3. Posledice ljudskog pristupa

Stojan Gajicki

Ovim nastojanjima čovek se pokušava izlečiti od posledica pada u greh. Čovekov san je da sebe isceli od tih posledica do te mere da ni smrt više ne bude jača od njega. Sistem i je stvorio, čovek smatra lekom za svoje do sada neizlečive bolesti duše koje su ga zadesile nakon odvajanja od Boga. Međutim, ne samo da čoveku nije moguće da se na taj način izleči, već i od leka koji upotrebljava u tom sistemu vrednovanja, čovek trpi od neželjenih dejstava.

Oj žedni koji ste god, hodite na vodu, i koji nemate novca, hodite, kupujte bez novca i bez plate vina i mlijeka. Za što trošite novce svoje na ono što nije hrana, i trud svoj na ono što ne siti? Slušajte me, pa ćete jesti što je dobro, i duša će se vaša nasladiti preteline. (Isaija 55:1-2)

NEDOSTIŽNA PERSPEKTIVA

Zbog ovog načina razmišljanja, u ovom od čoveka stvorenom sistemu vrednovanja, čovek stalno teži za višom stepenicom na rang-listi. Neko je uvek bolji, i zato je najbolje pokupiti sve poene koji se nude kako bi se obezbedio plasman među najboljima. Sve što dalje napreduje u dostignućima, čovek sve više upada u jamu koju je sam sebi iskopao. Ceo ovaj ljudski sistem je večna trka, čiji cilj kao da se stalno pomera dalje i dalje od naše mogućnosti da ga dostignemo. Ljudi koji su postigli sve što ovaj svet nudi, ipak iskreno priznaju da je praznina u njima velika i pored stečenih pozicija, bogatstva i ostalog što se smatra neophodnim da bi bili sretni. Čovekova nastojanja bez Boga nikada ne mogu doći do željenog cilja. Sva ta nastojanja su praznina, o kojoj car Salamon govori. Malo je onih koji se sa ovim čovekom mogu uporediti. Mudrost i bogatstvo, uživanje i dostignuća, i opet samo jedna depresivna konstatacija:

I ja stadoh razmišljati o svim delima ruku svojih i o trudu koji uložih da ih izvedem, i gle, sve je to taština i trčanje za vetrom, i nikakve koristi nema od onoga što se pod suncem radi. (Propovednik 2:11)

Ova problematika je velikim delom prisutna i u crkvi. I među nama koji znamo kako Bog vrednuje ljude ipak ima ljudskih nastojanja da se dođe do neke pozicije u crkvi koja daje osećanje "više vrednosti". U nekim slučajevima pastori crkava, i druge vrste vođa u hrišćanskim krugovima, ne dozvoljavaju svojoj braći i sestrama u crkvi da ih oslovljavaju po imenu bez da se i njihova titula spomene pre imena?! Interesantno je da se ne insistira na svim titulama već samo na nekim od njih. Ako je to ispravan redosled i praksa u Božijem carstvu onda je interesantno to što Božiji Sin nije imao potrebe za nekom titulom ispred svog imena, da time označi svoju izuzetnu poziciju i pred Bogom i pred ljudima. Ako je Božije carstvo stvarno besklasno društvo, isto vrednih i podjednako od Boga voljenih ljudi, zbog čega toliko insistiranje medu hrišćanima na tim spoljašnjim obeležjima? Biblija još uvek tvrdi da ćemo se po ljubavi prepoznavati, a ne po titulama koje u sistemu vrednovanja ovog sveta nešto znače.

Očigledno da je značenje ovih stvari u crkvi sve veće, što je ujedno znak sve većeg uticaja ovo svetskog razmišljanja na način razmišljanja u Hristovoj Crkvi i nerazumevanja stvarnosti Božijeg carstva i poretka koji u njemu vlada. Impresioniranost ovim vrednostima je crkvu zavelo u nastojanje da ostavi bolji utisak na svet time što će biti sličnija svetu u stvarima koje svet visoko ceni, a Bogu su mrske, naročito kada su merilo vrednovanja čoveka. Atraktivnost crkve je u manifestovanju onih vrednosti koje svetu nedostaju, a svi ipak u njih verujemo. Atraktivnost crkve je u životu ljubavi i iskrenosti ponašanja.

