primeti da je Božija specijalnost da uzme nemoguće situacije i da ih promeni. Isto je tako i sa Božijim izborom osoba koje On hoće da upotrebi. Bog se obično koristi onima koje su ljudi otpisali. Jedan od najvećih razloga za to jeste da svi razumeju da je Bog onaj koji sve radi i da slava jedino Njemu pripada. Drugi razlog za to je da Bog želi da pokaže da nijedna osoba nije bezvredna niti nevažna u Njegovim očima.
Božiji izbor skoro uvek je čudan u našim ljudskim očima. Najčešće toliko drastičan, da nismo u stanju ni da verujemo da je Bog po sredi, niti da to prihvatimo.
Pogledajte, braćo, sebe, pozvane: nema vas mnogo mudrih po ljudskim merilima, ni mnogo moćnih, ni mnogo onih koji su plemenita roda. Nego, Bog je izabrao ludo sveta da postidi mudre, i slabo sveta da postidi jake, i neplemenito sveta i prezreno je izabrao Bog, i ono što nije da uništi ono što jeste, da se niko ne bi hvalio pred Bogom. (1. Korinćanima 1:26-29)
Treba primetiti napomenu da se radi o dva načina vrednovanja stvari. Ono što po ljudskom sistemu vrednovanja nije ništa - baš to je Bogu ugodno da upotrebi, kako ljudi ne bi kasnije mogli da se hvale svojim sposobnostima.
Jedna od apsolutno najdirljivijih ilustracija ovoga jeste događaj Isusovog uskrsnuća. Biti prva osoba u nečemu je mnogo puta dokaz počasti. Prilikom otvaranja novih objekata, premijere filmova ili pozorišnih komada, promocije nečije knjige ili muzičkog albuma, uvek je čast biti među prisutnim zvanicama. Biti osoba koja će imati čast da kao prva u celom čovečanstvu vidi uskrslog Isusa Hrista, jeste velika čast Recimo da sam Isus dođe jedne nedelje na naše bogosluženje - kome bismo mi tu čast dodelili da bude u komitetu za iskazivanje dobrodošlice? Verovatno bismo te osobe birali među onima koji imaju visoke položaje u raznim crkvenim organizacijama, a plus bi bio ako bi se isti i u društvu kotirali visoko!
I tu je Bog različit, i tu se naše i njegovo razmišljanje drastično razilaze.
Pošto je vaskrsao rano ujutro prvog dana sedmice, Isus se prvo pokaza Mariji Magdalini, iz koje je bio isterao sedam demona. (Marko 16:9)
Ali, Bože, čekaj malo, rekli bi smo mi: Pa, radi se o Tvom Sinu, zar nije On vredan jedne dostojanstvene osobe? Da, jeste, i baš zato Bog ovako radi. Ta bivša prostitutka, demonizirana žena, koju su verovatno svi prezirali i zaobilazili ako bi je sreli na putu, ona sa tom nečasnom prošlošću, dobila je od Boga tu čast da bude prva kojoj se Božiji Sin objavio kao uskrsli Gospodar celog sveta. Time Bog želi da kaže da je njena vrednost u Njegovim očima takva da je čini dostojnom za tu priliku. Time Bog želi da kaže da je svaki čovek na ovom svetu, kome su gresi oprošteni, koji je nanovo rođen Duhom Svetim i silom Isusovog Jevanđelja, vredan i dostojan pred Bogom. Božiji rad u životu te osobe je još veći time što su mogućnosti osobe bile minimalne. Božiji izbor je izbor koji zbunjuje mnogo puta, jer je sušta suprotnost onome što svet smatra vrednim.
Drugi ovakav primer, koji je pun Božije mudrosti, utehe i ohrabrenja, ali ujedno i nelogičan ovo svetskom načinu razmišljanja, jeste primer Božijeg izbora svešteničkog reda u Starom zavetu. Bog je izabrao Levitsko pleme da budu sveštenici i odgovorni za sve duhovne službe u Hramu. Čitajući opis njihovog karaktera i znajući njihovu porodičnu istoriju, mogli bismo reći da je to bio, u najmanju ruku, čudan Božiji izbor.
Simeon i Levije braća su. Mačevi su njihovo oružje od nasilja. U tajne njihove da ne ulazi duša moja, sa njihovim zborom da se slava moja ne pomeša! Jer u gnjevu svom pobiše ljude i bikove u svom besu pokidaše. Proklet gnjev da im je, jer je svirep bio, i bes njihov, jer je žestok bio... (1. Mojsijeva 49:5-7)
Sušta suprotnost onome što se smatra potrebnim za svešteničku službu! Bože, zar nije bilo boljeg plemena, ljudi sa malo boljim predispozicijama? Odgovor bi mogao biti i da i ne. Ljudski govoreći, svako drugo pleme u Izraelu bi bilo bolje nego Leviti. S druge strane, ono što je uzvišeno u ljudskim očima nije obavezno i ono što Bog smatra značajnim, Još nešto - Bog obično vidi ono što ljudi ne vide - srce čoveka!
