• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

- Priča koja sledi odlomak je iz jedne knjige štampane 1931. godine, a koja se zove "Moćni trenutci". Zaista ohrabreni ovom dirljivom pričom o veri jednog mladog čoveka i njegovoj odlučnoj ljubavi za Boga, nadamo se da će i tebe nadahnuti na jednako moćan način...

Jedan od najmoćnijih trenutaka koje sam ikada doživeo bilo je tokom niza sastanaka koje sam predvodio u severnoj Engleskoj pre mnogo godina. Nikad ne mogu govoriti o tome, ili čak pisati o tome, bez da me obuhvate duboke emocije.

Jednom prilikom dok sam bio gost svoje braće u službi, ova crkva je htela da ja budem Božji žeteoc na njihovim poljima, koja su bila spremna za žetvu, pogotovo među mladima. Iako su bili napravljeni vrlo precizni planovi i prinošene ozbiljne i odlučne molitve, nisam očekivao da se desi išta senzacionalno.

Međutim, na samom početku ovog niza sastanaka primetio sam starijeg muškarca prilično grubog izgleda kako sedi u redu blizu prednjeg dela crkve. Pažnju mi je privukao, jer su mu se na licu mogli videti očigledni znakovi od udaraca greha. Takođe, sam primetio da nije pevao i uopšte nije gledao u papir sa notama koji mu je bio dan.

Oko njega su redom sedeli dobro vaspitani ljudi, uglavnom mlađi muškarci i žene iz dobrih porodica. Iako je bio okružen drugima ovaj je čovek bio sam. Mogao sam to osetiti, a bio sam svestan da je i on to mogao osetiti. Bilo mi je drago da je došao, i nadao sam se da će, ako je bio neobraćen, otvoriti svoje srce muzici Hristovog jevanđelja.

Kada sam pozvao sve one koji su hteli prihvatiti i priznati Hrista kao svoga Spasitelja da priđu napred, on je bio prvi koji je zgrabio moju ruku! Vrlo brzo se našao u centru reda ljudi koji su stajali ispred mene predajući svoje živote Bogu. Sada sam jasnije mogao videti da je bio jadno odeven i da mu je lice izbrazdano dubokim borama. Bilo mi je drago šta je došao, no u isto vreme sam bio tužan, jer je na njemu počivala tama, koja je imala neki čudan uticaj i na mene.

Na kraju službe pozvao sam sve one koji su svoje živote predali Hristu da mi se pridruže u sporednoj prostoriji, kako bi ih mogao podučiti prvim koracima hrišćanskog života. No, dok smo ulazili kroz vrata, jedan od pastira me uhvatio za ruku, zgrabivši u isto vreme za ruku ovog siromašno odevenog čoveka i obojicu nas uveo u sobu.

Nije mi bilo drago zbog ove scene, jer sam želeo biti sa novim hrišćanima, kako bi bio siguran da su dobili pažnju koju zaslužuju. Ali, vrlo brzo sam otkrio da mi je pastir želeo ispričati životnu priču ovog čoveka pre nego što mu ja dam bilo kakav duhovni savet. Pa, koja je to priča bila? Čovek se zvao Džek (Jack), a ja sam završio slušajući hladnu recitaciju o, između ostalog, pijanstvu i surovosti. Ništa nije bilo sakriveno. No, ono šta je slomilo srce ovog nesrećnog čoveka je bila priča koja mi je ispričana, a koja govori o tome kako je on tretirao svoga sina - kojeg ćemo za potrebe ove priče zvati Čarli (Charlie).

Dosta vremena pre ovoga, Čarli je prihvatio Gospoda u crkvi ovog pastira. Imao je svega 16 godina i bio je prilično malen za svoje godine. Kada se te noći vratio kući, hrabro je objavio ukućanima da je odlučio da živi svoj život za Hrista. Njegov otac, koji je bio pijan, istog ga je trena zgrabio za vrat i izubijao ga kožnim opasačem. Rekao mu je, da ga namerava tako tući svaki put kad se usudi ponovo otići u tu crkvu.

Sledeće nedelje Čarli je otišao u crkvu. Kad se vratio kući, ponovo je dobio batine - no ovaj put sa takvom surovošću da su mu leđa bila puna modrica i krvava, jer mu se bakrena kopča sa očevog opasača parala kožu.

Neustrašiv, ovaj hrabri mladić je nastavio da služi Hrista i da odlazi u crkvu, sve dok njegov otac nije postao pobesneli ludak koji je gotovo izvršio svoju pretnju da će ga ubiti. Jedne ljute zimske noći, nakon šta je dobio batina kao nikad dotada, Čarli je bio izbačen iz kuće. Završio je u štali sa porodičnim svinjama i bio je zahvalan za gomilu sena u koju se mogao ušuškati.

Čarlijev otac je ženi naredio da ide u krevet. Nakon šta je ležao u tišini jedno određeno vreme, upitao je: "Gde je Čarli?" Odgovorila mu je da ne zna, no on ju je ranije video kako se iskradala iz kuće taman pre no šta je došla gore te je znao da laže. Džek se nadneo nad nju, zgrabio je za vrat i zakleo se da će je nasmrt ugušiti ako mu ne kaže gde je dečak otišao. Tresući se od straha, rekla mu je da je dečak u štali te ga usrdno zamolila da dopusti dečaku da spava u svom krevetu. Njegov jedini odgovor je bio da je ustao iz kreveta i nabacio na sebe nešto odeće. Naoružavši se sa onim smrtonosnim pojasom, sišao je dole i izašao u noć.

