Ribar iz Galileje
Sedimo na idiličnom mestu, Šaul Zuela i ja, okruženi grmljem, sa bistrom vodom Jordana koja teče pored naših nogu. Šaul ima bradu, prodoran pogled, ruke kojima stalno gestikulira. Čovek koji se nikog ne boji.
Na pamet mi pada slika o Petru, Isusovom učeniku. Petar je bio ribar na Galilejskom moru. I Šaul je ranije išao da lovi ribu. Petar je bio snažna ličnost, rođen za vođu, sa nekom vrstom grubosti, pa čak i tvrdoglavosti. Isto bi se moglo reći za ovog savremenog apostola koji sedi pored mene... (Ben Hokendijk)
Rođen sam 1951. godine u šatoru. Gradić u kome sam proveo prve godine svog života zove se Hadera. Nalazi se na obali Mediteranskog mora. Moji roditelji su bili jedni od mnogih emigranata koji su stizali u Izrael u to vreme. Za te ljude nije bilo na raspolaganju kuća za stanovanje, tako da su živeli u šatorima. Stambeno pitanje bilo je tada isto tako veliki problem kao i danas. Izrael je u to vreme bio veoma mlada država.
Moji roditelji su došli iz Iraka, biblijskog Vavilona, odakle je došao i Avraam. Oni su bili ortodoksni Jevreji, tako da sam odrastao u religioznoj sredini. Ali većina Jevreja iz Iraka imala je problema zbog svoje vere. Oni su mislili da se pravi, veliki rabini nalaze samo u zemlji koju su napustili. Najveći centri za proučavanje Talmuda u vreme izgradnje drugog Hrama bili su na području današnjeg Iraka. Ali ovde u Izraelu nisu imali mnogo uticaja.
Moj otac je bio razočaran religioznim životom ovde kao i mnogim drugim stvarima. Ali još uvek je nastavljao tradiciju.
Bio sam srećno dete. Skoro svaki dan išao sam sa; svojim ocem na more da bismo lovili ribu koju smo u to vreme najviše jeli. Ekonomska situacija bila je jako loša, skoro da ništa drugo nismo imali da jedemo.
Odlazio sam često sam u sinagogu, koja je bila na samo dva minuta hoda od mesta gde smo živeli. Imao sam šestoro braće i sestara i bili smo srećna porodica. U kući je bila atmosfera puna ljubavi. Moj otac i moja majka nikada se nisu svađali. A u šatoru baš i nisi mogao da sakriješ svađu! Kasnije smo se preselili u jako malu kuću sa samo dve spavaće sobe. Ali čak i tamo nikada nisam čuo svoje roditelje da se svađaju ili viču jedno na drugo.
Otac je bio oličenje autoriteta u kući a majka se o celom domaćinstvu brinula s ljubavlju. Otac je uvek podržavao moju majku. Ako bi nešto rekla, tako je moralo da bude.
Ja sam bio najnemirnije dete. Podsticao sam drugu decu u komšiluku na zabavu. Ponekad bismo klali komšijske kokoške. Ovo smo radili jer smo videli da to radi rabin. Već sam postao vođa grupe, moram da dodam - na moju žalost.
U sinagogi sam slušao šta su stariji govorili o Bogu i Svetom pismu. Tada su nastali problemi. Više su se bavili Halakom, tradicijom, nego Svetim pismom. Naravno, u sinagogi smo čitali Mojsijev zakon, nešto psalama i neke od proroka, ali veći deo vremena bavili smo se rečima koje izgovara čovek.
Ipak, od malih nogu sam znao da je Bog moj Otac. Moja baka me je, zapravo, naučila da je Bog Otac Jevreja. I ja sam verovao u to. Imao sam običaj da pričam sa Bogom. Pogledao bih u nebo i na detinjast način govorio mu o stvarima koje su me činile srećnim ili tužnim.
Ali, počeo sam da se bunim protiv religioznog ustrojstva. Pošao sam u školu i počeo da čitam i pišem i saznao da ono što su nas učili nije uvek bilo od nebeskog Oca, već samo religija, samo tradicija.
Rekli su, na primer, da ako odeš na more u subotu, umrećeš. A ja sam mislio - ako je Bog moj Otac, i ako odem na more s njim, baš kao što idem na pecanje sa mojim zemaljskim ocem, neću umreti!
