7. Naša najvažnija delatnost
Kad sam služio kao pastor u Dale Prezbiterijan crkvi (Dale Presbyterian Church) u Torontu (Kanada, op. prev.), doživeo sam nešto što mi je snažnije negoli išta ranije predočilo ozbiljnost mog poziva. Desilo se to odjednom i još uvek se sećam telefonskog poziva koji me je probudio iz ravnodušnosti i prisilio da požurim do kreveta jednog od vernika te crkve.
- Možete li posetiti jednu bolesnu ženu?
- Je li hitno?
- Da, možda neće preživeti ovu noć.
- Dobro, odmah dolazim. - Spustio sam slušalicu. Probio sam se kroz ulice grada, brzo stigao do zakazanog mesta i bio uveden u sobu bolesnice. Kad sam ušao, jedna je žena s bolesnim, utučenim i jadnim izrazom lica usmerila pogled na mene. Pokušala je govoriti ali joj je glas bio tako slab i izlomljen, da sam se morao sagnuti i razumem reči koje je izgovarala. Osetio sam da već stojim u prisutnosti "anđela smrti". Jasno se moglo videti da joj život već izmiče.
Čekao sam da nešto progovorim. Na njenom licu odražavala se beznadežnost. Izgledalo je da se mrak zgušnjava dok sam promatrao bledo, upalo lice, zavijeno u tminu gotovo beznadežnog očaja. Nisam smeo gubiti vreme, govoriti o stvarima ovoga sveta. Njena večna sudbina bila je u opasnosti.
- Gospođo Kok (Cook), da li ste spremni da krenete na put, imate li ikakve nade? - pitao sam, sagnuvši se iznad nje.
- Ne, nikakve - prošaptala je odmahnuvši glavom i dubok uzdah pređe preko njenih usana.
Počeo sam izlagati divni plan spasenja što sam jasnije i direktnije mogao i kleknuvši počeo sam s njom moliti. Zatim sam nisko i s prigušenim tonovima zapevao:
Ja dolazim bez utehe po svetoj Tvojoj kvi gle.
Ti zoveš grešne k sebi sve, stog idem k Tebi, Jaganjče.
Raskajan i pun žalosti i sav u malodušnosti.
Nadam se Tvojoj milosti, stog idem k Tebi, Svetosti.
I kakav jesam primaš me, još praštaš rad i čistiš me.
To uzdanje mi jeste sve, stog idem k Tebi, Jaganjče.
Pevajući četvrtu strofu čuo sam kako i njen slabašan glas, onako isprekidan, nemoćan i drhtav, pokušava da me sledi. Po koju reč sam mogao razabrati. Većinom su bile nerazgovetne sve dok nisam došao do zadnjeg stiha, kad je i ona zapevala i srcem i glasom:
"Idem k Tebi, Jaganjče." I došla je. Došla u punom uverenju vere. Ostavio sam je uveren da je sve u redu i da ide kući - k Bogu.
A eto, bila je član te crkve, član - a ipak neobraćena. Njoj je bilo potrebno upravo obraćenje, jer Božja Reč jasno i glasno kaže: "Ako se ne obratite... nećete ući u nebesko carstvo" (Mt. 18:3). Idući kući srce mi se steglo i glasno sam zajecao razmišljajući o strašnoj odgovornosti koja leži na propovednicima i sveštenicima koji dozvoljavaju ljudima da postanu članovi crkve, iako ti ljudi nisu nanovo rođeni.
Nisam više video gospođu Kuk: sve dok se nisam našao pored njenog sanduka, gledajući njeno lice, hladno od smrti. Izgovarajući svoju pogrebnu propoved, odlučio sam čvršće nego ikada da ću ostaviti sve i posve se predati jednom velikom zadatku: da pripremam ljude za nebo.
1. Pridobijanje duša
Što više proučavam Božju Reč, to sam više uveren da je pridobijanje ljudi za Isusa Hrista naš najvažniji posao. Sveto pismo osobito na četiri mesta jasno ukazuje na tu veliku istinu.
Prvo, gledajući na ovo s Božje strane, nalazimo da je "Isus Hrist došao na svet da spasi grešnike" (1. Tim. 1:15), da je Sin Čovečji došao da potraži i spasi što je bilo izgubljeno" (Lk. 19:10). Vidimo da je najvažnija svrha Hristovog dolaska na ovaj svet bila da potraži i da spasi izgubljene. Nije to bilo neko po slanje kojem je cilj društvena reforma. Bilo je to poslanje kome je cilj spasenje, regeneracija i preporod.
