Naslovna » U Hristu » Svedoci » ....

Nicky Cruz

razni izvori

Spasenje u džunglama Nju Jorka

CBN.com - "Možeš postati zavisnik o seksu. Možeš postati zavisnik o alkoholu. Možeš postati zavisnik razno-raznih droga. Ja sam bio zavisnik mržnje i nasilja."

Kad bi se Niki Kruz pojavio na ulici, ljudi su imali više nego dovoljno razloga da beže i da se skrivaju. On nije bio samo vođa čuvenog ganga Mau Mau - najžešće bande u Nju Jorku - Niki je bio životinja.

"Nju Jork je bio džungla. Vladao je zakon džungle... ponašaš se poput životinje," priseća se Niki Kruz. "Životinje ne znaju da naprave razliku između ispravnog i pogrešnog. Životinja mora da ubije drugu životinju da bi preživela.

Bol i nasilje nisu bili ništa novo za Nikija. Odrastao je u Puerto Riku gde su roditelji bili brutalno nasilni prema njemu. Otac mu je imao običaj da ga zatvara u golubarnik.

"Bacio bi me tamo golog a ja bih vrištao," kaže Niki. "Golubovi bi se preplašili i izgrebali bi me po celom telu."

A Nikijeva majka?

"Toliko me je puta istukla do besvesti da iskreno govoreći, kada bih zgrabio nož i zario ga u telo, ne bih više osećao bol."

Nisu oni bili samo brutalni... Bili su opsednuti!

"Znam da sam bio začet u utrobi veštice," kaže Niki. Seanse, obožavanje sotone, žrtvovanje životinja... bili su uobičajeni deo života mojih roditelja.

"Mnogo sam puta video svoju majku opsednutu sotonom," priseća se Niki. "Kada je bila pod uticajem sotone morala je da jede sve redom. I otac takođe. Sva ta žrtvovanja životinja, sva ta krv, krv koja se delila i taj odvratan miris, te duh koji se objavljivao. Bilo je to zastrašujuće."

Tako, kada se uputio na ulice Nju Jorka, Niki je bio itekako otvrdnut čovek bez ljubavi i prepun mržnje.

"Želeo sam da uradim drugima ono šta je moja majka radila meni," kaže Niki. "Obično bi se osećao dobro kada bih naudio drugim ljudima."

Kada bih bio sam u svom tesnom stanu, ne bih se osećao dobro.

"Privatno. Kada bih bio sam, samoća bi postajala poput zavodljive žene koja bi se uvukla unutar prsa i izjedala me. A ja sam se uvijao i borio; osećao sam se potpuno izgubljenim. Najviše koliko čovek može da živi takvim načinom života je dvadeset godina. Već sam imao devetnaest. Još godina i bio bih mrtav."

Samo je dvoje ljudi videlo beznadno stanje Nikijevog srca. Prvi je bio psiholog.

"Pet puta mi je rekao. "Niki, postoji tamna strana u tvom životu do koje niko ne može dopreti. Nastaviš li tako, završićeš u zatvoru, na električnoj stolici i u paklu. Nema nade za tebe."

Druga osoba je bio pastor David Wilkerson. On je rizikovao svoj život kako bi Nikiju dao do znanja da postoji nada.

"Čuo sam njegov glas: 'Bog ima snagu da promeni tvoj život.' Ja sam glasno poceo da ga psujem," kaže Niki. "Pljuvao sam mu u lice i udarao ga. Rekao sam mu: 'Ne verujem u to što govoriš, gubi se odavde'."

Niki nikada nije očekivao da čuje sledeće šta je Wilkerson rekao.

Wilkerson je odgovorio: "Možeš me iseći u 1000 komada i baciti ih na ulicu ali će te svaki od njih još uvek voleti."

Niki kaže: "To je izazvalo havariju, pravu havariju u mom mozgu i u mom srcu. Počeo sam da se preispitujem i dve nedelje nisam mogao da spavam razmišljajući o ljubavi."

Niki i njegova banda su se pojavili na jednom od njihovih okupljanja. Jedan po jedan, redom su predali svoje živote Hristu. Ono šta je zarobilo Nikija bilo je raspinjanje i Isusova smrt na krstu.

"Gušio sam se u svojoj boli, oči su mi se borile, suze su mi krenule na oči, najpre polako, a onda nekontrolisano; borio sam se a onda sam se predao," kaže Niki. "Dopustio sam Isusu da me zagrli, pustio sam da mi se glava odmori na Njegovim prsima. Rekao sam da mi je žao i da mi oprosti i po prvi put sam nekome rekao: "volim te."

