• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Nakon rastavljanja od Boga čovek je ušao u "začarani zli krug" iz kojeg ne može da se izvuče sve dok se ne vrati svom Stvoritelju. Jedan aspekt prokletstva pod koji je čovek došao odvajanjem od Boga, jeste da je izgubio osećanje vrednosti. Ljudskom biću bez Boga nedostaje pravi, toliko potrebni doživljaj lične vrednosti. Od pada u greh i rastavljanja od Boga, čovek pokušava sam da stvori svoju vrednost. Načini na koji to čovek pokušava su prvenstveno postignuća i uspesi. Čovek svoju vrednost vidi u svojoj funkciji. Direktor je vredniji od čistačice, bogataš od prosjaka i mogli bi se nabrojati mnogi drugi ovome slični slučajevi ljudskog sistema vrednovanja. Celo čovečanstvo je u stalnim, grčevitim nastojanjima da postigne svoju vrednost. Sva ta nastojanja Bog sumira u sledećoj izjavi:

Narodi se zalud trudili, puci se za oganj mučili! (Jeremija 51:58)

TRI NAJVAŽNIJE OBLASTI

Svet ima definitivan sistem vrednovanja. Već na samom početku života suočavamo se sa rečima i ciframa koje nam daju do znanja koliko vredimo u očima okoline. Dobar si, ništa ne valjaš, biće od tebe nešto veliko, nikad ništa od tebe neće biti. Zaslužio si jedinicu, fantastično - čista petica, slaba trojka... Sve su to izrazi koji nas od detinjstva podsećaju da živimo u sistemu vrednovanja koji je po nekakvim pravilima izvesne grupe ljudi, bio merodavan za ocenjivanje dostignuća jedne osobe. Tužna činjenica je da je u tom sistemu uvek bilo važno ne samo ono što ljudi postižu, već i koje su boje, iz koje države, koju titulu imaju, kako se oblače i još mnogo toga tome slično. Sve te aspekte vrednovanja čoveka bi mogli definisati jednim izrazom - socijalni status! Socijalni status znači imati ono što sistem vrednovanja ovog sveta smatra da ljudsko biće treba da ima da bi bilo dostojno položaja i titula koje u tom sistemu simbolizuju vrednosti tog sistema. Svet je podeljen u grupe. Ne samo u države, već i unutar država u nacionalne grupe. Ali, tu nije kraj, već unutar tih grupa je podela po socijalnom statusu. Pripadnost grupi na neki način daje cenu članovima te grupe. Neke su nacije "vrednije" od drugih u sistemu vrednovanja koji je čovek bez Boga stvorio. U tom sistemu se radi o pripadanju što priznatijoj grupi, i stvaranju svoje vrednosti dostignućima koje grupa zahteva. Sve ovo čovek radi kako bi kompenzovao i povratio ono što mu je Bog dao u samom stvorenju, ali mu je iskliznulo iz ruku kada je poverovao Sotonskoj laži - "bićete kao bogovi" Pogledaćemo nekoliko najvažnijih aspekata ovog sistema vrednovanja.

ZNANJE

Nego zna Bog da će vam se u onaj dan kad okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati što je dobro što li zlo. (1. Mojsijeva 3:5)

Znanje! Reč koja je uvek privlačila i koja je uvek bila na ceni. Znanje je bilo i uvek će biti od neprocenjive vrednosti za čovečanstvo. Bez znanja ljudi trpe i propadaju. Svakako, samo znanje nije garancija blagostanja, već način njegove primene. Sakupiti znanje je relativno lako, naročito danas kada živimo u informativnom vremenu sa ogromnim medijskim mogućnostima.

Mudrost je primeniti znanje na najbolji način, a to nije uvek tako jednostavno. Svet nikada više nije znao nego danas, i nikada sebe svojim znanjem nije toliko uništavao. Sigurno je da ćemo još više znati u dolazećim danima, jer čovekovo božansko poreklo ima ogroman potencijal u oblasti novih saznanja.

