3. Ljubav analizirana
Nakon što je uporedio ljubav sa svim ovim stvarima, Pavle, u tri veoma kratka stiha, daje izvrsnu analizu vrhovnog dara.
Molim vas da je pobliže pogledate. Ljubav je složena, kaže Pavle. Ona je kao svetlost. Videli ste kako naučnik propušta svetlosni zrak kroz kristalnu prizmu i kako na drugom kraju svetlost izlazi razložena na svoje komponente - crvenu, plavu, žutu, ljubičastu, narandžastu, i sve ostale dugine boje. Na isti način Pavle propušta ljubav kroz veličanstvenu prizmu svog nadahnutog intelekta, i ona izlazi sa druge strane razložena na svoje komponente.
U tome je ono što se može nazvati spektrom ljubavi ili njenom analizom. Pogledajte sada ove komponente. Zar ne primećujete da su vam njihova imena poznata, da su to vrline o kojima slušamo svakodnevno, da su to stvari koje svaki čovek može sprovesti u život bilo gde da se nalazi? Vrhovni dar ljubavi je sastavljen od mnoštva malih stvari i svakodnevnih vrlina.
Spektar ljubavi ima devet komponenata:
Strpljenje - Ljubav dugo trpi.
Dobrota - Ljubav je dobra.
Velikodušnost - Ona ne zavidi.
Poniznost - Ljubav se ne hvali, ne nadima se.
Učtivost - Ne ponaša se nepristojno.
Nesebičnost - Ne traži svoje.
Dobroćudnost - Ne ljuti se.
Bezazlenost - Ne uračunava zlo.
Iskrenost - Ne raduje se nepravdi, ali se raduje istini.
Strpljenje, dobrota, velikodušnost, poniznost, učtivost, nesebičnost, dobroćudnost, bezazlenost, iskrenost - čine vrhovni i duhovni uzrast savršenog čoveka.
Primetićete da se sve ove osobine odnose na ljude, na život, na poznato danas i blisko sutra, a ne na nepoznatu budućnost. Mi mnogo slušamo o ljubavi prema Bogu, a Hrist je mnogo govorio o ljubavi prema čoveku. Mi puno naglašavamo mir sa Bogom, a Hrist je naglašavao mir na zemlji. Religija nije čudna ili pridodata stvar, već nadahnuće za svakodnevni život na ovom svetu. Ona predstavlja dah večnog duha kroz ovaj privremeni svet. Vrhovna stvar, ukratko, nije uopšte stvar. Ona je krajnji cilj mnoštva reči i dela koje čine svaki običan dan.
Strpljenje. Ono je prirodan stav ljubavi, ljubavi koja je pasivna, koja čeka da započne, koja se ne žuri, koja je pribrana, spremna da započne delo kada poziv dođe, a u međuvremenu nosi znamenje krotkog i mirnog duha. Ljubav sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi. Ljubav razume i zbog toga čeka.
Dobrota. Aktivna ljubav. Da li ste ikada primetili koliki deo Hristovog života je prošao u izvođenju dobrih dela - samo u njihovom izvođenju? Ako pogledate njegov život sa te strane, otkrićete da je Isus proveo veliki deo svog vremena usrećujući ljude ili im jednostavno praveći usluge. Samo jedna stvar na svetu je veća od sreće a to je svetost. Mi ne posedujemo svetost, ali ono što nam Bog jeste dao je mogućnost da usrećimo ljude oko sebe a to se uglavnom postiže našom dobrotom prema njima.
Neko je rekao da "najveća stvar koju čovek može učiniti za svog Nebeskog Oca je da bude dobar prema nekom od njegove dece". Pitam se: zašto svi mi nismo bolji nego što jesmo? Koliko je dobrota potrebna ovom svetu?! Koliko je lako nju izvesti! Kako momentalno ona deluje! Kako se neizbrisivo pamti! Koliko se preobilno ona isplati jer nijedan dužnik na svetu nije toliko dostojan poštovanja i uvažavanja kao ljubav. "Ljubav ne prestaje nikada." Ljubav je uspeh, ljubav je sreća, ljubav je život.
Kao što bi rekao Browning, a ja se slažem s njim, "ljubav je energija života."
Jer život, sa svakom svojom radošću i mukom
I nadom i strahom
Je nagradna nam šansa da učimo ljubav
Ljubav koja može biti, koja uistinu beše, i koja jeste.
