Voleti znači živeti
Toliko toga je već napisano o ljubavi da se bojim da neću napisati ništa novo ni nepoznato, ali ipak, ne mogu ignorisati, proleće, mesec maj, radost sveg stvorenja i ljubav koja, kako su dani topliji, sve više i više postaje važna.
Jeste li već rekli nekome: "Ne mogu da živim bez tebe!?" Ako jeste, onda će vam biti jasnije ono o čemu želim da govorim. Većinom su svi odrasli, pa i većina tinejdžera iskusili koliko je velika želja našeg srca da nekoga voli i koliko je velika bol kada je ta želja naiđe na odbijanje i nerazumevanje. Svi mi to znamo. Ali koliko god to bilo teško, uvek je tu neko koga volimo. Tu su roditelji, braća, sestre, prijatelji... Sve njih možemo voleti, istina na razne načine, ali ipak voleti i time zadovoljiti osnovnu potrebu našeg života.
Dok sam radio u staračkom domu Bog mi je pokazao jednu čudnovatu istinu. Mnogo je lakše biti nevoljen nego ne voleti nikoga. Veoma sam bio iznenađen kada sam to shvatio. Do tada sam bio ubeđen da je to suprotno. Iako sam do tog dana proveo već više od deset godina s Gospodom Isusom nisam to ranije shvatao. Istina, teško je živeti nevoljen. To stvara velike traume i može naneti ogromnu štetu ali, verujte, nije toliko strašno kao ne voleti nikoga.
Ali da se vratim u starački dom.
Od mnogih stanovnika u staračkom domu, izdvojiću dve starice. Nazvaćemo ih Nada i Vera. Nada je imala 96 godina, već je bila pomalo izgubljena, njen sin je već takođe bio star i bolestan, o njemu su brinuli njegova snaja i sin. Živeo je kod kuće i nije bio u stanju da posećuje majku u staračkom domu. Imao je dosta unuka. Svi su bili jedna velika porodica. Povremeno bi posetili Nadu i ona bi bila veoma, veoma srećna i zahvalna. Svaki dan je molila i tražila je od Gospoda sve najbolje za njih. Svoje praunuke već nije poznavala i često ih je brkala sa svojim unucima, ponekad i sa drugom decom iz prošlosti koja su već bila odavno odrasla. Ali njena radost je bila ispunjena. Te posete su zaista bile veoma retke. Jednom ili dva puta godišnje. Da se ispoštuje red. Nada je imala dosta dobru penziju i pošto više nije imala skoro nikakvih potreba, posle isplate naknade za boravak, negu i hranu koje je dobijala u staračkom domu, ostajala joj je pozamašna suma novca. Zbog bezbednosti taj novac nije držala kod sebe nego u kasi kod nas u kancelariji. Svakog meseca je snaja Nadinog sina, naravno uz njenu trajnu dozvolu, podizala višak penzije. Ali nije se svaki put setila da je poseti i da provede malo vremena sa njom. Nada se s vremena na vreme zabrinula da je novac ostao u kasi, pošto nije imala posetu dva tri meseca i molila nas je da nazovemo i javimo da ne zaborave na njenu penziju.
Sigurno ste razumeli da ovde ljubav nije tekla u oba pravca. Barem ne ljubav prema čoveku a o ljubavi prema novcu sada nije reč.
Vera je bila mnogo mlađa od Nade. Imala je 78 godina i bila je potpuno sama. Sin jedinac joj je poginuo u saobraćajnoj nesreći a unuk - jedinac je umro nekoliko godina posle toga od neizlečive bolesti. Sahranila je i brata koji nije imao dece i dve sestre koje se nisu udavale. Nije imala nigde nikoga. Nije ni očekivala da će je neko posetiti, jer dalja rodbina je davno zaboravila na nju ili nije ni znala da postoji.
