6. Isusova vlast
Ima mnogo onih kojima je Isus Hrist spasitelj, ali ne i Gospod, mnogo onih koje je Isus spasio, ali koji ga nikada nisu priznali za Učitelja. Oni su njegova deca, ali ne i njegovi učenici. Učenik je onaj koji uči, onaj koji sledi i koji priznaje nekog drugog za učitelja.
Gospod Isus ima apsolutno pravo da postavi uslove prema kojima će primati sledbenike za svoje učenike. Za vreme prvog svetskog rata, kad je regrutovanje vojnika bilo na snazi, ludi su bili prinuđeni da služe u Armiji hteli to ili ne. Ali pre nego što je regrutovanje bilo uvedeno, svako je mogao da sam odluči za sebe. Vlada je imala pravo da utvrdi uslove prema kojima će se ljudi uzimati u vojsku, a svako je, pošto bi pročitao uslove o primanju u vojsku, mogao odlučiti da li će ih prihvatiti ili odbiti, već prema tome kako je gledao na stvar. Ako ih je neko odbio, ne znači da više nije bio građanin svoje zemlje. To je samo moglo značiti, da jednostavno odbija da služi u Armiji.
Tako je i s tobom, prijatelju. Možeš pripadati Isusu Hristu i biti građanin neba, a ipak odbijati da ga priznaš za svoga Gospoda i Učitelja i da se u jednostavnoj poslušnosti potčiniš Njegovim naredbama. Možeš biti spašen, a ipak ne biti Njegov učenik.
1. Prvo Bog
"Ko ljubi oca ili mater više nego mene, nije mene dostojan. I ko ljubi sina ili kćer više nego mene, nije mene dostojan." (Mt. 10:37).
Koji su to, onda uslovi učeništva? Evo da ti dam odgovor i to samo u dve reči: PRVO BOG. I kad bih mogao, stavio bih te reči na zastavu da budu vidljive svakoj verskoj zajednici u svetu.
Postavimo sami sebi nekoliko direktnih pitanja. Da li u mom životu dolazi Bog na prvo mesto ili je to biznis, zarada? Da li mi je važniji Bog, ili novac? A što da se kaže o mojoj porodici, o onima koje ljubim? Jesu li prvo oni, a zatim Bog?
2. Odricanje
Poslednji uslov učeništva nalazimo u Jevanđelju po Luci 14:33: "Tako i ni jedan od vas koji se ne odrekne svega što ima ne može biti moj učenik." - Nemoguće je ispuniti ovaj uslov, reći ćeš. - Znači li to da Bog traži od svojih sledbenika da se doslovno odreknu svega? Ako je to tako, onda ja nisam njegov učenik, jer još uvek imam svoj dom, ženu i malu štednu knjižicu. Da li da ostavim i to?
Jedno je odreći se, a drugo je napustiti. Bog zahteva da se njegova deca odreknu svega, dok, međutim, može zahtevati da se samo neke stvari zaista napuste.
Odreći se neke stvari znači odreći se svakog polaganja prava na tu stvar. Meni ne pripada ništa od onog što imam. Sve je Božje. On mi, dozvoljava upotrebu tih stvari. Jedino on ima na njih prvo vrhunsko pravo. Uviđajući to s radošću stavljam mu se na raspolaganje.
Hajde da se sada odreknem svega što imam! Sve što imam položiću na Božji oltar: sebe samog, svoje mile i drage, svoje sposobnosti i svoje vreme, svoj novac i nepoznatu mi budućnost.
a. Sebe samog.
Bog ne traži u prvom redu tvoj novac. On traži tebe. On ne traži na prvom mestu tvoju službu. On traži tebe. "Najpre sebe predadoše Gospodu" (2. Kor. 8:5).
Šta bi mislio mladić o nekoj devojci koja bi mu kao odgovor na njegovu ponudu predala svoje imanje, kuću i sve drugo što poseduje? Da li bi bio zadovoljan? Ni za trenutak. Jer ne traži on njeno imanje, on traži nju. I ne bi ga zadovoljila nikakva druga zamena. Tako je i s Isusom Hristom. On želi nas: telo, dušu i duh. Stoga kao prvo trebamo staviti na oltar sami sebe.
b. Mile i drage.
Pošto sam na Božji oltar predao samoga sebe, sada donosim i svoje mile i drage: svog sina ili kćerku, svog oca ili majku. Ako Bog želi uzeti moju kćerku za rad u inostranstvu - neka je uzme. Ako zahteva da ostavim oca i majku, poslušaću. Pa, ako hoće da uzme moje drage gore k sebi, neću se usuditi da gunđam.