Gde je ljubav tu je i Bog. Onaj koji prebiva u ljubavi prebiva u Bogu. Bog je ljubav. Zbog toga volite. Bez razlike, bez proračuna, bez odgađanja, volite. Rasipajte je na siromahe, tamo gde je lako. Naročito na bogataše, kojima je često najpotrebnija; ali pre svega na one jednake nama, gde je veoma teško, i za koje verovatno svi mi činimo najmanje. Postoji razlika između pokušavanja da zadovoljite i pružanja zadovoljstva. Pružajte zadovoljstvo. Ne propustite nijednu šansu da pružite zadovoljstvo jer to je neprestan i anoniman trijumf duha ispunjenog ljubavlju. "Kroz ovaj ću svet proći samo jednom. Svako dobro, dakle, koje učiniti mogu, ili nežnost koju mogu pružiti bilo kom čoveku, dozvoli mi da učinim sada. Ne dozvoli mi da odložim ili da zapostavim, jer ovim putem više neću proći."
Velikodušnost. "Ljubav ne zavidi." Ovo je ljubav u nadmetanju sa drugima. Kada god pokušate učiniti neko dobro delo, otkrićete da i drugi ljudi rade to isto, i to verovatno bolje od vas. Nemojte im zavideti. Zavist je osećanje koje želi zlo onima koji se nalaze u istoj liniji kao i mi, duh koji priželjkuje tuđe i koji nanosi štetu. Hrišćanska služba nije velika zaštita od nehrišćanskog osećanja. Zavist je osećanje koje zaslužuje najviše prezira. Među ostalim nedostojnim raspoloženjima, koja zaklanjaju hrišćansku dušu, zavist nas spremno očekuje na pragu svakog dela ukoliko nismo utvrđeni ovom velikodušnom milošću. Hrišćanskoj zavisti je istinski potrebna samo jedna stvar - velika, bogata, velikodušna duša koja "ne zavidi".
Poniznost. I tada, kad ste naučili sve ovo, treba da naučite o poniznosti - da zapečatite svoja usta i zaboravite šta ste učinili.
Pošto ste bili dobri i napravili par koraka u ljubavi čineći prekrasna dela, vratite se u senku i ne pričajte ni s kim o tome. Ljubav se sakriva čak i od same sebe. Ona odbacuje čak i samozadovoljenje. "Ljubav se ne hvali, ne nadima se." Poniznost - ljubav koja se skriva.
Učtivost. Pomalo je čudno naći učtivost kao sastojak ovog vrhovnog dara. Ovo je ljubav u društvu, ljubav u odnosu na pravila ponašanja. "Ljubav se ne ponaša nepristojno."
Uljudnost je definisana kao ljubav u sitnicama. Učtivost je ljubav u malim stvarima. Tajna uljudnosti leži u ljubavi.
Ljubav se ne može ponašati nepristojno. Možete postaviti najnevaspitanije osobe u najviše društvo, i ako one imaju rezervoar ljubavi neće se ponašati nepristojno. Jednostavno nisu to u stanju. Carlisle (Karlajl) je rekao za Roberla Burnsa (Barnsa) a nije bilo većeg džentlmena u Evropi od pesnika orača. To je bilo zbog toga što je on voleo sve - miša i krasuljak i sve ostale male i velike stvari koje je Bog stvorio. Sa ovim jednostavnim pasošem on se mogao pridružiti bilo kom društvu i ulaziti u dvorove i palate pravo iz svoje kolibice na obalama Ayra.
Vi znate značenje reči džentlmen. Ona znači "nežan čovek - čovek koji sve čini nežno", u ljubavi. U tome leži sva tajna i umetnost. Čovek nežan po prirodi ne može učiniti nešto grubo, nešto nedžentlmensko. Gruba, bezosećajna, nepromišljena duša ne može učiniti ništa protivurečno svojoj prirodi. "Ljubav se ne ponaša nepristojno."
Nesebičnost. "Ljubav ne traži svoje." Ljubav ne traži čak ni ono što je njeno. U Britaniji, Englez drži do svojih prava. Ali dođe trenutak kada se čovek može, sledeći veće pravo, odreći svih svojih prava.
Pavle nas ne podstiče da se odreknemo svojih prava. On ide mnogo dublje. On želi da ih mi uopšte ne tražimo, da ih ignorišemo i da iz naših proračuna u potpunosti izbacimo lični elemenat.