Nada je bila setna starica ali spremna da zahvali za najmanju pažnju i da se raduje najmanjoj sitnici. Kad god sam dolazio da porazgovaramo, pričala mi je jedno te isto, ali je bila presretna što nije sama i što neko želi da provede vreme s njom. Puno vremena je provodila u molitvi za svoje unuke, za svoju crkvu, za sve što joj je palo na pamet. Nije se žalila iako nije imala lak život i zdravlje joj nije bilo najbolje.
Vera je bila ogorčena. Često se svađala sa ostalim stanovnicima Doma i nije imala prijatelja. Dolazio sam kod nje na razgovore i stalno sam slušao njeno kukanje. Žalila se na hranu, na negu, na vrućinu, na hladnoću, na osoblje, na druge stanovnike Doma, pa nije izostavila ni žalbu na Boga. Strpljivo sam je slušao i svo svoje znanje o aktivnom empatijskom slušanju sam primenio kod nje, pokušavajući da prodrem do uzroka njene ogorčenosti. Tada još nisam znao za sve tragedije koje su joj se desile u životu. Sva uveravanja o tome da je Bogu stalo do nje, nisu imala odziva u njenom srcu. I ona je verovala u Boga, samo je njen Bog bio okrutan. Nije verovala u to da je voli iako je dopuštala je da je to moguće. Pokušao sam da iskopam jedan svetli trenutak u njenom životu kada je bila srećna. Priznala je, iako tek posle mnogo razgovora, da ih je bilo mnogo. Bila je srećna kao dete, bila je srećna kad se udavala, bila je srećna kad je rodila sina, kad ga je ženila, kad je dobila unuka... Sva njena sreća je bila vezana za članove porodice. Ali ta porodica je doživela tragediju i sva sreća joj je izgledala kao neumesna šala. Kao da joj je pokazano šta je to radost, da bi joj to odmah, čim je shvatila, bilo zauvek oduzeto. Onda je razumljivo što je često uzdisala: "Bolje da me nema, bolje da se nisam ni rodila. Oh, da mogu da umrem. Šta će mi život. Zašto da živim..." i tome slično. Nije vredelo uveravanje da život ima smisla.
Nisam mogao nikako da pomognem Veri. Pokušao sam da joj stavim do znanja da je Gospod voli, da je i ja i svi hrišćani koji je poznaju vole hristovom ljubavlju, ali sve to je bilo samo beskorisno naklapanje. Jednom prilikom mi je rekla nešto zbog čega sam "ostao bez teksta". Kad sam joj po ko zna koji put govorio o Božijoj ljubavi i o ljubavi sve braće i sestara u Hristu, rekla mi je: "Ništa mi to ne znači. Ja i sama sebe volim ali to me ne ispunjava. Nije mi više do toga da me bilo ko voli kad više nemam one koje sam volela." Malo je falilo da mi promakne najvažniji deo: "...nemam one koje sam volela." Neko vreme sam ćutao, posle sam otišao i stalno sam razmišljao o onome što je rekla. Sve vreme mi je njena izjava brujala u glavi. Osetio sam da je ta izjava snažna i da joj se ne može poreći smisao. Ali i drugi ljudi su izgubili one koje su voleli. U čemu je problem ove žene? Tek posle par dana sam uspeo da izdvojim suštinu. Njen vapaj je ustvari bio: "Život je nepodnošljiv! Nemam koga da volim!"
Kad sam to konačno shvatio, otišao sam kod nje i pitao sam je, da li je to pokušavala da kaže? Pogledala me iznenađeno i konačno rekla: "Da! Nisam to tako shvatala, ali da. Upravo o tome se radi. Ne mogu da podnesem to što nemam kome da dam svoju ljubav." Od tog trenutka sam mogao da joj usmerim pogled prema svim onima kojima je potrebna ljubav i kojima je ona može dati. Ubrzo posle toga sam dobio drugi posao i ne znam kako i prema kome je Vera usmerila svoju ljubav. Nadam se da je uspela u tome.
Mene niko ne voli
Kad analiziramo Nadino i Verino shvatanje ljubavi vidimo veliku razliku.
