Zašto verujem
Zovem se Thomas Richards i postao sam nanovo rođen hrišćanin 1997. godine. Pre tog vremena, moj život je bio heavy metal muzika, te su me mračne i depresivne reči pesama ove muzike potpuno obuzele. Sve vreme bio sam teskoban (depresivan), tako da sam neprestano pušio "travu" u nastojanju da mi to oduzme taj osećaj i razvedri misli. Bio sam i veliki ovisnik o duvanu, palio sam jednu cigaretu o drugu. Danas sam slobodan od svega toga, i tako je već preko trinaest godina.
Možda poznajete neke ljude u svom životu koji su doživeli promene u svome životu ili doneli svesnu odluku da će se promeniti. Ja nisam. Možda poznajete ljude koji su doneli odluku da će potražiti život u religiji. Ja nisam više katolik, iako sam bio Krizman u katoličkoj crkvi kada sam imao oko trinaest godina.
Danas sam nanovo rođeni vernik i verujem u Bibliju. Hrišćanin sam, i to je ona odluka koju sam ja doneo. Od Boga sam primio upozorenje: "Učini šta ti kažem ili ćeš zauvek završiti u paklu." Nije to bilo baš tim rečima kako sam ih sada sročio. No, moj um je shvatio poentu, a to mi je bilo i potvrđeno kada sam čitao Bibliju po prvi put u svom životu.
Pre iskustva novog rođenja imao sam dvadeset sedam godina i bio sam vodeći pevač grupe sa dvanaest autorskih pesama. Sasvim iznenada sam shvatio nešto o čemu nikada ranije nisam razmišljao. Hendrix, Joplin, Morrison, Cobain, svi oni su imali dvadeset sedam godina kada su umrli. U tom trenutku, stvarnost smrti ščepala je moju dušu kao nikada ranije i pogodio me užas. Bio sam visok preko 180 centimetara, a težio sam samo 66 kilograma. Teško sam se mogao naterati da jedem, a spavanje me potpuno napustilo; jedva sam odlazio na posao i nisam želeo ni sa kime razgovarati, jer sam znao da nemaju ni odgovora ni mudrosti. Međutim, u to vreme Gospod mi je otvorio um da shvatim pravi jad - pakao.
Ja i moj bend, na svirci u CBGB-u u 1997. (Ja pevam)
Pre nego sam se nanovo rodio, samo sam se hteo rešiti onog osećaja koji sam uvek imao, onog mračnoga osećaja duboko u meni koji me svuda pratio. Kada bih za malo pomislio da sam ga se rešio, to bi se onda iznenada, još gore nego ranije, ponovo pojavilo. Ličilo mi to na neku energiju, bolnu energiju duše koju kao da sam osećao u čitavom telu, čak i u prstima. Piće i droga više nije pomagala. Ni devojka mi nije mogla pomoći. Ni majka, prijatelji, rodbina. Na kraju sam čak pokušao i sa psihijatrom. Verujem da je to bila najpametnija stvar, jer u toj tački sam shvatio da mi ni on ne može pomoći. Ako mi taj profesionalac koji živi od pomaganja ljudima ne može pomoći, zaključio sam, onda za mene nema nikakve pomoći. Mislio sam: "Trebam na neko vreme nestati od svega i svakoga. Samo nestati."
Otišao sam kući, ali s obzirom da nisam imao kuda otići, ni kome se obratiti, um i srce su mi se za pomoć počeli okretati Bogu. U to vreme svratili su do mene neki prijatelji i jedan od njih, čiji um je bio uništen od droge i mentalnih problema tako da je jedva mogao govoriti, počeo mi je izlivati svoju dušu. Njegov najbolji prijatelj mu je umro na rukama, a baka s kojom je bio vrlo blizak umrla je na stepenicama katoličke crkve, a nedavno mu je umro i otac. Počeo mi je govoriti o čudnim stvarima koje su mu se događale: o snovima i vizijama koje je imao i čudnim slučajnostima. Počeo mi je govoriti o čoveku koji je živeo niz ulicu i koji je bacio čini na njega. Bio je uveren da ga je taj čovek mučio kroz vračarstvo.
Iz nekog razloga počeo sam plakati. Potpuno sam se slomio pitajući se svim svojim srcem: Postoji li pomoć? Bio sam tako pritisnut, a pritisnuti su bili i svi moji prijatelji, pa i čitav svet!