Nije teško odreći se naših prava. Ona su obično spoljašnja. Teško je kada treba da odreknemo samih sebe. Još je teže uopšte ne zahtevati ništa za nas. Kad smo zahtevali naša prava, dobili ih, kupili, zaslužili i uživali u njima, nije teško ni odreći ih se. Ali, ne tražiti ih uopšte, i ne gledati na sebe već na druge - to je teško. "Tražiš velike stvari za sebe?" - govorio je prorok, "ne traži ih". Zašto? Zato što nema veličine u stvarima. One ne mogu biti velike. Jedina veličina je nesebična ljubav. Čak i samoodricanje samo po sebi nije ništa, a ponekad je i pogrešno. Jedino veliki cilj ili snažna ljubav mogu opravdati gubitak.
Već sam rekao da je teže ne tražiti svoje nego se odreći nečega što smo već imali. Sada želim da povučem svoje reči. To je tačno samo za delimično sebično srce. Za ljubav ništa ne predstavlja poteškoću i ništa joj nije teško. Ja verujem da je Hristov "jaram" lak. Hristov jaram je Njegov način prihvatanja života, i ja verujem da je taj način lakši od bilo kog drugog. Isto tako verujem da je taj način srećniji od bilo kog drugog. Najočiglednija poruka Hristovog učenja jeste da nema sreće u posedovanju ili u dobijanju bilo čega, već samo u davanju. Ponavljam: nema sreće u posedovanju ili dobijanju, već samo u davanju. Pola sveta se nalazi na pogrešnom putu u potrazi za srećom. Oni misle da se sreća sastoji od posedovanja, dobijanja i od toga da ih neko služi, a ona je u stvari u davanju i služenju drugima. "Ko hoće da bude velik među vama," - rekao je Isus, "neka vam služi." Onaj ko želi da bude srećan, neka ima na umu da postoji samo jedan put - "Blagoslovenije je davati nego primati."
Dobroćudnost. Sledeći sastojak je veoma važan: "Ljubav se ne ljuti." Začuđujuće je što je ovo napisano tu. Navikli smo da gledamo na lošu (zloćudnu) narav kao na jednu bezazlenu slabost. O njoj govorimo kao o samo jednom prirodnom nedostatku, stvari temperamenta, i kao o ne mnogo važnom faktoru za određivanje čovekovog karaktera. A ipak ovde, usred analiziranja ljubavi, nalazimo tu osobinu, a i Biblija uvek iznova osuđuje zloćudnost kao jednu od najdestruktivnijih osobina čovekovog karaktera.
Interesantno je to da je loša narav porok onih koji su puni vrlina. Često je to jedina mrlja na inače plemenitoj duši. Ima i i žena koji bi bili skoro savršeni da nije ove "osetljive" osobine. Ova kompatibilnost zloćudnosti sa visokim moralnim kvalitetima je jedan od najčudnijih i najtužnijih problema etike.
Istina je da postoje dve velike vrste grehova - grehovi tela i grehovi temperamenta (prirode). Bludni sin može biti uzet kao prvi tip a njegov stariji brat kao drugi (Luka 15:11-32). Društvo nema nikakvih sumnji kada treba presuditi koji greh je gori. Presuda bez razmišljanja okrivljuje bludnog sina. Ali, da li smo mi u pravu? Mi nemamo vagu za ljudske grehe, a bolje i lošije su samo naše reči, ali nedostaci u višoj prirodi mogu biti puno ozbiljniji nego oni u nižoj. Božjem oku ljubavi greh protiv same ljubavi može izgledati stotinu puta ozbiljniji. Nijedan porok, ljubav prema svetu, lakomost za zlatom, ni samo pijanstvo, nisu više udaljili društvo od hrišćanstva nego zloćudna narav. Takva narav je jedini uzrok za ogorčenje života, rasturanje društava, uništenje najsvetijih odnosa, pustošenje domova, propadanje ljudi i žena, nesrećna detinjstva. Za sve ovo kriva je ta osobina koja ne donosi ništa osim mizerije.