- Zašto nisam sretna? - pitala je neka imućna gospođa, velikog misionara u Kini, Dr Jonatana Goforda (Jonathan Gofortha).
- Da li ste sve predali? - upitao je tiho Božji čovek.
- Da, koliko znam, predala sam sve - odgovorila je žena.
- Jeste li sigurni da je sve što imate na oltaru? - insistirao je Dr Gofort. - Verujem da je sve što imam položeno na oltaru - odgovorila je. - I bili biste spremni da za Boga učinite i to da uzmete vašu malu kćerku i da je pošaljete u Kinu? - upitao je misionar polažući svoju ruku na njenu glavu.
- Ne mogu prihvatiti da Bog uzme moju kćerku za misionara u Kini? Želim da ostane ovde sa mnom - odvratila je majka. - I još kažete da ste predali sve, a niste ni svoje dete dali Bogu. Kako možete očekivati Božji mir i blagoslov? Izgleda kao da stojite između Božje volje i vašeg deteta govoreći Bogu: Dotle možeš doći, ali dalje ne! Možeš uzeti moj dom, možeš uzeti moj novac, možeš uzeti mene, ali ne diraj mi kćerku. Gospođo, nazivate li to predanjem?
c. Talente.
Nismo primili talente, sposobnosti, da ih upotrebljavamo za sebe. Božji darovi se moraju investirati, uložiti za Njega. Kakvo pravo imamo da ih sebično koristimo? Kad jedanput spoznamo Božji stav, više nikada nećemo upotrebljavati svoje sposobnosti za svetske svrhe. Možda imaš dar rečitosti, govorništva, izražavanja. Kako, dakle, upotrebljavaš tu svoju sposobnost? Samo za zabavu i šalu? Ili je taj talenat investiran za Boga. Možda imaš dar pisanja. Za koga pišeš i šta pišeš? Za svet ili za Boga? Pišeš li za novac ili za Carstvo? Možda imaš talenat privređivanja novca. Zapamti: Bog ti daje snagu da stičeš materijalna dobra. A možda imaš dar za pevanje. Bog ti je dao dobar glas. Upotrebljavaš li ga na koncertima da ugodiš svojim prijateljima? Pevaš li svetovne pesme? Može li Isus Hrist objaviti svoju poruku onima koje pritiska breme greha, bolesnim dušama, preko tvog talenta pevanja?
d. Novac.
Ne samo deseti deo, nego sve. Bogu pripada sve što imamo, a sami smo - tek upravitelji. Dakle, valja paziti kako ga trošimo. Ide li na luksuz ili za misijski rad? Za nešto suvišno ili za evangelizaciju sveta? Trošimo li ga samo za sebe da zadovoljimo svoje sebične prohteve, ili ga upotrebljavamo za Božju stvar? Možda ga ulažemo u banku da bismo ostavili nekome ko je i sam sposoban da se pobrine za sebe? Ili ulažemo taj novac, kao dobri upravitelji Božjih dobara, u ljudske duše? Nije važno koliko ću od svog novca dati Bogu, nego koliko ću Božjeg novca zadržati za sebe? Jednog dana će nas pozvati da Mu predamo račun o tome kako smo upravljali njegovim sredstvima. Dakle, i naš novac mora biti predan na Božji oltar.
e. Svoju nepoznatu budućnost.
Svi moji planovi i ambicije, svi snovi i želje sve to treba da je položeno na Božji oltar. Bog mora voditi, upravljati i nadgledati moj život. Njegova volja treba da postane moja volja, njegov program - moj program. Moja budućnost mora biti u njegovim rukama. Treba da pođem tamo gde on hoće. Ne smem imati svojih vlastitih planova.
Hoćeš li položiti sve što imaš na oltar? Da li si spreman da Bogu sve prepustiš, nameniš i posvetiš? O, kad bi bar napravio taj početni korak! Predaj se celim srcem Bogu. Ništa ne ostavljaj iza leđa. Napusti svoju volju i prihvati Njegovu. Tvom činu predanja nema neke druge zamene.
Reč je o potpisivanju specijalnog blanko sporazuma. Potpiši svoje ime pri dnu praznog lista i prepusti Bogu da zatim ispiše slova i tačke sporazuma. Upisivaće samo po jedan korak. I kad napraviš taj jedan, onda će upisati sledeći.
To znači da jedriš pod zapečaćenim komandama. Gde - nije ti poznato. Kada - ne znaš. Zašto - to ne spada u tvoju nadležnost. Kako - ne sme te se ticati. Na tebi je samo to da primiš Njegove zapečaćene naloge. Oni sadrže Njegov plan koji se tiče tvoga života i trebaš ih ostvarivati svaki put samo onda, i samo onoliko koliko On hoće.