Ali, i u ovoj oblasti ima nijansi, važnijeg i manje važnog znanja, neophodnog i sporednog. Količina znanja ne čini čoveka pametnim. Znati sve glavne gradove sveta može zvučati impresivno, ali je još uvek manje važno nego li znati kako se ljudski ponašati prema ljudima.

Nego ko se hvali, neka se hvali time što razume i poznaje mene da sam ja Gospod koji činim milost i sud i pravdu na zemlji, jer mije to milo, govori Gospod. (Jeremija 9:24)

Varljiva je stvar procenjivati ljude po onome koliko znaju. Da su titule bile i ostale važne nije preterana tvrdnja. U nekim zemljama je neophodno imati titulu da bi te ljudi uopšte uzimali za ozbiljno. Titula je mnogima mera vrednosti ličnosti. Iako titula može biti, i jeste u određenoj meri, znak i merilo intelektualnih kvaliteta osobe, sigurno je da to nije najsigurniji, još manje jedini dokaz inteligencije te osobe, a posebno ne merilo njene vrednosti kao čoveka.

Bijaše malen grad i u njemu malo ljudi; i dođe na nj veliki car, i opkoli ga i načini oko njega velike opkope. I nađe se u njemu siromah čovjek mudar, koji izbavi grad mudrošću svojom, i niko se ne sjećaše tog siromaha čovjeka. Tada ja rekoh: bolja je mudrost nego snaga, ako se i ne mariše za mudrost onoga siromaha i riječi se njegove ne slušahu. (Propovednik 9:13-16)

Jedan drugi prevod kaže da je taj mudri, siromašni čovek mogao da spasi grad, ali da niko nije hteo da ga posluša. Oba prevoda imaju istinit momenat u sebi.

Ovaj tekst nije opis slučaja koji se jednom dogodio, već opis jednog tužnog aspekta načina vrednovanja čoveka, koji je prisutan među nama ljudima. Bez ikakve namere da ovo preuveličavam, moram ipak reći da se ovaj stav vrlo uspešno nastanio i u crkvama. Iako verujemo da Bog može da upotrebi jednostavne ljude, iako propovedamo da je Bog uvek koristio jednostavne ljude da ostvari najveća dostignuća, opet sami često radimo suprotno.

Na neki način smo iskompleksirani zbog epiteta koji su nam komunizam i drugi ateistički krugovi prilepljivali - a to je da je "religija opijum naroda" i nešto čime se bave samo babe, dede i ljudi niže inteligencije, ili glupaci, kako su nas ti "uzvišeni intelektualci" ponekad nazivali. Reakcija na to je postala da se i mi moramo intelektualno naoružati kako bismo mogli parirati svetu i ostaviti utisak na njih da nismo samo "šljam koji je pomilovan" od Boga. Proizilazi da kada se poneko iz tog "višeg staleža" obrati kao da je ugled crkve podignut na prihvatljiv nivo. Ovo je pogrešan razvoj u hrišćanskoj crkvi, iako ni Bog niti iko drugi ima bilo šta protiv ljudi koji su obdareni pameću i još više mudrošću, naročito ako je ocenjena peticom ili desetkom od onoga koji je Mudrost i koji je tako velikodušno dao deliće svoje mudrosti mnogima u ljudskom rodu.

Sam Ajnštajn je doživeo posledice ovakvog nespretnog sistema vrednovanja, kada je kao "super-talenat" u matematici dobio debelu jedinicu u školi. Profesori kojima vanjština mnogo znači nisu mogli da prepoznaju "genija koji je bio obučen u tako neatraktivnog dečaka"?!

