Svedočanstvo Božije milosti
Dugo sam razmišljala kako da započnem ovu ispovest i šta da kažem da bih sačuvala svežinu i snagu teškog, ali za mene jedinstvenog doživljaja od pre nekoliko meseci. A onda mi se nametnuo hronološki prikaz događaja, uz rizik da budem preopširna.
Početkom marta sam saznala da bolujem od teške bolesti koja je u mnogim slučajevima neizlečiva, i tako je moja nada da je promena koju sam uočila nešto banalno, potpuno pala u vodu. Nakratko sam bila šokirana, malo sam plakala u kolima dok sam se dogovarala s mužem šta dalje - a onda krenula da uradim predložene analize.
Tih najtežih dana za mene, dok još nisam nikome saopštila, ni porodici, ni najbližim prijateljima, osećala sam kako me Bog ohrabruje. Ja sam, naravno, obilato tražila njegovu pomoć i neprestano zahvaljivala što će u svemu što sledi biti uz mene. Jer, On sam, obećao je da me nikada neće napustiti. Neprestano sam čitala Bibliju, nekako kao da se sama otvarala na mestima poput ovog u Poslanici Filipljanima 4,6-7:
"Ne brinite se ni za što, nego u svemu molitvom i moljenjem sa zahvaljivanjem neka se vaše molbe Bogu očituju. I mir Božiji, koji prevazilazi svaki um, sačuvaće vaša srca i vaše misli u Hristu Isusu."
Interesantno je da sam stalno nailazila na dokaze kako Bog isceljuje, kako pomaže u nevolji. Pošto su, slava Bogu, rezultati analiza bili dobri, vrlo brzo sam bila stavljena na program za operaciju, a moje pouzdanje u Svevišnjeg Boga je sve više raslo.
Bog mi je u tim danima mnogo pomogao kroz ljude - moj muž i sestra, a i dobra prijateljica, inače sestra u Hristu, učinili su sve da pobedim strah i da osetim Božiju utehu. U bolnici sam provodila vreme takođe čitajući Bibliju i u tihim molitvama. I zaista - operacija je dobro prošla, samo nekih pet dana pred početak bombardovanja, a postoperativni oporavak krenuo je savršeno dobro.
Otkrila sam još jednom da se Bog obilato brine za nas. Zar nas ne uči i putem Jakovljeve poslanice (Jak. 5,13-17) kako da se ponašamo i u bolu i u radosti:
"Zlopati se ko među vama? Neka se moli Bogu. Je li ko veseo? Neka hvali Boga. Boluje li ko među vama? Neka dozove crkvene starešine... i molitva vere spašće bolesnika, i Gospod će ga podići... Ispovedajte, dakle, jedan drugom grehe i molite Bogu jedan za drugoga da budete isceljeni. Mnogo može molitva pravednika."
Dok se naša zemlja nalazila pod naletima bombardovanja, rasla sam u uverenju da će me Bog sačuvati, i sve više sam dobijala snage da se molim i za druge, braću i sestre iz naše Crkve, lekare, pacijente koje sam upoznala, članove naših porodica.
Božijom nepresušnom milošću sam snažila fizički i duhovno, i postala sposobna da sa svoje lične nevolje skrenem misli i na druge, jer nesreća se nadvila nad svima nama.
Ne znam šta me čeka u budućnosti, nadam se najboljem: prilici da moju ćerku, koja je u aprilu napunila tek deset godina, izvedem na put vere i života, plodonosnom životu za sebe, dobroj žetvi na Božijoj njivi, obilnom rodu, blagoslovima svake vrste.
Znam u koga treba da se pouzdam. Neka je hvala dobrom Bogu za sve. Amin.