Nešto je kod Levita bilo vredno u Božijim očima. Ne njihov temperament, verovatno ni mnoge druge osobine koje bi mi ljudi zahtevali za kvalifikovanost za takav posao. Nešto drugo mora da je bilo po sredi, verovatno skriveno ljudskim očima i procenjivanju, dostupno samo Onom koji "istražuje srca i ispituje bubrege", (Jeremija 17:10). Nešto je u osobenosti tih bahatih nasilnika bilo za Boga vrednije od svog pristojnog i uglačanog ponašanja svih drugih. Bog je video nešto u njima što niko drugi nije video.
Uprkos oronule fasade njihovih lica koja su odisala svesnošću o svim promašajima u prošlosti i lošeg glasa koji ih je pratio kao okrutnih razbojnika, Bog je opet baš njih odabrao za ovako uzvišen posao. Objašnjenje za to jeste, da je Bog, u toj gomili očiglednih nedostataka kod Levita, video dragulj duboko zakopan u njihovim srcima. Ono što su drugi unapred odbacili to je Bog uzeo i odlučio svojom milošću da oslobodi, podigne i obnovi. To je Bog odlučio da upotrebi, kako bi pokazao da je ono što je prezreno od ljudskog sistema vrednovanja u njegovim očima upotrebljivo, ako se preda u Njegove ruke.
Ovi i još mnogi drugi primeri iz Božije Reči potvrđuju istinu da su "Božije misli toliko višlje od ljudskih, koliko je nebo višlje od zemlje", (Isaija 55:8-9). Ovo takođe potvrđuje istinu da u Božijim očima nema nemogućih, ili "izgubljenih" slučajeva, da nema bezvrednih osoba. Ova istina je temelj Božijeg rada obnove sa svakom osobom. Svi smo mi slični Levitima, pod prokletstvom greha, zarobljeni njegovom silom. Ali, Bog u nama vidi više od naše grešnosti! Bog vidi dragulj večnosti koji je ugradio u nas. On vidi večnu vrednost čoveka kojeg je stvorio na svoju sliku. Božiji izbor je Božija poruka ljudima - niko nije isključen, kod Boga svi imaju istu šansu! Za Boga je svako dobar materijal da se od njegovog života nešto dobro napravi.
OPASNOST - ZABORAVITI ŠTA SAM BIO
Od toga se potresa zemlja, i četvrtoga ne može podnijeti: Od slugu, kad postane car, od bezumnika kad se najede hljeba, odpuštenice, kad se uda, od sluškinje kad naslijedi gospođu svoju. (Priče 30:21-23)
Ove četiri vrste ljudi su nepodnošljiv teret ljudima oko sebe i samoj zemlji?! Zašto ovakve teške reči na njihov račun?
Zajedničko za sve jeste da su posle "napredovanja u karijeri", posle uspona na listi vrednovanja, postali drugačije osobe. Nisu zadržali ponizan stav prema drugima. Rekli bismo jednostavnim jezikom - podigli su nos, uobrazili se. Svoju novu vrednost su našli u višem položaju (rob postao car), u većim materijalnim mogućnostima (prostak dobio izobilje, sluškinja nasledila svoju gospodaricu).
Veoma je interesantna tvrdnja o puštenici, ili nevoljenoj ženi, kako mnogi prevodi kažu, Isti slučaj može biti i kada je muškarac u pitanju. Radi se o osećanju nevrednosti sa kojim se nevoljena, nepoželjna osoba, može boriti. Prema nepisanim socijalnim pravilima vrednovanja neudatost ili neoženjenost, za mnoge je znak "da sa osobom nešto nije u redu". Nedovoljno pametna, siromašna, iz lošijeg socijalnog staleža i tome slično. Takvim osobama udaja/ženidba može da postane opsesija, jer bi ih oslobodila tog nepoželjnog pečata. Sam motiv je pogrešan i govori o nezdravom načinu vrednovanja sebe. Zbog toga novo stanje često postane "samo nova opsesija" i teret za partnera, jer takva osoba obično živi svoj život kroz svog partnera. Takve osobe ciljaju visoko, jer što je partnerov socijalni status viši, time je, oni misle, i njihova rehabilitacija veća.
Gledajući ove osobe usudio bih se reći da osoba koju pozicija promeni, u smislu uobraženosti i nadmenog ponašanja prema drugima, nije ni zrela za poziciju do koje je došla. Pozicija nije radi nas i "podizanja naše vrednosti", već radi mogućnosti služenja drugim ljudima.