Pogledajte na starijeg brata. On je bio moralan, vredan, strpljiv, poslušan i svaka mu čast za njegove vrline. Pogledajte sada tog čoveka, tu "bebicu", kako stoji uvređeno ispred očevih vrata. "On se rasrdio," kaže Biblija, "i nije hteo ući." Kakav je to efekat imalo na oca, na sluge i na samo raspoloženje gostiju. Prosudite sami kako je to uticalo na bludnog sina, i koliko je bludnih sinova sprečeno da uđu u kraljevstvo Božje zbog lošeg karaktera onih koji smatraju da su unutra. Analizirajte narav starijeg brata dok posmatrate kišni oblak koji se stvorio iznad njegove glave. Od čega se sastoji? Od ljubomore, gneva, ponosa, milosti, samopravednosti, nervoze, neposlušne tvrdoglavosti i odbojnosti. To su sastojci njegove tamne duše bez imalo ljubavi. Ovo su takođe, mada u različitim proporcijama, sastojci zle naravi. Sami prosudite šta je gore - ovakvi grehovi srca u kojima čovek živi, i sa kojim drugi moraju živeti, ili grehovi tela. Zar nije sam Hrist odgovorio na ovo pitanje kada je rekao: "kažem vam da carinici i bludnice ulaze pre vas u carstvo Božje"? Na nebu nema mesta za narav koju smo do sada opisivali. Čovek takve naravi može učiniti da nebo postane mizerno za sve ostale. Ako takav čovek ne bude nanovo rođen, on ne može, jednostavno ne može, ući u carstvo nebesko.
Videćete zašto je narav važna. Nije stvar u tome kakva je ona već u tome šta ona otkriva. Zbog toga ja o njoj govorim toliko detaljno. To je test ljubavi koji nam pomaže da otkrijemo prirodu bez ljubavi koja se krije na dnu. To je prolazna groznica koja otkriva hroničnu bolest što je bila skrivena, slučajan mehurić koji se iskrade na površinu i nagovesti neku pokvarenost ispod površine, primerak najskrivenijih delova duše koji se nenamerno pokazao u trenutku nepažnje; jednom rečju - munja koja razotkriva stotine podlih nehrišćanskih grehova. Želja za strpljenjem, dobrotom, velikodušnošću, učtivošću i nesebičnošću otkriva se u samo jednom izlivu temperamenta.
Zbog toga nije dovoljna samo samokontrola. Moramo otići do samog izvora i promeniti samu srž, i tada će loše osobine jednostavno odumreti. Duše postaju slatke ne onda kada se kiseli sokovi izvade napolje već kada se velika ljubav, novi duh, duh Hrista, ulije u njih. Hristov duh, kada probije u unutrašnjost našeg duha, oslađuje, čisti i transformiše sve. Jedino to može istrebiti ono što je loše, dovesti do hemijske promene, obnoviti, regenerirati i rehabilisati unutrašnjost čoveka. Snaga volje ne menja ljude. Vreme ne menja ljude. Hrist ih menja. Zbog toga "Imajte u sebi istu misao koju Hristos Isus ima".
Neki od nas nemaju vremena na bacanje. Još jednom vam ponavljam da je ovo pitanje života i smrti. Ne mogu a da ne upozorim i sebe i vas. "A ko sablazni jednog od ovih malih koji veruju u mene, bolje bi mu bilo da se o vrat njegov obesi magareći žrvanj i da potone u dubini morskoj."
Ovim nam Gospod Isus otvoreno poručuje da je bolje ne živeti nego ne voleti. Bolje je ne živeti nego ne voleti.
Bezazlenost i iskrenost, skoro da ne treba ni objašnjavati. Bezazlenost je milost za sumnjičave ljude. Njeno posedovanje je velika tajna ličnog uticaja.
Ako malo promislite, otkrićete da su ljudi koji utiču na vas su i koji veruju u vas. Kada neko sumnja u njih, ljudi propadaju, ali ako neko veruje u njih, oni ljudi napreduju, nalaze ohrabrenje i zajedništvo koje ih izgrađuje.
Divno je to što tu i tamo na ovom grubom i nemilosrdnom svetu još postoje duše koje ne uračunavaju zlo. To je velika nesvetovnost. Ljubav "ne uračunava zlo", ne traži motiv, vidi dobru stranu, svako delo shvata na najbolji način. Kako je prekrasno biti takav! Kakvo je samo ohrabrenje i blagoslov sresti se sa takvom osobom barem za jedan dan! I ako mi pokušamo uticati ili podići druge, uskoro ćemo otkriti da su naši napori uspešni proporcionalno njihovom verovanju, da mi verujemo u njih. Poštovanje prema čoveku je prvi korak ka obnovi njegovog izgubljenog samopoštovanja. Naš ideal tog čoveka njemu postaje nada i model onoga što on može postati.
