1. Božiji plan za pojedinca i crkvu
BRAK
Kada božija reč opisuje naš odnos sa Bogom upoređuje ga sa brakom! Ceo naš hrišćanski život i naš hod sa Isusom Hristom biće završen nebeskom svadbom.
Nebo, sa anđelima i svima koji su tamo, prolamaće se od radosnog usklika kada dođe vreme za svadbu: "Radujmo se i kličimo, i dajmo mu slavu. Jer, došla je Jagnjetova svadba i njegova Nevesta se spremila. Dato joj je blistavo čisto platno da se u njega obuče." (Otkrivenje 19:7-8)
Stvorenje svedoči o mogućnosti dubokog intimnog odnosa između muškarca i žene u braku. Anatomija ljudskog tela potvrđuje Božiju nameru za taj odnos. Bog je ljudskom biću poklonio mogućnost i sposobnost da živi u odnosu koji je odsjaj i nagoveštaj onoga što je Bog zamislio i planirao za zajedništvo sa ljudskim bićem. Taj odnos ujedno je i slika odnosa Isusa Hrista i njegove Crkve - Neveste.
Apostol Pavle je razumeo dubinu ove Božije namere i to je bila njegova motivacija u radu: "Ljubomoran sam na vas Božijom ljubomorom jer sam vas obećao jednom mužu, Hristu, da vas pred njega izvedem kao čistu devicu." (2. Korinćanima 11:2) Ova izjava sadrži u sebi dubinu Božije namere za svakog vernika, a ujedno ukazuje i na ozbiljnost zadatka koji imaju oni koji poučavaju ljude o životu sa Bogom. Želja nebeskog Oca je da svaki vernik ima ovakvu vrstu odnosa sa svojim Spasiteljem Isusom i da kroz zajedništvo takvih pojedinaca stvori Crkvu Nevestu za njegovog Sina Isusa.
TREND VREMENA
Oblici međuljudskih odnosa i način života menjali su se u različitim vremenskim periodima. Razvoj ljudskog društva zahteva promene, nove forme i prilagođavanje istim. Međutim, kada se oblici koji su nosioci životnih fundamentalnih istina, neophodnih za očuvanje i razvitak samog ljudskog društva, počnu menjati, i kada im se da drugačija sadržina od one koja na prirodan način pripada tom obliku međuljudskih odnosa, nastaju veliki problemi koji obično imaju teške posledice po ljudsko društvo.
Čovek sve više traži forme koje mu pružaju komfornost, nude veću slobodu i korist, uz što manje lične odgovornosti. Lični interes je sve češće odlučujući momenat u odlukama pojedinaca. Vernost u braku, ali i u drugim odnosima, postala je "staromodni izraz", nešto što pripada vremenima koja su daleko iza nas. Čovekovo "pravo na slobodu" ne beži od žrtvovanja vrednosti koje su oduvek bile temelj ljudskog društva. Naglasak modernih filozofskih pravaca je na onome što je važno za pojedinca, njegovo uživanje i pravo da stavi sebe u prvi plan. Takvo razmišljanje sve više odvodi u nezdravu samosvesnost, koja ne samo da šteti zdravlju ljudske duše, nego utiče negativno na međuljudske odnose i zajedništvo. Pored svih trendova, koji bombastim izrazima pokušavaju da odvedu čoveka u "nepostojeći raj egoizma" ljudskoj duša još uvek treba vrednosti bez kojih ljudski rod ne može da opstane: poverenje, iskrenost, odanost, vernost... ljubav!
Izraz "čovek od reči" spominje se u pričama koje se odnose na prošla vremena. Reč i stisak ruke bili su dovoljni za sklapanje poslova i uzajamno poverenje. Obećanje, koje mladenci daju pri sklapanju braka, da će biti jedno drugom verni dok ih smrt ne rastavi, danas se izgovara više kao formalnost nego stvarna namera srca. Trend današnjeg vremena je život u "divljem braku" jer takva veza ne obavezuje u istoj meri kao brak. Strah od vezivanja i odgovornosti, koje mnogi poistovećuju sa gubljenjem lične slobode, veliki je motivacioni momenat za ovakav način zajedničkog života.
Koliko je vera u brak oslabila svedoči i činjenica da u mnogim, naročito zapadnim zemljama, zakon daje bolje socijalne i financijske uslove za ovaj "novi trend" zajedničkog života, nego za klasičnu bračnu vezu. Jesti za istim stolom, deliti isti stambeni prostor i istu postelju, bez sigurnosti da je osoba sa kojom to činite spremna da vam ostane verna do kraja, u dobru i u zlu. Strah da ljubav neće dobiti željeni odgovor, prethodna razočarenja i rane koje je duša zadobila, doprinose stvaranju novih formi, koje na izgled nude veću zaštitu od neželjenog, komfornost i mogućnost da se bez većih odgovornosti i gubitaka iz tog odnosa izađe.