Jednoga dana ovo sam isprobao. Bila je subota i otišao sam na more i stavio jednu nogu u vodu. Nisam umro. Stavio sam i drugu nogu. Ništa se nije desilo. Konačno sam zakoračio u vodu tako duboko da sam mogao da zaplivam. Ponovo - ništa se nije desilo.
Sledećeg dana, u nedelju, otišao sam u školu i imali smo veronauku. Rekao sam: "Učitelju, mogu li nešto da kažem?"
On je rekao: "Samo izvoli."
Rekao sam: "Juče sam išao na more da plivam," Svi su se sledili. Nastavio sam: "Učitelju, rekli ste nam da ćemo umreti ako u subotu odemo na more i plivamo. Ja nisam verovao da bi Bog mogao tako nešto da uradi. Zato sam hteo da probam. Stavio sam jednu nogu u vodu i nisam umro. Da skratim: celo moje telo je bilo u vodi i još uvek sam živ!"
Naravno, izbacili su me iz škole i to je izazvalo veliki skandal.
Moje iskustvo sa Bogom nastavilo se sa dva sna koja sam u to vreme imao. Sanjao sam o poslednjim vremenima, šta će se desiti u budućnosti. Sanjao sam da sam sreo oca Avrama, i Mojsija koji me je učio Zakonu, onako kako ga je on sagledavao. Od tada sam mnogo zavoleo Mojsija. Bio je to čovek pun ljubavi kakvog samo možete da zamislite. Od tada je Mojsije za mene bio poseban.
Čitanjem Pisma, i otkrivanjem Božje ljubavi i brige, imao sam sve više problema sa ovim teškim zakonima kojima su nas učili. Otkrio sam da rabinska učenja dodata Božjim zakonima u određenoj meri odvraćaju ljude od Gospoda.
Jednog dana sam odlučio da više ne želim išta da imam sa takvom vrstom učenja. Mislio sam - ako sledim Pismo na način na koji me uče, proklet sam, i ako ne sledim Pismo, opet sam proklet. Rekao sam: "Bože, ne mogu da živim ovako, ali znam da si ti moj Otac, i ja čekam Mesiju, i znam da imaš poseban poziv za mene. Ali otići ću odavde i živeti u svetovnom kibucu gde ne žele ništa od Boga."
Preselio sam se u kibuc na severu Galileje i nastavio da verujem da je Bog moj Otac i da ću jednog dana da vidim Mesiju i da budem promenjen. Ali ko je bio Mesija osim činjenice da je on bio sin Davidov?
Ništa nisam znao o hrišćanstvu. Po mom mišljenju, svako ko nije bio Jevrejin, bio je neznabožac i oni su se mnogo razlikovali od nas. Oni nisu imali Boga, ni bilo kakvu budućnost. Nikada nisam čuo za Novi zavet.
Kada mi je bilo trinaest godina pošao sam u srednju školu i živeo normalnim životom u kibucu. Ali nastavio sam da sanjam. I nastavio sam da budem ubeđen da je Bog moj Otac i da Mesija mora da dođe, da naši životi moraju da se promene i da postoji sudbina za Jevreje i poziv za nas.
Onda sam morao da idem u vojsku. Bio sam padobranac stacioniran u Sinaju. Krenuo sam prema bazi; zborno mesto naše jedinice bila je centralna autobuska stanica u Tel Avivu. Obično smo se tamo sastajali odakle smo išli na granične tačke. Bilo je to politički veoma vruće vreme.
Šetao sam glavnom ulicom koja je vodila prema centralnoj autobuskoj stanici kada sam iznenada pogledao na nebo i ugledao ime ispisano velikim slovima koja su gorela, prelepa i veličanstvena. Ta slova bila su velika i živa. Bila su crvene i narandžaste boje, poput vatre. Znam da nisam umišljao da to vidim jer u tom trenutku nisam razmišljao ni o čemu, Ono što sam video bilo je ime Isus na jevrejskom jeziku, i odmah sam znao da je to ime Mesije.
