• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Život prve hrišćanske crkve bio je toliko dinamičan i imao je takvog uticaja na društvo, da se opisuje kao "pokret koji je uzburkao i okrenuo ceo svet na glavu". (Dela 17:6)

Bilo bi, međutim, pogrešno reći da je to što je prva crkva praktikovala bilo nešto sasvim novo. Ono što se u takvim situacijama obično događa jeste da se prvobitni principi ponovo otkriju u Božijoj večnoj i nepromenljivoj reči, te da Božiji narod iznova počne da ih primenjuje u svakodnevnom životu. Zato ćemo pogledati još jedan važan aspekt u životu, kako je to Bog zamislio u početku, a koji je prva crkva obnovila i počela da primenjuje.


Stari principi postaju "novi"

U procesu oslobađanja svog naroda od kontrole kralja ovog sveta, koji se u liku faraona manifestovao u fizičkom svetu, Bog se otkrio narodu kao Bog svemogući, Vlasnik svega stvorenog. U svom srcu, Mojsije je znao da pripada Bogu i da ga zato Bog želi osloboditi od egipatske vlasti, sa svim što mu je bilo dato u obliku materijalnog blagoslova. Mojsije i narod su trebali da služe Bogu sa svim što jesu i sa svim što imaju. Ova istina bila je, na neki način, poslednja utvrda koju je Bog trebalo da ruši u stavu faraona, da bi i njemu i izraelskom narodu pokazao da je On jedini pravi Vlasnik svega, duhovnog i materijalnog.

Tekst u 2. Mojsijevoj 10:24-26, opisuje faraonov poslednji pokušaj da izvuče bar neku korist od naroda koji Bog oslobađa njegove vlasti. Takav je upravo i sotonin stav prema životu čoveka koga Bog oslobađa od tiranije "kuće ropstva", života u grehu. Ako ne može da spreči osobu da svoju dušu preda Bogu, đavo će pokušati svim snagama da ubedi čoveka da je materijalno bogatstvo njegova privatna stvar i da Bog nema ništa sa tim. Većina hrišćana, naročito zapadnog sveta, upravo je u tu zamku i upala. Istina je, ipak, da je to problem čoveka uopšte, a ne samo jednog dela sveta.

Faraon, uviđajući da mu Bog uzima iz ruku narod koga je eksploatisao, želi da se dočepa bogatstva kojim je Bog blagoslovio izraelski narod tokom boravka u Egiptu. Odgovor koji je Mojsije dao faraonu jeste princip koji mi danas treba da razumemo na nov način, a koji je od samog početka sveta bio jedini ispravan. Mojsije mu kaže da sve mora da ide sa njima! Stoka i sve što imaju. Pošto ih Bog oslobađa od ropstva i daje im potpuno novi život, oni i sve što im je dato od materijalnog bogatstva treba sada da bude Bogu na raspolaganju.

Ovo je jedna od najvažnijih istina koju današnje hrišćanstvo treba da obnovi u svakodnevnoj praksi. Pošto je život na Zemlji prolazan i nesiguran u pogledu dužine, a cilj je večni život i susret sa Stvoriteljem, onda je svrha svega čime nas Bog blagosilja da u tome uživamo, ali i da delimo sa drugima.

Pošto je sve od Boga, Bogu sve treba i da se vrati. Ovo, koliko ja razumem, nije nikakva Božija naredba da se živi asketskim životom, već se radi o stavu koji treba da imamo prema materijalnom bogatstvu. Jednostavno - mi nismo posednici već posrednici onoga što nam je od Boga povereno. Veliki deo današnjeg hrišćanstva živi sasvim drugačiji život. Materijalno imanje je njihova privatna stvar i retko ko to smatra Božijim blagoslovom. Većina to smatra svojom zaslugom i posledicom svog rada i zbog toga im je teško to da podele s drugima. Žalosno je da je mnogim hrišćanima materijalni blagoslov i sam cilj života sa Bogom. Odnos vernika prema materijalnom bogatstvu je jedno od najmerodavnijih pokazatelja njegovog odnosa s Bogom, drugim rečima, njegove duhovnosti.