Da ljudsko biće nije ono što jeste, stvoreno na Božiju sliku, sa daleko osetljivijom dušom, možda bi ovi novi trendovi i doprineli onome o čemu ljudi sanjaju. Međutim, činjenice oko nas svedoče suprotno. Razvodi u većini slučajeva ostavljaju duboke tragove na ljudskoj duši. Nemoguće je usvojiti trendove koji se temelje na vrednovanjima suprotnim od onih koje je Stvoritelj dao ljudskom rodu kao neophodne i još uvek verovati da će žetva doneti dobre plodove.
Nije nikakva tajna da Božiji narod nije uvek svetlo i so svetu, već da vrednovanja u svetu utiču i na njegov način života. Tako je i u ovoj oblasti. Umesto da mi, koji verujemo u Bogom dane vrednosti, dajemo putokaze ovom svetu, očigledno je da sve više prihvatamo trendove koje svet lansira. Želim da naglasim da se ne radi o dogmatičnosti i osuđivanju, već o realnom sagledavanju posledica u koje svet sve više tone, zbog odbacivanja Božijih normi i prilagođavanja formama koje utiču na sam kvalitet ljudskog života.
Tako je i sa jevanđeljem. Mudrost propovedanja jevanđelja, radosne vesti za čovečanstvo, između ostalog je u prilagođavanju načina propovedanja okolini u kojoj se nalazimo i vremenu u kome živimo. Ali, kada se sadržaj jevanđelja počne prilagođavati trendovima vremena, onda to nije samo nemudro, već opasno i protivno definiciji jevanđelja koju je dao onaj koji je uzrok radosne vesti i sadržina jevanđelja. Upravo to se danas događa u hrišćanstvu u mnogim delovima sveta. Mnoge crkve prilagođavaju sadržinu jevanđelja prohtevima "savremenog čoveka". Voda se može piti iz različitih posuda, ali ako se pomeša sa nečim drugim onda to više nije voda.
Gledajući prirodu nije teško definisati porodicu. Ako bi Boga isključili iz računice, ni priroda nije ponudila blagoslov razvoju ljudskog roda bez fizičkog zajedništva suprotnih polova. To što medicinsko-tehnički razvoj danas omogućava drugačije načine oplodnje i dobijanja potomaka, ni na koji način ne može promeniti činjenicu da je sve osim prirodne porodice, čovekova veštačka tvorevina. Zastrašujuće posledice su već pogodile čovečanstvo zbog toga što ljudi misle da mogu manipulisati Božijim resursima koji su nam po prirodi dani. Korišćenje istih na načine koji se protive Božijim zakonima i principima, može ljudski rod dovesti do nesagledivih posledica i stvoriti "pakao na zemlji". Tvrditi da se to već događa nije nikakva preterana izjava.
Trend u ovoj oblasti, očituje se i u čovekovom odnosu sa Bogom. U ovom svetu korist pojedinca je glavni razlog stupanja u različite odnose, a mnogi hrišćani, nažalost, to prenose i na svoj odnos sa Bogom. Današnja duhovnost je uglavnom prilagođena mentalitetu vremena - što brže ostvariti ličnu korist uz manje ličnog žrtvovanja! "Duhovna pijaca" puna je modernih "bogova" koji nude sve ono što ljudska priroda traži. Sve te ponude samo su loša kopija onoga što je Bog namenio čoveku i što može da mu pruži kroz zajedništvo sa njim i njegovim Sinom Isusom Hristom. Bog je danas, iako retko, čovekova prva pomoć, ali sigurno ne i prva ljubav. Druženje sa njim se uglavnom svodi na vapaje u trenucima životnih kriza. U takvim trenucima se ljudi obraćaju Bogu, bilo da se radi o molitvama za pomoć ili pak njemu upućenim kritikama i osudama zbog situacije u kojoj se nalaze.
