Ljubiti Božji svet
- Stav hrišćanina prema svetu.
Najgori problemi sa kojima se ljudi suočavaju potiču od njihovih vlastitih stavova, od načina kako se ophode sami prema sebi. Ponekad njihova ludost uključuje iskrivljeno samoljublje, u protivnom, počinju mrziti sebe. Ima i onih koji pate u tom odnosu ljubavi i mržnje u kojemu nisu sigurni: vole li sebe ili mrze.
Postoji mali broj onih koji dolaze do mesta lagane i blagoslovljene harmonije uravnoteženoga blagostanja, koje Pavle opisuje pomoću grčke imenice "epieikeia": "Vaša blagost neka bude poznata svima ljudima!" (Fil. 4,5 EČ). Prevodioci imaju poteškoća sa rečju epiekeia zato što u engleskom jeziku (pa ni u srpskom) ne postoji ekvivalent sa istim značenjem. U Novom zavetu se pojavljuje sedam puta i prevodi se različito: ljupkost, umerenost, krotkost, blagost, obzirnost, nesebičnost, velikodušnost, snošljivost, milosrdnost i širokogrudnost. Nadalje, epiekeia takođe ima smisao primerenosti, strpljivosti, poštenja, dobrote i pravednosti. Reč ima raznolika značenja!
Čini se kako je Mattew Arnold došao blizu razumevanja ideje koju je Pavle izrazio: "No, ostaje pitanje: 'Šta je zapravo pravednost?' Isusov postupak, tajna i blaga razumnost." Zadnji izraz "blaga razumnost" je najbliži značenju epiekeia. To je put do snošljive umerenosti. Izbegava krajnosti ili ih barem pokušava izbeći kad god je to razumno učiniti!
Čovek koji poseduje epieikeiu velikodušan je prema sebi i drugima, ne vreba na pogreške, već pronalazi vrline; milostiv je, hoda spokojno, ne zanimaju ga puno ljudske besmislice; plemenit je prema slabima, blag prema neuspešnima, strpljiv prema onima koji kasne, lepo se ponaša prema opoziciji; on nije grub ili netolerantan, već obziran; nije vođen samo emocijama, niti jedino hladnom logikom; njegov je način življenja (njegova tajna) - kao što je bio i Isusov - biti vođen blagim razumom.
Nasuprot ove umne umerenosti - ove blagosti i razumnosti - jeste način življenja mnogih hrišćana koji idu iz jedne u drugu krajnost, neprestano se kolebajući između njih. Njihovi su životi neuravnoteženi, neumereni i nedostaje im milosti. Nesrećni su u sebi, u Bogu i u Božjem svetu.
Želim razmotriti neke krajnosti unutrašnjih ličnih odnosa hrišćanina, a zatim pokazati kako pronaći put između tih krajnosti - birajući put epiekeie.
Dve krajnosti
Koliko veliki je problem "svet" za mnoge hrišćane! Kakve li samo zapanjujuće korake preduzimaju neki od njih pokušavajući izaći na kraj ovim tim problemom! Ti koraci sežu od krajnje zloupotrebe do krajnjeg asketizma.
1) Ima onih koji "zloupotrebljavaju" svet
Užitak jela i pića, seksa i igre, kulture i razonode, rada i bogatstva neodoljivo ih privlači. Popuštaju požudi, ništa ne uskraćujući svojim apetitima. Krajnji rezultat takve zasićenosti je samoprezir i umor koji donosi ta neumerenost. Kao što se Amnon razboleo zbog svoje požude za Tamarom - koju je prezreo nakon što ju je obljubio - tako i ovi koji zloupotrebljavaju svet žude za svojim užicima, a zatim mrze ono za čim su žudeli (2. Sam. 13,1-18).
Evo kao ih Pavle opisuje:
"Ugledajte se na mene, braćo, i gledajte na one koji žive onako kako i vi imate primer u nama. Jer mnogi, - o kojima sam vam više puta govorio, a sada i plačući govorim, - žive kao neprijatelji Hristova krsta; 19 njihov kraj je propast, trbuh je njihov Bog, a slava im je u sramoti, oni misle samo na zemaljsko." (Fil. 3,17-19 EČ)
Jednostavna je činjenica da nijedan hrišćanin ne bi smeo biti rob nijednoga apetita osim gladi za pravednošću.