Osetio sam se tako malim da sam hteo da se sakrijem u pukotinu na asfaltu. Gde da se sakrijem od tako silnog imena? Bio sam ispunjen strahopoštovanjem. A onda je nestalo. Nikom nisam mogao da kažem o ovome. Imao sam mnogo pitanja: "Ko je Isus?" Ništa nisam znao o Isusu. Samo sam u svome srcu znao da je On Mesija, Božji Sin. On sam bio je Bog.
Ništa nisam znao o hrišćanstvu. Ništa. Niko mi nije rekao za Isusa. Kao Jevrejin, ne družiš se baš previše sa neznabošcima.
Otišao sam u svoju bazu u Sinaju. Prošli su dani. Nisam mogao da zaboravim šta sam video.
Kada sam sreo svoju današnju suprugu, Zahavu, sabru (rođenu Izraelku, prim. prev.) iz kibuca u blizini Tel Aviva, rekao sam joj: "Slušaj, ako želiš da se udaš za mene, moraš da shvatiš da će jednog dana Bog upotrebiti moj život da mu služim. Ja verujem u Boga, iako sam grešnik. Ja verujem u Boga i u dolazak Mesije i ja sam njegov sluga. Otići ću ako me pozove. Ako želiš da se udaš za mene, moraš ovo da uzmeš u obzir." Ona je rekla: "Želim da se udam za tebe jer i ja verujem u Boga." Ona je, takođe, imala mnogo pitanja koja su proisticala iz njenog viđenja religioznog života, ali uprkos tim pitanjima i ona je imala želju da mu služi. Rekao sam: "Dobro, onda možemo da se venčamo."
Živeli smo nedaleko od planine Hermon na severu. Mesto se zove Roš Pina. Jednoga dana došao sam kući s posla. Bilo je hladno, padala je kiša; seo sam pored ognjišta i čitao Pismo. Naša jevrejska Biblija ima drugačiji raspored od hrišćanske. Prvo ide pet knjiga Mojsijevih, a zatim Isus Navin, Sudije, 1. i 2. Samuilova i 1. i 2, Carevima. Zatim idu Isaija, Jezekilja i mali proroci. Kada bih čitao od 1. Mojsijeve do 1. i 2. Carevima sve bi bilo u redu, sve sam mogao da razumem. Ali kada bih počeo da čitam Isaiju, zaspao bih. Svaki put kada bih otvorio Isaiju, ja bih zaspao - u tome ne bih omanuo.
Dogodilo se prvo čudo: otvorio sam Pismo - Knjigu proroka Danila i počeo da razumevam šta čitam. Čak i onaj deo napisan na aramejskom jeziku, jer je deo Knjige proroka Danila napisan na aramejskom jeziku. Rekao sam svojoj ženi: "Zahava, dođi ovamo i pogledaj šta piše u Knjizi proroka Danila: Sin čovečji će sići s neba na oblacima sa svom vlašću i sve će njemu biti dato. To mora da je Mesija." Setio sam se vizije koju sam imao - kako sam video ime Isus ispisano na nebu slovima koja su gorela.
Nastavio sam da čitam i počeo da proučavam Isaiju i nisam zaspao. Neke reči su me duboko dirnule: da Bog ne želi naše žrtve i praznike, zbog naših prestupa: "Umijte se, očistite se, uklonite zloću dela svojih." Pomislio sam - On nas zove na pokajanje. Ali pokajanje nije bilo ono što sam video u religioznom životu oko mene.
A onda sam imao tri sna! Jedan je bio o poslednjim vremenima, o progonstvu koje će doći. Ljudi će hteti da nas ubiju zbog toga što verujemo u Boga i sledimo Mesiju, a mi ćemo bežati u pustinju gde će nam Bog dati hranu, i tako dalje. Kasnije sam video da je sve to zabeleženo u Otkrivenju 12, priča o ženi koja beži u pustinju.
U drugom snu video sam kako se sunce ugasilo i mesec postao crven. U tom snu video sam mesec slomljen u komadiće na veliki dan Gospodnjeg dolaska. Mnogi vernici čekali su Mesiju da dođe i gradili su Davidov šator. Rekao sam: "Hajde da sagradimo Davidov šator zato što On dolazi. Mesija dolazi!" Svi su uzeli komad drveta i povikali: "Sagradićemo pali Davidov šator. Da! Ako Mesija dođe, imaćemo šator!" I bili smo strašno uzbuđeni. Ja sam se probudio pun očekivanja.