Posmatrajući današnje crkve može se zaključiti da je situacija drugačija od one koju Biblija opisuje. Prevashodni razlog za to je prilagođavanje crkava trendovima vremena. Iz straha da ne budu previše različite, nazivane fundamentalistima, društvom zastarelih vrednovanjima, mnoge crkve prilagodile su prohtevima okoline ne samo način propovedanja, nego i samo jevanđelje. Današnja situacija umnogome podseća na opis Izraela: "Progutan je Izrael, evo ga među narodima poput nevredne posude". (Osija 8:8) U nastojanju da bude "savremen" kao i ostali narodi, Izrael se toliko prilagodio njihovom načinu života, da su izgubili svoju posebnost, a time i atraktivnost i sposobnost da privuku druge narode živom Bogu! Istu grešku danas prave i crkve. Dobro je da se jevanđelje ne propoveda jezikom koji "niko ne razume" i načinom koji nije u skladu sa vremenom. Ta praksa u prošlosti bila je jedan deo crkvenog manipulisanja narodom. Prilagoditi način propovedanja nije isto što i prilagoditi sadržinu jevanđelja prohtevima pale ljudske prirode. Jevanđelje je i dalje pre svega poruka o krstu! Sila jevanđelja je i dalje u propovedanju raspetog i vaskrslog Spasitelja, a ne neka nova priča o "ekspertu za religiozna pitanja" na duhovnoj pijaci savremenog čoveka.
Jedan od najvećih i najtežih izazova za Hristovu Crkvu bila je i ostala sposobnost da način propovedanja jevanđelja prilagodi vremenu u kome živi, bez da se stidi njenog sadržaja! Crkva živog Boga trebalo bi da bude ono što u Bibliji za nju piše - "stub i oslonac istine" (1. Timotiju 3:15) zauvek. Ako Crkva počne menjati Bogom dane vrednosti na kojima se zasniva sam život, onda su posledice neizbežne - svet tone u "moralno truljenje"! Istina nije danas jedno a sutra nešto drugo. Istina je nezavisna od ljudske (ne)sposobnosti da je ispravno definiše. Ljudsko biće nije u stanju da odjednom sagleda celokupnost istine. Nova saznanja ne stvaraju istinu, već dovode do jasnijeg razumevanja onoga što je do tada čoveku bilo nepoznato.
Sposobnost razumevanja istine uslovljena je i neraskidivo povezana sa odnosom čoveka prema onome koji jeste Istina! (Jovan 14:6)
Tvrdnja da neko zna šta je istina, u postmodernističkom vremenu, smatra se drskošću. Čovečanstvo još uvek traži odgovore na osnovne dileme našeg porekla i postojanja. Istina je skup informacija koje nam je Stvoritelj prosledio, na temelju kojih čovečanstvo može da živi i opstane. Najsavršenija manifestacija takvog života bila je fizički vidljiva u osobi i životu Isusa Hrista, ulovljenog Boga - Stvoritelja. Zbog toga, koliko god da se život manifestuje u različitim oblicima, postoje forme koje su neophodne da bi život mogao da se održi. Poštujući život i Bogom dane forme za održavanje života, u svetu koji je izložen uticaju drugih sila, koje sve više guraju svet u moralnu propast, Crkva Isusa Hrista treba da bude svedočanstvo o Bogu i manifestacija Božijih vrednosti. Bog je jedini istinski roditelj ljudske rase! Zato je odnos pojedinca i Crkve sa svojim Stvoriteljem i Spasiteljem od neprocenjivog značaja.
Napadom na Bogom danu definiciju braka, sotona ne napada samo jednu socijalnu formu društva, već pokušava da sruši jednu od najvažnijih istina Božije zamisli za čovečanstvo.
BUDUĆNOST
Opisujući kraj vremena Biblija govori o velikoj nebeskoj svadbi. (Otkrivenje 19:6-9) Svadba je u čast Božijeg Sina Isusa Hrista i njegove Neveste. Crkva Nevesta predstavlja zajedništvo svih nanovorođenih vernika i svih naroda koji su ikada živeli na ovoj zemlji. Tom svadbom će se završiti ovozemaljska istorija, i otpočeti večnost. Tu se završava ono što je Bog planirao za ljudski rod ovde na zemlji i otpočinje ono što Biblija naziva večnošću, nebom.
Svadba je rezultat ljubavi i ulazak u novu dimenziju intimnosti koju je Bog namenio braku. Anatomija muškarca i žene govori da intimnost ove vrste pripada tom odnosu i da je fizički plod te ljubavi jedini prirodan način produžavanja ljudske vrste. Opisujući ono što je Bog pripremio onima koji u njega veruju apostol Pavle kaže: "to su stvari koje oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođoše, a koje spremi Bog za one koji ga ljube." (1. Korinćanima 2:9) Ove reči ne govore samo o slavnoj budućnosti vernika već i o bogatstvu zajedništva u koje nas Bog poziva. Konačni povratak Stvoritelju i sjedinjavanje ljudskog bića sa njim je doživljaj koji se ljudskim rečima ne može opisati. To i jeste svrha našeg zajedništva sa njim već ovde na zemlji. Nevesta te svadbe biće oni koji svog Ženika već u ovom životu ljube celim srcem i dušom. U odnosu između ljudskog bića i Boga nema mesta za brak iz interesa!