Ovaj način razmišljanja je stran ljudima koji ne vide svoju vrednost u činjenici da su stvoreni od Boga i na Božiju sliku. Jedan evolucionista svoju vrednost stvara postizanjima i zbog toga ima poteškoća da svoju višlju zadobijenu poziciju uzme kao mogućnost služenja drugima, nego je najčešće uzima kao dokaz svoje superiornosti u odnosu na druge ljude.
Jedan od razloga zbog kojeg Isus Hristos nije bio prepoznat kao pravi vođa i Mesija je bio taj, što je umesto vladalačkog stava zauzeo stav sluge. Njegov način razmišljanja je dijametralno suprotan od načina razmišljanja ljudi koji ne veruju da je vrednost čoveka u njegovom božanskom poreklu, i da se ona ne povećava njegovim razvojem.
Znajući da mu je Otac sve predao u ruke, i da je izašao od Boga i da se Bogu vrača, Isus ustade od večere i skide ogrtač pa uze ubrus i opasa se. Onda u lavor nasu vode i poče da pere noge učenicima i da ih briše ubrusom kojim se opasao. (Jovan 13:3-5)
Gledajući ljudskim očima na Isusovo ponašanje u ovoj situaciji, može se doneti samo jedan zaključak - on mora da je osoba iz najniže socijalne grupe u društvu - rob! Jer jedino su robovi morali da peru noge drugima. Božiji Sin u ulozi roba? Isus nije imao problema da se "spusti na niži nivo" po ljudskom razmišljanju, jer nije mogao da izgubi od svoje vrednosti. Zato mu nije bio problem da se druži sa ljudima "nižeg socijalnog staleža", i da radi ono što nijedan drugi car, vladar, vođa ne bi uradio! Kulminacija manifestacije ovoga je svakako Njegova smrt na krstu, koja je u to vreme bila dodeljena jedino najgorim razbojnicima. Što je jedan propovednik rekao - "I posle toga nikada nije pokušao da popravi poslednji utisak koji je ostavio na one koji mu nisu verovali". Onima koji su u Njega verovali kasnije se pokazao i kao vaskrsao.
Isusov stav je veliki izazov čovečanstvu, političarima i vladarima ovog sveta. Ali, pre svega hrišćanima, jer čovek koji nije nanovo rođen nije u stanju da prihvati ovaj način razmišljanja, a još manje da praktikuje isto.
BOŽIJE NAMERE I METODE OBNOVE
Svaki čovek je vredan, svaka osoba je dragocena u Božijim očima.
Jer dragocijen si u mojim očima, vrijedan si, i ja te ljubim. (Isaija 43:4)
Ovo je Božija izjava svakom ljudskom biću na svetu. Bog je ove reči potvrdio na način na koji to niko drugi nije mogao da učini - dao je Isusa Hrista da umre na krstu, da bi svaka osoba mogla da dobije nazad ono što je izgubljeno padom u greh - život večni!
Može li se ljubav potvrditi na jači način? Može li se platiti veća cena da bi se dokazalo da se nešto vrednuje, nego li dati svoj život za to?
Teško da bi neko umro i za pravednika, iako bi se i za dobroga neko i usudio da umre. Ali, Bog svoju ljubav prema nama pokazuje ovako: dok smo još bili grešnici, Hristos je umro za nas. (Rimljanima 5:7-8)
Međutim, način na koji Bog pokazuje koliko vrednuje i voli čoveka nije izražen samo kroz ovaj neponovljivi, veliki čin. Nekada ljudima može čudno da zvuči da je znak da ih Bog voli nešto što se dogodilo pre dve hiljade godina. Ima li i danas nekakvih pokazatelja Božije ljubavi prema čoveku i vrednovanja čoveka?
Neka od Isusovih dela za čoveka su bila veoma dramatična i nedvosmisleno govorila ljudima da je čovek u Božijim očima najvrednije stvorenje. Takva su dela bila i zbunjujuća za većinu ljudi. Jednom prilikom je oslobodio osobu od demonskih sila, a nečisti su duhovi ušli u krdo svinja koje su se utopile u jezeru. Osoba koja je bila oslobođena je bila poznata svima u tom kraju. Reakcija okoline je interesantna:
Kad su stigli k Isusu, ugledaše opsednutoga - sedeo je obučen i pri zdravoj pameti, on koji je bio opsednut Legionom - i uplašiše se. A očevici im ispričaše šta se dogodilo sa opsednutim i sa svinjama pa oni počeše da preklinju Isusa da ode iz njihovog kraja. (Marko 5:15-17)
Usudio bih se reći da je ovaj način razmišljanja i vrednovanja u najmanju ruku čudan! Celom tom kraju je gubitak dve hiljade svinja bio gori nego li ozdravljenje jednog čoveka i oslobođenje od demonskih sila. To je rezultat sistema vrednovanja čovečanstva koje ne veruje u Stvoritelja, niti u večnu vrednost ljudskog bića. Ako je ljudsko biće samo jedna lestvica u evolucionom razvoju prirode, onda se gubitak i dobitak novcem računaju. Ali, za Oca nebeskog, za Isusa Hrista čovek je daleko vredniji od dve hiljade svinja. Ljudsko biće je večno biće, stvoreno na Božiju sliku, dok je za ateiste ono samo jedno od bića koje se, eto igrom slučaja, pojavilo u prirodi.