Što se tiče ljudske strane, nalazimo ove reči:
"Da im otvoriš oči, da se obrate od tami k svetlosti i od sotonine vlasti k Bogu" (Dela 26:18). Ljudi se nalaze u tami; oči im se moraju otvoriti i treba ih dovesti u svetlost. Pod sototinom su vlašću - treba ih izbaviti i dovesti k Bogu.
Osim toga, celi Božji dan jasno je i precizno sažet u Delima apostolskim 15:14: "Da iz neznabožaca primi narod k svojemu imenu." Upravo je Bog to činio tokom proteklih 2000. godina. To je danas rad Duha Svetoga. On okuplja Telo Hristovo: Crkvu. Iz svake rase i svakog jezika širom sveta poziva On to veliko mnoštvo.
Dakle, ako Bog to želi svojim pohođenjem neznabožaca, a On izjavljuje da želi, te ako se u tome sastoji poslanje Duha Svetoga na ovom svetu, onda je i volja Božja da sarađujemo s njim - jer on deluje preko ljudi - i da nastojimo doprineti svoj deo u okupljanju njegove Crkve.
Ima ih koji se olako oslobode odgovornosti na pridobijanju duša rečima da "jedan seje, drugi žanje" (Jn. 4:37). Pretpostavimo da si zasadio divan vrt. A u jesen naiđe neko, vidi ga i kaže: "Prijatelju, učinio si svoje. Sve si dobro uradio i, evo je došlo vreme berbe. Ja počinjem sada brati plodove tog divnog voća i povrća što si ih zasadio. Kao što znaš, jedan seje, a drugi žanje."
"A, ne", uzviknućeš. "Taj vrt sam zasadio za sebe. Zar da tebi prepustim sve plodove svoga truda? Sam ću ih pobrati." Tako i učiniš - jer objašnjenje da "jedan seje, drugi žanje" vredi - prema ovom dokazivanju - samo u duhovnom smislu.
A Bog jasno i glasno kaže da je Njegova volja, da svaki Njegov sluga donosi rod. "Ja izabrah vas, i postavih vas da vi idete i rod rodite" (Jn. 15:16). Nekada sam onaj koji seje, a nekada i onaj koji seje i onaj koji žanje.
2. Sotonsko zavođenje
Ako je pridobijanje duša najvažniji rad crkve, onda iz toga, sasvim prirodno, sledi da će sotona učiniti sve što može kako bi nas zaveo s pravoga puta ili nas nečim drugim zadovoljio. Stoga ih je na hiljade koji se predaju radu na socijalnom području: školstvo, dobrotvorne ustanove, društveno obrazovanje itd. Ali, rad na društvenom području nije Spasenje i poboljšanje životnih uslova, nije preporođenje. Neko se bavi stvarima ovoga sveta, a neko sa večnošću.
Ako želimo proceniti duhovni život neke crkve, onda ćemo to učiniti tako da ustanovimo kakav odnos ona ima prema onima koji odlaze u propast. Godišnji izveštaj Crkve može govoriti o velikim radovima koji su obavljeni, o velikim svotama novca prikupljenim za dobrotvorne svrhe, ali ako taj izveštaj ne govori da su i duše pridobijene, onda je duhovni život te crkve zaista nizak. Istinita duhovnost uvek ima za rezultat - dobijanjem duša.
Eto, to je naša najvažnija delatnost. I kakvog li slavnog zaposlenja! Kako li je prekrasno sarađivati sa Bogom u najvećem od svih poduhvata! O, draga braćo, hajde da se vratimo, da se vratimo našoj drevnoj ljubavi k izgubljenima! Gde je breme prošlih godina? Kako li smo revno nekad molili za izgubljene duše! Kako smo samo napeto očekivali rezultate? Jesmo li izgubili svako osećanje? Da li je sotona uspeo da nas tako daleko zavede s puta, da smo naš najvažniji rad zaboravili? O, ako je tako, neka nam Bog u svojoj velikoj milosti otvori oči i izvede nas sa te stranputice na koju nas je sotona tako lukavo zaveo, natrag k našem najvažnijem poslu, k pridobijanju duša za Isusa Hrista.
