Smrću nije sve završeno
"Vrane grakću i lete usplahireno put grada. Uskoro će sneg. Teško onome koji domovine nema! Evo sada i ti stojiš proklet na zimsko putovanje, poput dima, koji neprekidno traga za višim prostranstvima." (Fridrih Niče)
"Ja sam Prvi i Poslednji i Živi. Bio sam mrtav, a sad sam, evo, doveka živ i imam ključeve smrti i podzemlja." (Isus, Otk. 1,17-18)
Smrću nije sve završeno. Jamačno, nekima bi to godilo. Živeti kako se želi, bez obzira na gubitke i osećanja i prava drugih ljudi. Pa zatim jednostavno kraj. Jednostavno sići sa pozornice zbivanja, sa aplauzom ili bez njega. Završeno. Jednostavno sve zaboraviti. Počivati u miru.
Međutim, to je varka, i naše srce to zna. Ljudi su već od samoga početka pokušavali da vrše pripreme za život posle smrti. To dokazuju darovi pokraj pokojnika i složeni pogrebni običaji. Mi, ljudi, znamo da naš život poseduje određeni kvalitet koji seže iza smrti.
Smrt je otvoreno pitanje
Svejedno, smrt je prekrivena tajnom. Skriveno nam je šta dolazi iza nje. Smrt je slična mračnoj prostoriji u koju moramo da zakoračimo ranije ili kasnije.
Tako, barem, život oseća onaj koji ne poznaje Boga. Za njega je smrt ona velika nepoznanica, konačno otvoreno pitanje. Nebezbedna prostorija, hladna, od koje nas podilaze žmarci. Osećanja neznabožaca suočenih sa stvarnošću smrti jesu osećanja neizvesnosti, totalnog očaja ili besa protiv sudbine.
Čovek nije bezbedan ni u životu ni u smrti. U knjizi "Istorija engleske crkve i nacije" nalazimo izveštaj u kojoj je skoro na klasičan način izraženo pitanje života i smrti.
Monah i crkveni istoričar Beda opisuje u toj knjizi kako je 627. godine na dvoru kralja Edvina od Nortumbrije održano savetovanje plemića. Radilo se o tome da li kralj i čitav narod treba da pređu u hrišćanstvo. Neki kaluđer, Paulinus, bio je stigao na dvor i objasnio je kralju Edvinu poruku o Isusu. Edvin je bio spreman da postane hrišćanin, ali je pre toga još želeo da sazna mišljenje svojih prijatelja i važnih ljudi svoga carstva.
Pošto je izvesni Koifi, dotadašnji prvosveštenik paganskog svetišta, izjavio kako je spreman da služi hrišćanskom Bogu, pošto su stari bogovi nemoćni (a on kao prvosveštenik bi to najbolje trebalo da zna), za reč se javio jedan drugi visoki dostojnik:
"Kralju, ako sadašnji život čoveka na zemlji uporedimo sa vremenom o kome ništa ne znamo (vreme posle smrti), onda mi se čini poput brzog leta jednog jedinog vrapca kroz ovu svečanu dvoranu u kome ti i tvoji savetnici nekog zimskog dana ručate oko stola. U sredini se nalazi ugodna vatra koja greje salu, a napolju besne bure zimskih kiša ili sneg. Ovaj vrabac uleće brzo kroz vrata u salu a kroz druga vrata napolje. Dokle god je unutra, bezbedan je od zimskih oluja, ali samo posle nekoliko trenutaka ugodne toplote on ponovo nestaje u zimski svet iz kojega je došao.
Isto tako se javlja čovek na ovoj zemlji za kratak čas, ali o onome što je bilo pre njegovog života ili šta njemu sledi, mi ništa ne znamo. Dakle, ako će ovo novo učenje da nam donese pouzdanu spoznaju, onda je ispravno da ga sledimo" (Beda, History of the English church and People II, 13).
Za Edvina i njegov dotada neznabožački narod, ovaj govor je postao odlučujući povod da postanu hrišćani. Za njih je pitanje smrti bilo važno. Spoznali su da vaskrsli Hristos raspolaže odgovorima koje nisu pronašli u svojoj religiji. Jer tamo su čak i bogovi bili smrtni.
