4. Stvarna mogućnost obnove ljudskog srca
Rehabilitovati znači vratiti u prvobitno stanje, vratiti na mesto na kojem je nešto od početka bilo, vratiti prvom vlasniku, povratiti ugled, biti ceo, kompletan. Ako bi čaša pala na pod i razbila se, rehabilitovati znači ponovo sve delove staviti zajedno i vratiti čaši njen prvobitni izgled tako da se i ne vidi da je ikad bila razbijena. Zvuči kao utopija, ali je upravo to ono što Božija Reč podrazumeva ovim izrazom. To je Božija namera sa svakom osobom. Jer, nema obnove ljudskog roda bez obnove ljudskog bića kao pojedinca.
Kad sionsko Gospod vrati roblje, mi smo onda kao u snu bili. Tad nam beše osmeh na usnama i naš jezik radosno klicaše. Tad glas puče među narodima: "Ovima je Gospod učinio dela neka čudesno velika! Da, nama je Gospod učinio dela ona zaista velika. Kako smo se onda radovali!" (Psalam 126:1-3)
Ovaj tekst objašnjava samu prirodu rehabilitacije. Rehabilitacija je oslobođenje, povratak iz ropstva! Za izraelski narod je to bilo nezaboravno iskustvo. Nakon vekovima dugog robovanja u Egiptu, zatim 70 godina u Vavilonu, postati slobodan, vratiti se u svoju zemlju, čini se kao san, nestvarno lep. Ovaj osećaj se opisuje rečju koja se upotrebljava da opiše zadovoljstvo nakon obilnog, izvrsnog ručka, kada čovek onako polupospan od zadovoljstva prilegne i san ga savlada. Potpuno zadovoljstvo! Srce puno radosti, sve je baš onako kako čovek priželjkuje. Promena je toliko očigledna da i drugi ljudi to primećuju i pozitivno komentarišu.
Upravo je to ono što se događa kad čovek doživi spasenje, nanovo rođenje. Bog vrati čoveka iz zemlje ropstva, iz greha, u njegovu prvobitnu domovinu - zajedništvo sa Bogom, slobodu da bude ono što jeste i živi ono za čega je stvoren.
Nemoguće je zaboraviti dan i čas kada se to dogodilo u životu. Sećam se kada sam rekao svoje bezrezervno "da" Isusu Hristu i pozvao ga da bude moj Spasitelj i Gospod. Nakon te iskrene i jednostavne molitve ceo svet je postao drugačiji. Priroda je postala kao nova, moje su oči dobile nov pogled na sve oko mene. Činilo se sve kao san, a bila je to stvarnost, ona prava stvarnost, koja nam je bila od početka data, a padom u greh pomračena.
To je centralno osećanje u procesu rehabilitacije naše ličnosti i našeg života. San koji nosimo u sebi, koji je Bog u nas stavio kada nas je stvorio, postaje stvarnost!
CENTRALNOST OBNOVE
Potrebe ljudi su različite, zavisno od osobe, situacije u kojoj žive i mnogih drugih faktora. Nekom je čista voda najveća
potreba, nekome topao dom/nekom možda nešto sasvim drugo. Te su potrebe relativne i ono što nekom izgleda neophodno, drugome uopšte nije važno.
Međutim, postoje stvari koje su svakom čoveku potrebne i važne, apsolutno svakoj osobi bez obzira na naciju i nezavisno od praktičnih okolnosti. Te potrebe bitno utiču na čovekov život, mentalno zdravlje i raspoloženje.
U današnjem svetu nije samo po sebi jasno da je čovek najuzvišenije i najvrednije stvorenje. Sekularizovani svet ne vrednuje ni život ni ljude na isti način na koji ih Bog vrednuje. Ni čovek ni čovekov život nisu više u današnjem svetu, svete stvari. Postmodernizam je indoktrinirao svet idejom da je sve relativno. Ljudi se sve više osećaju bezvrednim, Profitni interes velikih firmi je daleko važniji od budućnosti ljudi koji se masovno otpuštaju. Razvoj u industrijskom svetu daje jasnu poruku ljudima - niste više neophodni. Pohlepa za novcem i profitom je daleko ispred potreba ljudi. Sve je manje obzira prema ljudskoj obdarenosti i sposobnostima koje su svakom čoveku date. Veliki interesi diktiraju uslove i stvaraju tržište. Hiljade i hiljade obdarenih ljudi nikada ne dođe do izražaja zbog nakaradnog sistema koji je čovek stvorio u svetu.