Kada opisuje zajedništvo Boga i čoveka Biblija upotrebljava terminologiju koja se odnosi na brak. Bog je Stvoritelj i suprug izraelskog naroda. (Isaija 54:5) Biblijski Bog nije biće koje ne prebiva među ljudima, kako su to stari filozofi predstavljali. Bog se nije distancirao od svog stvorenja. Naprotiv, ovakav jezik potvrđuje Božiju nameru i želju da sa svojim narodom ostvari duboko zajedništvo. Božija čežnja za zajedništvom sa ljudskim bićem je toliko jaka, da isključuje bilo koju vrstu neverstva. Kada ljudsko biće poklanja više pažnje i ljubavi prevarnim stvarima prolaznog svetskog sistema, nego njemu koji je Stvoritelj i Ženik ljudske duše, Bog to onda naziva preljubom. Ova vrsta ljubomore je zdrava, jer je znak velike ljubavi i predanosti, a Bog je ne može osećati ako je samo neka bezlična sila. Biblijski Bog je ljubav, (1. Jovanova 4:8) a za ljubav je potrebno zajedništvo. Zato brak, koji proističe iz Božije ličnosti, ima tako duboku dimenziju intimnosti. Odsustvo ove dimenzije u zajedništvu Boga i čoveka bila bi indikacija Božije indiferentnosti prema svom stvorenju, što bi istovremeno bio povod za drugačiju definiciju Boga od one koju nalazimo u Bibliji. Činjenica da je Božija ljubav prema njegovom narodu i njegovoj Nevesti večna, ne daje mesta neverstvu u tom odnosu! Bog o tome govori svom narodu Izraelu: "Ljubim te ljubavlju večnom..." (Jeremija 31:3)
Stav današnjeg čoveka prema trajnim, vezama "na duže staze", umnogome je izmenjen. Ponude su mnoge i vezivanje na duže vreme doživljava se kao ograničenje, pa čak i pretnja ličnoj slobodi. Vezati se za jednog telefonskog operatora na duži vremenski period, iako nude besplatan telefon, nije lako prihvatiti, jer uskoro dolazi bolji model. Poražavajuća činjenica je da se ovakav stav uselio u ljudske misli u odnosu na druge životne oblasti. Brak za mnoge nije više "svetinja" za čiji se opstanak vredi boriti. Ono čemu se daje prvo mesto jesu lična osećanja i interesi. U odnosu sa Bogom, to se sve više očituje u teološkim prilagođavanjima Boga ukusu čoveka. "Najbolji bog" je, prema takvim shvatanjima, onaj koji radi kako čoveku odgovara i ostavlja čoveka na miru kada čovek to od njega zahteva. Ali, čim dođe do krize taj bi bog morao da pomogne i bude na raspolaganju. Ovakav stav preovladava ljudskim razmišljanjem i sve više upravlja ljudskim odnosom sa Bogom.
Božiji stav prema ljudskom biću se ne menja. On je veran "Verenik i Muž". Njegova Crkva je još uvek njegova voljena Nevesta za koju je on položio svoj život i poklanja joj svu pažnju. Gledajući stvarnost ovog odnosa nije teško zaključiti da je ova vrsta vernosti sve više jednostrana. Crkva je "sve modernija" i sve joj manje odgovara "staromodni pogled na bračnu vezu". Divlji brak je prihvatljiviji i statistika pokazuje da su razvodi brakova među hrišćanima danas isto toliko česti kao u krugovima u kojima Bog nema velikog značaja za ovakvu vezu. Čak i vernicima, koji ispovedaju svoju veru u Isusa Hrista kao svog ličnog Spasitelja i veruju u večni život, sve više odgovara slobodna veza sa Bogom. Svako živi svoj život, a jednom nedeljno se nađe u crkvi na brzom "ljubavnom sastanku" i posle toga ode svako na svoju stranu.