Uništi se Izrailj! Po narodima su sada kao sud koji nema cene. (Osija 8:8)

Ovo je rezulatat kada crkva teži da bude slična svetu i kada uđe u trku za atraktivnostima za kojima se svet povodi. Crkva tada gubi atraktivnost i moć privlačenja drugih ljudi Bogu, kao što je i Izrael svojim prilagođavanjem običajima drugih naroda izgubio snagu da ih privuče i uputi pravom Bogu.

UPOREĐIVANJE

U ovom sistemu vrednovanja upoređivanje sa drugima je neizbežno. Pošto je ceo sistem zasnovan na postizanju i zauzimanju što višeg plasmana na lestvici vrednovanja, neminovno je da deo osećanja vrednosti delimično dolazi od upoređivanja sa drugima i upoređivanja svog dostignuća sa idealom. Nameće se pitanje ko je lepši, inteligentniji, jači, bogatiji... i sve to po sistemu vrednovanja koji je čovek sam stvorio. Iz tog razloga postoje ocene i titule.

Dvojica su otišli u Hram da se pomole. Jedan je bio farisej, a drugi carinik. Farizej je stajao i ovako se molio u sebi: "Bože, hvala ti što nisam kao ostali ljudi - razbojnici, nepravednici, preljubnici - ili kao ovaj carinik. Postim dva puta nedeljno i dajem desetinu od svega što steknem". (Luka 18:10-11)

Ovo je srž razmišljanja u ovom sistemu. Nastojanja da se postigne nešto što daje osećaj da je neko bolji od drugog. Rezultat upoređivanja može da bude osećaj nevrednosti, ako sam lošiji po proceni sistema, ili ponos ako se smatram boljim. I jedan i drugi osećaj su ekstremni, i jesu neželjena dejstva ovog načina rehabilitacije.

Vrednovanje ljudi po ovom načinu razmišljanja je blago rečeno pogrešno. Može biti toliko pogrešno da zaslepi do te mere i onemogući nam da prepoznamo ono što je od Boga. Jedan primer siromašnog i mudrog, ali odbačenog čoveka smo već spomenuli. Najdrastičniji primer toga jeste sam Gospod Isus Hristos.

Kad je došla Subota, on poče da uči narod u sinagogi, i mnogi koji su ga slušali zadiviše se. "Odakle ovome ovo?" pitali su, "I kakva mu je mudrost data da takva čuda čini svojim rukama? Zar on nije drvodelja, Marijin sin, a Jakovljev, Josijin, Judin i Simonov brat? Zar nisu njegove sestre ovde s nama?" I sablazniše se o njega. (Marko 6:2-3)

Isusova mudrost i sposobnosti su bile očigledne. Svi su mu se divili, ali to nije bilo dovoljno da ga "autori sistema" potvrde i prihvate. Nije bio produkt sistema koji oni priznaju. Upoređivali su Njega i Njegov način delovanja sa onom idealnom slikom njihovog sistema i zaključili su da nije prikladan ni kao Mesija, ni kao osoba dostojna njihove potvrde. Da je Isus završio neku od njihovih škola, bio bi popularnij i priznat, jer bi bio reklama za njih i oni bi hvaleći se Njime ustvari sebe hvalili. Sistem vrednovanja su sami stvorili i priznaju ga zato što su ga sami stvorili. To i jeste srž idolopoklonstva i čovekovog samoobožavanja.

Drugo Isus nije bio iz neke porodice koja nešto znači. Poreklo mu je bilo obično, pored imena nije imao nikakve titule. Isus se rodio u jaslicama, družio se sa jednostavnim ljudima koji su pripadali socijalnom staležu na koje društvo nije ni računalo. To su stvari koje ne ostavljaju utisak na ljude ovo svetskog sistema.