Ljubav koju je Niki dobio zauzvrat u potpunosti je izmenila njegov život.

"Kad sam otvorio oči dobio sam novo srce. Bio sam nanovo rođen. Postao sam dete Božje."

Niki je napustio bandu. Upisao se u biblijsku školu i upoznao Gloriju. Venčali su se i preselili u Nju Jork gde su vodili "Teen Challenge" program namenjen da pomogne tinejdžerima u nevolji. Od tada Niki ima četiri ćerke i putuje širom sveta kao evanđelista i vođa Službe Niki Kruz (Nicky Cruy Ministries).

"Najsrećniji sam čovek na svetu jer sam dospeo do hiljada, do miliona ljudi koji su došli Isusu kroz moju poruku," kaže Niki. "Najveći uspeh mog života, kakogod, je to što sam uspeo Isusu da dovedem moju majku, oca i brata."

Niki je odabrao da oprosti svojim roditeljima a njih je molio da oproste njemu. O tome je pisao u svojoj knjizi "Opsednutost duše".

"Kada istinsko oproštenje uđe u tebe i iz tebe, taj tamni oblak će nestati," kaže Niki. "I tada imaš direktan pristup Isusovom srcu."

Nekada "životinja" ispunjena mržnjom, danas obožavatelj duša. Ako sada sretneš Nikija na ulicama, sigurno nećeš pobeći od njega. Nasuprot, potrčaćeš k njemu, a on će ti možda reći sledeće:

"Možeš skrenuti svu tu bol, povređenost i odbačenost i učiniti isto što sam i sam učinio. Daj to Hristu i bićeš mnogo srecniji sa svojim životom.

Izvor: cbn.com, autor: Zsa Zsa Palagyi.

Na život i smrt

... Elmira je izrazila želju da sazna nešto više o životu gangova. Ovo bi bio jedan živ i stvaran uvod u to saznanje a za mene prilika da čujem Nikijevu priču od početka do kraja jer je dosad još nisam čuo u celini. Povrh svega, imao bih priliku da vidim iskustvo iz Arene Sv. Nikole obasjano sada drugim svetlom.

I tako je, eto, došlo do toga da je Niki nekoliko nedelja kasnije stajao na platformi u Elmiri, u Nju Jorku, sa namerom da ispriča svoju životnu priču. U uvodnoj sam reči naglasio da upravo siromaštvo i usamljenost stvaraju mladiće ovakvog kova tako da ga prisutni ne bi preoštro osudili pre nego što ga do kraja saslušaju.

Moja opreznost bila je nepotrebna. Od samog početka njegovog izlaganja cela dvorana je bila na njegovoj strani. Njegove vlastite reči, dirljiva ograničenost iskustva uprkos svemu onome što je poznavao, monotono, mučno recitovanje mladića koji nije znao za uveličavanje i ulepšavanje, rekli su više nego tomovi knjiga o sociološkim problemima sveta iz kojeg je izašao.

"Većinom sam se nalazio na ulicama", počeo je Niki, "jer su moji roditelji primali neke mušterije tamo gde smo stanovali. Posetioci bi dolazili katkad noću pa bi onda mi deca jednostavno morali na ulicu. Roditelji su davali oglase u španskim novinama da mogu prizivati mrtve i lečiti bolesti a davali bi razne savete u vezi novčanih i porodičnih problema.

Pošto smo imali samo jednu sobu, mi deca smo morali da budemo na ulici. U početku su me ostali dečaci tukli i stalno sam bio u strahu. Kasnije sam naučio kako se bije pa su se oni plašili mene i ostavili me na miru. Pomalo sam se privikao, počelo je da mi se više sviđa da budem na ulici nego kod kuće. Kod kuće sam bio najmlađi i niko i ništa, ali na ulici se znalo ko sam.

Moja se porodica često selila, uglavnom zbog mene. Kad god bi došlo do kakve gužve policija bi stigla na mesto nereda. Usledila bi ispitivanja a zatim bi kućevlasnik došao k roditeljima i naredio da moramo da se odselimo jer ne bi želeli da policija ima neprilike sa njihovom zgradom. Tako je bilo kad god bi policija ispitivala nekog portorikanskog dečaka a mogućnost da takav dečak možda baš nije ništa ni učinio, nije menjalo stvar. Onog časa kada bi policija došla da se raspituje o njemu, on i njegova porodica bi morali da se isele.