Važan aspekt duhovne obnove

Posmatrajući istoriju Božijeg naroda u Starom zavetu, kao i crkve u Novom zavetu, možemo da primetimo da je u vremenima duhovne obnove ovaj aspekt jedan od prvih koji je obnovljen. Kao da se svest o ovim istinama obnovila i dobila novu snagu u svakodnevnom životu pojedinaca i celog Božijeg naroda. Motiv za to treba tražiti u dubljem razumevanju nekih istina hrišćanskog života koje bi trebalo da budu temelj za naš svakodnevni život.

Jedan moj dobar prijatelj, koji je pre nekoliko godina u susretu sa Hristom doživeo dramatičnu promenu u životu, ispričao mi je u kakvoj vrsti zajedništva su živeli on i njegovi kriminalni prijatelji. Jedni za druge su bili spremni dati i život. U bilo koje doba dana i noći, bili su na raspolaganju celoj grupi radi ostvarivanja ciljeva koje su imali. On obično, kada svedoči o tome kako su živeli i uporedi to sa crkvama u kojima je bio, kaže da smo mi hrišćani daleko od tog stava, iako imamo tako plemenit i uzvišen cilj s našim životima ovde na Zemlji.

Jedan od razloga pisanja ove knjige je moja ubeđenost da vreme u kojem živimo jeste period koji po Božijem kalendaru treba da bude ulaz u nešto što svet još nije doživeo. Vremenski aspekt toga ne bih u ovoj knjizi doticao, ali je jedno sigurno - ako hoćemo da doživimo duhovno buđenje onih dimenzija koje Božija reč spominje za ovo "poslednje vreme", promena našeg načina života je neophodna. Ta promena u praktičnom smislu počinje promenom stava prema materijalnim stvarima.

Svet stoji pred teškoćama koje nikakva ljudska mudrost neće moći da reši. Crkva je izazivana svakim danom sve većim potrebama u kojima svet grca. Isus je sam predskazao da će ljubav među ljudima ohladneti, a Crkva je, pre svega, nosilac i posrednik Božije ljubavi u svetu. (Mt. 24:12)


Druženje u prvoj crkvi

Životni stil prve crkve najbolje je opisan u Delima 2:44-47 i Dela 4:32-37. Ta dva teksta nam daju uvid u svakodnevni život prve hrišćanske crkve, u zajedništvo koje su imali, na čemu se ono temeljilo i kakve rezultate je to davalo. Pogledaćemo najvažnije momente njihovog zajedničkog života.

Prvi hrišćani sastajali su se planirano i spontano. Hram je još uvek postojao, iako mu je značaj sve više bledeo i vreme isticalo, prema Isusovim rečima. Prvi hriščani su učestvovali u programu koji su imali u crkvi, ali su njihove kuće bile isto toliko važna mesta za druženje i bogosluženje. Svakodnevni susreti su bili prilika da se međusobno ohrabre i da jedni drugima budu na blagoslov i pomoć. Jedno nije isključivalo drugo.

Život je bio jedna celina, nepodeljen. Život vernika ponedeljkom nije bio neka druga vrsta života, iako se nije odvijao na mestu koje se smatralo prevashodnim za "duhovne aktivnosti". Duhovnost se nije definisala ni merila vremenom provedenim u hramu ili sinagogi, niti aktivnostima koje su bile vezane za ta mesta u određenim danima. Ceo njihov život bio je život sa Bogom, kroz Boga i za Boga, kao što Sveto pismo i kaže: "Jer u Njemu živimo i mičemo se i jesmo." (Dela 17:28)

Žalosno je konstatovati da mnogi pastori i druge crkvene vođe još uvek najviše vrednuju učestvovanje u aktivnostima onim danima i terminima koji su deo zvaničnog crkvenog programa. Molitveni sastanak koji se održi u nečijoj kući, a nije deo zvaničnog crkvenog programa, nije toliko važan, i neke vođe čak smatraju da to cepa crkvu i njeno zajedništvo.