Iznenada sam se setio jedne kasete koju mi je dala majka deset godina ranije. Nikad je nisam pogledao, ali sam je zajedno sa nekim drugim filmovima sačuvao, čak i dok sam bio u mornarici. Kaseta! Očajnički sam prolazio kroz moju ogromnu kolekciju video kaseta ne bi li je pronašao. Otkako sam je imao, nekoliko puta sam naišao na nju dok sam tražio neku drugu i tad bih pomislio: "Ma, ovo je nešto u vezi sa Bogom."
Dala mi ju je majka deset godina ranije kada je imala iskustvo sa Gospodom i počela posećivati neku crkvu. Sve svoje prijatelje je pokušala uveriti da i oni pođu u crkvu. Ovu kasetu je dobila od nekoga u crkvu i dala ju je meni da bi zadobila moju dušu. No, ja je nisam pogledao. Rekao sam joj da hoću, ali nisam, prošlo je deset godina.
Kad sam je konačno pronašao i stavio u player, da je pogledam, bilo je to svedočanstvo čoveka koji je verovatno bio još gori od mene. Bio je ovisnik o heroinu, sotonski sveštenik i vrlo, vrlo jadan. U svome svedočanstvu spomenuo je Hrista i krv koju je On prolio, te je na kraju rekao: "Samo daj priliku Hristu!" Kroz to, kroz te reči, započelo je moje lično iskustvo sa Hristom koje nije stalo sve ove godine - do danas. U toj sam tačci shvatio da je Hrist odgovor za sve. Počeo sam glasno plakati, ali sada sam konačno imao Nekoga kome sam mogao plakati. Plakao sam do Hristovih nogu koji je bio tamo sa mnom u onoj sobi. Rekao sam Bogu da sam umoran od života, od načina na koji živim, od ropstva u kojem se nalazim: droga, krugovi u kojima se krećem, beda!
Tada mi je Gospod pokazao pravu bedu, i ja sam iznenada osetio svu muku pakla, strahovitu Božju svetost, i gađenje i stid prema grehu koji sam činio.
Pobačaj je bio najveći; osetio sam krivicu, jer sam uverio ženu sa kojom sam godinama ranije živeo da pobaci.
Osetio sam gnev Božji prema grehu i osetio sam osudu celog sveta. Bilo je to tako snažno da to nisam mogao podneti, ali ipak jesam. Bilo je to tako bolno da sam mislio da će mi mozak prsnuti, ali ipak nije.
Otvorilo mi se čitavo duhovno područje: sotona, demoni, anđeli, nebo, pakao, stanje čoveka i svakako, Bog.
Neki od vas možda nećete verovati šta ovde govorim, ali pitam vas ovo:
Kako sam to mogao doživeti? Nisam poznavao Bibliju, a o svemu tome što sam iskusio govori Biblija. Trenutno i trajno ja bio sam oslobođen od vrlo stvarne ovisnosti o drogi i od strašne depresije i teskobe.
Sa prihvatanjem spasenja ja sam se nanovo rodio. Natprirodno sam bio vođen kroz molitvu pokajanja pozivajući Isusa u svoje srce i osetio sam kako je silno ušao u njega.
Oko tri dana sam čitao Bibliju, osam do deset sati dnevno, i Bog mi je progovorio kroz reči Pisma: "Evo stojim na vratima i kucam. Ako neko čuje moj glas i otvori vrata, ući ću k njemu i ješću s njim i on sa mnom." (Otk. 3:20 SSP). Počeo sam plakati govoreći Gospodu da to želim više od svega, a ja nisam bio od onih koji plaču. Sledeće jutro probudio sam se vrlo rano i osetio Gospoda svuda oko sebe poput oblaka.
To je bilo neverovatno. Znao sam da želi da uključim televizor i kada sam to učinio i počeo menjati kanale, zaustavio sam se na nekom kanalu na kojem je lice nekog čoveka zauzimalo čitav ekran. Prve reči koje su izašle iz njegovih usta bile su: "Ako nisi prihvatio Gospoda kao svoga Spasitelja, želim da sa mnom izgovoriš ovu molitvu..." I on me vodio kroz molitvu pokajanja i moja duša je doživela vrlo snažno spasenje. Vikao sam Bogu da sam grešnik i da se smiluje mojoj duši koja je osećala silnu osudu.
Osetio sam krv Gospoda Isusa Hrista kako me pere od mojih greha. Bio sam trenutno isceljen od strašnog pritiska, depresije i užasne teskobe. Otvorio sam vrata srca i osetio kako Isus ulazi, a demoni beže. Bio sam dete Božje, nanovo rođen. Bilo je to divno i još uvek jeste, jer danas vidim da me Gospod upotrebljava usprkos svemu.
- Thomas