Pozvani smo živeti kao slobodni ljudi u Hristu, robovi ne čine ništa drugo osim Božje volje. Svet nam je dan na korišćenje a ne zloupotrebu. Vidi 1. Korinćanima 7,31: "I koji koriste ovaj svet - kao da ga ne iskorišćavaju; jer prolazi obličje ovoga sveta." Hrist je takođe rekao: "Neće čovek živeti o samom hlebu, nego od svake reči koja izlazi iz usta Božijih." (Mt. 4,4).
2) Ima onih koji "napuštaju" svet
Askete, koji se spremno odriču dopuštenih užitaka, u suprotnoj su krajnosti od onih koji se spremno predaju svetovnim užicima.
Askete se pokušavaju izolovati, što je više moguće, od svega što oni sami smatraju "svetovnim". Razvijaju dubok osećaj krivice zbog užitka jela i pića, odbijaju kulturni, a ponekad i intelektualni razvoj, nisu voljni posvetiti nimalo vremena jednostavnim životnim užicima, mogu osuditi većinu oblika zabave, kao što su sport, pozorište, muzika, umetnost, film, bajke. Kad god mogu, izbegavaju biti uključeni u svetovni život i ignorišu svaku mogućnost obavljanja javnih dužnosti.
Askete misle kako je to povlačenje iz života i dinamičnoga dodira sa društvom u kojem žive izraz njihove potpune predanosti Bogu, misle kako ih ta vrsta odvajanja čini simbolima svetosti, misle kako je to u skladu sa novozavetnim učenjem o posvećenju. No, je li tako? Šta Novi zavet podrazumeva kada nam zapoveda "odvojiti se" od sveta i "upotrebljavati" svet, a ne "zloupotrebljavati" ga?
Šta znači "odvojenje"?
Proučimo sledeći tekst:
"Ne vucite sa nevernicima jaram koji je za vas tuđ; jer čega zajedničkog ima pravednost sa bezakonjem? ili kakvu zajednicu ima svetlost sa tamom? U čemu se Hristos slaže sa Veliarom? ili kakav udeo ima verni sa nevernikom? Kako se hram Božiji slaže sa idolima? Mi smo, naime, hram Boga živoga, kao što Bog reče: 'Stanovaću i živeću među njima, i biću im Bog, a oni će biti moj narod. Zato otidite od njih i odvojte se, govori Gospod, i ne dotičite ono što je nečisto, pa ću vas primiti, i biću vam otac, a vi ćete biti moji sinovi i kćeri, govori Gospod svedržitelj.'" (2. Kor. 6,14-18 EČ).
"Imajući, dakle, ova obećanja, dragi moji, očistimo se od svakog telesnog i duhovnog kaljanja, dovršavajući svoju svetost u strahu pred Bogom." (2. Kor. 7,1 EČ).
Ovaj odlomak sadrži nekoliko obećanja koja oduzimaju dah svojim dometom i radošću koju nude. Bog kaže: "Stanovaću i živeću među njima", "Ja ću biti njihov Bog" "Oni će biti moj narod" "Ja ću vas primiti" "Ja ću vam biti Otac" "Vi ćete mi biti sinovi i kćeri, govori Gospod, Svemogući." Promisliš li o ovim obećanjima, uvidećeš koliko je širok njihov zahvat. Živeti u zajedništvu sa Bogom, poznavati kretanje Svetoga Duha, biti nazvan Božjim ljubljenim detetom i od njega prihvaćenim znači imati pristup svim duhovnim sredstvima i imati garanciju za odgovor na svaku molitvu.
Tu je božansko pribavljanje! Tu je sva snaga i moć! Tu je briga i zaštita! Tu je Božje pomazanje! Tu je punina radosti! Tu je bit (suština) svega što tvoje srce želi! No, obećanje je ograničeno. Njegovo ispunjenje ne zavisi jedino o Bogu. Primaoci obećanja imaju svoj deo zadatka za ispuniti. Obećanje pripada posebno onima koji paze na zapovest: "Zato otidite od njih i odvojte se, govori Gospod, i ne dotičite ono što je nečisto, pa ću vas primiti!" (17. stih).