To znači reći Bogu jedno večno "DA"! Jedno večno NE samom sebi. A to mora biti tako definitivno, tako odlučno, da važi za sav preostali vek tvoga života. "Gospode, šta hoćeš da činim? Gde hoćeš da budem?" Gospod će narediti, a ti ćeš poslušati i izreći veliko, konačno, večno, slavno DA, i pitanje je zauvek rešeno. To DA vredi duž celoga puta.
I tako sam definitivno, konačno odstupio od svakog polaganja prava na nešto, odlučno sam okrenuo leđa svemu. Time se odričem svega što jesam i što imam. Ništa više od toga nije moje, Božje je. Od sada On ima apsolutno pravo da čini s tim šta mu je drago, pa ako me ikada pozove da se i stvarno odelim od onoga čega sam se u duši odrekao - ne smem ni gunđati ni žaliti se.
Bog će uskoro nakon moje odluke isprobati da li je moje odricanje istinito. Tako je bilo i s Avramom. Odrekao se Isaka uviđajući da ovaj pripada samo Bogu. Bog je zatim zatražio da Avram žrtvuje sina na gori Moriji. Avram se nije povukao. Tako se njegovo odricanje pokazalo istinsko. Neće nam biti teško kada dođe do kušnje ako je odricanje bilo iskreno. A ako je bilo lažno, vreme kušnje će biti strašno i vrlo je verovatno da ćemo povući ono čega smo se prividno odrekli. Učeništvo zahteva odricanje.
3. Gospodar svega
Zapamti, Isus mora biti gospodar svega, ili uopšte nije gospodar. Niko ne radi istovremeno za dve firme. Ni jedan rob nema istovremeno dva gospodara. Čuvaj se, jer ako mu daš drugorazredno mesto, jednog dana ćeš se probuditi i uvideti da ga više uopšte nema. Jer Bog mora biti gospodar svega ili uopšte nije gospodar. "Niko ne može služiti dva gospodara."
"Pusti me da najpre..." (Lk. 9:59), reče jedan mladić Isusu. O, ne! Ne smem sebe stavljati na prvo mesto. Najpre dolazi Bog! Moji interesi moraju uvek dolaziti na red tek iza njegovih, nikada ispred. "Tražite najpre Božje carstvo" (Mt. 6:33).
Jednom prilikom je Dr Graham Skordži (Graham Scorggie), iz Edinburga, govorio o ovom predmetu. Na kraju službe Gospodnje prišla mu je jedna devojka, uverena hrišćanka, koju su njegove reči jako potresle.
- Zašto se ne predate? - upitao je Dr Skordži.
- U tom slučaju morala bih učiniti dve stvari - odgovorila je devojka.
- Koje?
- Sviram na klaviru u koncertnoj dvorani i bojim se da bih morala i to ostaviti.
- A šta je ono drugo?
- Bojim se da će me Bog poslati u Kinu za misionara.
Dr Skordži je bio mudar u svom razgovoru sa sagovornicima. Otvorivši Sveto pismo našao je Dela apostolska 10:14 i objasnio toj devojci apsurdnost Petrova odgovora. Rob nikada ne diktira. "Nemoguće je izreći ne tako, i tim rečima dodati reč Gospode. Moraš, nastavi Dr Skordži, ili precrtati dve reči "Ne tako", i ostaviti reč Gospode, ili precrtati "Gospode" i ostaviti "Ne tako!"
Predao joj je olovku i tiho se udaljio. Nešto kasnije vratio se. Pogledavši preko njenog ramena video je suzama nakvašenu stranicu - ali su reči "Ne tako" bile precrtane. Sa sretnim sjajem u očima izašla je iz crkve i pošla kući ponavljajući reč: "Gospode! Neće više ona diktirati, zapovedati. Sada je ona Njegov učenika, a On njen učitelj. Odsada će važiti reči: Da Oče! (Lk. 10:21) i Gospode, šta hoćeš da činim?" (Dela 9:6).
"Ljubiš li me više nego ovi" (Jn. 21:15)? I mogu zamisliti Isusa kako pokazuje prstom na lađe i mreže više nego na druge učenike, i konačno i na Petrov dom i na njegove mile i drage. "Petre, ko dolazi na prvo mesto? Ja? Ljubiš li me više nego ovi?" Ovo pitanje On još uvek postavlja. Hoćemo li predati sve i priznati ga za Gospodara?