To je udarac po samoj srži čovekovih najvažnijih potreba. Svaki čovek ima dve potrebe bez kojih je život težak i besmislen. Prva potreba je osećanje vrednosti, a druga je funkcija ili svesnost o svrsi, zadatku, mestu u životu - smisao postojanja. Očigledno se celi život vrti oko ove dve stvari - osećati se vrednim i imati funkciju koja čoveku daje zadovoljstvo i osećaj da je koristan za druge ljude.
OSNOVNA VREDNOST
Gospod Bog, stvori čoveka od praha zemaljskoga i dunu mu u nos dah života; i čovek posta živo biće. (1. Mojsijeva 2:7)
Čovek je, mogli bismo reći, najvrednija stvar na svetu. Samo fizičko telo čoveka nije puno vredno. Prah zemaljski. Bog je odabrao da čoveka napravi baš od tog materijala. Mogao ga je napraviti od zlata, ili nekog drugog vrednog materijala. Onda bi svi ljudi bili "zlatni"! Ova činjenica je sarkastično drugačija od načina gledanja na fizičko telo koje danas vlada u svetu. Fiksiranost telom i opsesija fizičkim izgledom dostiže religiozne proporcije. Telo je svakako važno i ni u kom slučaju ne zaslužuje potpuni prezir koji su mu razni religiozni pravci dodeljivali u prošlosti, a neki to i danas čine.
Religija koja prezire telo i zbog toga ga zapostavlja ne čini ništa što je u skladu sa Božijim pogledom na telo. Ono što je Bog stvorio ne može biti prezreno kao grešno, jer je od Boga.
Iako je ovo telo prolazno ipak ima svoju veliku vrednost i treba da se tretira na dostojanstven način. Samo telo je Božiji dizajn i tvorevina, fantastično telo, ali, zbog čovekovog pada u greh, podložno procesu koji ga uništava i diskvalifikuje za večnost.
Čovekova prava vrednost jeste u njegovom poreklu - stvoren na Božiju sliku. Životni duh koji mu je dan od Boga ustvari je jedino vredno u čoveku. Taj je Duh božanski, jer je od samog Stvoritelja. Čovek je zato s jedne strane bezvredan, a sa druge strane najvrednije stvorenje. To osećanje vrednosti je usko povezano sa čovekovim odnosom sa svojim Stvoriteljem. Jedan od prvih čovekovih doživljaja nakon pada u greh je bio osećanje bezvrednosti.
Kain reče Gospodu: Kazna je moja suviše teška da bih je mogao izdržati Gle, teraš me danas iz ove zemlje; biću sakriven daleko od lica tvoga, biću skitač i potukač po zemlji, i kojigod me udesi ubiće me. (1. Mojsijeva 4:13-14)
Od tog vremena, kroz celu ljudsku istoriju, čovek se svim snagama bori da iz svog života ukloni osećanje bezvrednosti i prolaznosti. Najtragičniji aspekat te borbe je čovekova ambicija da taj problem reši sam, bez Boga. To je bila prva laž koju je čovek prihvatio od Sotone - "bićete kao bogovi". Upravo je to i bila greška anđela Svetlonoše. Poverovao je da može da bude nešto bez onoga koji ga je stvorio. Ako je Bog život i Stvoritelj svega onda izvan Njega nema ničega vrednog, ničeg što samo po sebi može da opstane.
Cela knjiga mudrosti cara Solomona govori o borbi čoveka kroz celi život da radom, pokušajima da stvara i uživa, otera od sebe misli i osećanja praznine i prolaznosti života. Kraj života Solomon opisuje kao poslednji rastanak "bezvrednog tela" koje nije u stanju da opstane u večnosti i večnog duha života koji je Bog dao čoveku:
I vrati se prah u zemlju, kako je bio, a duh se vrati Bogu, koji ga je dao. (Propovednik 12:7)
Potreba koju svi nosimo je da budemo voljeni i da volimo. Biti voljen onakav kakav jesam, bezuslovno voljen. Međutim, sistem vrednovanja ovog sveta je sasvim drugačiji od Božijeg i stoga je ova Božija zamisao uvek bivala poremećena čovekovim načinom gledanja na stvari. Čovek je padom u greh izgubio i sposobnost da u potpunosti razmišlja i vrednuje sebe i druge na onaj način na koji Bog to radi.