Kako je bolno videti istu tendenciju u današnjem hrišćanstvu. Divimo se biblijskim izveštajima o jednostavnim ljudima koje Bog koristi, a opet sami gradimo sisteme u kojima za takve biblijske heroje ne bi bilo mesta danas, kao što nije bilo ni u ono vreme kada su živeli.

Šta je razlog ovakvom Božijem izboru? Sigurno ne taj da Bog ima nešto protiv uglednih, obrazovanih ili bogatih ljudi. Niti je siromaštvo, jednostavnost i još manje neobrazovanost, ikakva prednost pred Bogom. Radi se samo o stavu koji osoba ima prema tim stvarima i drugim ljudima. Ako i pored sve obdarenosti i materijalnog blagoslova čovek zadrži ponizan stav prema Bogu i drugim ljudima onda to u Božijim očima nije ni prepreka niti je odvratno. Jer, Bogu ne može da bude odvratno ono što je sam stvorio i namenio čoveku za uživanje i blagoslov. Za Boga je neprihvatljivo kada se pažnja poklanja tim stvarima više nego samom Bogu, i kada se ljudi vrednuju po tome a ne prema onome po čemu ih Bog vrednuje. A Isus je svojom žrtvom na krstu pokazao da su svi ljudi jednako vredni za Boga.

Upoređivanje ima svoje dve poznate posledice.

PONOS

Ako čovek i dostigne vrhunac ovog sistema, u sve tri važne oblasti - znanje, bogatstvo i produhovljenost, to još uvek nije nikakva garancija da time dobija toliko željeni i potrebni osećaj vrednosti i zadovoljstva. Eventualno dostignuće istih najčešće nosi sa sobom, neželjeno i veoma negativno dejstvo - ponos.

Čovek je prihvatanjem nebožanske alternative stao na stranu koja je suprotna Bogu. Iako je Bog jedini koji čoveka još uvek ljubi kao svoje stvorenje, i za njega ima samo najbolje misli, (Jeremija 29:11), ipak čovek u svojim nastojanjima da se rehabilituje doživljava Boga kao nepoželjnog konkurenta. Najviše zbog različitog načina razmišljanja i vrednovanja. Čovek je samoljubiv i želi da slavu za "svoja dostignuća" pripiše sebi, a ne Bogu.

To je misao koja se rodila u srcu anđela Svetlonoše i koja ga je dovela do tako dubokog pada, do samoga pakla, Biti bog bez Boga! Ni sa Bogom čovek ne može da bude više od čoveka stvorenog na Božiju sliku. Nastojanje da "bude kao bog" može samo da ga dovede u kontakt sa svetom koji je u vlasti onoga koji je to i pokušao da uradi:

A govorio si u srcu svom: izaći ću na nebo, više zvijezda Božijih podignuću prijesto svoj, i sješću na gori zbornoj na strani sjevernoj. Izaći ću u visine nad oblake, izjednačiću se s višnjim. A ti se u pakao svrže, u dubinu grobnu. (Isaija 14:13-15)

Od samog svog početka, od Boga nezavisnog života, čovek želi da dokaže da je sposoban da se popne na nivo koji će biti dokaz njegove samostalnosti i "božanstva".

Poslije rekoše: hajde da sazidamo grad i kulu, kojoj će vrh biti do neba, da stečemo sebi ime da se ne bismo rasijali po zemlji. (1. Mojsijeva 11:4)

Tokom ljudske istorije mnogi su pokušali da se popnu na visine koje čoveku nisu namenjene i doživeli su isto ono što i ovaj anđeo doživeo. Čovekov san da na zemlji izgradi raj bez Boga još uvek živi. Tragedija ovoga je što takvi pokušaji vode samo u jednom pravcu - u promašaj koji na kraju stvori pakao na zemlji. Uzrok tome je što čovek ne može ispravno da se služi silom i vlašću za kojom čezne, i koju smatra neophodnom da isto ostvari. Jedan takav primer je bio car Navuhodonosor:

Poslije dvanaest mjeseci šetajući se po carskom dvoru u Vavilonu, kralj progovori i reče: Nije li ovo Vavilon veliki, koji sam ja sazidao kao kraljevsku prestonicu, silom moći svoje a za slavu veličanstva svoga? (Danilo 4:29-30)

Iako mu je unapred bilo rečeno od proroka da je Bog taj koji ga je postavio da vlada i da je Bog jedini car neba i zemlje, opet se Navuhodonosor uzvisio na visine sa kojih je, kao i đavo, morao pasti:

Još beše reč u ustima kraljevim kada glas siđe s neba: Znaj kralju Navuhodonosore, da će ti se oteti kraljevstvo. Bićeš prognan između ljudi i živećeš sa zverjem poljskim, hraniće te travom kao goveda, i sedam će vremena proći preko tebe dok ne poznaš da Svevišnji vlada kraljevstvom ljudi, i da ga on daje kome hoće. Tog istog časa ispuni se ta reč na Navuhodonosoru. On bi prognan između ljudi, i jede travu kao goveda; rosa nebeska kvasi mu telo dok mu kosa ne naraste kao pera u orla i nokti kao u ptica. (Danilo 4:31-33)

Čovek sebe uzdiže i sebi pripisuje zasluge za napretke. Iako su sve sposobnosti koje mu omogućuju uspeh samo deo njegovog stvarnog identiteta i porekla - "stvoren na Božiju sliku", a samim tim daleko od "njegovog vlastitog", čovek ipak veruje da je sve to njegova zasluga. Iz tog razloga i stalna nastojanja da se odlepi od Boga i svojim sistemom vrednovanja sebe uzdigne na nivo na kojem misli da će naći sebe i smisao svog postojanja.

... Ono što je na visokoj ceni među ljudima, u Božijim očima je odvratno. (Luka 16:15)

Razlika između ljudskog i Božijeg načina vrednovanja je ogromna, dijametralno suprotna. Da ne bi došlo da pogrešnog shvatanja ovog teksta samo kratak komentar. Znači li ovo da je jedan doktor, naučnik, bogataš, ili bilo ko drugi ko je u očima sveta velik i na ceni, odvratan Bogu? Ne, svakako ne! Zašto bi ono što je čovek postigao sposobnostima kojim ga je Bog obdario bilo loše u Božijim očima. Bog se raduje ako ljudi koriste ono što im je on dao, naročito kada se obdarenost koristi u dobre svrhe. Međutim, kada čovek dostignuća pripisuje sebi i time sebe uzvisuje i vrednuje više od ostalih, i odbacuje Boga kao osnovnu životnu potrebu, onda je to odvratno u Božijim očima.

Apostol Pavle je bio jedan od najobrazovanijih ljudi svog vremena. Intelektualno i religiozno daleko sposobniji od većine svojih savremenika. U nekim momentima je tu svoju nadmoćnost i izražavao, dok nije shvatio da sva ta dostignuća koja su u ljudskim očima bila zadivljujuća pred Bogom ne znače baš puno. Svakako, Bog ih je mogao i hteo upotrebiti, jer ih je On i dao, ali Pavle je trebao da shvati da su Božija sila i mudrost daleko veće od svega što je postigao i što ljudi smatraju uzvišenim i neophodnim.