Čitajući jevanđelja, može da se zapazi da je Isusova praksa bila da odlazi u hram i sinagoge. Međutim, očigledno je da je Isus provodio mnogo više vremena u posetama domovima ljudi nego u hramu. Hram je već u njegovo vreme izgubio mnogo od svog prvobitnog značaja i svrhe.

Ovaj aspekt života crkve se u poslednje vreme mnogo promenio pod uticajem zapadne kulture. Individualizam je dobio mnogo zamaha zbog naglaska na individui i njenim interesima, te zbog materijalnog blagostanja. To otuđuje ljude jedne od drugih. Blisko zajedništvo nije više prisutno kao ranije. Danas većina ljudi ima mogućnosti da se zabavlja samostalno i na svoju ruku. U takvoj kulturi, danas je gotovo nemoguće zakucati na nečija vrata, bez da se sve unapred isplanira.

Žalosno je videti kako materijalizam to menja i u kulturama poput naše. Uostalom, druženje nije pitanje posebnih kultura, već je ono jedan od najvažnijih momenata Božije zamisli sa stvaranjem čoveka. Kultura Božijeg carstva se temelji na odnosima - prvo odnosu Boga i čoveka, te međuljudskim odnosima.


Božija reč i pričest

U druženju prvih hrišćana, normalno je bilo da je Božija reč imala mesto u razgovorima, bez forsiranja nekog religioznog ponašanja. Božija reč je bila njihova vodilja i savetodavac u životnim situacijama. Deliti iskustva i istine iz Božije reči bilo je normalno ne samo s propovedaonice, već i u svakodnevnim razgovorima i situacijama.

Imajući pričest u crkvi, kao i prilikom spontanih susreta u njihovim domovima, prvi hrišćani podsećali su se temelja za njihovo zajedništvo, Gospoda Isusa Hrista i onoga što je on učinio za njih i čovečanstvo. Ova praksa doprinosila je balansiranju značaja bogosluženja u crkvenoj zgradi i onog po kućama i na drugim mestima.

Današnje crkve još uvek žive daleko od ovog modela. Sve se uglavnom svodi na programe u crkvenoj zgradi, čime se koči dinamičnost koju je prvobitno hrišćanstvo imalo. Vreme u kojem živimo biće sve veći izazov za promenu današnje prakse. Bog nikada nije želeo da se Njegov rad centralizuje i ograniči samo na zgradu.

Jedan mladi hrišćanin mi je nedavno u razgovoru rekao: "Ono što ja danas tražim su domovi hrišćana koji su stariji od mene, kod kojih mogu da odem s mojim još neobraćenim ili novoobraćenim prijateljima, da se tamo družimo i da znam da ćemo tamo moći da čujemo o Bogu na jedan prirodan način."

Nedavno je jedna grupa mladih ljudi koji su nedavno postali hrišćani došla u nenajavljenu posetu u naš dom. Već to je malo neobično za kulturu zemlje u kojoj živimo. Interesantno društvo, mogli bismo reći. Neki od njih su nedavno ostavili život pun kriminala i droga. Isus im je potpuno promenio živote. Jedan od njih je bio sav istetoviran i kada smo otišli u restoran na ručak, mnogi poznanici su i mene i njih čudno pogledali. "Zar se pastor i s ovakvima druži", šaljivo je prokomentarisao jedan stari poznanik kada me je video sa njima. Znao je on o čemu se radi! Znao je i on da su ti momci samo po izgledu oni stari, ali da su iznutra nova stvorenja.

Posle ručka smo otišli kod nas na kafu. Tokom druženja, u kojem je bilo mnogo svedočenja o Božijim dobrim delima u našim životima, jedan od njih je predložio: "Zar ne bismo mogli imati pričest?" Razlog je bio taj što smo hteli time da se setimo Isusa koji je ovakvo zajedništvo učinio mogućim! Bez Isusa, Šveđani, Srbi, Romi i Sirijanci, koji su u tom momentu bili prisutni, ne bi mogli imati ovakvu vrstu druženja. Spajala nas je Božija ljubav!