Ovaj zahtev za odvajanje svakako osuđuje one ljude koji koriste svet kako bi ugađali vlastitim sklonostima, no kada ga se ispravno shvati, jednako osuđuje i one koji se odvajaju kako bi ugađali vlastitim sklonostima - a to su askete.[1]
Pavle daje pravu definiciju za "odvojenje" pomoću retoričkih pitanja koja je postavio Korinćanima (stihovi 14-16). Iz tih pitanja učimo kako trebamo:
1) Odvojiti se od greha
"Čega zajedničkog ima pravednost sa bezakonjem?"
Jasno je da se pravi hrišćani nikada ne mogu osećati dobro dok su u grehu. Svi koji zazivaju Hristovo ime moraju se odvojiti od bezakonja. Svesno grešiti i istovremeno priznavati spasenje u Hristu znači rizikovati potpuno otuđivanje od Boga (Jev. 10,26-31). Zapovest je neopoziva: "Težite za mirom sa svima i za osvećenjem - bez čega niko neće videti Gospoda." ( Jev. 12,14)
Sve što prepoznamo kao greh trebamo prezreti i potpuno odbaciti od sebe. No, tu imamo problem, jer nam je rečeno kako je greh varljiv. Lako je podleći toj prevari tako da se greh više i ne prepoznaje kao takav.
Poznajem ljude koji su bili tako zavarani svojom samopravednošću da je za njih laž postala prihvatljivija od istine, preljub čist, varanje oslobođeno odgovornosti, klevetanje časno, a sam je Bog učinjen krivcem njihovih bezakonja. Oni pravednost pretvaraju u greh, a greh u pravednost.
Možda misliš kako je ovo preterano? No, apostol daje snažno upozorenje baš protiv ovakve opasnosti:
"Nego bodrite jedan drugoga svaki dan, dok god se kaže 'danas', da koji od vas ne otvrdne od prevare greha. Postali smo, naime, Hristovi saučesnici, samo ako početak pouzdanja do kraja čvrst održimo." (Jev. 3,13-14 EČ)
Ako se ne želiš nesvesno zaplesti u greh, pravilo je jednostavno: prioni uz Sveto pismo. Ne dopuštaj da tobom vladaju tvoja osećanja, niti bilo koji glas ili nagon koji bi bio protivan Svetome pismu. Mudro i odgovorno tumačena Biblija je jedini pouzdani vodič ka pravednosti:
"Sve Pismo je bogonadahnuto i korisno za pouku, za karanje, za popravljanje, za odgajanje u pravednosti, da Božiji čovek bude savršen, pripravljen za svako dobro delo." (2. Tim. 3,16-17 EČ)
Duboko u sebi odluči da jedino Sveto pismo upravlja tobom, da će jedini autoritet nad tvojim životom biti Božja reč i da ćeš se obazirati samo na one glasove koji govore u skladu s Biblijom.
Svima je poznato kako je tu odluku lakše doneti nego provoditi, jer ima mnogo učitelja koji pokušavaju Božjim ljudima tumačiti Sveto pismo - neki istinito, a neki pogrešno. Svako od nas takođe može čitati Bibliju pomoću iskrivljene perspektive predrasuda i samovolje, izvlačeći na taj način ideje sa svetih stranica koje su joj tuđe.
Izbegavanje zabluda od strane krivih učitelja, samozavaravanja ili nezrelog shvatanja konačno zavisi od rasta u mudrosti (zrelosti) koju donosi iskustvo. No, čvrsta obveza prihvatanja Svetoga pisma za svoga jedinog savetnika najbolji je početak prema postizanju te mudrosti.
2) Odvojiti se od tame
"Kakvu zajednicu ima svetlost sa tamom?"
a) Nemoj ljubiti svet.