Pogledajte, braćo, sebe, pozvane: nema vas mnogo mudrih po ljudskim merilima, ni mnogo moćnih, ni mnogo onih koji su plemenita roda, Nego, Bog je izabrao ludo sveta da postidi mudre, i slabo sveta da postidi jake, i neplemenito sveta i prezreno je izabrao Bog, i ono što nije da uništi ono što jeste, da se niko ne bi hvalio pred Bogom. (1. Korinćanima 1:26-29)

Ovo se kroz vekove tumačilo na tako pogrešan način od strane crkve, da su ljude spaljivali zbog njihovog intelektualnog potencijala, jer su ih crkveni ljudi doživljavali kao pretnju sebi, ali i samom Bogu?! S druge strane u hrišćanstvo se uvukla i misao da je pogrešno (skoro i greh) školovati se, jer Bog i tako koristi ono što je "ludo u očima sveta". Nekako se mislilo da je đavo pokupio "najbolje u svetu", a da su Bogu ostali bivši alkoholičari, narkomani, siromasi i "glupaci" kako se to već zna reći u nekim ateističkim krugovima.

Međutim, ovo bi stvarno bilo nakaradno tumačenje teksta. Nakon svih ovih godina hrišćanskog života, i putovanja po svetu, došao sam do jednog jednostavnog zapažanja, a to je da su mnogi od tih takozvanih "promašenih slučajeva' veoma obdareni ljudi, koji zbog raznih okolnosti nikada nisu uspeli da ostvare ono što je u njima postojalo. Te razne okolnosti mogu biti čiste slučajnosti, neljudski režimi pod kojima su odrasli, pogrešno vaspitanje u porodici ili nemudri nastavnici koji su zbog ličnih hirova znali da upropaste živote ljudi još u školskim danima, Kada bi samo spomenuli naše poznanike kojima se to desilo, opet bi broj takvih ljudi bio ogroman.

Kroz sve spomenuto, i mnogo drugog nespomenutog, što bitno utiče na razvoj jedne osobe, ljudi budu (pre)rano otpisani od svoje okoline i ljudskog načina vrednovanja. Na taj način ne samo da ostanu neizbrušeni dijamanti, već odgurnuti i odbačeni dobiju mesto među prezrenima i neupotrebljivima u ovom svetu, Božije ogromno zadovoljstvo je da baš takve ljude obnovi silom svog Jevanđelja i upotrebi za ostvarivanje svog carstva na zemlji.

Ovim nije rečeno da ljudi čiji život nije zapao u mizernost nisu u potrebi za Bogom, ili podobni da budu upotrebljeni od Boga. Jedno je ipak sigurno - da bi čovek susreo i doživeo Boga mora na neki način kapitulirati.

Neka se niko ne zavarava, Ako neko među vama misli da je mudar na ovome svetu, neka postane lud da bi postao mudar. Jer, pred Bogom je mudrost ovoga sveta ludost. Zapisano je naime: "On mudrace hvata u njihovom lukavstvu" i: "Gospod zna misli mudraca, da su ništavne." Zato neka se niko ne hvali ljudima. (1. Korinćanima 3:18-21)

BOGATSTVO

U današnjem svetu bogatstvo je jedan od najmoćnijih faktora. Novac je za mnoge - "svemoguć"! Poznato je da bogati ljudi imaju uticaja. Takvi su ljudi i poštovani i omrznuti. Većina im se divi i poštuje njihovu "moć".

Biblija nije protiv bogatstva. Bog je velikodušan, to se jasno vidi u celom stvorenju. Siromaštvo nije znak duhovnosti, kao što ni bogatstvo nije neophodno znak blagoslova.

Ipak izvesno je da su u današnjem svetu bogatstvo, ili dobra ekonomija osobe ili grupe ljudi, vrlo značajan i uticajan deo socijalnog statusa.

Bogatstvo je bogatima tvrd grad, siromaštvo je siromasima pogibao. (Priče 10:15)

Ono što Božija reč napominje jeste da je želja za bogatstvom opasna, i da je ljubav prema novcu izvor svakoga zla, (1. Timotiju 6:10). Isto tako je i pouzdanje u bogatstvo pogrešan stav.