Treći san sam imao sledeće noći. Bio sam u pustinji i svako zrno peska bilo je zlatno. Ja sam nosio džins i mokru košulju. Bio sam znojav i prljav. Bilo je to vreme kada su nošenje džinsa i duga kosa bili znak bunta. Tada nisi smeo da ideš u školu u džinsu i sa dugom kosom!
Bio sam prljav zbog svojih greha i rekao sam: "Bože, ne mogu sam sebe da podnesem. Stojim ovde u ovoj prostranoj pustinji i ne znam šta da radim." Iznenada je došao glas iz neba, Sam Bog, Svemogući, rekao je: "Uskoro će se pojaviti tvoj Gospod i kada On dođe ići ćeš njemu i reći: Govori Gospode, sluša sluga tvoj."
Dok sam slušao Božji glas kako mi to govori, pomislio sam - Gospode, onaj koga ću videti mora da je Mesija, jer ove reči su zapisane u Bibliji i izgovorio ih je Samuilo kada je čuo glas Gospodnji.
Tada sam se podsetio Božjeg pohođenja Avrama u Prvoj Mojsijevoj 18. Avram je video kako dolaze tri čoveka; jedan je bio Sveti a ostali su bili anđeli koji su želeli da unište Sodom i Gomoru. Iznenada, iz neba, pojavile su se tri osobe, jedan s jedne, a drugi s druge strane Onog u sredini. Sišli su s plavog neba, išli preko ovog predivnog zlatnog peska i lebdeli oko tri metra iznad zemlje. Potrčao sam prema njima, kleknuo i rekao onako kako mi je Gospod naredio: "Govori Gospode, sluša sluga tvoj."
Bio sam šokiran. Ništa više nisam mogao da kažem. Anđeo s jedne strane je imao plavu odeću koja je bila prozirna - mogao si da vidiš njegova ramena, ruke i šake. Video sam njegove zglobove i noge na kojima je bilo nešto slično sandalama. Drugi anđeo je bio identičan prvom. Imao je predivnu kovrdžavu kosu. Ali njegova odeća je bila druge boje - crvene. Njegove ruke i lice i noge bile su iste kao u prvog anđela. Nisu obraćali pažnju na mene. Sva njihova pažnja bila je usmerena na Onog u sredini. Oni su radili samo ono što im je On govorio da rade. Stajali su rame uz rame sa njim; pristajali su uz njega.
Gledao sam u njih i dve stvari su na mene ostavile dubok utisak: njihova poslušnost njemu i njihova moć. Bili su moćni i snažni. Znao sam da bi me ubili pre nego što bih uspeo da se i pomerim, da sam uradio nešto pogrešno. Nikome nisu davali slavu osim Onome u sredini. Sva njihova pažnja je bila usmerena ka njemu.
Tada sam pogledao na Onog u sredini. Teško je objasniti. Njegovo telo bilo je prekriveno predivnom belom odećom. Nisam moga da vidim nijedan deo njegovog tela. Odeća je sezala do zemlje, i pokrivala zemlju oko njega. Nisu mogle da se vide njegove noge. Ruke su mu bile pokrivene rukavima odeće. Nisam mogao da vidim ni dlanove njegovih ruku. Od lica, mogao sam da razaberem oči, nos i bradu i ništa više. Na glavi je imao predivan turban, poput onog kakav su imali prvosveštenici. Zlatna traka prekrivala je njegovo čelo, ali na njoj nije bilo ništa ispisano.
Pomislio sam - ovo je interesantno, Prvosveštenik je bio upravo ovako obučen, i imao je tekst ispisan na čelu: Posvećen za Gospoda. Ali Ovaj to nema, zato što je On Gospod.
Zatim sam pomislio: "Šta će se desiti ako pogledam u njegovo lice? Hoću li umreti?" Odlučio sam da je vredno umreti za to, pa sam pogledao u njegovo lice. Imao je prijateljske oči. Iz njegovih usta izlazile su predivne reči. Njegov glas! O, njegov glas nemoguće je opisati. Bio je tako divan i moćan. Kao kad grmljavina odjekuje. Nijedan drugi glas mu nije sličan. Vibrirao je i ceo svet je odjekivao. Sve strune na svetu vibrirale su zajedno s njegovim glasom. Pa ipak se jasno moglo čuti šta je govorio.