Pre neku godinu na TV-u sam video reportažu u kojoj su objavili molbu za pomoć za operaciju dva "slučaja". Jedan je bio čovek, kome je bila potrebna novčana pomoć za operaciju i drugi je bila foka kojoj je takođe trebala donacija za operaciju. Dva računa su bila otvorena i ljudi su mogli da šalju svoje priloge. Na kraju prilog za foku je bio veći od priloga za čoveka!
Iz citiranog biblijskog teksta vidimo da je Božiji prioritet sasvim drugačiji. Čovek je još uvek, i uvek će biti Božiji ljubimac broj jedan. Iako je Bog Stvoritelj svih životinja, i niko ih više od Njega ne može voleti, ipak je Isus dao svoj život za spasenje čoveka!
U jednoj drugoj priči Isus isceljuje ženu koja je godinama bolovala od bolesti, (Luka 13:10-17).
Proteste svojih protivnika da je čoveka iscelio u subotu susreće komentarom o njihovoj brizi za vola na isti dan. Drugim rečima pita ih - ko vam je važniji, vo ili čovek?
Tužno je danas videti da čovek sve više gubi na vrednosti u poređenju sa profitom i drugim interesima ovoga sveta. Ali, kod Boga ljudska vrednost je nepromenljiva - zauvek ista, večna!
Kada je Isus hodao zemljom On je pokazao kakav je Bog. Na molbu jednog od svojih učenika da im pokaže Oca (Boga) Isus odgovara Filipu:
Toliko vremena sam s vama, reče mu Isus, a ti me, Filipe, još nisi upoznao! Ko je video mene, video je Oca. Kako možeš da kažeš: Pokaži nam Oca? (Jovan 14:9)
Isus je objavio Boga na način koji je apsolutno isti kao da je sam Bog išao po zemlji. Božiji Sin je pokazao kakav je Otac! Tako bi mogli reći da ono što bi Otac uradio da je bio na zemlji, to je Sin uradio. Sada kada je Sin Božiji završio svoj deo posla i vratio se Ocu, Bog i dalje pokazuje svoju ljubav i vrednovanje čoveka na konkretan način - kroz svoju Crkvu, koja je Hristovo Telo.
Opisivanje načina na koji se Isus ophodio prema ljudima kada je bio na zemlji nije ništa drugo nego poziv, zadatak, naredba svima koji u Njega veruju, da se na isti način ophode prema ljudima kako bi Otac nebeski mogao i danas presvedočiti ljude o svojoj ljubavi i vrednovanju svake osobe. Stavovi koje Jevanđelje predstavlja kroz dela Isusa Hrista, ustvari su karakterne vrednosti osobe koja je stvorena na Božiju sliku. To je čovek, Božije stvorenje! To su osobine koje ga čine krunom Božijeg stvorenja. Te su osobine još uvek u čoveku, ali zbog pada u greh čovek je izgubio snagu da ih manifestuje na pravi način. Zbog toga je čovekovo obraćenje, od greha ka Bogu, kroz veru u Isusa Hrista i Njegovo delo, početak obnove, rehabilitacije čovekove ličnosti i vraćanje u ono što je bio kada ga je Bog stvorio, pre pada u greh. Mogli bi reći da čovek opet treba da postane ono što je bio!
Na taj način nanovo rođena osoba, kroz snagu Duha Svetoga koji živi u njoj prihvatanjem Isusa Hrista za svog Spasitelja i Gospodara, postaje svedočanstvo Božijeg postojanja i Božije snage da čoveka rehabilituje, vrati u prvobitno stanje.
Ali, primićete silu kada na vas siđe Sveti Duh i bićete moji svedoci u Jerusalimu, u celoj Judeji i Samariji, i sve do kraja zemlje. (Dela 1:8)
Drugim rečima Isus kaže da će oni biti svedočanstvo onoga što je Bog učinio u njima i za njih. Čovek, hrišćanin, takođe postaje time kanal za Božiju ljubav prema svojoj okolini. Promena u njima jeste uzrok njihovog promenjenog ponašanja prema svojoj okolini. Time će ukazivati na drugačije carstvo, drugačiji način vrednovanja i ophođenja prema ljudima, samim tim ukazivati na Boga. Isusovi stavovi su naši stavovi. To je sama srž i cilj Božije obnove pojedinca i cele Njegove Crkve.
