• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

"... ako se narod moj na koji je prizvano ime moje, ponizi i pomoli se i potraži lice moje i povrati se od zlih puteva svojih, - ja ću ga uslišiti s nebesa, oprostiću mu greh njegov i isceliću zemlju njegovu." (2. Dn. 7:14)

Krajnje je vreme da nas neko opet pozove na probuđenje, ali ko će to učiniti? Neki dobro poznati crkveni vođa? Tek malo njih će ga poslušati!

To mora učiniti Bog! I On baš to čini u knjizi 2. Dnevnika 7:14. Sam Bog zove na uzbunu.

On to čini tako prodorno pa zato pomislimo da će svi odmah odgovoriti. Međutim, ono šta zaista plaši je da ljudi čak i kad čuju da ih sam Bog zove na probuđenje, prave se gluvi.

Još više plaši činjenica da se naglo puni čaša bezakonja koja je druge civilizacije dovela do njihove osude uništenja. Vatra greha i pakla gori sve jače i jače.

Nigde u celoj Bibliji Bog ne govori jasnije, direktnije i izrazitije, nego u knjizi 2. Dnevnika 7:14. Ali ipak ne slušamo! Nije problem u Božjem glasu, nego u našim ušima! Koga Bog zove? Kome je namenjen poziv? Božjem narodu!

U celoj Bibliji izgleda da Bog ima samo jedan veliki problem: Njegov vlastiti narod. Da je Božji narod u pravom odnosu sa Njim, nikakva sila sveta ni pakla ne bi mogla da ga zaustavi!

Čujemo li mi šta nam Bog govori? Slušamo li? Mi se ponašamo kao da Bog govori parlamentu ili predsedniku vlade, ali Božji poziv govori Božjem narodu, a ne političarima. Poziv glasi Crkvi, a ne naciji, vernicima, a ne svetu!

Crkva je ključ za dobijanje jedne nacije za Boga. Isus je rekao: "I kad on (Sveti Duh) dođe (Božjem narodu - Crkvi) uveriće svet o grehu i o pravdi i o sudu." (Jn. 16:8)

Božji poziv na probuđenje odnosi se na Crkvu, da se ponizimo, da molimo, da tražimo Njegovo lice i da ostavimo naše zle puteve.

Jasnim pozivom Bog nas zove na probuđenje čak nam pokazuje i način na koji to da učinimo (kako da to postignemo). Ovaj Božji poziv je dakle jasan i izvodljiv. On pogađa moralno tkivo naših bića.

Pozivaju se hrišćani. Ovo je njihova potreba. Oni moraju da učine ove četiri stvari koje Bog spominje. To nismo očekivali, mislili smo: svetski ljudi treba da se ponize, mole, traže Božje lice i okaniti se zlih puteva. Mnogi poziv na probuđenje u Crkvi smatraju šokantnim. "Zašto? Pa, nacija, svet se mora pokajati za svu svoju nemoralnost i pokvarenost!" Tačno, ali mi u Crkvi imamo istu potrebu i to u dubljem smislu, još gore je što izgleda da za to i ne znamo.

Baš tu se otkriva sva tajna probuđenja. Možemo to da nazovemo zakonom probuđenja koji ovako glasi: Sveti Duh budi nevernike (ne hrišćane) na pokajanje zbog svojih greha u istoj meri u kojem budi vernike (hrišćane) na pokajanje radi svojih greha. Kada vernici svojim gresima žaloste Svetoga Duha, nevernici deluju svojim gresima protiv Božjeg zakona.

Probuđenje je crkvena reč. Ništa nije za Crkvu stvarnije i razumnije od nje. Na primer, kako da očekujemo od neobraćenih (nevernika) da se ponize, ako smo mi vernici ponosni, tvrdoglavi i nepokorni? Kako da očekujemo od njih da ljube Gospoda ako smo mi izgubili našu "prvu ljubav?"

Šta reći o našem učenju? Ono je svakako vrlo važno, ali ni ne možemo da se borimo i ratujemo sa drugima oko toga šta je pravo učenje. A u isto vreme da za sebe govorimo da smo hrišćani i oni koji ljube drugu braću.

Mi smo možda spremni da položimo život za Hrista, ali hoćemo li svoj život položiti za drugoga? Mi tražimo od Gospoda da nam oprosti naše prestupe, ali opraštamo li mi jedan drugome?

Uporno tvrdimo da je cela Biblija nadahnuta, ali jesmo li spremni živeti prema svakoj reči Božjoj?

Probuđenje je crkvena reč. Probuđenje se odnosi na one koji imaju život u Hristu. Gresi sveta su sada i u crkvi. Zato sud mora početi od doma Božjega. Isus je rekao da smo mi u svetu, ali ne od sveta. Naš čamac pušta vodu. Tone u vodu, a napravljen je da tu vodu preplovi!

Evan Roberts, učesnik u poznatom Velškom probuđenju, često je molio: "Gospode, savij nas! Savij Crkvu i spasi svet."