Čovek je vredan jer je večno biće stvoreno na Božiju sliku. Čovekova vrednost je večna i nepromenljiva. Bez da išta treba da uradi i postigne čovek je voljen od Boga, jer ga Bog vrednuje po onome što jeste, a ne po onome što postiže.
OSNOVNA FUNKCIJA
Druga potreba je imati mogućnost raditi ono za šta sam obdaren. Znači - moći biti na korist okolini, ovom svetu, time što ću funkcijom koja mi je data izgrađivati ovaj svet i doprinositi ljudskom rodu. To je u skladu sa Božijom zamisli sa svakim od nas. Stvoren na Božiju sliku podrazumeva ogroman kapacitet, Bog je u svaku osobu stavio svoje sposobnosti u određenoj meri. Božija namera za čoveka je bila da bude Božiji saradnik u daljem stvaranju i upravljanju Božijim stvorenjem. Upotrebom onoga što je Bog stavio u stvorenje u obliku materije i principa, čovek je bio, i ostao, u stanju da razvija, da nastavi "da stvara"
Gospod, Bog, stvori od zemlje sve životinje poljske i sve ptice nebeske, i dovede ih čoveku, da vidi kako će koju nazvati, pa da svako živo stvorenje nosi ime koje mu bude čovek dao. I čovek dade ime svakoj životinji i svakoj ptici nebeskoj i svakoj zveri poljskoj... (1. Mojsijeva 2:19-20)
Adamov intelektualni kapacitet je očigledno bio takvog potencijala da je Bog ostavio Adamu da upotpuni deo samog stvaralačkog procesa. Adam je dao ime svim životinjama koje je Bog stvorio. Adamov kapacitet pre pada u greh je bio ogroman! Danas znamo da čovek koristi samo deseti deo jedne polovine mozga! Razlog za to se može naći u objašnjenju do kojeg je došla grupa naučnika koji veruju u biblijski izveštaj o stvaranju sveta.
Potom reče Bog: neka bude svod posred vode, da rastavlja vodu od vode. I stvori Bog svod, i rastavi vodu pod svodom od vode nad svodom; i bi tako. (1. Mojsijeva 1:6-7)
Jevrejska reč za reč "svod" jeste raqiya i ima značenje "proširenog neba" ili "pločica koje su proširene udarcima", kao kovanjem. Pošto ova oblast meni nije naročito bliska, neću pokušavati da previše objašnjavam svojim nedovoljnim rečima detalje, već ću ukazati na izlaganja Carl Baugh-a, PhD, direktora Creation Evidences Museum ofGlen Rose, Texas - (Muzej dokaza Stvaranja u Glen Rose - Teksas), pod naslovom - Creation in Simphony - (Stvorenje u harmoniji).
Sažeto rečeno, ovaj svod je imao direktnog uticaja na život flore i faune na zemlji, i svakako na ljudski život. Potop, koji je usledio nakon čovekovog pada u greh, imao je za posledicu poremećaj ovog svoda, čime su uslovi za život poremećeni, a broj nekih vrsta životinja (dinosaurusa, na primer) je bio osetno smanjen. Čovekov mentalni kapacitet je time takođe poremećen i smanjen, i još uvek je takav.
Interesantno je primetiti da se i u "naučno-religioznim" pravcima (New Age Movement, koji se ponekad pogrešno svrstavaju u "nove naučno razvijene oblasti", kao što mnogi smatraju da su i meditacija i joga) spominje potreba za ujedinjenjem čovekovih sakrivenih potencijala kako bi se oslobodila veća harmonija u kosmosu. Moderni čovek postaje sve svesniji svog duhovnog, a ne samo materijalnog porekla i naslućuje da u nama postoje dimenzije koje su na neki način blokirane, te ne mogu da se manifestuju u onoj meri u kojoj bi mogle.