Ugledajte se, dakle, na Boga kao njegova draga deca... (Efescima 5:1)
Oponašajte, imitirajte Boga jer ste Njegova deca, to je ono što nam tekst kaže. Istina koju znamo i iz izreke: "Kakav otac takav sin!" Deca obično rade ono što vide da roditelji rade. To je i poruka ovog stiha - gledajte šta Tata (Bog Otac) radi i radite i vi to. Isus, Božiji Sin je tako radio.
"Istinu vam kažem" reče im Isus, "Sin ne može ništa da učini sam od sebe, nego samo ono što vidi da čini Otac. Što god čini Otac, isto to čini i Sin. (Jovan 5:19)
Apostol Pavle piše vernicima na isti način:
Ugledajte se na mene kao što se i ja ugledam na Hrista. (1. Korinćanima 11:1)
Pogledaćemo nekoliko primera Isusovog ophođenja prema ljudima koji su otkrivali ljubav nebeskog Oca prema njima i potvrđivali im da ih Bog vrednuje.
SAOSEĆANJE
Kad je video narod, sažali se na njih jer su bili izmučeni i bespomoćni kao ovce bez pastira. (Matej 9:36)
Isus izađe na obalu pa kad vide silan narod, sažali se na njih i izleči njihove bolesne. (Matej 14:14)
A Isus pozva k sebi svoje učenike pa im reče: "Žao mi je naroda jer su već tri dana sa mnom, a nemaju šta da jedu. Neću da ih otpustim gladne, da ne malakšu na putu". (Matej 15:32)
Saosećati sa nekim je dokaz vrednovanja te osobe! Bog je osoba puna saosećanja za svako živo biće. Ne samo za čoveka, nego za celo svoje stvorenje. Čovek je stvoren na sliku Božiju i odatle mu i sposobnost da saoseća. Ta osobina postoji u nama. Padom u greh čovek je postao egocentričan i zato obraćanjem Bogu i nanovim rođenjem može da doživi obnovu ove Bogom-dane sposobnosti. U svakom čoveku postoji sposobnost saosećanja, ali je u praktičnom smislu ta sposobnost manje ili više oslobođena u zavisnosti od našeg odnosa sa Bogom.
Ljudi često protestuju protiv tvrdnje da je Bog dobar Bog, ukazujući na činjenicu da toliko ljudi, naročito dece, živi pod tako teškim okolnostima. Zašto Bog ne uradi nešto u vezi toga, kažu ljudi?! Odgovor je zastrašujuće i neugodno jednostavan po nas ljude. Zato što Bog sve to želi da reši kroz nas. Mi smo Hristovo Telo ovde na zemlji i On kroz nas želi da pokaže svu veličinu svoje ljubavi i velikodušnosti. Jedan od prvenstvenih znakova da osoba i Crkva Hristova žive blizu Boga jeste saosećanje sa izgubljenim ljudima i svetom koji trpi pod terorom zloga i posledica čovekovog pada u greh. Saosećanje je bio glavni povod za Isusa da čini čudesa!
Pre nekog vremena nazvao me je prijatelj. Odmah sam u njegovom glasu prepoznao tugu. Upitao sam ga da li je zbog nekih privatnih stvari potišten. Ne, rekao je, danas se saosećam i plačem sa ljudima i svetom koji toliko trpi. Ovo bi trebao da bude normalan deo hrišćanskog odnosa prema ljudima i svetu. Bog plače i trpi zbog sveta, zbog toga što može i hoće da pomogne svakom čoveku, a ljudi mu stalno okreću leđa.
DELA SAOSEĆANJA
"Vera bez dela je mrtva", kaže Božija Reč. Tako je i saosećanje bez akcije mrtvo. Isusovo saosećanje nije nikada ostalo na osećanju. To ga je uvek teralo da nešto uradi u određenoj situaciji i za osobu. Nahranio je gladne, iscelio bolesne, podizao mrtve, tešio potlačene, oslobađao svezane.
Svakako, ima situacija u kojima čovek, zbog objektivnih razloga ne može mnogo da učini, ali u onima u kojima mu je moguće da pomogne, tu Bog od čoveka i očekuje da ne ostane samo na saosećanju.
Ako neki brat ili sestra nemaju šta da obuku ili nemaju da jedu svakog dana, a neko od vas im kaže: "Idite u miru, utoplite se i najedite", a ne da im ono što im je potrebno za telo, kakva je korist od toga? Tako je i vera, ako nema dela, sama po sebi mrtva. (Jakovljeva 2:15-17)
Važno je napomenuti da ova dela nisu "poeni za spasenje", jer spaseni smo po milosti. Ova dela su rezultat žive vere u Boga i razumevanja Božijeg srca prema čoveku.