"Tama" može biti sinonim za mnoge stvari, no ja ću se ovde ograničiti na aspekt "sveta" o kojem je i Jovan pisao:
"Ne posvećujte ljubav svetu i onome što je na svetu. Ako neko voli svet, nema u njemu ljubavi prema Ocu. Jer sve što je na svetu, grešna čulna požuda, požuda očiju i razmetanje zemaljskim blagom, nije od Oca, nego od ovoga sveta. A svet i želja za njim prolazi; ko pak tvori volju Božiju ostaje doveka." (1. Jn. 2,15-17 EČ)
Rečeno nam je da ne ljubimo svet. No koji svet? Svet politike, umetnosti, muzike, sporta, književnosti, nauke, škole, porodice, vlasti? Pre nego što bismo se mogli odvojiti, moramo tačno znati od čega se trebamo odvojiti. Nema mesta nagađanju. Sam Jovan definiše "svet" o kojem govori: to je "svet" koji uključuje "grešna čulna požuda, požuda očiju i razmetanje zemaljskim blagom."
"Požuda" i "ponos" su one karakteristike sveta prema kojima srce hrišćanina mora ostati hladno. To je svet bluda, zlobe, požude i arogantne samovolje. To je svet koji je nastao putem sotonskih prevara i ljudske pobune. Svet je to, protivan Božjoj dobroti, koji prezire nalog dan ljudskom rodu da sebi podloži zemlju i napuni je plodom.
Sve što ljudi čine u poslušnosti ovom nalogu ili ispravno upotrebljavajući Božje darove, bilo svesno ili nesvesno, ne spada u svet koga Bog odbacuje. Drugim rečima, izraz "svet" u ovom slučaju ima ograničeni smisao. Ne podrazumeva celu Zemlju i sve što je u njoj, već samo onaj deo ljudskoga društva i ponašanja koje je u borbi sa Bogom.
Pavle spominje slične odlike. On opisuje ono što karakterizuje zabranjeni "svet". Naziva ih "dela tela":
"A plotska dela su poznata, to su: blud, nečistota, raspojasanost, idolopoklonstvo, čaranje, neprijateljstva, svađa, pakost, srdnja, spletke, razdori, stranke, zavisti, pijanke, pirovanja, i ovima slična, za koja vam unapred govorim, kao što ranije rekoh, da oni koji tako šta čine neće naslediti carstva Božijeg." (Gal. 5,19-21 EČ)
Upoznao sam hrišćane koji ne žele otići u pozorište kako bi videli dobru predstavu ili film zato što smatraju kako je to "svetovno", a istovremeno su besramno sebični i pohlepni. Oni će prezreti tobože "svetovni" koncert ili simfoniju, a neće ni primetiti svoju ljutnju ili zavist.
Toliko su ponosni zbog svoga "svetog" izbegavanja onoga što pogrešno nazivaju "svetom" da nikada ne uvide koliko su zapravo svetovni gledano sa duhovne strane. Cede komarca, a propuštaju kamilu (Mt. 23,24). To su farizeji našega vremena. Koncert, knjiga, obrok, zadovoljstvo, aktivnost, sport, odnos, posao ili odeća u nekim slučajevima mogu biti odgovarajući, a u nekima ne. Bilo koja od ovih stvari ponekad može biti središnja tačka za ponos ili požudu, dok u drugim slučajevima može biti bezazlena. Učiniti pravilo "ne idi u pozorište, ne obavljaj javnu službu, ne čitaj romane, ne nosi nakit, ne gledaj televiziju, ne bavi se sportom, ne jedi određenu vrstu hrane, ne pij određenu vrstu pića" (i slično ovome) nije svetost već nezreo legalizam.
Pavle daje bolji kriterijum:
"Uostalom, braćo, što god je istinito, što god je časno, što god je pravedno, što god je čisto, što god ljubazno, što god je na dobru glasu, ako je kakva vrlina, ako je kakva pohvala, na to mislite." (Fil. 4,8 EČ).
Primeti kako se izraz "što god je" ponavlja šest puta. Izraz "što god je" ispunjava standarde koje je postavio apostol, bilo unutar ili izvan crkve i pogodan je za hrišćansko razmatranje. Takođe, izraz "što god je" utelovljuje pravu moralnost, "što god je" je hvale vredno i sa pouzdanjem možemo nastaviti sa time.