U stvari, radi se o kapacitetu koji je čovek dobio time što ga je Bog stvorio sebi sličnim, a koji je "zamrznut" zbog čovekovog odvajanja od Boga, pada u greh. Čovek i dalje želi da dođe do potpune upotrebe celog kapaciteta, ali bez Boga.
Interesantno je da čovečanstvo, iako nikada ničim nije doprinelo onome što mu je tako velikodušno dato jer je čovek stvoren nakon što je Bog sve ostalo stvorio, ne želi da prizna da je to dar koji treba da upotrebljavamo jedni drugima na korist i Bogu na slavu. U svom ponosu pokušava da se dograbi potpunog potencijala bez da se vrati Bogu i od Boga da bude zavisan. To je bio greh anđela Svetlonoše, greh i prevara u koju je svet pao. I đavo i čovečanstvo žele da uzmu ono što im je Bog dao, žele da se odvoje od Boga, te da na taj način postanu svoj gazda - svoj "bog".
U prirodi, stvorenju, postoje svi principi i materija koji su čovečanstvu potrebni da stvara ono što je do sada stvarao i što će u budućnosti moći da stvara. Čovek je stvorio avion ali nije stvorio principe za letenje već ih je otkrio u prirodi, kao i materijal koji mu je potreban za to. Ništa od onog što u stvorenju/prirodi postoji, čovek nije ni izumeo niti stvorio, niti je ikada mogao to da uradi. Sam čovek neće moći nikada da izume nešto što je "potpuno njegovo"!
I opet, potencijal koji je njemu od Boga dat je ogroman. Svaka osoba je na specifičan način obdarena i ta obdarenost joj ustvari određuje funkciju u životu. Smisao za tu funkciju je da bude čovečanstvu na korist, ljudskom biću pruži duboki osećaj zadovoljstva i smisla postojanja, i proslavi Stvoritelja.
Pronaći svoju funkciju, svoju ulogu ili mesto u životu, je drugi najvažniji aspekt postojanja ljudskog bića. Osećanja bespotrebnosti i nekorisnosti su jedna od najdestruktivnijih osećanja sa kojim čovek može da se bori u životu. U Božijim očima svaka osoba je potrebna, neophodna čak. Čovečanstvo bi se moglo uporediti sa ljudskim telom u kome svaki ud, i najmanji, ima svoju vitalnu ulogu. Svaka osoba na svetu ima svoju ulogu, zadatak, koji joj je određen specifičnom obdarenošću koju u sebi nosi.
A svakom od nas data je milost kako je Hristos kome podario. (Efescima 4:7)
Grčka reč za milost je ovde - charis - koja je koren i drugim poznatim rečima, kao što je "harizma". Moglo bi se reći da se radi o daru koji svaka osoba predstavlja svojom osobenošću i darovima, sposobnostima koje su joj date. Kapacitet svake osobe je kombinacija njene ličnosti, prirodnih talenata koje su u tesnoj vezi sa ličnošću i genetskim nasleđem i natprirodnim darovima koje Bog daje onima koji su nanovo rođeni i njemu služe.
MOGUĆNOST OBNOVE KOJU NUDI JEVANĐELJE
Ove dve velike potrebe čoveka treba da dođu u harmoničan odnos da bi čovek mogao da živi život zadovoljstva. Ta harmoničnost dolazi preko rehabilitacije naše ličnosti, a jedino pravo sredstvo za to jeste Jevanđelje, Božija Reč.
U svima nama postoji unutrašnja slika o tome kakvi želimo da budemo - što je ustvari u skladu sa svim onim što jesmo od početka, to jest sa onom osobenošću koja nam je data, a koja je poremećena grehom koji je promenio pravac celog čovečanstva. Tu harmoničnost ljudi pokušavaju da dostignu na sve moguće načine, ali to su samo ljudski pokušaji da postignu ono što je čoveku jedino moguće zajedno sa Bogom.