Nisam znao zašto sam bio takav. U meni je bilo nešto čega sam se plašio. Mučilo me je to stalno i nisam mogao to da zaustavim. Taj osećaj me je spopadao kada bih video nekog bogalja i onda bi me hvatala želja da ga ubijem. Isti osećaj sam imao i prema slepcima a takođe i prema maloj deci - prema svakome ko bi bio slab ili imao neku manu. Jednostavno bih ga mrzeo.

Jednog dana sam ispričao to mom starom. Nikada nismo ni o čemu razgovarali ali ovo me je plašilo. Kada sam mu to ispričao on je odgovorio da je đavo u meni i pokušao je da ga istera iz mene ali nije izašao.

Ta luda stvar u meni postajala je sve gora i gora. Ako bi neko imao štake, ja bih ih šutirao ili kada bih naišao na starca sa bradom pokušao bih da mu je iščupam a malu decu bih zlostavljao. Sve to vreme hvatao bi me strah i dolazilo mi je da zaplačem ali to nešto u meni se samo smejalo i smejalo.

Opet, nešto drugo bila je krv. Kad god bih spazio krv stao bih se keziti i ne bih mogao da se suzdržim.

Kad smo se doselili u Fort Grin naselje, stupio sam u gang Mau Mau. Hteli su da postanem njihov predsednik. Međutim, za vreme tučnjave predsednik bi imao dužnost da upravlja "saobraćajem" (izdaje komande), ali ja sam želeo da se bijem i zato su odlučili da budem potpredsednik.

Osim toga imao sam dužnost oružara, što znači da sam bio zadužen za naš arsenal oružja. Posedovali smo vojničke opasače, bajonete, kame i bacače. Voleo sam da ulazim u našu prostoriju i razgledam te stvari. Ukradeš, na primer, auspuh sa nekog automobila i evo ti bacača. Kvaku za vrata upotrebiš kao okidač i taj bacač će tako da ispali granate kalibra 22.

Za tučnjave bih upotrebljavao bejzbol palicu. Prosekao bih otvor na nekoj kanti za otpatke, navukao na glavu i zamahao batom. Za vreme tučnjave Mau Mau ganga nikada se ne bi nalazili blizu mene jer kad bih poludeo i onda mlatio po bilo kome.

Takođe, naučio sam kako se ubada nožem, to jest da se ubode ali da ubodeni ipak ne umre. Ubo sam šesnaest ljudi i dvanaest puta sam bio u zatvoru. Po koji put, za vreme opisa tih slučajeva, moja bi se slika pojavila u novinama. Kad bih se uputio niz ulicu, svako me je poznavao i majke bi dozivale svoju decu da se sklone s ulice.

Poznavali su me i ostali gangovi. Jednog dana dok sam čekao u podzemnoj železnici, prišlo mi je s leđa pet mladića. Stavili su mi oko vrata kožni pojas i počeli da ga zavijaju. Nisam umro od toga ali sam poželeo da bar jesam jer otada nikada više nisam mogao normalno da govorim jer mi u grlu nastaje neki čudan zvuk. Toliko sam mrzeo ljude koji bi imali neku manu a eto i ja sam sam postao takav.

Naš gang je kontrolisao područje sve od Conej Islanda pa do Ralf Avenije. Na sebi smo nosili crvene jakne sa slovima MM na njima a na nogama smo imali kontinentalne cipele koje dobro služe prilikom tučnjave. Jednoga dana bili smo u nekom kafiću na Flatbuš Aveniji gde nas je bilo šestorica. Pili smo sodu i u tom momentu je uslo sedam članova ganga Bišop koji je bio u ratnom stanju s Mau Mau gangom.

Jedan od Bišopa prišao je tezgi upravo tako kao da je on tu vlasnik. Moji momci su me posmatrali. Prišao sam mu i gurnuo ga. Ovaj je uzvratio i odjednom su se svi bacili u tuču. Žena vlasnika kafića je počela da vrišti. Ostali gosti su izleteli na ulicu. Na tezgi se našao neki mesarski nož i jedan od naših momaka ga je dohvatio i probo Bišopsa pet puta kroz glavu. Spazio sam krv i počeo da se kezim. Znao sam da je ovaj mrtav i uhvatio me je strah ali nisam mogao da zadržim smeh. Vlasnikova žena je zvala policiju i drugi od naših mladića zgrabio je mesarski nož i probo je tacno kroz stomak. Onda smo pobegli.