Govorio je jezikom koji nisam razumeo. Reči su izlazile iz njegovih usta poput ogromnih slova. Svako slovo se uzimalo i stavljalo na stranu, a zatim bi i drugo slovo izašlo i anđeli su ga stavljali pored drugih slova da ih sastave u reč. Kada je reč bila završena, stavila bi se na jednu stranu i isto bi se desilo i sa sledećom rečju. Šta god da je bilo izgovoreno bilo je svedočanstvo u nebu. Bila su to ogromna slova koja su gorela, kao ona koja sam video ispisana na nebu iznad autobuske stanice - stara jevrejska slova, poput onih koje sam ugravirao na svom prstenu. Bile su to reči: Isus, Sluga, Alfa i Omega. Bio sam fasciniran.
Osećao se prijatan miris i kada je On pričao sve oko njega bilo je čisto. I ja sam bio očišćen od sve težine mojih greha i svih problema koje sam imao tih dana. Svi su bili rešeni i nestali su. On me je čistio i znao sam da je to Mesijina uloga.
Sve sam video u drugoj dimenziji, stvari koje ljudi ne mogu da vide. Video sam ga kako govori, to je bila najvažnija stvar. Sve vreme anđeli su stajali tamo - ukočeni. Nisu pomerali glave, kao da ih nije bilo briga ni za šta. Pomislio sam: mora da su i oni fascinirani.
Probudio sam se iz sna, ali bez prljavštine mojih greha. Ispričao sam svojoj ženi šta sam video i rekao: "Dolazi vreme kada ćemo videti Mesiju. On je mnogo veći nego što drugi kažu. Ono što ljudi govore o njemu je besmisleno. On je više nego išta na ovom svetu. Ja ću videti ovog Mesiju kako dolazi."
Posle tri dana sreo sam prijatelja koga su tih dana otpustili s njegovog posla baštovana. Rekao sam: "Dođi do mene i ja ću ti naći posao." U to vreme radio sam za jednu firmu koja se bavila osiguranjem.
On je odgovorio: "Ne moraš, Bog će se pobrinuti za mene."
"Šta ti to znači - 'Bog će se pobrinuti za mene'", upitao sam.
"Bog je moj Otac", odgovorio je.
Rekao sam: "On je i tvoj Otac?"
On me je pogledao i ponovio: "On je moj Otac i on će se pobrinuti za mene."
Rekao sam: "Dođi, moram nešto da ti kažem."
Počeo sam da razgovaram s njim i podelio svoju mesijansku nadu i vizije koje sam imao.
Rekao je: "Naravno, video si Isusa. Ja verujem u Isusa."
"Ti si lud, mi smo Jevreji", odgovorio sam. To što mi govoriš pripada neznabošcima."
On mi je kontrirao: "Ne, ti ne razumeš šta si video. To je bio Isus i o njemu piše u Pismu. Spreman sam da sednem i da čitam Pismo s tobom."
Bio je moj dobar prijatelj, ali nisam znao da je bio vernik. Da sam znao, ne bih pričao s njim.
Prihvatio sam njegov poziv. Počeo je da objašnjava da je ono šta sam video bio Isus Mesija. Pročitao je jedan psalam, zatim je pozvao mene i moju ženu da dođemo sledeće subote da malo više razgovaramo.
Preselili smo se iz kibuca u jedan stan u Roš Pini i poneli neke kutije sa knjigama. Razne vrste knjiga - jeftine romane, ali isto tako i veoma ozbiljne knjige, i Pismo. Te narandžaste kutije pune knjiga bile su naslagane na gomilu na balkonu.
Jednog dana sedeo sam na sofi, i pričao priču svojoj deci. Dete koje se prvo rodilo imalo je četiri godine, ili manje. Moje drugo dete imalo je dve godine.
Tada je moje četverogodišnje dete viknulo: "Tata! Nešto je iza tvog ramena! Ne pomeraj se, tata! Približava se tvom ramenu!"
"Šta je to?", rekao sam.
