17. Strah od poslednjeg pada

C. H. Spurgeon

Užasan strah proganja umove mnogih ljudi koji dolaze Hristu: oni se boje da neće izdržati do kraja. Ja sam čuo kako jedan čovek kaže: "Kada bih predavao svoju dušu Hristu, možda bih ipak trebao da se posle svega vratim u prokletstvo. Dobro sam se osećao do sada, ali je taj osećaj iščezao. Moja dobrota je bila kao jutarnji oblak i kao jutarnja rosa. Došla je tako iznenada, trajala kratko vreme, obećavala mnogo i onda nestala."

Dragi čitatelju, ja verujem da je ovaj strah veoma često otac činjenice; i da neki koji su se bojali da veruju u Hrista sve vreme i za večnost, nisu uspeli jer su imali samo privremenu veru koja nikada nije bila dovoljna za spasenje. Oni su se uzdali u Hrista do određene mere, ali su verovali sebi za nastavak i napredovanje prema nebu; tako da su pogrešno započeli, i kao prirodna posledica toga, uskoro su se vratili. Ako verujemo sami sebi da ćemo uspeti da se održimo, onda sigurno nećemo izdržati. Iako smo se delom predali Hristu za spasenje, nećemo uspeti ako sami sebi verujemo za bilo šta. Nijedan lanac nije jači od svoje najslabije karike: ako je Isus naša snaga za sve, osim za jednu stvar, mi ćemo na kraju pasti, jer ćemo tog trenutka propasti. Međutim, ja ne sumnjam da su pogreške na putu istrajavanja vernika sprečile istrajavanje mnogih kojima je išlo dobro. Šta im je naudilo da su prestali? Oni su verovali sebi za to delo, tako da su ostali kratkih rukava. Čuvaj se mešanja u malter kojim gradiš, ili ćeš napraviti meki malter koji neće moći da očvrsne. Ako se držiš Hrista u početku, pazi se da se ne uzdaš u sebe na kraju. On je Alfa. Potrudi se da ga učiniš i Omegom takođe. Ako počneš u Duhu ne smeš se nadati da se telom učiniš savršenim. Počni kao što misliš da nastaviš, nastavi kao što si počeo i dozvoli da ti Gospod bude sve u svemu. O, kada bi nam Bog, Sveti Duh dao veoma jasnu ideju odakle snaga treba doći, kojom možemo istrajati sve do dana drugog dolaska našeg Gospoda!

Evo šta je Pavle jednom rekao na ovu temu kada je pisao pismo Korinćanima:

"Koji će vas i utvrditi do samoga kraja da budete pravi na dan Gospoda našega Isusa Hrista. Veranje Bog koji nas poziva u zajednicu sina svojega Isusa Gospoda našega" (2. Kor. 1:8-9)

Ovaj jezik tiho priznaje veliku potrebu, govoreći nam kako nam je data. Gde god Gospod ispuni potrebu, mi smo veoma sigurni da je bilo potrebe za time, jer nepotrebne stvari ometaju zavetnu milost. Neki zlatni štitovi okačeni u Solomonovom dvoru nikada nisu bili korišćeni, ali tako nešto se ne može desiti sa Božijim naoružanjem. Nama će svakako trebati ono što nam je Gospod dao. Od sada pa do kraja sveta svako Božije obećanje i svako Božije ispunjavanje zavetne milosti biće dovedeno u stanje izvršenja. Hitna potreba verne duše je potvrda, nastavak, krajnje istrajavanje, istrajavanje do kraja. Ovo je velika potreba najnaprednijih vernika, jer je Pavle pisao vernima u Korintu, koji su bili ljudi višeg reda, o kojima je mogao reći: "Zahvaljujem svagda Bogu za vas što vam je dana blagodat Božija u Hristu Isusu" (2. Kor. 1:4). Ovakvi ljudi su osobe koje zasigurno osećaju da imaju svakodnevnu potrebu za novom milošću ako žele da ustraju, izdrže i izađu kao pobednici na kraju. Ako ti nisi vernik, onda nemaš milosti i ne bi osećao potrebu za milošću; ali zbog toga što si Božiji čovek, zbog toga osećaš svakodnevnu potrebu za duhovnim životom. Mermerni kip ne traži hranu, ali je živ čovek gladan i žedan, i raduje se kada su mu hleb i voda obezbeđeni, jer bi se u protivnom onesvestio bez njih. Vernikove lične želje čine neizbežnim to da on svakodnevno uzima svoje zalihe iz izvora svih zaliha; jer šta bi onda radio kada ne bi mogao da ode po pomoć kod svog Boga?