DRUŽENJE SA ODBAČENIM I PREZRENIMA
Isus je najuzvišenija ličnost koja je ikada hodala zemljom. Ne postoji ni jedno poznato ime koje je uzvišenije od Njegovog. Nema nijedne osobe koja nije bila dobrodošla u Njegovo društvo. Jedan od znakova pogrešnog shvatanja čovekove vrednosti jesu različita grupisanja u našem svetu. Svi ti klubovi govore o ljudskoj nesposobnosti da čoveka vrednuje na pravi način. Kao da je klub doktora, inženjera, glumaca, sportista, naučnika ili bilo kojih drugih titula dokaz neke više rase? U Božijim očima čovek je pre svega čovek! Ništa drugo ne može dodati, niti oduzeti od čovekove vrednosti. Smatrati sebe osobom s više dostojanstva i zato biti isključiv po pitanju drugih, jeste dokaz pogrešnog ljudskog razmišljanja i shvatanja ljudske vrednosti.
Jedan farisej pozva Isusa da jede s njim pa on ode u njegovu kuću i leže za trpezu. Kad je jedna žena, grešnica iz tog grada, saznala da je Isus za trpezom u farisejevoj kući, donese alabasternu posudu mirisne pomasti pa stojeći iza Isusa, kod njegovih nogu, plačući poče da mu kvasi noge suzama. Onda ih obrisa svojom kosom pa mu je ljubila noge i mazala ih pomašću. Kad je to video farisej koji ga je pozvao, reče u sebi: "Da je ovaj čovek prorok znao bi ko je i kakva je ova žena koja ga dotiče - da je grešnica". (Luka 7:36-39)
Sudar shvatanja vrednosti čoveka! Dva načina ophođenja prema čoveku, dva načina vrednovanja, dva sveta - Božiji svet i svet palog čoveka, sistema bez Boga. Razlika u ponašanju je razlika između neba i zemlje, između Boga i čoveka!
Za fariseja, koji je kao ličnost predstavnik celog čovečanstva, koje ima svoju pravednost, svoje vrednosti i postignuća, ova žena je promašen slučaj. Ona pripada sloju neuspešnih, nemoralnih, neškolovanih ljudi, koji u društvu onih koji vrednuju po dostignućima, predstavlja jedino sram. Ona u njihovim očima nema vrednosti i predstavlja stvar prezira. Zar da se takva osoba dotakne nekoga od njih koji su na tako "visokom nivou", tako dostojanstveni i ugledni u svojim očima i očima onih koji su sa njima zajedno stvorili društvo ovakvog vrednovanja?! Ne, to bi bilo ispod njihove časti! Ali, za Božijeg Sina je ona, koliko god promašena, koliko god je njen život do sada pun pogrešaka i padova, još uvek osoba vredna Njegove pažnje i Njegovog društva.
Stvoriteljev način vrednovanja je drugačiji od "evolucionističkog". Bogu nije potreban ni jedan čovekov uspeh niti dostignuće da bi ga cenio i voleo. Čovek je već vredan toga, pre nego je bilo šta pred Bogom ili za Boga uradio.
Zato je izazov hrišćanstvu uvek bio i ostao da svojim velikodušnim prihvatanjem drugih, bez obzira na naciju, stalež, boju kože ili bilo koji drugi prirodni ili socijalni aspekt, manifestuje Božiji način prihvatanja svih ljudi. Bog ne odobrava pogrešna ljudska dela i stavove time što njih prihvata, niti osuđivanjem greha u životima ljudi odbacuje ljude.
GUBAVCI I ISUS
Najodbačeniji ljudi Isusovog vremena su svakako bili gubavci. Ljudi koji su bolovali od te bolesti morali su i fizički biti odvojeni od društva. Morali su vikati: "Nečist, nečist!", kako bi upozoravali okolinu da ne dođe u kontakt sa njima i time se uprlja. Niko nije bio toliko nepoželjan u društvu kao gubavci. Uglavnom su živeli izvan gradova, po pećinama.
Ljudi kojih se niko nikada ne bi ni dotakao u Isusu su našli osobu koja im je pokazala da su voljeni i vredni. Isus ih je doticao i rečima i svojim isceljujućim rukama. Isus je iza te "gubave spoljašnjosti" video čovekovu večnu vrednost.