Ja se nisam ni dohvatao tog noža i tako nisam dospeo u zatvor ali moji roditelji su morali da budu prisutni na sudu i rekao bih: bilo je to prvi put da su se zaista zagledali u mene. Zgrozili su se kada su videli šta sam. Odlučili su da napuste Nju Jork i vrate se u Porto Riko. Moj brat i ja smo otišli do aerodroma da im zaželimo srećan put. Na povratku s aerodroma brat mi je u svojim kolima pružio pištolj kalibra 32. "Svoj si gospodar, Niki" - rekao je.

Najpre sam morao da nađem mesto za spavanje. Zaustavio sam nekog neznanca i pištoljem "iznudio" 10 dolara. Iznajmio sam sobu na Mirtle Aveniji. Bio sam šesnaest godina tada i eto, tako sam od tada životario zaustavljajući i iznuđujući novac od ljudi ili već nešto što bi mogao da založim za novac.

Danju bi bilo sve u redu, bio bih sa svojim gangom. Šta god bi im predsednik i ja rekli da učine, oni bi učinili ali noću, kada bih trebao da uđem u svoju sobu, bilo bi strašno. Prisećao bih se ono dvoje mrtvih u kafiću i udarao bih glavom o pod kako bih nekako odvratio misli od toga. Budio bih se usred noći i plakao za majkom. Nikada nismo razgovarali ili imali nešto među sobom pre nego sto je otišla ali odjednom sam počeo da osećam da bi trebalo da dođe i da se brine za mene.

U julu mesecu 1958. napunio sam 18 godina. Tog meseca mladići sa Red Hok naselja, iz ganga Dragons (Zmajevi), su ubili jednog od naših dečaka i naš gang se uputio prema podzemnoj železnici da uhvati jednog od njihovih. To je zakon ganga: ako jedan Mau Mau pogine, poginuće i jedan Dragons. Na putu prema podzemnoj železnici išli smo Edvard Strit ulicom i zapazili kako su se zaustavila policijska kola i čitava gomila mladića iz ganga Čaplans se skupila oko njih. Čaplans je crnački gang u Fort Grinu sa kojim smo imali sklopljen ugovor da se nećemo međusobno tući, te ako jedan od naša dva ganga bude napadnut, drugi će mu priteći u pomoć.

Učinilo nam se da se nešto desava pa smo se uputili prema njima. Svi iz Čaplans ganga su se okupili oko neke dvojice koju nikada pre nisam video. Jedan od njih je imao trubu a drugi je zaista bio kost i koža. Zatim je neko doneo američku zastavu i policijska kola su otišla. Radilo se samo o tome da su ta dvojica neznanaca htela da održe nekakav ulični sastanak.

Čim je stigla zastava, onaj mršavko se popeo na stolicu, otvorio neku knjigu i pročitao:

"Jer Bog je tako zavoleo svet da je svog jedinorodnog Sina dao, da svaki - ko veruje u njega - ne propadne, nego da ima večni život."

"A sada", rekao je propovednik, "sada ću da govorim o tom "SVAKOM". "SVAKI" znači crnci, portorikanci a naročito gangovci. Znate li vi kada su Isusa razapeli da su onda razapeli i neke članove ganga?

Jednog sa svake strane..."

Bilo mi je dosta. "Hajdemo, momci. Valja nam na posao", rekao sam. Ni jedan se nije maknuo. Bilo je to prvi put da me nisu slušali. Uhvatio me je strah i počeo sam da nazivam tog propovednika svakakvim pogrdnim imenima koje sam znao. Ovaj se nije obazirao, nastavio je samo da govori.

A zatim se predsednik Čaplans ganga spustio se na koljena, baš tamo na Edvard Stritu i počeo da place. Potpredsednik i dvojica komandanta su se spustili pored njega i takođe počeli da placu. Upravo je plač bio ono sto nisam mogao da podnesem. Bilo mi je drago kad su Čaplansi konačno otišli i mislio sam da ćemo sada i mi poći.

Ali onda propovednik priđe Izraelu, predsedniku ganga Mau Mau, i stade se rukovati sa njim. Razumeo sam to kao da nas je želeo razbiti pa sam prišao propovedniku i gurnuo ga. Izrael se zagledao u mene kao da me nikada pre nije video.

Onda se propovednik okrenuo meni i rekao: "Niki", rekao je, "volim te".