Ponekad kažemo: "Ako postignemo da se najgori grešnik u našem gradu obrati Bogu, imaćemo probuđenje." Probuđenje, međutim počinje na drugoj strani: ne sa najgorim grešnikom, nego sa najboljim svetim čovekom.

Mladicu koja donosi rod vinogradar čisti "...da više ploda donese." (Jn. 15:2) Ne treba da se brinemo, ako se najbolji hrišćani u crkvi prvi zabrinu i predaju se još više molitvi i traženju lica Gospodnjeg. Brinimo bolje ako se to ne događa!

Isus je bičem u ruci dva puta čistio hram. Sa revnošću koja ga je zaokupila, On je vikao: "Dom moj, dom molitve zvaće se." (Mt. 21:13) Danas se molitveni sastanci slabo posećuju. Nivo molitve u crkvi određuje njeno probuđenje.

John Wesley je rekao: "Sva Božja dela učinjena su molitvom vere." D.L. Moody je izrazio to vrlo dobro, rekavši: "Svako Božje delo ima koren u nekom klečećem obliku."

Probuđenja su rađana na molitvenim sastancima i dalje održavana molitvom. Jeruzalemska zajednica daje nam primer tome, kada su svi njeni članovi bili "istrajno i jednodušno" (Dela 1:14), doslovno ove reči se prevode sa "tvrdoglavo ustrajni kao jedan" na molitvi. Komentarišući ovaj stih A.T. Pierson je zaključio: "Ni jedno probuđenje nije nastalo drugačije osim u jednodušnoj molitvi i sa usrdnim moljenjem, i ni jedno probuđenje se nije nastavljalo bez te iste takve molitve."

Probuđenje možemo doživeti bez propovedanja, ali nikada bez molitve. Današnji problem nije što u svim zajednicama nema molitve. To nije istina. Niti je istina da se ništa ne događa, jer nema probuđenja. Mnogo toga se događa (razne aktivnosti crkve)! Ali probuđenje vere nemamo zato što nemamo onu vrstu molitava koje donose probuđenje. Nemamo žarku molitvu i zastupanje, i ne čekamo na Boga u našim molitvama dok nam Duh Sveti ne stavi na srce određene stvari za koje treba moliti. Iz naših crkava je gotovo nestala takva vrsta molitve. Ljudi kažu: "Nebo izgleda kao da je od kamena, kada molimo za probuđenje, ne vredi, ništa se ne događa..."Kamen nije na nebu nego u njihovim srcima!

I dalje još govore: "Greh je tako velik među ljudima, poroci jaki i ukorenjeni." "Mi živimo u zadnjem vremenu i ne možemo da očekujemo probuđenje." "Probuđenje, pa, to zavisi od Boga, ne od nas." To ne bi trebalo da se čuje iz usta obraćenih hrišćana. To je laodicejstvo, ravnodušnost, usnulost. Najgore je što oni ne primećuju svoje siromaštvo, kao ni siromaštvo svoje crkve - zajednice. Baš, kao i crkva u Laodiceji, koja nije ni bila svesna da se "okliznula". Isus je laodičane nazvao jadnima, bednima, siromašnima, slepima i golima. (Vidi Otk. 3:14-22)

Šta će se desiti kada prihvatimo Božji poziv na probuđenje? Odgovor je jasan, kao i sam poziv: "ja ću ga uslišiti s nebesa, oprostiću mu greh njegov i isceliću zemlju njegovu."

Jedan misionar u Kini je jednom rekao: "Verujem u probuđenje jer je to jedina stvar koja ima sve dimenzije, za sve potrebe."

Probuđena crkva može uticati na čitava geografska područja za Boga. Jonathan Edwards o probuđenju u Northhampton-u zapisao da je nad celim gradom tako bio prisutan Duh Sveti, da su ljudi prestali sa svojim beskrajim svađama i osvetama, ogovaranjima i mešanjem u tuđe poslove. Kafane su postale prazne, a svaki dan je izgledao kao nedelja.

Nakon Finney-eve propovedi u Rimu, država New York, ljudi su ispovedali grehe i prihvatali spasenje Božje. Božja prisutnost se osećala svuda, po celom gradu. Ljudi su se zajedno molili, kad bi se sretali na ulicama. Grešnici su bili snažno presvedočavani o svom grehu - čim bi ušli u grad, tražili bi crkvu, da traže pomoć i spasenje za svoje duše.

Danas, većina hrišćana malo zna ili ništa ne zna o "većoj prisutnosti Božjoj", o prisutnosti Božje sile i svetosti. (To su za njih samo priče iz daleke i slavne prošlosti.)

Krajnje je vreme! Potreba je veoma velika! Hoćemo li poslušati glas Božjeg poziva na probuđenje? Vreme je da se crkva probudi i ustane da traži lice Gospodnje, sve dok On ne usliši i ne pusti na nas kišu Duha Svetoga.