Nalaži onima koji su bogati na ovom svetu da ne budu oholi, da se ne uzdaju u nesigurno bogatstvo, nego u Boga, koji nam sve bogato daje na uživanje, da čine dobro, da budu bogati dobrim delima, da budu darežljivi i voljni da dele, skupljajući tako sebi blago koje će biti lep temelj za budućnost - da se domognu pravog života. (2. Timotiju 6:17-19)

Cela Božija filozofija u vezi novca ovde je sažeto opisana. Bog nam bogato daje sve što je na uživanje. On to čini iz ljubavi, jer voli svoje stvorenje, voli čoveka! Upozorava nas da se ne prevarimo i počnemo obožavati Njegove darove umesto Njega koji je darivalac, a da sve čime nas je blagoslovio koristimo i sebi na uživanje i drugima na pomoć. U svemu tome je najvažnija poruka - ne zaboraviti Boga koji je izvor svega dobra koje imamo.

Drugi važan momenat u ovome je da Bog ne vrednuje ljude prema "njihovom" bogatstvu. Ono je pre svega dar, iako su ga "oni zaradili", jer i darovi kojima se nešto zaradi dolaze od Boga.

Jer ko ti daje prednost? Šta imaš, a da nisi dobio? Pa ako si dobio, zašto se hvališ kao da nisi dobio? (1. Korinćanima 4:7)

Iz ljudske perspektive ovakav stav je veoma redak. Bogati ljudi najčešće smatraju svoje bogatstvo rezultatom ličnih dostignuća, tako i vrednuju sebe i ponašaju se u skladu s tim. Svojom pojavom, kao bogati, takve osobe izazivaju određene reakcije kod okoline i često "zahtevaju" da se prema njima ponaša drugačije nego prema drugim "običnim" ljudima.

Tu je i drugi momenat koji je iz Božije perspektive pogrešan. Bogatstvo ne čini nijednog čoveka vrednijim od bilo kog drugog, jer čovekova vrednost nije u vrednosti njegovog imetka. Zato je pristrasno ponašanje prema bogatima u odnosu na siromašne greh u Božijim očima.

Braćo moja, verujete u našeg slavnog Gospoda Isusa Hrista ne gledajući ko je ko, Jer ako na vaš sastanak dođe čovek sa zlatnim prstenom i u raskošnoj odeći, a dođe i siromah u ritama, pa vi s naklonošću pogledate onog u raskošnoj odeći i kažete mu: "Ti lepo sedi ovde" a onom siromahu kažete: "Ti stani tamo", ili "Sedi mi ovde do nogu, zar tako ne pravite razlike među sobom ne postajete sudije sa zlim mislima? Čujte, draga moja braćo: zar Bog nije izabrao siromašne u očima sveta da budu bogati verom i da naslede Carstvo, koje je obećao onima koji ga vole? A vi prezreste siromaha! Zar nisu baš bogataši ti koji vas vuku na sudove? Zar upravo oni ne ocrnjuju plemenito ime kojim ste nazvani? Ako se držite carskog zakona iz Pisma: "voli svoga bližnjega kao samoga sebe" dobro činite. Ali, ako gledate ko je ko, činite greh i Zakon vas osuđuje kao prekršioce. (Jakovljeva 2:1-9)

Ovo je biblijski tekst, što znači da su reči upućene pre svega vernicima, a nameće se i zaključak da je ovo ponašanje bilo prisutno u crkvi. Suvišno je spominjati da je takvo ponašanje još uvek, na žalost, prisutno u Crkvi Isusa Hrista. U mnogim crkvama širom sveta i danas se pojavljuju ljudi koji tvrde da veruju u uskrslog Spasitelja Isusa Hrista, i da Bog ljubi sve ljude, a da sami nisu u stanju da imaju zajedništvo sa ljudima koji pripadaju nižem socijalnom sloju društva! Mnoge priče bi se ovde mogle spomenuti kao tužno svedočanstvo i potvrda ovoga.