Do tada mi to niko u životu nije rekao. Nisam znao šta da počnem. "Propovedniče, priđeš li mi, ubiću te", rekao sam. Što sam rekao to sam i mislio. Izrael i propovednik još su neko vreme razgovarali i na kraju je ipak otišao i pomislio sam da je ovim sve završeno. Ipak, nismo pošli da uhvatimo nekog od onih Dragonsa i ubijemo ga.

Kasnije se propovednik vratio i govorio nam o velikom sastanku koji će se održati na Menhetnu i da bi trebalo i mi da dođemo. "Mi bi rado došli propovedniče ali kako da prođemo kroz Čunk Taun?" - odgovorio je Izrael. "Poslaću po vas autobus", odgovorio je propovednik. Izrael je onda obećao da ćemo svi doći.

U redu, ali ja neću. Osećao sam da bih radije umro nego da odem na taj sastanak. Kada je gang pošao, ispostavilo se da sam i ja s njima. Plašio sam se da budem bez mog ganga. Udesiću ja njegov mali molitveni sastanak, razmišljao sam u sebi. Kad smo stigli tamo, prva tri reda su bila ostavljena za nas. Ovo me je malo iznenadilo. Propovednik je obećao da će nam rezervisati sedište ali nisam očekivao da će to i da učini.

Neka je pijanistkinja svirala na klaviru a ja sam nagovorio momke da lupaju i udare u dreku. Zatim se na bini pojavila neka mlada devojka i počela da peva. Zazviždao sam joj i svi su poceli da se smeju. Sve se odvijalo po mom planu i dobro sam se osećao.

Konačno se pojavio i propovednik i rekao: "Pre propovedi sakupićemo dobrovoljni prilog".

"A tako", pomislio sam, "sad sam video tvog anđela". Stalno sam se pitao kakvu to korist on ima u svemu ovome. A sada eto, vidim, bio je pohlepan za novcem kao i svako drugi.

"Predlažemo da članovi ganga sami sakupe priloge", dodao je propovednik. "Neka zatim ponesu novac iza one zavese, pa ovamo na binu".

"Kako samo nema mozga", pomislio sam: svako je mogao da vidi da se tamo nalaze izlazna vrata.

"Mogu li da dobijem šest dobrovoljaca?" - upitao je.

U tren oka našao sam se na nogama. Pokazao sam prema petorici svojih momaka i brzo smo se uputili napred. Evo moje prilike da ga izigram! Pružio nam je neke kartonske kutije i hteo odmah da se dam na posao ali nas je zadržao dok nije odmotao jedan dug blagoslov (molitvu). Suzdržavao sam smeh u sebi.

Obradili smo celu našu Arenu. Ako mi se nije sviđalo koliko bi neko stavio u kutiju ja bih jednostavno stajao sve dok ovaj ne bi stavio još. Svi su oni znali ko je Niki. Skupili smo se potom iza zavese.

Vrata su bila sirom otvorena. Video sam ulične svetiljke i mogao da čujem kola za čišćenje kako polivaju ulicu vodom. Pozadi u Areni neki ljudi su počeli da se smeju jer su znali šta nameravamo. Moji momci su me gledali i čekali su na zapovest da svi zbrišemo ali ja sam samo stajao... Nisam znao šta mi je. Imao sam čudan osećaj. Odjednom sam znao šta je to. Onaj mi je propovednik ukazao poverenje. Nikada mi se pre u životu to nije desilo. Tako sam stajao dok su me moji momci nemo posmatrali.

Slušao sam kako oni unutra zagorčavaju život propovedniku. Počeli su da se deru i lupaju. Mora da se sad tamo oseća posramljeno pred njima jer je imao poverenja prema meni.

"Dobro momci", rekao sam. "Idemo gore na pozornicu."

Gledali su me kao da nisam pri zdravoj pameti ali mi se nikada nisu protivili. Ja sam bio takvog kova da se sa mnom nisu svađali. Popeli smo se uz stepenice i nikada nisam doživeo da vidim da se mesto tako brzo utišalo. Predali smo mu kartonske kutije: "Tu ti je novac propovedniče", rekao sam.

Uzeo je novac bez ikakvog iznenađenja kao da je sve vreme znao da ćemo doći.

Vratio sam se na svoje mesto i zamislio sam se dublje nego ikada pre. Počeo je da govori o Svetom Duhu. Rekao je da Duh Sveti može da uđe u ljude i očisti ih i da nije važno šta su učinili. Duh Sveti može da učini da počnu svoj život iznova kao male bebe.