Pokajte se, dakle, i obratite se da vam se izbrišu gresi, da od Gospoda dođu vremena okrepljenja, i da vam pošalje unapred određenog Hrista - Isusa, On treba da ostane na nebu sve do vremena uspostavljanja (sveopšte obnove) svega onoga o čemu je Bog davno govorio kroz usta svojih svetih proroka. (Dela 3:19-21)
Dragi moji, sada smo Božija deca, a još se nije pokazalo sta ćemo biti Ali, znamo da ćemo, kada se on pojavi, biti slični njemu jer ćemo ga videti onakvog kakav jeste. (1. Jovanova 3:2)
Ova dva teksta nam daju celokupnu perspektivu Božije obnove svega stvorenog, uključujući naše ličnosti i živote. Božija namera je da Jevanđeljem obnovi celo stvorenje, uspostavi prvobitni red svega poremećenog grehom. Veliki deo Božijeg plana obnove se odnosi na vreme u okviru ljudske ovozemaljske istorije. Poslednji aspekat, kada ćemo biti slični Njemu - Isusu Hristu, je onaj finalni momenat potpunog preobraženja, kada se i ovo smrtno telo menja u novo, večno telo. Taj momenat je deo onog vremena koje pripada večnosti, to jest vremenu kada je istorija čovečanstva na ovom svetu završena. Ali, do tada Bog želi mnogo toga da uradi već ovde u okviru ovozemaljskog života i istorije.
Ova sveopšta obnova je dokaz čovečanstvu da je Bog - Bog istorije i da je uskrsnuće stvarnost. To je dokaz da je nanovo rođenje, kao posledica verovanja poruke Jevanđelja o Isusovoj izmirujućoj smrti i pobedničkom uskrsnuću, Božije sredstvo obnove čovečanstva, kroz tog novog čoveka (Efescima 3:14-16), koji je ustvari ona ličnost koju je Bog stvorio na svoju sliku.
... pošto ste svukli starog čoveka sa njegovim delima, a obukli novog, koji se po slici svoga Stvoritelja obnavlja za spoznanje. (Kološanima 3:9-10)
Jedan drugi prevod kaže ovako:
... Svukli ste starog čoveka sa njegovim delima i obukli novog čoveka, koji se obnavlja za pravu spoznaju i biva slika svog Stvoritelja.
Obnova je znači vraćanje u prvobitno stanje. To je svrha susreta sa uskrslim Hristom. Ne samo oproštenje greha i dolazak u Nebo! U početku svog hrišćanskog života imao sam utisak da je ogroman deo ove obnove bio ostavljen za Nebo. Jednog lepog dana, tamo gore, onda ću biti drugačiji, bolji. Onda ćemo se svi slagati i voleti... onda ...onda?! A ovde na zemlji samo plač, jad i beda? Danas razumem da Bog želi i može da učini mnogo više od tih promena već ovde na zemlji! I ne samo to - to i jeste Božija namera sa Crkvom i sa pojedincem ovde na zemlji. Obnova je jedno od najsnažnijih svedočanstava ovom svetu da je Bog živ i da je Jevanđelje stvarna priča o živom Spasitelju - Isusu Hristu!
Bože, obnovi nas, razvedri lice svoje i spasi nas. (Psalam 80:4)
Ja vičem: Gospode! Smiluj se na me, isceli dušu moju, sagreših ti. (Psalam 41:4)
Čežnja za obnovom je i kolektivna i pojedinačna. Čežnja nije samo neki luksuzni momenat naše fantazije, već osnovna potreba našeg bića.
Gospod je pastir moj, ništa mi neće nedostajati. Na zelenoj paši pase me, vodi me na tihu vodu. Dušu moju oporavlja... (Psalam 23:1-3)
On Ti prašta sve grehe i isceljuje sve bolesti tvoje. (Psalam 103:3)
Naglasak u ovim tekstovima je na isceljenju naše osobe, pre svega u duševnom smislu. Govori se o oporavljanju onog što je centralno u čoveku - čovekova bit, njegovo jezgro, sama njegova ličnost. Reč "bolesti" se takođe odnosi pre svega na duševni aspekt ljudske ličnosti. Odnosi se na nedostatke koji sprečavaju čoveka da bude onakav kakvim ga je Bog stvorio da bude, da se ponaša i živi u slobodi i dostojanstvu, što mu je od Stvoritelja dodeljeno.
Za informacije kako i gde da naručite/kupite knjige Stojana Gajickog obratite se na: .