Pre samo nekoliko godina jedan od mojih prijatelja nije bio dobrodošao u crkvu na bogosluženju, jer je bio u društvu jednog crnog brata. Govorimo o crkvi koja veruje i propoveda sve istine Jevanđelja. U jednoj drugoj crkvi jedna osoba nije htela da deli pričest sa drugom osobom zbog boje kože. U korintskoj crkvi bogati članovi, ne samo da nisu hteli da dele Božije blagoslove sa svojom siromašnom braćom i sestrama, već nisu hteli ni da sede sa njima, (1. Korinćanima 11:17-22).

Još uvek se u mnogim crkava na razne načine daje prednost članovima koji su imućniji, ili sa titulama koje imponuju ljudima. Razlog tome je oponašanje ovog sveta, umesto života po Božijem carstvu u kome ove stvari ne znače puno. Opet ljudi i dalje ulažu svu snagu da bi se dočepali što većeg imetka i zvučnih titula kako bi time podigli cenu u svojim i u očima drugih. Svetu je ponekad važnije imati "Najk" patike, ili "Armani" odelo, nego biti plemenit i imati dobro srce.

DUHOVNOST

Treći momenat socijalnog statusa jeste, iako možda čudno zvuči, religioznost ili duhovnost.

Ideja o životu i svetu kao samo materijalnom, očigledno je prevaziđena. Čak ni u krugovima koji sebe nazivaju naučnim, nije više ništa neobično da se govori o duhovnom aspektu života. Čovek je ne samo materijalno već i duhovno, duševno biće. Danas se daleko više pažnje poklanja toj dimenziji nego ranije.

Nije nikakav sram, naprotiv - veoma je popularno, biti duhovan u smislu meditiranja, aktivnog traženja "nečeg višeg i većeg" u istočnjačkim religijama i mnogim drugim alternativama kojih je danas na pretek. Čovek počinje shvatati da postoje dimenzije, koje su iznad njega, kojima on još uvek ne vlada. Religija je, moglo bi se reći, centralna stvar života. Ratovi se vode zbog toga, (kao i ranije u istoriji) i religija je sve više nerazdvojni deo čovekovog identiteta. Ljudi su ponosni na svoju religiju.

Da ne bismo pobrkali pojmove, želeo bih samo ukratko da objasnim razliku između religije i vere u Boga. Religija je takođe čovekov produkt nakon njegovog odvajanja od Boga. Interesantno je podsetiti se da đavo nikada nije pokušao da ubedi Adama i Evu da nema Boga, (jer je i sam znao da bi to bilo potpuno besmisleno) nego im je lažju ponudio život koji je nezavisan od Boga. Ponudio je ono u šta svet još i danas veruje - da je moguće da imaš život bez da imaš zajedništvo sa Životodavaocem, Bogom. Ali, i u tom ljudskom konceptu postoji neko ko je veći od čoveka, neka vrsta božanstva. Sakrivajući se iza te misli, đavo nudi ljudima mnoge mogućnosti da slobodom koja im je data odaberu svoj put duhovnosti, svoje božanstvo, svog boga. Temeljna ideja ovoga, je da dovede čoveka do verovanja da je on sam bog i da mu nije potreban nikakav drugi autoritet.

Religija je samoodabran sistem poštovanja nečega što je veće, više ali opet po ukusu čoveka i u okvirima onoga što čovek sam može da kontroliše. Time bi, moglo bi se reći, čovek na kraju mogao da dođe do onoga što mu je đavo i ponudio - da bude sam svoj bog. Drugi važan momenat religije jeste ponuda ljudskom biću da zaradi svoje dostojanstvo i ulazak u neki viši oblik postojanja. Sva "božanstva" koja se toga pridržavaju su dobrodošla i u "najcivilizovanije" kulture. Duhovnost koja intrigira, golica našu urođenu potrebu za poštovanjem nečeg božanskog, i koja ujedno podiže naš socijalni status, je pozitivan momenat u životu čak i onih ljudi koji odbacuju mogućnost postojanja Boga kao ličnosti koja je konkretno uključena u ljudski život.