"Ljubav se ne raduje nepravdi ali se raduje sa istinom." Ja sam nazvao iskrenost na osnovu jednog lošijeg prevoda na engleski koji kaže da se ljubav "raduje u istini". Da je ovo dobar rod, ništa ne bi bilo pravednije od njega, jer onaj koji voli, voleće i istinu ne manje od ljudi. On će se radovati u istini, a ne u onome u šta su ga učili da veruje, ne u crkvenim doktrinama ili u bilo kojoj drugoj ideologiji ili religiji, već "u istini". Takav čovek će prihvati samo ono što je realno, boriće se da dođe do činjenica, tragaće za istinom poniznog i nepristrasnog uma i poštovanje istine ma kakva ona bila i ma koliko se trebalo žrtvovati za nju. Ali bukvalan prevod ovog stiha poziva baš na takvu žrtvu zbog istine. Onako kako je stih napisan od strane apostola Pavla, on glasi: "Ljubav se ne raduje nepravdi, ali se raduje sa istinom," a to je osobina koju nijedna engleska reč, a najmanje "iskrenost" (sincerity), ne može adekvatno opisati. Ona verovatno sadrži više uzdržanosti koja odbija da izvlači korist iz grešaka drugih, milosrđe koje ne uživa u tome da otkriva tuđe slabosti, već "sve kriva," iskrenost koja se trudi da vidi stvari onakvima kakve jesu i raduje se da ih otkrije u boljem stanju od onoga u koje se sumnjalo ili koje se ogovaranjem predstavljalo.
Ljubav više ne treba analizirati. Sada treba da usvojimo ove stvari i ugradimo ih u naše karaktere. To je delo kojem treba da se posvetimo na ovome svetu - učenje ljubavi. Zar život nije pun prilika za učenje ljubavi? Svaki čovek i žena svakodnevno imaju hiljade takvih mogućnosti. Svet nije igralište već učionica. Život nije raspust, već obrazovanje, i večna lekcija za sve nas glasi kako možemo bolje voleti.
Šta čoveka čini dobrim sportistom? Vežba. Šta čoveka čini dobrim umetnikom, dobrim skulptorom, dobrim muzičarem? Vežba. Šta čoveka čini dobrim? Vežba i ništa drugo. U religiji ne postoji ništa kapriciozno. Duša se ne razvija na drugačiji način, ili pod drugim zakonima, od tela ili uma. Ako čovek ne vežba rukama, njegovi bicepsi se neće razviti, a ako čovek ne vežba svoju dušu, u njoj neće imati nikakvih mišića, snage karaktera, jačine moralnih vlakana ili lepote duhovnog rasta. Ljubav nije zanosna emocija. To je snažno, puno, čvrsto, energično iskazivanje punog hrišćanskog karaktera - Hristova priroda u svom punom obliku. Sastojci ovog karaktera mogu biti izgrađeni jedino neprestanom vežbom.
Šta je Hrist radio u stolarskoj radnji? Vežbao. Iako savršen, mi čitamo da je on učio poslušnost, i rastao u mudrosti, i pridobijao Božju naklonost. Ne budite nezadovoljni onim što radite u životu. Ne žalite se na neprestane životne brige, bezvrednu sredinu u kojoj živite, šikaniranja koja treba da trpite i niske i podle duše sa kojima treba da živite i radite. Iznad svega, ne bunite se zbog iskušenja, i neka vas ne muči to što izgleda kao debeli obruč oko vas koji se steže bez obzira na vaš trud, agoniju ili molitvu. To je vaša vežba. To je vežba koju vam je Bog odredio, i ona će vas napraviti strpljivim, poniznim, velikodušnim, nesebičnim, dobrim i učtivim. Nemojte gunđati protiv ruke koja oblikuje još uvek bez obličja lik koji je u vama. Taj lik postaje sve lepši i lepši, iako vi to ne možete videti, i svaki dodir iskušenja može doprineti njegovom usavršavanju.
Zbog svega ovoga držite se u središtu života. Nemojte se izolovati. Budite među ljudima i stvarima, među nevoljama, poteškoćama i preprekama. Imajte na umu Geteove reči: "Talenat se razvija u samoći, a karakter u reci života." Talenat se razvija u samoći, talent molitve, vere, razmišljanja, talent da se vidi neviđeno, a karakter se razvija u bujici života. To je glavno mesto na kojem ljudi treba da nauče voleti.