Nada je ljubav shvatala kao nešto što se daje, imala je kome da daje tu ljubav i bila je relativno zadovoljna.
Vera je smatrala da je ni Bog ne voli, jer je dozvolio da svi, koji su je voleli, umru. Ona je ljubav identifikovala kao nešto što se prima. Žudela je za ljubavlju. Njen utisak je bio da je niko ne voli i da je zato nesrećna. Njen život je postao čekanje na smrt kao izbavljenje od besmisla života i praznine koja je zjapila od nedostatka ljubavi.
Ali Bog nam je pokazao šta je ljubav. Svi mi očekujemo da budemo voljeni. Na sve moguće načine pokušavamo da privučemo ljubav drugih ljudi prema sebi. Zbog toga se od malih nogu prilagođavamo i pokušavamo da radimo to što se smatra "In" ili "Cool" da bi tako pridobili naklonost bližnjih. Predmet našeg interesovanja smo mi i naša neodoljiva potreba biti voljen. Ovaj način ponašanja se razvija do te mere da u vreme puberteta većina od nas nije sposobna da vidi razliku između želje voleti nekog i želeti biti voljen. Većinom se radi o vrsti ljubavi koja kaže: "Toliko volim sebe, da mi ti trebaš i ja ću biti nesrećan ako me ne budeš volela. Ja ne mogu da podnesem da me ne voliš..." i modifikacije tog stava. Ovo danas većina ljudi na svetu identifikuje kao ljubav. Ali to, iako jeste ljubav, nije ljubav prema drugom biću, nego ljubav prema sebi - ugađanje sebi i svojim željama. Možda se upravo ovde nalazi uzrok tako velikom broju razvoda i raspada porodica. Danas je za razvod kao razlog dovoljno i to što žena više nije tako privlačna kao na dan venčanja. To je, naravno, razlog i za neveru. I mnoge žene gledaju na stvar na isti način. Muž joj nije po volji kao nekad i sada joj kvari imidž, pa baca oko na druge muškarce koji više odgovaraju njenim standardima. Toliko voli sebe, da više ne može da živi sa svojim mužem.
Međutim u svoj toj hajci za pronalaženjem nekoga ko bi nas stvarno voleo, na kraju, većinom, dolazimo do gorkog saznanja da su oni za koje smo mislili da nas iskreno vole, ustvari sebični i da su bili sa nama samo zbog sebe a ne zbog nas. Koliko razočarenja, patnje i zbunjenosti! Na kraju duša ostaje utučena i ubeđena: "Mene niko ne voli!" Čežnja za ljubavlju postaje još veća a vremenom ljudi prestanu da očekuju od partnera istinsku ljubav nego samo gledaju da iskoriste za sebe što je više moguće. To proizvodi neobavezne veze bez emocija gde su partneri saglasni da će biti zajedno dok jedno drugom ne dosade. Posle razlaza praznina je još veća a vera u ljubav još manja. Ali smatra se da je život kratak, pa "daj šta daš".
Uzor i izvor ljubavi
Posle svega što je rečeno do sada, možemo razumeti koliko je važno prihvatiti onu paradigmu ljubavi koju nam je dao Bog. Mogli bi citirati poznati stih Jn 3,16 ali obratimo pažnju samo na ove reči: "Bog je tako voleo... da je dao...". Voleti znači davati. Barem Bog tako misli. Šta je dao Bog? Samog sebe. Svoj život je dao. Istinska i čista ljubav je ona koja svoj život daje za drugoga ili svoj život drugome. Isus je to uradio bukvalno. Umro je umesto nas. Dao nam je primer. Kroz ovu paradigmu mi možemo zaista razumeti šta znači voleti nekog. Koliko bedno izgleda naša izjava ljubavi u poređenju sa Isusovim činom ljubavi. Trebalo bi da svaki put kad hoćemo da kažemo "volim" upotrebimo izraz "dajem život za". Koliko bi ozbiljno zvučalo kad bi na venčanju mladenci izgovarali: "život ću davati za tebe i u zdravlju i u bolesti; i u bogatstvu i u siromaštvu...". Naravno to se odnosi i na dobre i na zle dane života. Koliki je procenat venčanih ovako razmišljao dok su izgovarali reči "voleću te" kad su se venčavali?