Pošto nisam imao sve što mi je bilo potrebno za pričest, otišao sam do komšija, čiji je život sa Bogom takođe bio malo novijeg datuma. Komšinica, stara švedska luteranka, pitala me je zbog čega mi to treba. Rekao sam da je nekoliko mladih ljudi koji su se nedavno obratili došlo u posetu i da su želeli da imamo pričest. Odmah je upitala: "Mogu li i ja da se priključim?" Svakako, i ona je došla i začas smo imali malo kućno bogosluženje.

Kad su momci čuli da treba da ide na operaciju, odmah su se molili za nju. Njoj je to sve bilo novo i neobično, ali na radost i blagoslov. Molili smo se jedni za druge i razišli blagoslovljeni i ohrabreni. Nije bila potrebna crkvena zgrada ili neki program za ovakvu stvar. "Gde se i dvoje ili troje sakupe radi mene, tamo sam i ja među njima", rekao je Gospod Isus.


Stav prema materijalnim dobrima

Čitajući izveštaj o životu prve crkve, nameće se još jedan važan momenat, a to je stav prvih hrišćana prema materijalnim dobrima koja su imali. U Delima 4:32 piše da "niko nije govorio da je nešto od njegove imovine samo njegovo, nego im je sve bilo zajedničko."

Pre nego što opišemo taj aspekt njihovog zajedničkog života, želim da napomenem da sam tokom trideset i pet godina svog hrišćanskog života video mnoge pokušaje da se ovakav način druženja praktikuje. Kao i u svemu drugom, i ovde je bilo i verovatno još uvek ima pogrešne prakse. Razlog tome su različiti momenti u kojima najčešće ima puno entuzijazma i premalo mudrosti. Nekada uzrok može biti mnogo ozbiljnije prirode - neiskreni motivi pojedinaca.

Zato je važno napomenuti da biblijsko učenje o zajedničkom životu ne omogućuje pojedincima da to zloupotrebljavaju, bilo u smislu da bi vođa mogao da eksploatiše druge ili da pojedinac parazitski živi na račun drugih. U stvarnosti se ne radi uvek i prvenstveno o podeli sredstava na jednake delove, već o stavu pojedinca prema svojoj imovini. Oni su posedovali stvari, ali stvari nisu posedovale njih! To bi možda bila najjednostavnija definicija njihovog stava. Stav prema materijalnom bio je u skladu sa njihovim opštim stavom prema životu: "Priznajući da su stranci i došljaci na zemlji." (Jev. 11:13)

Specifičnost momenta u kojem se prva crkva našla stvorio je konkretnu potrebu za ovakvom praksom. Da bi Božije carstvo moglo da se manifestuje u svetu na jedan vidljiv i dinamičan način, takav stav prema svemu što su hrišćani imali bio je neophodan! Hrišćanski način života bi uvek trebalo da bude ovakav, a neophodan je u vremenima kada je potrebno duhovno probuđnje, dramatična manifestacija Božijeg carstva na Zemlji. Ja verujem da mi živimo u takvom vremenu!

Suština tog stava nije bila da su svi imali pravo na imovinu drugih, te na taj način iskorišćavali druge, već da niko materijalna dobra nije smatrao samo svojim vlasništvom, već su bili voljni da podele s onima koji su bili u potrebi. Na taj način se Božija briga očitovala, jer takav je bio Božiji izvorni plan sa čovečanstvom. "Hleb s neba" može da dođe i na veoma jednostavan način, kroz brigu jednih za druge.

Fantastična stvarnost doživljaja kroz veru u Isusa Hrista i razumevanje bogatstva kroz dar večnog života, stvorila je toliku oduševljenost među prvim hrišćanima da se je to odrazilo na njihovu svakidašnjicu i potpuno promenilo njihov dotadašnji stav prema svemu u životu.