"Škorpija!"
Pomerio sam se u stranu. Tamo, iza sofe, samo na nekoliko santimetara dalje, bila je crna škorpija sa velikim štipaljkama nalik na kandže, sa svojim otrovnim repom spremnim da ubode. Dok se pripremala da me ubode, ubio sam je. Njeno telo palo je između sofe i zida, pa sam pomerio sofu i ugledao još jednu škorpiju. Pobegla je i ja sam je jurio po kući do balkona gde su stajale sve one kutije iz kibuca. Video sam je gde se uvlači u jednu od kutija. Prevrnuo sam tu kutiju. Ali pobegla je. Prevrnuo sam i drugu kutiju i još jednu i još jednu. Ništa! Konačno sam video tog stvora kako nestaje u kanalizacionom otvoru.
Vratio sam se u hodnik i pitao se šta da radim s tim neredom. Odlučio sam da napravim biblioteku. Sutradan sam napravio policu tako što sam zavario komade metala i stavio sve knjige na nju.
Imao sam jednu lošu naviku. Prilično me je stid da je spomenem. Bio sam mnogo zauzet popravkama električnih uređaja kod siromašnih ljudi. Pomagao bih velikim porodicama sa decom koji nisu imali novca i popravljao besplatno. Međutim, ponekad bi došlo njih previše da me traže, posebno kada bih se upravo vratio kući s posla. Tada bih poljubio svoju ženu, skuvao šolju kafe, uzeo knjigu i pobegao u WC. Tamo bih popušio cigaretu, popio svoju kafu i čitao knjigu. To je bila moja loša navika.
Moja žena bi uvek rekla: "Grozan si." A ja bih odgovorio: "Svaki dan čistiš WC, tako da sedim na čistom mestu i niko mi ne može reći da izađem."
Jednog dana vratio sam se s posla i požurio u WC. Uzeo sam šolju kafe, zgrabio prvu knjigu koju sam video, otišao u WC, zatvorio vrata i počeo da čitam. Bio je to Novi zavet! Otvorio sam ga i počeo da čitam iz Mateja 1:1: "Pleme Isusa Hrista, sina Davida Avraamova sina."
Isus! Ali to je bilo ime koje sam video ispisano slovima koja su gorela na nebu! On je Mesija, Božji Sin! To je bilo neverovatno! Počeo sam da čitam. Onda sam okrenuo na Jovanovo evanđelje i na moje zaprepašćenje pročitao sam: "U početku beše reč... i Bog beše reč... On je svetlost svetu." Ako ova knjiga koju sam imao u rukama nije bila jevrejska Biblija, šta je onda?
Tako sam nastavio da čitam i video Pavlov opis Isusa kao prvosveštenika. Pomislio sam, "To je čovek koga sam video u viziji i on me je očistio od mojih greha. To je uloga Mesije."
Nastavio sam da čitam u WC-u i nisam primetio da je prošlo neko vreme. Moja supruga je pokucala na vrata i pitala: "Jesi li još živ?"
"Naravno da sam živ! Ne ometaj me dok čitam", rekao sam.
Ona je odgovorila: "Već si dosta dugo unutra. Ne misliš li da i drugi imaju potrebu da idu u WC?"
"Ne veruješ mi da čitam", rekao sam.
"Ti si luckast", odgovorila je i otišla.
Posle toga razgovarao sam sa mojim prijateljem i rekao: "Ne znam kakva je to knjiga, ali mogu ti reći da je pisac opisao ono što sam ja video da je bilo ispisano na nebu, i čovek koga sam video u snu, znam da je On Mesija."
On je rekao: "Šaul, to što si čitao bio je Novi zavet!"
Mora da ga je neka hrišćanka stavila među moje knjige u kibucu, jer sva Sveta Pisma koje smo dobijali bila su rasporena, u dosta lošem stanju i bila su lepljena. I Novi zavet je bio slepljen, ali sa drugim koricama.
Rekao sam: "Dođi kod nas sa svojom ženom da razgovaramo svi zajedno, jer ti si jedini Jevrejin koga znam koji veruje u Isusa. Ako je On zaista čovek koga sam video, onda ću biti drugi Jevrejin koji veruje. Zajedno ćemo biti jedini Jevreji na svetu koji veruju."