Ali, ono što mi je nekad bilo dobitak, to radi Hrista smatram gubitkom. Štaviše, ja sve smatram gubitkom u poređenju sa onim što sve prevazilazi: sa spoznanjem Hrista Isusa, moga Gospoda, radi koga sam sve izgubio. I sve smatram smećem da bih dobio Hrista i u njemu se našao - ne svojom pravednošću koja dolazi od Zakona, nego onom koja dolazi kroz veru u Hrista: pravednošću koja dolazi od Boga na osnovu vere. (Filipljanima 3:7-10)

Sećam se svojih prvih godina posle obraćenja. Mnogo puta sam u sebi mislio: "Pa, Bože Ti si mojim obraćenjem stvarno dobio na lutriji! Bio sam dobar u ovome i onome, stvarno dobar! Barem kad sam se ja pitao. S vremenom sam morao da shvatim da Bog nije impresioniran onim čime sam ja bio u pogledu samog sebe. Na sličan način mnogi razmišljaju i reaguju na propovedanje Jevanđelja i izazov koji krst Isusa Hrista predstavlja. Krst kaže da niko nije po sebi dostojan Neba, ali da nas Bog sve ljubi toliko da je dao svog Sina da umre za nas. Ljudi izazvani ovim obično znaju da kažu: "Pa, mi ne radimo ništa zlo, ne diramo nikoga, imamo svoju veru, a ne kao on... Drugim rečima - dobri smo onakvi kakvi smo, naročito kada se uporedimo sa onima koji su "gori od nas"! Ono u čemu se smatramo boljima od drugih može u Božijim očima biti ne samo loše, već i greh. Samo upoređivanje je već pogrešno, a zaključak da smo bolji od drugih je relativan, a najčešće je to ponos samim tim i greh.

KOMPLEKS NIŽE VREDNOSTI

Druga, vrlo česta posledica upoređivanja, jeste osećanje niže vrednosti. Kompleks niže vrednosti je ustvari način razmišljanja. To je utvrda u razmišljanju koja čoveka svezuje negativnim i omalovažavajućim mislima o sebi, a jeste posledica upoređivanja sebe sa drugima ili onim idealima koje je okolina stvorila kao normative.

Biblija je puna primera onih koji o sebi razmišljaju na način koji ih sprečava da žive punim potencijalom koji im je dat. Još gore, zbog tog kompleksa mnogo puta nisu u stanju da veruju da Bog ipak može nešto da učini za njih, ili kroz njih.

Reč Gospodnja mi progovori i reče: Pre nego te sazdah u utrobi matere tvoje znah te; i pre no što si izašao iz utrobe matere tvoje posvetih te i postavih te za proroka narodima. Ja odgovorih: Ah, Gospode, Večiti! Gle ja ne znam govoriti, jer sam dete. I Gospod mi reče: Ne govori: Ja sam dete, jer ćeš ići svima kojima te pošaljem i govorićeš sve što ti zapovedam. (Jeremija 1:4-7)

Jeremija kao mladić nije mogao sebe da vidi kao nekog ko je dorastao ovakvom pozivu i zadatku. Niko ne bi ni mogao ustati i reći - Bože, pravoj ličnosti si došao. Osećati se nedovoljnim za poziv koji dolazi od Boga ne samo da nije pogrešno, već je pozitivno i znak da čovek razume o čemu se radi. Međutim, dozvoliti tom osećanju da nas sveže i spreči da i pored svega kažem Bogu da, bilo bi pogrešno.

Mojsije reče: Ah, Gospode, pošalji onoga koga budeš hteo da pošalješ. Tad se gnjev Gospodnji raspali na Mojsija... ("A ne bi li poslao koga drugoga", kaže jedan drugi prevod.) (2. Mojsijeva 4:13-14)

Nakon Božijeg ubeđivanja Mojsija da Bog baš njega hoće, i posle svih Božijih objašnjenja da njegovi nedostaci nisu problem za Boga, on ipak ne želi da bude Božije sredstvo u ovoj situaciji. To je Boga razljutilo! To i jeste odlučujući momenat, kada poverujemo da je Božija procena nas samih istinitija od naše procene samih sebe. Ljudi sebe najčešće ili podcene ili precene. Bogu ni jedno od ta dva nije važno. Jedino što On traži jeste voljno srce! Ostalo je Njegov posao i odgovornost da nam da darove potrebne za posao.