Odjednom sam to poželeo tako da nisam mogao da izdržim. Osetio sam se kao da sam prvi put video samog sebe. Sav ološ i mržnja i praznina su se našli kao slika pred mojim očima.

"Možeš postati drugačiji! Život ti se može promeniti."

Želeo sam to, trebao sam to ali sam znao da se to meni ne može desiti. Propovednik nam je rekao ako želimo da se promenimo, da priđemo napred. Znao sam da meni ništa ne pomaže.

Zatim je Izrael svima naredio da se dignemo. "Ja sam predsednik i ceo ovaj gang će izaći napred!" rekao je.

Prvi sam stigao do pregrade. Kleknuo sam i ovako izgovorio prvu molitvu u svom životu:

"Dragi Bože, ja sam najprljaviji grešnik Nju Jorka. Ne mislim da me Ti hoćeš. A ako me hoćeš, možeš me imati. Koliko sam pre bio zao toliko sada želim da budem dobar za Isusa".

Kasnije mi je propovednik dao jednu Bibliju i otišao sam kući pitajući se da li je zaista Duh Sveti u meni i po čemu bih to mogao da znam. Prvo što se desilo kada sam ušao u svoju sobu i zatvorio vrata bilo je da se više nisam bojao. Osećao sam kao da se još neko nalazi u sobi - ne Bog ili nešto tako, nego sam imao utisak kao da se moja mama vratila. U džepu sam imao četiri "pot sticks" (marihuana cigarete). Iskidao sam ih i bacio kroz prozor.

Sledećeg dana su se svi čudili jer se proširio glas da je Niki postao vernik. Ali, još nešto se desilo što me je uverilo da je sve to bila stvarnost. Deca bi uvek pobegla kad bi me ugledala, ali toga su se dana dva mala dečaka zagledala u mene. Posmatrali su me jedan minut a zatim pošli pravo prema meni. Hteli su da izmerim koji je od njih dvojice viši. Dakle, ništa važno. Obuhvatio sam ih samo rukama jer sam onda znao da sam drugačiji mada su to deca sama primećivala.

Nakon par nedelja prišao mi je jedan Dragon i rekao: "Je li tačno da više ne nosiš oružje sa sobom?" Odgovorio sam da je tako. Ovaj je zatim izvukao deset inči dugu oštricu i usmerio je na moja prsa. Posegao sam rukom i zgrabio za nož. Ne znam zašto ali ovaj je pobegao. Ja sam samo stajao i gledao kako krv curi iz ruke. Sećam se kako bih uvek poludeo kada bih ugledao krv ali ovog dana nisam. U misli su mi došle reči koje sam čitao u svojoj Bibliji: "KRV ISUSA HRISTA ČISTI NAS OD SVAKOG GREHA". Rasparao sam košulju, privezao ruku i od toga dana krv me više nije mučila."

Dok je Niki govorio sve se utišalo u prostoriji - tišina kao bez daha, kakva biva kada se čudo dešava. Te noći u Elmiri bili smo svedoci jednog čuda. Kad god bi koji slušalac postao svestan onoga šta se desilo, oduzeo bi mu se dah od iznenađenja koji bi poput talasa preneo to saznanje dalje širom cele prostorije.

Nikijev glas, pun naprezanja, bolan, mucavi glas kojim je počeo svoju ispovest, izmenio se dok je govorio! Postepeno su reči počele da bivaju tečnije i zvukovi postajati jasniji sve dok mucanje nije prešlo u govor jasan i lagan kao i ostalih u prostoriji. Tek tada je i sam Niki shvatio. Stajao je na platformi drhćući bez snage da nastavi sa suzama koje su se kotrljale niz lice.

Nikada nisam znao šta je bio uzrok smetnjama u njegovom govoru. Da li fizičke povrede kao posledica onog davljenja ili možda ono što doktori nazivaju "histerično" mucanje. Nikiju, naravno, ne bi ni na kraj pameti palo da poseti doktora radi svog grla. Ja samo znam da je od te noći njegov glas bio izlečen...

Izvor: David Wilkerson, NA ŽIVOT I SMRT. Čakovec: Zrinski, 1970. str. 118-126.
"Ja sam videlo svetu: ko ide za mnom neće hoditi po tami, nego će imati videlo života."
- Jovan 8:12

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 308
Ukupno: 2446014
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/svedoci/niki-wilkerson.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.