Kako? Da vam olakšam, ja sam već nabrojao neke od elemenata ljubavi. Ali ovo su samo elementi. Sama ljubav nikada ne može bili definisana. Svetlost je nešto više od sume svojih sastojaka - ona je svetleći, zaslepljujući zrak koji podrhtava. Isto tako je i ljubav nešto više od svojih sastojaka - pulsirajuća, drhćuća, osetljiva, živa stvar. Sintezom svih boja ljudi mogu dobiti belinu, ali ne mogu dobiti svetlost. Sintezom svih vrlina ljudi mogu dobiti vrlinu, ali ne mogu stvoriti ljubav. Kako onda mi možemo preneti ovu transcendentalnu, živu celinu u naše duše? Mi napinjemo svoje duše iz sve snage. Pokušavamo kopirati one koji je poseduju. Pišemo i donosimo pravila. Pazimo i molimo se, ali ove stvari same po sebi neće doneti ljubav u našu prirodu. Ljubav je posledica. Samo ako ispunimo potreban uslov možemo proizvesti željeni efekat i dobiti željenu posledicu. Da li da vam otkrijem uzrok?
Prva Jovanova poslanica kaže: "Mi volimo zato što je on prvi zavoleo nas." Obratite pažnju da piše "mi volimo" a ne "mi volimo njega". Druga verzija je jedan od lošijih prevoda i nije tačna. "Mi volimo - zato što je on prvi zavoleo nas." Pogledajte reč "zato". Ona označava uzrok o kojem sam ja govorio. "Zato što je on prvi zavoleo nas," ima posledicu da mi volimo, mi volimo njega, i volimo sve ostale ljude. To je van naše kontrole. Zato što nas je on voleo, mi volimo, mi volimo sve. Naše srce je polako izmenjeno.
Razmišljajte o Hristovoj ljubavi i volećete. Stanite pred to ogledalo, pogledajte Hristov karakter, i bićete promenjeni u isti oblik iz nežnosti u nežnost. Nema drugog puta. Ne možete voleti ako vam se zapovedi. Možete samo pogledati na objekat i zaljubiti se u njega, i postati kao on. Pogledajte na Božji savršen karakter i u njegov savršen život. Pogledajte na njegovu veliku žrtvu dok je polagao svoj život sve vreme dok je bio tu, i na golgotski krst, i morate ga zavoleti. Kada ga zavolite, vi morate postati kao On. Ljubav budi ljubav. To je proces indukcije. Stavite parče gvožđa u blizinu namagnetisanog objekta i to gvožđe će uskoro i samo postati namagnetisano. Ono postaje privremeni magnet samim tim što se nalazi u prisustvu stalnog magneta i dok god ostane tamo, oba će biti magneti. Ostanite blizu njega koji nas je voleo i dao sebe za nas, i vi ćete postati trajan magnet, trajno privlačna sila. Kao i Bog i vi ćete sebi privlačiti ljude i bićete privučeni ljudima. To je neizbežan efekat ljubavi. Svaki čovek koji ispuni taj uslov mora doživeti takav efekat u sebi.
Pokušajte odbaciti ideju da nam religija dolazi slučajno ili misteriozno. Ona nam dolazi prirodnim ili natprirodnim zakonom, jer je sav zakon božanski. Edvard Irving je otišao da poseti dečaka koji je umirao, i kada je ušao u sobu, samo je spustio svoju ruku na dečakovu glavu i rekao: "Dečače moj, Bog te voli," i izašao napolje. Dečak je ustao iz kreveta i počeo govoriti ljudima u kući: "Bog me voli! Bog me voli!"
Samo jedna reč je bila dovoljna da promeni tog dečaka! Osećaj da ga Bog voli ga je nadvladao, istopio, i započeo stvarati novo srce u njemu. Na isti način Božja ljubav topi srce čoveka bez ljubavi, budi u njemu novo stvorenje, koje je strpljivo, ponizno, nežno i nesebično. Ne postoji nijedan drugi način da se ovo postigne. Tu nema nikakve misterije. Mi volimo druge, mi volimo sve, mi volimo naše neprijatelje, zato što nas je on prvi zavoleo.