A jedan gubavac dođe k Isusu i poče na kolenima da ga preklinje: "Ako hoćeš, možeš da me očistiš!" Isus se sažali, pruži ruku, dotače ga se i reče: "Hoću, budi čist!" I guba odmah nestade s njega i on se očisti. (Marko 1:40-42)
Danas ova bolest u našem delu sveta verovatno i ne postoji. Ali, ima puno ljudi prema kojima se mnogi, i ne tako retko čak i celo društvo, ponašaju kao da su "gubavi". Ljudi kojima je zbog socijalnih nedostataka, unapred, rečima ili bez njih, stavljeno do znanja da im je mesto "tamo", izvan normalnog društvenog života. Ljudi koji ne odgovaraju zahtevima okoline, koji svojom pojavom zbunjuju i štrče u sistemu vrednovanja kojeg su ljudi bez Boga stvorili.
Takve ljude je Isus zapažao i pokazivao im svojim delima da nisu "škartirani" niti bezvredni. Svojim načinom ophođenja prema njima im je davao Božiju poruku - nije nesretan slučaj to što postojite, ne smetate, vredni ste!
Danas, kada je uskrsli Isus još uvek fizički odsutan sa ove zemlje, dok se opet ne vrati, Njegova Crkva, koja je Njegovo Telo, ima isti zadatak i izazov da svojim ponašanjem koje je oblikovano Jevanđeljem takvim ljudima pokaže da je Isus živ i da Jevanđelje nije "religiozna bajka"! Isusov način ophođenja prema "gubavcima' jeste vrlo važan vid Božijeg načina rehabilitovanja čoveka!
VREME ZA LJUDE
Nikada ranije čovek nije imao manje vremena nego danas. Tako bar izgleda ako ćemo suditi prema količini vremena koju provodimo jedni sa drugima. O nekakvom "poklanjanju vremena" drugima, samo radi njih i njihovih potreba, skoro je izlišno i govoriti. Otići nekome u posetu, samo da bi se provelo nekoliko sati s prijateljima, radi njih i druženja, sve je ređe. Pokloniti pažnju i vreme nekome je svakako jedan od najvećih dokaza vrednovanja. Većina ljudi sedi pred TV ekranima satima svaki dan. Time pokazuju da im je to važnije od ostalog, jer vremena se ima za ono što nam nešto znači. Vremena ima dovoljno, ali je pitanje prioriteta, kome i čemu će se dati vreme.
Isus se družio sa ljudima svih društvenih staleža, Odlazio je u kuće bogatih i uglednih ljudi, i kod siromašnih i prezrenih. Razgovarao je sa profesorima, ali i sa prostitutkama. Za Njega su sve granice stvorene ljudskim načinom vrednovanja ljudi bile lako premostive. Bez ikakvih predrasuda družio se sa svakim.
Onda Isus uđe u Jerihon. Dok je prolazio kroz grad, čovek po imenu Zakej, glavni carinik i to bogat, pokušavao je da vidi ko je to Isus, ali nije mogao od naroda jer je bio niskog rasta. On zato otrča napred i pope se na jednu divlju smokvu da vidi Isusa jer je trebalo da on onuda prođe. Kad je stigao do tog mesta, Isus podiže pogled i reče mu: "Zakeje, smesta siđi, jer danas treba da odsednem u tvojoj kući". I ovaj smesta siđe i s radošću primi Isusa, A svi su to videli pa počeše da gunđaju, govoreći: "Kod grešnika je ušao da se odmori!" (Luka 19:1-7)
Zakej je za jedne bio bogataš, a za druge grešnik, Neki su ga smatrali lopovom sa carine, a neki su mu se divili jer živi "na visokoj nozi". Svi su mu verovatno zavideli i zbog toga je i morao biti grešnik u njihovim očima. Najverovatnije zbog toga nije imao mnogo prijatelja i Isusova ponuda da ga poseti dala mu je veliku radost, jer su ga drugi verovatno izbegavali. Zakejeva svakidašnjica se verovatno ne razlikuje puno od današnjice bogataša, naročito onih koji su u očima drugih to postali na sumnjiv način.
Isus nije ni jedno ni drugo video kao prvo. Ono što je Isusu bilo najvažnije jeste, da je Zakej, kao i svaki drugi čovek, bio vredan Njegove pažnje. Drugo Isus je video i Zakejevu usamljenost usred izobilja kojeg je materijalno uživao. Isus nije hteo da bude prijatelj sa Zakejom radi njegovog bogatstva već radi njega samog. Zato je i bio spreman da provede vreme sa njim. Time mu je signalizirao stav Božijeg srca prema njemu, i na taj način mu ukazao na Božiju ljubav i vrednovanje njega samog. To je Zakeju otvorilo oči za stav koji Bog ima prema svima - sve ljude vrednuje i voli! A voleti i vrednovati podrazumeva i spremnost da se provede vreme sa tom osobom.