Isus je to ne samo rekao, nego i učinio. Naravno, niko od nas ne očekuje da zbog onoga koga volimo sečemo vene - to je obično dokaz egoizma i primitivnog shvatanja da moramo imati voljenu osobu za sebe kao neki vid poseda. Niko ne očekuje da se odričemo sopstvenog života - to bi prouzrokovalo neobjašnjiv talas umiranja zaljubljenih - nego se ovde radi o davanju sebe voljenoj osobi. Davati ono što smatramo životnom snagom, ono što životu daje čvrstinu, davati svoje najbolje, sve ono što život čini životom.
Ipak to najbolje objašnjava Biblija. 1. Kor. 13 je nezamenjivo poglavlje kad govorimo o ljubavi. Ovo su najbolji stihovi za test ljubavi. Zaboravite na sve "testove" u magazinima za žene i tinejdžere. Da bi znali koga volimo dovoljno je proveriti svoje stavove u svetlu ovog poglavlja. Ovde piše da volimo onoga prema kome imamo strpljenje, kome činimo dobro, kome ne zavidimo, pred kime se ne hvališemo, ne pravimo važni, prema kome nismo nepristojni, od koga ne zahtevamo ono na šta smatramo da imamo pravo, volimo onoga ko nas nikad ne iritira i kome zaboravljamo svaki prestup i imamo opravdanje za njega. Ako se voljenoj osobi desi neka nepravda to nas nimalo ne raduje ali smo srećni zbog svake, pa i neprijatne istine koju nam saopšti voljeno biće. Od voljene osobe sve podnosimo, verujemo joj bez sumnje nadamo se dobrim stvarima za nju i umemo da trpimo kad nas povređuje. I sve to ne umanjuje našu ljubav.
Ne znam, kako vi, ali ja sam shvatio, da jedino biće koje istinski volim, je moje sopstveno biće - dakle ja. Pa čak ni ja! Jer koliko puta sam sebi činio zlo, koliko puta sam se ljutio na samog sebe, i koliko puta sam sebi nisam mogao da oprostim. Da ne pominjem činjenicu da u nekim oblastima nemam poverenja u sebe i ponekad ne mogu sam sebe da podnesem a kamoli da se suočim sa istinom o sebi. Ali savršeno nas voli Bog. Nije potrebno da se bavimo "voljenjem" sebe. Ima ko da nas voli na savršen način. To je Bog Otac, Sin i Duh Sveti. Naš zadatak je da naučimo da volimo druge i da ispitujemo meru svoje ljubavi - dokle smo spremni da idemo u pojedinim stvarima iz pomenutog poglavlja o ljubavi.
Mnogi hrišćani greše kad se primoravaju na ljubav. Ljubav nije nešto što se može istisnuti na silu iz svoje duše. Ali mnogi hrišćani greše i kad samo čekaju da se ljubav pojavi sama od sebe a da oni ništa ne urade za to. Novi zavet je pun imperativa: "Ljubite jedni druge!" Ljubav nije alternativa. Ljubav je neophodan sastojak hrišćanstva. I to kakva ljubav?! Dakle, nema ni ljubavi na silu ali ni ljubavi koja je stihijska. Ako postoji imperativ postoji i način da se izvrši.
Kako zavoleti?