Čini mi se da ova sveobuhvatna zamenica u potpunosti briše lažnu podeljenost koju mnogi hrišćani stvaraju između "svetovnoga" i "svetoga". Ta razlika ne postoji u Svetom pismu.
b) Svetovno nasuprot svetoga.
Mnogi su hrišćani još uvek prožeti sumnjičavim strahom kojeg su mnogi drevni filozofi imali od fizičkoga sveta, uključujući prirodne užitke i ljudsko telo. Biblijski pisci nisu imali takvu averziju: "Gospodnja je zemlja i šta je god u njoj, vasiljena i sve što živi na njoj." (Ps. 24,1). Ovakva tvrdnja odgovara veselom proslavljanju Božjega sveta i nalazimo je na nogim mestima u Svetome pismu.
Naravno, postoji svet koji leži u lažima, to je svet pokvarenosti kao rezultat ljudskoga buntovničkog postupanja. No ostatak sveta i nadalje ostaje Božji. Naša predivna Zemlja sa svom svojom puninom još uvek počiva u božanskom blagostanju: "I gle, dobro beše veoma." (1. Moj. 1,31). Čovek još uvek ispunjava taj božanski nalog kada ide u taj svet, zahvata njegovu "puninu" te je oblikuje i podređuje kako bi stvorio sebi dom, gradio gradove i svoju kulturu (1. Moj. 1,28-30). Taj drevni nalog je još uvek delotvoran i Bog ga još uvek smatra vrednim. Pavle je citirao Psalam 24,1 u zanimljivom spoju:
"Jedite sve što se prodaje na trgu ne ispitujući ništa savesti radi; jer 'Gospodnja je zemlja i sve što je ispunjava.'" (1. Kor. 10,25-26 EČ).
Jasno je da Pavle nije predao Zemlju bezbožnicima! Sve je osim greha u njoj još uvek Božje i treba sa zahvalnošću biti prihvaćeno od hrišćana.
Pavle primenjuje ovo načelo u odnosu na hranu, no, ne postoji razlog za sumnju kako bi ga primenio i u odnosu na bilo koje drugo pitanje po kojem bi ljudi bili nepotrebno sumnjičavi. Sve što se prodavalo na životnoj pijaci moglo se kupiti, ukoliko je ispunjavalo kriterijum istine, časti, pravde, nevinosti, ljubaznosti, nečega što je na dobru glasu, kreposti i hvale vrednosti (Fil. 4,8). Sumnjičiti po pitanju ovakvih stvari, znači nazivati nesvetim ono što Bog još uvek drži svetim.
Pavle nastavlja pitanjem:
"A ne mislim na tvoju savest, nego na savest drugoga. Zašto da tuđa savest sudi mojoj slobodi? Ako ja jedem sa zahvalnošću, zašto da se huli na mene zbog onoga za što ja zahvaljujem?" (1. Kor. 10,29-30 EČ).
Ponovo govori o hrani, no načelo se odnosi na širok spektar zanimanja, aktivnosti i užitaka koje neki bojažljiviji ljudi žele zabraniti. On zaključuje: "Ako, dakle, jedete, ako pijete, ako ma šta činite, sve činite na slavu Božiju!" (31. stih).
Ako je Zemlja i sve što je na njoj Gospodnja, ako je hrišćanima naređeno da sve primaju sa veseljem uključujući prihode zemlje i grada, ako je hrišćanima dopušteno uživati u svemu što je čestito, dično, pravedno, nevino, ljubazno, moralno i hvale vredno, tada je svaki pokušaj pravljenja razlike između svetoga i svetovnoga pogrešno upućivanje. Ako su sve te stvari Božje, tada su sve one svete, bilo da su stvorene Božjom ili ljudskom rukom. Palo čovečanstvo sluša Boga nesvesno, no sluša ga! Sve što mi on daje, bilo svojom rukom ili ljudskom, posvećeno je mojom verom i zahvalnošću.