Bog ne želi ljubavnicu, niti želi da bude jedan od bogova na religioznoj pijaci u ljudskim životima. Bog voli svet ljubavlju koju čovečanstvu niko nikada nije, niti će ikada moći da pruži. Njegova najveća želja je da svaki čovek ostvari takav odnos sa njim, da u njemu može pronaći svoje poreklo, svoj smisao i svoju budućnost. Jedan grčki filozof koga apostol Pavle citira, to je ovako rekao: Jer, u njemu živimo i mičemo se i jesmo - kao što rekoše neki od vaših pesnika - njegov smo rod." (Dela 17:28) Sve što ljudska duša traži postoji u zajednici sa Stvoriteljem. San svake osobe je da to doživi, a to je jedino moguće kroz odnos koji je zasnovan na ljubavi. Božije "da" takvom odnosu sa nama nije privremeno obećanje zavisno od osećaja ili trenda vremena. Njegovo "da" nama je zauvek: "... zakleh ti se na vernost, učinih savez s tobom, govori Gospod, Večni, i ti posta moja." (Jezekilj 16:8) Ova izjava nije formalnost, već istina u svakoj reči. U njoj je izražena Božija vernost i namera za odnos sa svakom osobom na ovom svetu. Božija vernost prema nama nije samo u dobru, već i u situacijama kada smo mu mi neverni. On ostaje veran savezu koga je sklopio sa nama: "Ako smo neverni, on ostaje veran, jer ne može da se odrekne samoga sebe." (2. Timotiju 2:13)
Kroz celokupnu istoriju Božijeg ophođenja sa čovečanstvom uvek je postojao deo Božijeg naroda koji mu je bio predan celim srcem i veran. Biblija tu grupu ponekad naziva - "ostatak". (Isaija 1:9) To su bili oni koji su u danima najvećeg otpadništva od Boga ostajali verni njemu i njegovoj reči. Moglo bi se reći da je takva šema prisutna tokom cele dosadašnje istorije. Božija reč je nedvosmislena u pogledu slavne budućnosti Božijeg naroda i njegove Crkve Neveste pre završetka ovozemaljske istorije. Sveto pismo govori o tome da će Crkva biti obnovljena i ispunjena Božijom slavom i da će time tok istorije čovečanstva biti promenjen. Vremena u kojima živimo početak su porođajnih bolova u "rađanju Božijeg carstva" na zemlji!
Bog je rekao da će biti nebeska svadba! To znači da će Božiji Sin imati Nevestu, onakvu kakvom je Pismo opisuje, bez mane, svetu i neporočnu. Razlika između Neveste koja dolazi i one koja je postojala u svim periodima istorije, biće u veličini onoga što će Bog kroz nju uraditi u poslednje vreme. Ono što je u pojedinim periodima istorije dostiglo jedan izvestan nivo, kroz pojedince i Izraelski narod, u ovo poslednje vreme, dostići će puninu svega onoga što je Bog zamislio za svoj rad na zemlji. Manifestacija Božije prisutnosti na zemlji biće kao što prorok Isaija piše: "... jer će zemlja biti puna znanja o Gospodu kao što je more puno vode." (Isaija 11:9)
Obnova svega što je čovekov pad u greh prouzrokovao ulazi u svoju završnu fazu. Ovaj bolni proces kroz koji svet mora da prođe, već je u toku. Bolovi će biti sve jači i "trudovi" sve učestaliji. Ovaj proces može se poistovetiti sa rađanjem deteta: "Žena je žalosna kad rađa, jer je došao njezin čas; no kad rodi dete, ne seća se više muke - od radosti što je čovek došao na svet." (Jovan 16:21) Nevestu Isusa Hrista čekaju teška vremena, porođajni bolovi! Ali, ono što će se kroz ovaj proces roditi na zemlji, prevazići će sve što se do sada dogodilo. Punina obnove onoga što je od početka bila Božija zamisao za čoveka i svet je na putu. Ono što je Bog sa Crkvom zamislio za ovo vreme, jeste ispunjenje Isusovih reči njegovim prvim učenicima o izgradnji njegove Crkve, koju ni vrata pakla neće nadvladati. (Matej 16:18)
Kroz ovaj proces odnos između Hrista i njegove Crkve ponovo će dobiti dubinu i snagu intimnosti bračne veze: "Zato će čovek ostaviti oca i majku i prionuće uz ženu svoju, i biće dvoje jedno telo. Ova tajna je velika, a ja govorim misleći na Hrista i na Crkvu." (Efescima 5:31-32) Pošto stanje sveta zavisi od duhovnog stanja Crkve, obnova Crkve uticaće na povratak čovečanstva Bogu, svom Tvorcu i Ocu: "Opomenuće se i obratiće se ka Gospodu svi krajevi zemlje, i pred njime će se sva pokloniti plemena naroda." (Psalam 22:28)