"Ne, ima više Jevreja nego što ti misliš koji veruju u Isusa", odgovorio je.
"Jesi li siguran?", upitao sam.
"Siguran sam i oni imaju sastanak u subotu. Odvešću te tamo."
"U redu", rekao sam.
Rufen i Bendžamin Berger i Šmuel Suran živeli su u to vreme zajedno u Roš Pini, mestu gde smo i mi živeli, ali ih nismo poznavali. Moj prijatelj me je odveo u njihovu kuću. Ispričao sam im šta mi se desilo na autobuskoj stanici i o snovima i Rufen je rekao: "Video si Mesnju."
"Hoću da mi to dokažeš. I zašto naši rabini ne veruju u njega?", rekao sam.
Imao sam mnogo pitanja o neznabošcima. Stavljao sam ga na muke. Ali on je otvarao Bibliju i počinjao da čita iz proroka.
"Ne moraš više da čitaš. Ne moraš da me ubeđuješ, jer ono što govoriš je istina", rekao sam mu. Zagrlio sam ga i rekao: "Srećan sam što sam pronašao moju braću."
Uvek je u meni postojala želja da upoznam pravu braću. Čak i kada nismo znali za Gospoda govorio bih svojoj ženi Zahavi: "Jednog dana naći ćemo pravu braću, koji vole Boga i vole jedan drugog, i pomažu u životu jedan drugome." Sada sam ih pronašao.
Dve nedelje kasnije moja supruga je imala jedno iskustvo sa Gospodom. Primila je proroštvo i san. Prvo je doživela Božju prisutnost u kući, a onda je imala lični susret sa Isusom. Doživela ga je u duhu. Bilo je poput venčanja. Nisam mogao da čekam da se krstim. Ali braća su rekla da mnoge stvari u mom životu treba da se promene, i tako mesec dana kasnije krstili smo se u gornjem delu reke Jordan u blizini mog kibuca. Sada shvatam Mesijinu moć koja čisti, koju sam doživeo onog dana kada sam imao viziju. To je postala stvarnost za nas oboje.
Rekao sam Bogu: "Obećao si mi da ćeš raditi u mom životu, tako, sada ti dajem sve svoje vreme." Napustio sam posao koji sam imao i nastavio da pomažem ljudima, popravljajući veš-mašine i govoreći im o Hristu. Pošao sam na kurs iz elektronike i mogao sam da sklopim radio; to je bilo skoro sve što sam mogao da uradim. Ali molio sam se da mi Gospod da mudrost i znanje ako je trebalo nešto da se popravi, i davao je. Uvek sam ovo radio a da nisam tražio novac.
Tada mi je Gospod pokazao da bi trebalo da napustim mesto gde sam živeo, Roš Pinu, i odem na drugo mesto. Tamo sam sreo Kena Krovela, brata koji je hteo da otvori fabriku elektronskih uređaja i ja sam bio prvi radnik koji je hteo tu da radi. Rekao sam: "Radiću sa tobom pola godine a onda ću da odem, jer Bog ima poziv za mene." Bog mi je to pokazao kroz priču o Izrailjcima koji su razvalili svoje logore i krenuli." Bog mi je ponovo govorio: "Kreni!"
Moja žena i ja smo se molili: "Gospode, daj nam još jedan bračni par koji veruju" i bračni par je stigao, tek pristigli emigranti iz Amerike.
Molili smo se: "Gospode, želimo zajedništvo. Ne želim da ja budem vođa, ali želim da u ovom gradu postoji zajednica vernih."
Nedelju dana kasnije stupio sam u kontakt sa bratom iz Amerike i počeli smo da se sastajemo svakog utorka uveče radi proučavanja Biblije. Tada u gradu nije bilo organizovanog zajedništva vernih. Nedeljom se održavala služba u škotskoj crkvi. Ali ja sam Jevrejin i ne idem u crkvu nedeljom. Počeli smo da se molimo i polako je Gospod počeo da dovodi ljude.
Onda sam rekao bratu: "Želim da idem na pecanje. Da li bi hteo da pođeš sa mnom?"
"Da. Kupiću čamac", odgovorio je.