Međutim, Pavle postavlja drugu vodilju... Postoje stvari koje su u sebi dobre, u kojima bi inače mogao slobodno imati udeo, no koje ponekad nisu ni od kakve koristi ili pak mogu naškoditi nekome:
"Sve je dozvoljeno, ali nije sve na korist; sve je dozvoljeno, ali sve ne naziđuje. Niko neka ne traži svoje dobro, nego dobro drugoga... Svi, naime, traže svoje, a ne što je Hrista Isusa... Meni je sve dozvoljeno, ali nije sve na korist. Meni je sve dozvoljeno, ali neću da nešto ovlada mnome." (1. Kor. 10,23-24; Fil. 2,21; 1. Kor. 6,12 EČ)
Pavle je vrlo smeo kada piše: "Sve je dozvoljeno!" Nema baš mnogo izuzetaka ovde! On podrazumeva izostavljanje grešnih i pokvarenih stvari, inače mu je praktično sve u svetu dopušteno. On ima čistu savest. Njega ne saleću mračna shvatanja "svetovnosti"!
No, postoje neki imperativi po kojima on svakodnevno određuje svoje postupke:
- Hoće li to biti korisno ili štetno za njega?
- Hoće li poboljšati ili ometati njegovo zdravlje i pravu sreću, a pogotovo Hristove interese? Hoće li voditi ka izgradnji ili padu?
- Hoće li ga to učiniti sebičnim, ili će povećati njegovu ljubav prema drugima i pojačati njegovu sposobnost da im pomogne?
- Da li je to jednostavan i bezazlen užitak ili je postignut na račun drugih?
- Da li je to umerena zabava ili delo pohlepnoga ugađanja vlastitim sklonostima?
- Hoće li to ojačati njegovu slobodu u Hristu ili će ga odvesti u fizičko, duševno ili duhovno ropstvo?
- Hoće li to prekršiti "zakon ljubavi" (Gal. 5,14) koji ga obvezuje da pazi na osećanja bližnjega i da mu svesno ne nanosi štetu?
U takvim slučajevima on ne bi pojeo porciju mesa sve dok osetljiva osoba ne ode (1. Kor. 8,7-13; 1. Kor. 10,28-29).
Zaključak
S obzirom na događaje i prilike života iz dana u dan, ovaj sledeći odeljaka iz Biblije je taj koji najviše zadovoljava kao zaključak: Bog nam je dao svoj svet da uživamo u njemu!
"Stoga neka se niko ne hvali ljudima, jer je sve vaše: bio to Pavle, ili Apolos, ili Kifa, ili svet, ili život, ili smrt, ili sadašnje, ili buduće, sve je vaše, vi ste pak Hristovi, a Hristos je Božiji." (1. Kor. 3,21-23 EČ)
Hrišćani bi trebali prihvatiti sve što je svojstveno ljudskom iskustvu, sa užitkom koji je iznad onoga koga poznaju bezbožnici. Niko ne bi trebao uživati više od hrišćana u jelu, spavanju, voljenju, radu, igranju, davanju, primanju - jednom rečju, u pravim zadovoljstvima života. Hrišćani bi, iznad svih ljudi, trebali naći sreću u muzici, književnosti, umetnosti i u svim oblicima kulturnoga izražavanja. Čak su i smrt i neizvesna budućnost deo užitka života onima koji ih smatraju kao dar Božji.
Sve je moje! Možda to bezbožni neće shvatiti, no, ako grade velik grad, grade ga za mene, ako pevaju divnu pesmu, za mene je pevaju; ako podignu plemenitu skulpturu, čine to na moje zadovoljstvo, ako izgrade lepu bolnicu, uspostave pravosuđe, naprave korisnu mašinu, napišu knjigu, štampaju verodostojne novine, uspostave odgovornu radio-stanicu, prikažu nešto informativno na TV-u; šta god čine dobro, sve to Bog daje meni!
To je svet mog nebeskog Oca, sve su te stvari tvorevina moga Oca (makar ih načinili bezbožni ljudi kao njegovi neznani sluge). Mogu sa zahvalnošću uzeti od njih šta god hoću i dati mu slavu upotrebljavajući to.
Jesi li i ti ovako slobodan kao ja?