Ono što nije dobrodošlo u čovekov sistem jeste Bog koji je toliko iznad svih čovekovih dostignuća da jedino što čoveku ostaje jeste ponuda da primi bezuslovnu ljubav i milost. Koliko god neverovatno zvučalo, za čoveka i njegov sistem vrednovanja Jevanđelje nije prvo među interesantnim alternativama, jer spasenje koje Jevanđelje nudi jeste dar, a ne rezultat dostignuća ljudskog bića. Ako čovek prihvati Jevanđelje, to jest Božije spasenje po milosti i Božiju bezuslovnu ljubav, to je ujedno i priznanje da nije u stanju da postigne ono za čim čezne. Jevanđelje nije privlačno zato što samo verovanjem u Božiji dar večnog života, i prihvatanjem istog, čovek ne pridodaje ništa svojoj vrednosti. A to ne odgovara čovekovoj prirodi, sistemu razmišljanja i načinu vrednovanja. Milost je reč koja čoveku ne odgovara. Zasluga je reč koja čoveka mnogo više motiviše.

Jevanđelje ljudskom biću kaže da je vredno ljubavi zato što je Božije stvorenje, ne zato što se duhovno napreže, usavršava i smatra da dostignućima stvara temelj za Božiju naklonost. Božija ponuda čoveku je dar večnog života, a ne nagrada za zasluge, jednostavno zato što čovek nije u stanju da postigne ono što zadovoljava Božije zahteve. Za razliku od religije i njenih lažnih bogova, Stvoritelj nije ostavio čoveka njegovoj nemoći, već je u Isusu Hristu, jedinom savršenom čoveku (i istinitom Bogu) upotpunio sve što Njegova svetost zahteva i onda ponudio čoveku da verom u upotpunjeni Hristov rad dođe do ostvarenja njegovog sna - da večno živi! To je srž milosti i Božijeg načina ophođenja sa svojim ljubimcem - čovekom!

Jer, Bog je toliko voleo svet da je dao svog jedinorođenog Sina da niko ko u njega veruje ne propadne, nego da ima večni život. (Jovan 3:16)

Čoveku je to izgleda ponižavajuće, ispod njegove ljudske časti. Zato je čovečanstvu primamljivije da stvara religije i da nastoji da ispuni religiozne ideale, koji su ustvari čovekova svesnost o njegovom božanskom poreklu.

Oni ga upitaše: Šta da učinimo da bismo činili Božija dela? (Jovan 6:28)

Ovo pitanje je sama srž čovekovog razmišljanja i religije - postići kvalitetni nivo koji čoveku daje zadovoljstvo, izaziva poštovanje i divljenje drugih i zahteva Božiju potvrdu svoje ispravnosti. Isusov odgovor na ovo pitanje je veoma interesantan:

A Isus im odgovori: Ovo je Božije delo: da verujete u onoga koga je on poslao. (Jovan 6:29)

Ljudi pitaju šta da rade, a Isus odgovara - verujte! Znači, radi se o Božijem daru, a na nama je da to verom prihvatimo i na taj način doživimo sve ono što nam religija nameće da uradimo, a što je i pored svih iskrenih napora ipak izvan našeg dometa. Ipak, ljudi vekovima idu svojim putem, pokušavajući da dostignu ono što im je nemoguće, a opet već dato. Najdublji razlog za to jeste čovekova sujeta i ponos, koji ga gone da sam postigne svoju pravednost.

Ako je uspešan u ove tri oblasti, po merilima koje je sam stvorio, čovek sebe smatra uspešnim i samodovoljnim, drugim rečima nezavisnim od Boga. To je čovekov san od dana kada je poverovao u laž - "bićete kao bogovi", i "nećete umreti", zato je i danas važan aspekat čovekovog socijalnog statusa.