Mnogo hrišćana je frustrirano zbog neuspeha u imperativu ljubavi. Pokušavali su da vole ali su na kraju doživeli razočarenje i povrede zbog kojih više nisu voljni da troše svoju ljubav na druge ljude. Ali zbog toga što imperativ ljubavi nije ukinut, trude se da bar izgledaju ljubazno. Naučili su da izgovaraju "mantru" ljubavi na prigodnim mestima u crkvi, lepo se smeše i rukuju sa svima, čak i onda kada bi im najradije pregrizli vrat. Zovemo ih licemeri, ali oni jednostavno nemaju izbora. Ako bi bili iskreni, doživeli bi osudu od svih, možda bi bili ukoreni od starešina i imperativ ljubavi bi im još teže pao nego ranije. Njihovo licemerje je samo odbrambeni mehanizam, poštapalica koja im omogućava da se kreću po crkvi dok god im nedostaje pravi način za zapovest ljubavi. Činjenica je da se o ljubavi mnogo govori ali se veoma malo o njoj zna. Teoretski se zna mnogo - to sve kroz priču dopire do nas, ali praktično ljubav teško živi.
Problem je u tome, što ljudi pokušavaju da daju nešto što nemaju. Istina o ljubavi jeste da se ona daje. Većina misli da se prima. Istina je da ljubav gleda na drugoga. Većina misli: "Ljubav treba da me primeti." Istina je da ljubav stvara ekspanziju - širi se, dok većina pogrešno misli da ljubav treba se koncentriše oko njih.
Zašto?
Jednostavno zato, što u nama postoji jedna velika praznina koja čezne za ljubavlju. Dok se ta praznina ne ispuni ljubavlju, imperativ ljubavi je nemoguće izvršiti. Jer niko ne može davati ono što nema.
Kako ispuniti tu prazninu?
Jovan kaže u svojoj poslanici: "Mi volimo zato što je on prvi zavoleo nas" (1. Jn. 4,19). Ovo je princip. Nismo u stanju da volimo druge ljude dok ne doživimo ljubav Božiju. Tek kad nas obuzme Božija ljubav, kad ispuni našu prazninu, tek tada možemo iskazati ljubav koja nas je ispunila. Sve ostalo su samo bedni pokušaji imitiranja ljubavi.
Pozvani smo da se obnavljamo u ljubavi Božijoj. Bog žudi za nama. On je Bog ljubomoran (Pnz. 4,24). Ne trpi da tražimo ljubav od drugoga jer jedino On može da nam da ljubav. Njegova ljubomora nije ničim drugim motivisana nego njegovom željom da svoj život kroz ljubav koju daje, ulije u nas. Ljubav unosi život u život voljene osobe.
Postoji mnogo zakonitosti ljubavi ali pogledajmo danas samo jednu: Ono što je iz ljubavi dato, umnožiće se na taj način da će ostati kod onoga kome je dato, ali će se vratiti i onom koji je dao.
Isus je iz ljubavi prema nama dao svoj život. Dao ga je nama. I ne samo da je umro, nego je i vaskrsao. Nije mogao da ostane mrtav, jer je umro iz ljubavi. Pismo kaže da ga je Bog vaskrsao od mrtvih zbog poslušnosti. U čemu se sastoji ova poslušnost? Misija Isusa Hrista je bila da spase čovečanstvo objavljujući istinu o Bogu Ocu. A ta istina je da je Bog ljubav. Pošto je bio poslušan i izvršio je najubedljiviji akt ljubavi i preneo čovečanstvu Očevu ljubav tako da je čovečanstvo postalo sposobno da tu ljubav uzvrati Bogu, našao se u centru razmene ljubavi između Boga Oca i ljudi. Ljubav daje život a tamo gde život protiče, tamo ne može opstati smrt. Zato je morao biti vaskrsnut.
Za kraj samo jedna napomena: Pravo davanje ljubavi je samo ono koje ne očekuje ništa zauzvrat. Ne zaboravimo da ljubav "ne traži svoje". Ljubav koja stalno proverava da li joj se uzvraća istom merom, nije ljubav koja dolazi od Boga.
Neka bi Bog ispunio naša srca Njegovom ljubavlju da bi mogli na pravi način da je uzvratimo voleći Gospoda o voleći bližnje onako kako to samo Isusova ljubav može.
