Može li se imati sigurnost spasenja?
Biblija uči da oni koji su svoje živote predali Isusu Hristu znaju da su spaseni i da imaju život večni - već sada - kao unutrašnje, svesno iskustvo.
Temelj ove sigurnosti je Sveto pismo i svedočanstvo Svetog Duha (1. Jovanova 5:9-10; Rimljanima 8:16). Pošto Bogu nije moguće da slaze (Jevrejima 6:18), svaka sumnja u vezi ličnog posedovanja večnog Božjeg spasenja je iz tog razloga isključena.
Pažljivo pročitajte sledeći razloženi stih (1. Jovanova 5:10-13), jer u njemu dato Božje obećanje o sigurnosti spasenja:
"Ko veruje u Sina Božijeg ima svedočanstvo u sebi. Ko ne veruje Bogu, načinio ga je lažom jer nije verovao u svedočanstvo kojim je Bog svedočio za svoga Sina.
I ovo je svedočanstvo: Bog nam je dao život večni i ovaj život je u Njegovom Sinu. Ko ima Sina ima život; ko nema Sina Božijeg, nema života.
Ovo napisah vama koji verujete u ime Sina Božijeg, da znate - da imate večni život."
Kada neko lično prihvati Božje svedočanstvo o Njegovom vlastitom Sinu - Isusu Hristu, Bog zapečaćuje tu istinu davajući čoveku svedočanstvo Duha u njemu samom i on ZNA da je prešao iz smrti u večni život. Samo prihvatanjem Hrista dobija se večni život jer je On taj život. Dakle, spasenje počinje verom koja se rađa u svesti spasenog (nanovorođenog) presvedočenje - Duh Božji Duh svedoči o njegovom novom stanju.
Gubi li se spasenje ako se sagreši?
Kada neko doživi nanovorođenje, postaje dete Božje i to ostaje kao takav do kraja. Spasenje koje Bog čini nije površno već korenita promena u čoveku. Nanovo rođen čovek, kao dete Božje, ne može nikad biti odbačen od Boga. Spasenje koje Gospod čini je večno (Jevrejima 5:9; Jevrejima 7:25; Jevrejima 10:14). Kada je neko stvarno spasen, on je zauvek spasen. Kada je neko nanovo rođen on zauvek pripada Bogu.
Ako spasenje zavisi od čoveka ono se može izgubiti. Ako je spasenje Božje delo u čoveku, onda ostaje zauvek. Prema Efescima 2:8-10, spasenje je ono što Bog čini u čoveku i za čoveka. Čak i onda kada vernik "gradi svoje spasenje sa strahom i trepetom" (Filipljanima 2:12), to je zato što Duh Sveti čini u njemu da hoće i učini ono što je Bogu po volji (Filipljanima 2:13).
Ako kažemo da se spasenje može izgubiti, dovodimo u pitanje Božju vernost. Tada zapravo sumnjamo da Bog može do kraja da sačuva one koje je spasio (Jevrejima 7:25). Međutim, na više mesta u Pismu, Gospod je rekao da Njegovi sledbenici nikad peće poginuti (Jovan 10:27-30; Psalam 23, Rimljanima 8:38-39).
Ako ponekad sagrešimo, Bog je još uvek naš Otac a mi smo Njegova deca. Kad počinimo nepravdu, kažnjava nas, upotrebljava prut (Psalam 89:30-34; 2. Samuilova 7:13-15). Dokle god nas kažnjava, ne oduzima od nas Svoju milost još uvek smo Njegova deca koja ne gube spasenje i večno nasledstvo, ali gube radost zajedništva s Bogom. Kada dete ne posluša oca. prekida se zajedništvo ali odnos i dalje postoji. Kada hrišćanin sagreši, prekida se njegovo zajedništvo s Ocem ali i dalje ostaje dete Božje. Ako hoće da se to zajedništvo opet uspostavi, mora da prizna svoju neposlušnost i moli se za oproštenje (1. Jovanova 1:8-9). Hrišćanin tada doživljava obnovu, očišćenje i radost spasenja.
Ponekad se desi da hrišćanin zađe sa puta Gospodnjeg ali, ako je stvarno doživeo novo rođenje po milosti Božjoj, vratiće se na pravi put. U 1. Jovanovoj 2:19 i 3:6 čitamo: "Od nas iziđoše, ali ne behu od nas; jer da od nas behu, ostali bi sa nama; nego trebalo je da se pokažu da nisu svi od nas... Svako, ko ostaje u njemu, ne greši; svako, ko greši, nije ga video niti poznao". Ako neko ne ostane u Gospodu, to je znak da nije ni bio istinski obraćen, odnosno spasen. Isus ovakav slučaj lepo objašnjava u svom poređenju o četiri tla, vidi Luka 8:4-15.
"Šta kaže Sveto pismo", Dragan Simov.