Isus ima odgovor na pitanje smrti
Smrt je granica prema kojoj se svi mi krećemo. Međutim, otkako je Isus vaskrsao, u odnosu na smrt postoji jedna potpuno nova situacija. Smrt je izgubila svoj užas. Žaoka smrti je slomljena. Na granici smrti nas više ne očekuje hladna i mračna zimska noć, već živi Isus koji će nas voditi u svoju večnu svečanu dvoranu. Ovo iskustvo je uglavnom još sakriveno za nas, koji još nismo stigli do granice smrti. Samo ponekad, zavesa se pomalo otvara, te dobijamo dozvolu da pogledamo u stvarnost novog Božijeg sveta. Naša prijateljica, Dijana Komp, profesor za rak dece na Jelskom univerzitetu u Konektikatu (Yale, Connecticut) opisuje u svojoj novoj knjizi "Prozori u nebo" takva iskustva dece na samrti, kojima je bilo dozvoljeno da bace pogled preko granice smrti.
Između ostalih, izveštava nas o šestogodišnjoj Meri Bet za koju je utvrđeno da boluje od raka. Zbog njene mladosti i želje roditelja, ona nije saznala za svoje stanje i neuspeh terapije. Njena omiljena medicinska sestra joj je za Božić kupila crvenu somotsku haljinu, ali ona je odbijala da nosi tu haljinu. Nije htela da razgovara o razlozima.
Međutim, majka je izveštavala kako joj je Meri Bet ispričala svoj san. U snu joj je prišao Isus sa jednim od njenih dedova koji je bio umro pre njenog rođenja. Zajedno su joj pričali o njenoj predstojećoj smrti i rekli joj da se ne mora plašiti. Probudila se sa osećanjem mira i izvesnošću da će uskoro biti kod Isusa i svoga dede. Dijana Komp je izveštavala dalje da je Meri, obučena u svoju crvenu somotsku haljinu, umrla kod kuće na Badnje veče, kada je njen kratak život poslednji put stajao u središtu jedne svečanosti.
Iako nam takvi i mnogi drugi doživljaji, o kojima nas izveštava Dijana Komp, ne daju konačno obaveštenje o životu posle smrti, oni su ipak u skladu sa iskazima Biblije. Isus stoji na drugoj strani granice smrti. To je isto toliko čvrsto kao i vaskrsenje. Isus je bio mrtav i ponovo je živ. Smrt mu više ne može nauditi. Ne, On je Gospodar i nad carstvom smrti. On u svojoj ruci drži ključeve.
I zbog toga znamo da smrću nije sve završeno. Ne, pravi život tek počinje. A ključna ličnost je Isus. Niko ne može da prođe mimo Njega. Isus je Sudija živima i mrtvima.
Isus je Gospodar nad živima i mrtvima
Isus je to sam objasnio u prići o sudu nad celim svetom:
"Kad Sin čovečiji dođe u svojoj slavi, a s njim svi njegovi anđeli, sešće na presto svoje slave. Pred njim će biti okupljeni svi narodi, a on će razdvojiti jedne od drugih kao što pastir razdvaja ovce od jaraca." (Mat. 25,31-46)
To je ozbiljnost Biblije koju ne smem da prećutim. Smrću nije sve završeno. Međutim, ne očekuje nas neki večiti krug novog rađanja. Ne! "Ljudima je određeno jednom da umru, a posle toga sud." (Jev. 9,27) To daje pravu vrednost, pravi značaj našem životu, našim delima, rečima, mislima, našem delovanju i propustima. Bog nas shvata toliko ozbiljno da će nas pozvati na odgovor, na odgovornost. Ovo je On preneo na Isusa, Sina čovečijega (Dan. 7,13-14; Dan. 7,27).
Ipak, Isus nije nekakav hladan, nepravedan sudija. Naprotiv. Na krstu je sam na sebe uzeo krivicu za naše krivice. "Jer Sin čovečiji nije došao damu služe, nego da služi i da svoj život da kao otkupninu za mnoge." (Mk. 10,45). Isus je učinio sve da nam oprosti i da nas izmiri s Bogom. Smrću nije sve završeno. Isus čeka na nas. Ne želi da ikoga isključi iz svoje svečane dvorane. Međutim, On nikoga ne prisiljava. Niti pre smrti ni posle nje. On poštuje našu slobodu.
Sa smrću nije sve gotovo. I ovo je razlog da postanem hrišćanin. Pa makar danas govor o smrti ili o sudu ne bio popularan i smatrao se za nešto neugodno, rečenica u Simbolu vere je ipak istinita: "I koji će ponovo doći da sa slavom sudi živima i mrtvima." Ne vidim nikakav povod da vam prećutim ovakav važan razlog da postanete hrišćanin.