Mogli bismo nabrojati još mnoga imena iz Biblije koji su u trenutku kada ih je Bog pozvao osećali duboku neadekvatnost, svezani kompleksima niže vrednosti zbog sistema vrednovanja ovoga sveta i zbog pogrešnog stava prema njima koji su čak i njihovi najbliži imali. Jedan takav slučaj je izbor Davida za Izraelskog cara.

Kad uđoše, videvši Elijava, on reče: Sigurno je ovde pomazanik Gospodnji pred Njim. I Gospod reče Samuilu: Ne obaziri se na lice njegovo ni na stas njegov, jer sam ga odbacio, Ne gleda Gospod na ono što čovek gleda, Čovek gleda ono što oči vide, a Gospod gleda na srce. (1. Samuilova 16:6-7)

Još jedan primer razlike ljudskog i Božijeg razmišljanja. U ovom slučaju prorok Samuel, iskusan poznavalac i Boga i ljudi, pravi upravo tu grešku koja je posledica ljudskog razmišljanja i vrednovanja. Impresioniran izgledom osobe koja ima spoljašnje znake odličnosti, Samuel je ubeđen da je to i Božiji izbor. Međutim, Bog mu kaže nešto što svi treba da upamtimo, a to je da u ovoj situaciji kao i u mnogim drugim važi ovo biblijsko pravilo, i ono staro narodno: "Spolja gladac, a iznutra jadac!" Svakako, to nije uvek primenljivo pravilo, ali je važno, upravo zbog iskušenja da se vrednuje po spoljašnjem.

Na Samuelovo pitanje ocu da li ima još koga od sinova, odgovor je bio:

Po tom reče Samuilo Jeseju: jesu li ti to svi sinovi? A on reče: ostao je još najmlađi; eno ga, pase ovce... (1. Samuilova 16:11)

Očev odgovor ukazuje na to da sa njim niko u porodici nije računao što se ovakvog posla tiče. Najmlađi, klinac među braćom, a još i pastir. Pastiri nisu bili među kandidatima za careve ni onda, a ni danas, Ali, u Božijim očima David je bio najbolji kandidat bez obzira što ljudskim očima posmatrano nije imao poželjne kvalifikacije. David je i bio onaj koji je postao car.

Iste greške se i danas prave i u porodicama i u društvu uopšte. Hiljade ljudi imaju darove i sposobnosti koje, za neke na žalost nikada, ne dođu do izražaja, zbog toga što okolina ima omalovažavajući stav prema njima. Sistem vrednovanja ovog sveta, čiji je autor pali čovek, čovek odvojen od Boga, više je od štete nego od koristi za svet. Ogroman broj ljudi zapada u ponor kompleksa niže vrednosti zato što dozvole da ih drugi vrednuju po tom sistemu i zato što odaberu da žive po tom sistemu vrednovanja. Kompleks niže vrednosti je pre svega znak da osoba sebe vrednuje na pogrešan način, jer ako je svako od nas jedinstven onda upoređivanje nema nikakvog smisla.

Međutim, Bog ima drugi način vrednovanja i ostvarivanja ljudskih snova. Božiji način vodi u oslobođenje od kompleksa i drugih okova koji sistem sveta nameće ljudima. Božiji način čini da mogu da budem ono što jesam i funkcionišem u onome čime sam od Njega obdaren. Bog ima mesto za svaku osobu u Njegovom velikodušnom mozaiku. Odabrati Božiji način jeste krenuti putem koji vodi u ostvarivanje sna koji je On u nas stavio.

POGREŠNA PODELA

Ovaj sistem vrednovanja je uzrok velikog zla među ljudima. Čovek je sebi uzeo za pravo da grupiše ljude prema svom sistemu vrednovanja. Da još jednom spomenem - tragičnost i pogrešnost ovakvog vrednovanja dolazi od samog autorstva ovog sistema - stvorio ga je čovek koji je odvojen od Boga.