Ovo je istina i za one najdarovitije vernike - ljude iz Korinta koji su bili obogaćeni svim znanjem i izrazima. Njima je trebalo da budu posvećeni do kraja, ili bi njihovi darovi i dostignuća dokazali njihovu propast. Kada bi znali sve svetske i anđeoske jezike, a nismo dobili milost, gde bi bili? Ako smo doživeli sva iskustva dok smo bili vođe u crkvama - ako nas je Bog učio da razumemo sve misterije - ipak mi ne bismo mogli da preživimo ni jedan dan bez božanskog života koji protiče kroz nas od Oca Zaveta. Kako bi mogli da se nadamo da izdržimo još jedan sat, da ne kažemo ceo život, ukoliko nas Gospod ne podržava? Onaj koji je započeo dobro delo u nama mora ga dovršiti do dana Gospodnjeg, ili će to bili bolan neuspeh.

Ova velika potreba velikim delom proizilazi iz nas samih. U nekima od nas postoji bolan strah da neće istrajati u milosti jer znaju sopstvenu nepostojanost. Neke osobe su po prirodi nestabilne. Neki ljudi su po prirodi konzervativni, da ne kažem tvrdoglavi; ali su neki drugi prirodno promenljivi i lakoumni. Oni kao leptiri idu sa cveta na cvet, dok ne posete sve lepote u bašti, i ne zadrže se ni na jednoj od njih. Nikada nisu dovoljno dugo na jednom mestu da čine bilo kakvo dobro; čak i u njihovim poslovima ili umnom radu. Takve osobe se možda boje da će deset, dvadeset, trideset ili četrdeset godina neprestane religijske obazrivosti biti previše za njih. Mi vidimo kako se neki ljudi priključuju prvo jednoj crkvi zatim drugoj, sve dok ne isprobaju sve. Oni služe svima ali nigde ne pripadaju. Ovakvi ljudi imaju duplu potrebu da se mole kako bi bili duhovno utvrđeni, i kako bi postali ne samo čvrsti već nepomerljivi, ili drugačije ne bi "uvek izobilovali udelu Gospodnjem".

Svi mi, iako smo po prirodi podložni nepostojanosti, moramo osetiti sopstvenu slabost ako zaista nismo potaknuti Bogom. Dragi čitaoče, zar svakodnevno ne pronalaziš stvari koje su dovoljne da posrneš? Ti koji želiš da hodaš u savršenoj svetosti, kao što verujem da želiš; ti koji si postavio pred sobom visoki standard o tome kakav bi Hrišćanin trebalo da bude - zar ne vidiš da pre nego što si stigao da skloniš stvari od doručka sa stola ti si učinio dovoljno pogrešaka da se stidiš sebe? Kada bi se zatvorili u samici ili pećini, iskušenje bi nas pratilo; jer sve dok ne možemo pobeći od samih sebe mi ne možemo pobeći od podsticaja greha. Postoji ono u našem srcu što nas čini obazrivim i poniznim pred Bogom. Ako nas On ne utvrdi, mi smo toliko slabi da se spotičemo i padamo; ne oboreni neprijateljem nego sopstvenom nepažnjom. Gospode, budi naša snaga. Mi smo naša slabost.