Jedan od najvećih problema današnje porodice je što roditelji osećaju da ne provode dovoljno vremena sa svojom decom. To pokušavaju nadoknaditi poklonima, što može biti malena uteha za decu, ali nikako rešenje. "Novac je vreme", ali vreme se novcem ne može kupiti!
DOZVOLITI "BEZNAČAJNIMA" DA POSLUŽUJU
Sve više se danas naglašava kako svet treba eksperte, ljude koji su sposobni, koji svojim umećem mogu "spasiti svet". Izlišno je diskutovati blagoslov koji obdareni ljudi predstavljaju, naročito kada Bogom-danu obdarenost stave u službu čovečanstva. Međutim, stalno isticanje vrednosti eksperta lako može da stvori osećaj i stav da su svi ostali bezvredni. Pele je bio od neprocenjive vrednosti u timu za koji je igrao, ali on sam nikada ne bi mogao da pobedi protivnički tim sa 11 igrača. Toga smo svi svesni. I najlošiji u timu je potreban.
Isus je u svom načinu ophođenja sa ljudima, pored svega ostalog što smo do sada spomenuli, imao fantastičnu sposobnosti da ljudima pomogne da prevaziđu osećanje bezvrednosti koje ih je napadalo zbog načina na koji ih vrednuje društvo. Još jedan takav, poslednji koji želim spomenuti, iako sigurno nije poslednji, jeste Isusov stav prema onima koji su za Njega hteli nešto da učine, a nisu bili smatrani velikanima. Pogledaćemo dva takva primera.
Jednom prilikom ugledan čovek je pozvao Isusa u svoju kuću. Tokom njihovog druženja u kuću ulazi jedna žena, koja je bila poznata po nemoralnom životu. Dirnuta Isusovim naučavanjem i ophođenjem ona je pomazala Isusa najskupocenijim mirisnim uljem i prala je Njegove noge svojim suzama. Farisej u čijoj su kući bili, reaguje na taj prizor prezirući i nju i Isusovu "nesposobnost da proceni ženu na pravi način".
Kad je to video farisej koji ga je pozvao, reče u sebi: "Da je ovaj čovek prorok, znao bi koje i kakva je ova zena koja ga se dotiče - da je grešnica". (Luka 7:39)
Opet ista stvar - sudar ljudskog načina vrednovanja i Božijeg načina. Isus je bio pravi prorok. Pravi proroci ne vide samo negativne stvari u životu drugih, već i mogućnost koju Bog nudi u toj situaciji. Usudio bih se reći da pravo proroštvo ustvari ne može da se završi osudom. Jer Isus nije došao da sudi svetu, već da spasi svet, (Jovan 12:47). Važno je ovo imati u mislima, jer je ovo jedna od temeljnih razlika između lažnog proroštva - vračarstva - i istinitog Božijeg proroštva. Isus vidi srce i govori o tome pre svega, a ne o gresima koji su vidljivi. Svojom dozvolom da ga na taj način posluži, Isus daje do znanja toj ženi da je u Njegovim očima
vredna i da postoji izlaz iz situacije u kojoj se nalazi.
Sličan događaj je opisan u Mateju 26:6-13. U ovom slučaju se učenici protive rasipništvu žene koja pomazuje Isusa. Učenici nisu dozvoljavali nekome, ko nije jedan od njih da Isusa poslužuje, naročito ne jednoj ženi čije mesto u društvu nije bilo veliko. Ali, baš njoj Isus dozvoljava da za Njega nešto uradi. Time joj je dao do znanja da u njoj i njenom radu ima vrednosti. Isus je na taj način oslobađao potencijal koji je u toj osobi postojao. Pogled okoline na nju - kao bezvrednu, nemoralnu ženu, sprečavao je da ono čime je ona bila obdarena dođe do izražaja, čineći time da sve više tone u osećanje bezvrednosti. Iako vrednost čoveka nije u njegovim dostignućima, ipak je prilika koja se osobi da da funkcioniše, potvrda da i u njoj postoji nešto što je drugima na blagoslov i pomoć. To delimično utiče i na izgradnju osećanja vrednosti osobe.
Zato Biblija govori da u jednoj crkvi, na bogosluženju, svako ima nešto čime može da doprinese sveopštem dobru zajednice, (1. Korinćanima 14:26). Na žalost praksa u današnjim crkvama je takva da većinu aktivnosti na bogosluženju obavljaju "profesionalci" - sveštenici, pastori, i još neke službe. Ogromna većina crkve su primaoci, pasivni učesnici, koji lako mogu da dožive da su beznačajni deo tog zajedništva, Tela. Time se i očekivanja potrebnih uglavnom usredotoče na "velika imena" i prezru ono što Bog kroz "obične ljude" može da da.
Za informacije kako i gde da naručite/kupite knjige Stojana Gajickog obratite se na: .