Nije prošlo puno vremena pre no što će Džek izbaciti dečaka iz sena. Bacio ga je u hladan podrum gde se skladištio ugalj govoreći: "Pokušaj naći malo topline ovde!" No, kroz celu tu mučnu noć, ovaj mladi hrišćanin je ćutke trpeo za svog Gospoda i molio se za spasenje svoga oca.

Ova nepravedna borba je trajala mesecima. A onda, sedmicu pre no što ću ja započeti sa svojim sastancima, pastir koji mi je i ispričao ovu priču, sreo je Džeka licem u lice na ulici. Prepun krivnje, Džek je požurio da se skloni sa propovednikova puta vičući: "Tuče me! Tuče me!" Pastir je pomislio da je Džek bio pijan, no sada je u ovoj prostoriji shvatio šta je mislio. Pastir je pogledao u Čarlijevog oca i rekao: "Džek, jesi li ti mislio da je Čarli pobedio u ovoj borbi i da te je on doveo Hristu kako bi tražio oproštenje za tvoje grehe?"

Ovaj pokajnik, koji je sada ridao poput deteta, samo je klimnuo glavom. Znali smo da smo bili suočeni sa moćnim čudom milosti, koje je potvrdilo istinu jevanđelja. Hrist je umro kako bi grešni ljudi mogli naći spas u Bogu. Uzeo sam Džeka za ruku i podelio s njim nekoliko reči utehe, a onda smo sva trojica otišli u sobu gde su ostali čekali na nas.

A onda se dogodio vrhunac te čudesne noći. Propovednici i oni koji su priznali Hrista su svi stajali ispred mene. I upravo u trenutku kad sam hteo započeti molitvu snažno su se otvorila vrata. Ispred nas se ukazao dečak bledog lica sa plavim očima koje su virile ispod svetlo crvene kose. Imao je drvene cipele na nogama, a oko vrata je nosio debeli šal. Disao je vrlo teško, jer je bio trčao koliko god su ga noge mogle nositi od mlina, koji je bio udaljen gotovo milju.

Znao sam da je to Čarli, iako ga nikad pre nisam video. Njegova dramatična pojava privukla je pažnju svih prisutnih. Iako je samo nekoliko nas znalo celu priču o ovome, svako je osećao da se dešavalo nešto neobično. Ono šta se u stvari desilo jeste da su dva Čarlijeva prijatelja bili na službi i na njihovo opšte čuđenje, tu videli i njegovog oca. Kasnije su ga videli i kako je izašao napred, kako je priznao svoje grehe i prihvatio Hrista kao svoga Spasitelja. Dečaci su potom napustili crkvu te poleteli do mlina sa zadivljujućim vestima: "Čarli, tvoj otac se obratio! Tvoj otac se obratio!"

Čarli je bio previše zapanjen da bi mogao razumeti značenje onoga što su mu drugovi govorili, te su stoga još jednom ponovili: "Tvoj otac se obratio! Trči! Trči! Idi k njemu!"

"Ali ne mogu ići k njemu," odgovorio je Čarli. "Imam posao koji moram uraditi i ne mogu napustiti mlin." No, oni su insistirali sa snažnim entuzijazmom mladosti i radošću dečaka koji su voleli svoga prijatelja. "Trči! Trči! Mi ćemo raditi tvoj posao dok se ne vratiš." I tako je Čarli uskočio u svoje drvene cipele, stavio šal oko vrata, te potrčao kao nikad životu - dok su dva dečaka u svojoj najboljoj odeći radila u prljavom mlinu.

U tišini sam pogledom prelazio od bledog lica dečaka do pocrvenelog lica njegovo oca, i video sam kako ogromne suze se spuštaju niz oba lica. Ni jedan ni drugi nisu rekli ni reč, a onda su se ruke dečaka ispružile pozivajući na zagrljaj. Izgledao je kao da uopšte nije svestan da je iko drugi bio u prostoriji osim njegovog oca. Otac se malo pomakao, a Čarli je u jednom skoku preleteo tepih, bacajući ruke oko očevog vrata. Poljubio ga je i plakali su zajedno.

Bio sam im u neposrednoj blizini i video sam kako se Čarlijeva ruka pomiče do očevog lica i kako ga je počeo maziti kao što muškarac mazi dete. Čuo sam kako na svom prostom dijalektu kaže: "Oče, kako te volim... Kako te volim."

Kada je upravitelj mlina čuo ovu priču, promenio je Čarlijev radni raspored za sve dane kada su se održavali ovi sastanci. I iz večeri u veče ovo dvoje su sedeli jedan do drugoga, izgledajući kao da je svetlost sa nebesa sišla na njihova lica. Džek je uskoro naučio pesme, i njihova dva glasa bi dopirala do mene za propovedaonicom pevajući:

"Kakav prijatelj je Isus,
Naše boli i grehe nosi On...."

Na završnom sastanku, oni su bili poslednji koji su se došli sa mnom oprostiti, a ja sam otišao zahvaljujući Gospodu šta sam još uvek verovao i propovedao jevanđelje Njegove otkupljujuće ljubavi.