Pored toga, postoji zasićenost koji dolazi od dugog života. Kad mi započnemo naš hrišćanski život mi se penjemo kao na krilima orla/nastavljamo bez poteškoća; ali i tokom najboljih i najiskrenijih dana mi hodamo bez slabosti. Naš korak izgleda sporiji ali je delotvorniji i podržaniji. Molim se Bogu da nam snaga naše mladosti može potrajati sve dok je to snaga Duha a ne samo previranje ponosnog tela. Onaj koji je dugo bio na putu prema nebu vidi da ne postoji dobar razlog zašto je dato obećanje da će njegove cipele biti od čelika i bakra, jer je put težak. Otkrio je da postoje Brda Poteškoće i Doline Poniženja; da postoji Dolina Sena Smrtnih, i najgore od svega, Sajam Taštine - i sve se ovo mora proći. Kada bi postojala Planine Slasti (a hvala Bogu, ne postoje), onda bi svakako postojao Zamak Očaja, unutar koga bi hodočasnici (vernici) veoma često bili viđeni. Razmatrajući sve ove stvari, oni koji izdržavaju do kraja na putu svetosti će biti "ljudi za divljenje".

"O, čudo nad čudima, ne mogu reći ništa manje". Dani Hrišćanskog života su kao ručni rad milosti ispleten zlatnim nitima božanske vernosti. Na nebu ćemo govoriti anđelima i vlastima o neistraživim Hristovim bogatstvima koja su na nas potrošena, i u kojima smo uživali dok smo bili dole na zemlji. Mi smo održavani u životu na rubu smrti. Naš duhovni život je bio gorući plamen nasred mora, kamen koji stoji u vazduhu. Ceo univerzum će se čuditi kada nas gleda dok ulazimo kroz bisernu kapiju, bez mane na dan Gospoda Isusa Hrista. Trebali bi biti puni čuda zahvalnosti što nam je dozvoljeno da živimo i jedan sat; i ja verujem da mi to jesmo.

Kada bi ovo bilo sve, onda bi postojalo dovoljno razloga za brigu; ali postoji puno više stvari. Moramo misliti o tome na kakvom mestu živimo. Svet je strašna pustinja mnogim Božijim ljudima. Neki od nas u mnogome uživaju u Božijim stvarima, ali se drugi ozbiljno bore protiv toga. Mi započinjemo dan molitvom, i slušamo pesme o Bogu u našim kućama: ali mnogi dobri ljudi čim se podignu sa molitve hule na Boga. Oni odlaze na posao, i tokom celog dana su mučeni prljavim razgovorima kao pravedni Lot u Sodomu. Možeš li danas prošetati ulicom a da ne čuješ neku psovku? Svet nije prijatelj milosti. Najbolje što možemo učiniti sa ovim svetom je da brzo prođemo kroz njega, jer mi boravimo u neprijateljskoj zemlji. Lopov vreba iza svakog ugla. Moramo ići svuda sa mačem u ruci, ili bar sa oružjem koje zovemo molitva uvek uz nas; jer se moramo braniti na svakom koraku. Budi uveren u to jer ćeš u protivnom biti grubo probuđen iz svoje duboke zablude.

O Bože, pomozi nam, utvrdi nas do kraja, jer gde ćemo onda završiti?

Istinska religija je natprirodna na početku, natprirodna u nastavku i natprirodna na kraju. Ona je delo Božije od početka do kraja. Postoji velika potreba za rukom Božijom da stalno bude ispružena: tu potrebu, moj čitalac sada oseća, i drago mi je daje to tako; jer će sada on tražiti od Gospoda da istraje koji je jedini sposoban da nas spreči da padnemo i koji nas proslavlja svojim Sinom.

"Ali Bog pokazuje svoju ljubav k nama što Hristos još kad bejasmo grešnici umre za nas."
- Rimljanima 5:8

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 57
Ukupno: 2384877
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/knjige/blagodat/017.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.