Kupio je mali, stari čamac i počeli smo da pecamo na Galilejskom moru. Rekao sam, "Davide, sada znam kako da izgradimo zajedništvo."
"Kaži mi."
"Hajde da odemo i svakom verniku damo dovoljno ribe da nahrani svoju porodicu."
"U redu, hajde da se molimo."
Molili smo se, "Bože, ne znamo da lovimo ribu, daj nam ribu."
Ulovili smo neke velike šarane i isekli ih na komade od po 200 grama. Otkrili smo da smo imali dovoljno ribe za svaku porodicu. Naravno, bilo je to luckasto, jer ako izračunaš cenu benzina za čamac mogao si da kupiš onoliko ribe koliko smo ulovili za istu cenu. Ali to smo uradili za Gospoda i plan je uspeo: sledećeg utorka uveče moja kuća bila je puna ljudi.
Moja kuća bila je u starom delu Tiverijade, gde su živeli svi religiozni Jevreji. Oni su znali da smo mi verni jer sam imao običaj da idem i propovedam evanđelje noseći veliku torbu na kojoj je pisalo velikim crvenim slovima na jevrejskom jeziku: "Isus Hristos je Sin Boga živoga i ja sam njegov sluga." Otišao bih u prodavnicu i kupio olovku ili nešto jeftino, jer nisam imao mnogo novca, ljudi bi me nešto pitali a ja bih im ispričao svoje svedočanstvo.
U međuvremenu, rodilo se četvrto dete - devojčica, i kuća je postala pretesna, naročito ako računamo na zajednicu vernika. Tako su vernici počeli da se sastaju u kući dve holanđanke, babice, Eni van der Veg i Lidi Verkruzen. Iznajmili su veliku kuću. Kasnije je grupa postavila starešine i ja sam bio jedan od njih. Na toj dužnosti bio sam oko devet godina i više.
U tom periodu Gospod me je naučio kako da isterujem demone. U jednoj viziji mi je pokazao šta se dešava kada se demoni ukore u Isusuovo ime. Oni se ukoče i više ne mogu da se pomere. Bivaju okovani lancima i paralizovani. Gospod mi je rekao: "To je sve što ti je potrebno. Imaš vlast u mom Imenu. Ne koristi nikakve veštine ili posebne metode, samo ih ukori u moje Ime i biće paralizovani."
Drugom prilikom Gospod me je naučio nebeskom jeziku. Bila je noć, i dok sam ležao u krevetu dva zla anđela (demona) htela su da me ubiju. Moje srce je prestalo da kuca i sebe sam video iz daljine, kako ležim u krevetu pored moje žene.
Molio sam se, "Duše Sveti, Reč Božja kaže da se moliš za verne neizrecivim uzdasima. Zato te molim, Duše Sveti, ne razumem šta se to događa i ja želim da idem u svoj nebeski dom, ali ne sa ovim ružnim stvorenjima."
A onda je Duh Sveti progovorio iz Psalma 124:7-8 - "Duša se naša izbavi kao ptica iz zamke lovačke; zamka se raskide i mi se izbavismo. Pomoć je naša u imenu Gospodnjem, koji je stvorio nebo i zemlju."
Iznenada je došla vatra duboko, iznutra i Duh Sveti je govorio iz mene na nebeskom jeziku. I... bio je to isti jezik kojim se Isus služio u snu. Bio je tako snažan da su ona dva zla stvorenja nestala poput iskri. Nestala! Tada me je zahvatio talas toplote. Moje srce je počelo normalno da kuca i mogao sam ponovo da se pomeram.
Probudio sam moju ženu i upitao je: "Da li znaš šta se upravo desilo?"
"Ne", odgovorila je.
"Baš čudno. Mislio sam da je celi svemir čuo taj glas, bio je tako jak!"
"Pričljivko jedan, ništa nisam čula", uveravala me je onako pospana.
Sada imamo devetoro dece i još uvek služimo Gospodu. Zajednica je jaka i može da nastavi dalje bez mene. Fabrika je, takođe, uspešna i nudi zaposlenje, između ostalog, mnogim emigrantima.
A ja želim da otkrijem nova polja i sanjam o školi, negde ovde u Galileji, gde možemo da obučavamo ljude da postanu zastupnici za duhovni proboj u Izraelu.