Današnji svet trpi užasne posledice zbog ovog načina vrednovanja. U našem, do sada nikad razvijenijem svetu, sve više trpimo od nelogičnih stavova među ljudima. Više nego ikada se "velike, razvijene, bogate" nacije ponašaju neljudski prema ostalim narodima. Stvaraju se blokovi "korektne politike i ispravnih moralnih stavova" i ostalih samoodabranih saveza nacija koje sebi daju za pravo da se nazivaju vodećim nacijama sveta i ekspertima koji znaju šta je najbolje za sve ostale.

Rasizam, bilo koje vrste, je plod ovog sistema vrednovanja. Problem je u tome što nacije koje su napredne, ne smatraju blagoslov bogatstva i većeg znanja kao povod da drugim nacijama budu na blagoslov i da im služe, već to upotrebljavaju kao potvrdu njihove superiornosti nad ostalima i njima žele da vladaju. Čovek je uvek kroz istoriju ovako radio i nikada neće biti drugačiji, sve dok je odvojen od Boga, bez obzira na razvoj njegove savesti ili na tehnički napredak. Uostalom, odakle pojam razvoja savesti ako nema Boga koji je davalac večnih istina? Temeljne istine života nisu evolucione, već Bogom-dane vrednosti čoveku.

Ni u ovoj oblasti Crkva Isusa Hrista, na žalost, nije uvek najbolji primer Božijeg načina vrednovanja. Još uvek smo daleko od manifestovanja onog drugog carstva koje je Isus Hristos došao da otkrije i objavi na zemlji. Apostol Pavle opisuje tu problematiku u crkvi u Korintu gde su se vernici družili prema uobičajenim socijalnim grupama kao što je to bila praksa u društvu u kome su živeli - bogati sa bogatima, ugledni i obrazovani su izbegavali siromašne i proste ljude, čak i za vreme pričesti, (1. Korinćanima 11:17-22).

Pričest, Gospodnja večera, je verovatno najsnažnija manifestacija sile žrtve Isusa Hrista na krstu. Time je Bog, na najdramatičniji način, potvrdio da je svaki čovek isto vredan u Njegovim očima. Krv Isusa Hrista je krv pomirenja između Boga i čoveka, ali i između ljudi. Uzeti pričest jeste priznati da prihvatam čoveka bilo koje nacionalnosti, bilo kog socijalnog staleža!

Tokom vekova crkva je mnogo puta bila sušta suprotnost onome što treba da bude u ovom pogledu. Ni danas nije slobodna od mnogovrsnog rasizma - nacionalnog, intelektualnog, materijalnog. U crkvi u Korintu ljudi su temeljili svoje zajedništvo na socijalnoj pripadnosti, više nego na činjenici da u Božijem carstvu niko nije veći, niti je manji.

Neki ljudi sami sebe smatraju toliko intelektualnima da nisu u stanju da vode razgovor sa onima koji su neobrazovani. Intelektualnost prave vrste bi trebala da bude baš suprotna po svojoj prirodi, to jest sposobna da komunicira sa ljudima iz različitih socijalnih grupa. Apostol Pavle, jedan od najučenijih ljudi svog vremena imao je upravo tu svesnost i sposobnost. Sa jednostavnima je znao na njihov način, a sa onima koji su bili "na višem nivou" je znao na njihov način.

Jer i ako sam slobodan prema svakome, svima sebe učinih robom, da ih više pridobijem. S Judejima bio sam kao Judejin, da Judeje pridobijem; s onima koji su pod zakonom bio sam kao pod zakonom (i ako nisam pod zakonom), da pridobijem one koji su pod zakonom; s onima koji su bez zakona bio sam bez zakona (i ako nisam Bogu bez zakona, kad sam pod zakonom Hristovim), da pridobijem one koji su bez zakona. Sa slabima sam bio kao slab, da slabe pridobijem; svima sam bio sve, da kako god koga spasem, A ovo sve činim za jevanđelje, da bih imao udeo u njemu. (1. Korinćanima 9:19-23)

Ova sposobnost jeste plod čovekove prave rehabilitacije, ne po sistemu palog čoveka, nego po Božijem sistemu.

Govori se o bogatom čoveku koji se jednog dana šetao sa prijateljem, takođe iz "višeg socijalnog staleža". Istom stranom ulice u susret im dolazi čovek, siromašan i "neugledno obučen" član iste crkve kao i ovaj bogati. Videći svog brata u Hristu sa bogatim prijateljem, ovaj siromašni čovek je pokušao da prede na drugu stranu ulice, kako svom bogatom bratu ne bi pričinio neugodnost prilikom susreta. Primetivši to, ovaj bogati brat je prešao na istu stranu, na koju je i siromašni prešao. Susret je sada bio neizbežan. Kada su se susreli bogati brat je zagrlio siromaha i to pred svojim prijateljem i rekao mu: "To više da nisi ponovio! Ti i ja smo braća u Hristu!" To je veće od socijalne razlike! Jednakost vrednosti, u Hristu je veća od svih nejednakosti koje je ovaj svet stvorio svojim neljudskim sistemom vrednovanja.

Jedan od mojih najboljih prijatelja je imao vrlo ugledno radno mesto u svom gradu. Poznat medu ljudima i kao sposoban čovek i kao hrišćanin. Čekajući jednom prilikom da pređe na pešačkom prelazu, medu mnoštvom drugih oko njega, primetio je jednu baku, prosjakinju, koja je vukla svoju "mobilnu kuću", kolica natrpana krpama i mnogim drugim stvarima. Videći da ima poteškoća da pređe, on se, elegatno obučen, ponudio da joj pomogne. Baka je to zahvalno prihvatila i čak uzela sebi slobodu da mu malo diktira šta i kako da radi. Iznenađenje mnoštva ljudi verovatno nije bilo malo. Verovatno je neko među njima i prepoznao "gospodina" koji se "spustio na nivo jedne neugledne bake". Ostali se nisu trudili ni da je pogledaju. Bilo im je verovatno ispod časti, jer nisu valjda svoje cenjene diplome sticali da bi pomagali "takvim nevrednim ljudima"?!

To je jedan od mnogih tragičnih aspekta našeg sistema vrednovanja! Čovek je vredan, bez obzira na boju kože i socijalnu pripadnost "Čovek - još uvek gordo zvuči" i uvek će tako zvučati, jer je stvoren na sliku Božiju, jer je večno stvorenje, jer je Bog svog Sina Isusa Hrista dao da umre za svaku osobu!

Odgovornost Crkve, koja nosi Njegovo ime, je da manifestuje način ophođenja u međuljudskim odnosima koji nedvosmisleno potvrđuju istinu - Bog ljubi i vrednuje svakoga podjednako! Date su nam različite sposobnosti, ne da nas učine vrednijima od drugih, nego da drugima budemo na pomoć i blagoslov.

Zato je bolno znati da se u našim crkvama još uvek vidi ta zaostavština palog sveta, plod naše pale, grešne prirode, podela po onome što u carstvu Božijem ustvari više i ne postoji.

Ako Božiji način obnove, rehabilitovanja naše osobe, dotakne naše živote, ako nas snaga i sadržaj Jevanđelja prožima, onda razlike koje formiraju naš svet moraju sve više da nestaju među nama. Inače smo loša propaganda Božijeg carstva, koje je po svojoj prirodi najčešće sušta suprotnost ovom svetu.

Stranice ove knjige su objavljene uz dozvolu autora i namenjene su isključivo za internu upotrebu. Kopiranje ili štampanje ove knjige u komercijalne svrhe nije dozvoljeno.

Za informacije kako i gde da naručite/kupite knjige Stojana Gajickog obratite se na: .
"Reč je Tvoja žižak nozi mojoj, i videlo stazi mojoj."
- Psalam 119:105

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 879
Ukupno: 2603689
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/knjige/gajicki/otkr03.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.