Izvor promenjenog života
Žudeo sam za srećom. Hteo sam da budem jedan od najsrećnijih ljudi na celom svetu. Težio sam za smislom života i tražio odgovore na ova pitanja:
- Ko sam?
- Zašto sam ovde?
- Kuda idem?
Još sam više od toga žudeo za slobodom. Hteo sam da budem jedan od najslobodnijih ljudi na celom svetu. Sloboda mi, međutim, nije značila to da mogu da radim šta god želim - to može svako. Sloboda je značila posedovanje snage da učinim ono što bi trebalo učiniti. (Većina ljudi zna šta bi trebalo da učini, ali nema snage da to i uradi.)
Počeo sam da tragam za odgovorima. Činilo se da ih svi nalaze u nekoj vrsti religije, pa sam i ja učinio najjednostavniju stvar: otišao sam u crkvu. Mora da sam ušao u krivu crkvu, jer sam se od boravka u njoj samo osećao još gore. Crkvu sam posećivao ujutru, u podne i uveče, ali nije pomoglo. Po prirodi sam veoma praktičan, pa kad nešto ne ide, odustanem od toga. Tako sam odustao i od religije.
Zapitao sam sene bi li mi možda prestiž pomogao. Možda bih se bolje osećao kao neka vrsta vođe koji zastupa neku ideju, sav joj se posvećuje i postaje popularan zbog toga. Na univerzitetu koji sam pohađao, studentske vođe su imali finansijske resurse za tako nešto, i bili su veoma važni. Zbog toga sam se odlučio da kandidujem za predsednika studentskog veća prve godine. Pobedio sam na izborima. Bilo je divno što su me svi poznavali, što sam donosio odluke i trošio univerzitetski novac na dovođenje zanimljivih predavača koji su mi se svideli. Bilo je super, ali se i tome, kao i svemu drugome što sam pokušao, sjaj brzo istrošio. Probudio bih se u ponedeljak ujutru (obično sa glavoboljom od prethodne noći) i pomislio: "Još pet dana!". Preživljavao sam od ponedeljka do petka, a radovao se samo petku, suboti i nedelji. Tada bi se začarani krug ponavljao.
Čini mi se da je na fakultetima širom zemlje bilo jako malo ljudi koji su na tako iskren način pokušavali da nađu smisao, istinu i svrhu života kao što sam ja to činio. Tokom tog perioda, primetio sam malu grupu ljudi: osam studenata i dva profesora koji su se po nečemu razlikovali od ostalih. Činilo se kao da znaju zašto veruju u to što veruju. Takođe je izgledalo kao da znaju kuda idu, da imaju svoj životni cilj.
Ti ljudi nisu samo pričali o ljubavi, već su se u tom pogledu i angažovali. Kao da su bili iznad svih svakodnevnih pritisaka studentskog života. Čak i kad su svi ostali pokleknuli pod okolnostima, oni su delovali zadovoljno, mirno i nezavisno od svakodnevnice. Izgledalo mi je kao da poseduju unutrašnji i stalni izvor radosti. Bili su upravo odvratno sretni. Imali su nešto što ja nisam imao. Kao i svaki prosečni student, hteo sam ono što neko drugi ima, a ja nemam. Zbog toga sam odlučio da se sprijateljim sa nekima od tih intrigantnih ljudi. Dve nedelje nakon te odluke, zajedno sam sa njima sedeo za stolom u prostorijama studentskog saveza. Bilo nas je šest studenata i dva profesora. Počeo se da vodim razgovor o Bogu.
Išli su mi na živce, pa sam se osvrnuo prema jednoj zgodnoj studentkinji (pre toga sam mislio da su sve hrišćanke ružne), ležerno se naslonio (nisam hteo da ostali pomisle da sam zainteresovan) i rekao: "Reci mi, šta je svima vama tako promenilo život? Zbog čega su vaši životi toliko drugačiji od života svih ostalih studenata na ovom faksu?"
Mora da je ta mlada žena imala vrlo čvrsta uverenja. Pogledala me je ravno u oči i izgovorila dve reči za koje nikada nisam mislio da ću ih na fakultetu čuti kao deo rešenja bilo kakvog problema: "Isus Hrist"<. br />
"Ma, daj, molim te!" rekao sam "Nemoj da me hraniš sa tim smećem. Pun mi je kofer religije, crkve i Biblije. Nemoj me daviti sa religijom!"
"Hej, nisam rekla religija. Rekla sam Isus Hrist!" izderala se na mene.
Rekla mi je nešto o čemu nikada pre nisam razmišljao: da hrišćanstvo nije religija. Religija je, naime, kad ljudi pokušavaju da dođu do Boga svojim dobrim delima, a hrišćanstvo je Bog koji dolazi ljudima kroz Isusa Hrista i nudi im direktan kontakt.
Univerziteti su verovatno najnaseljenija mesta sa ljudima pogrešnih ideja o hrišćanstvu. Pre nekog vremena sam upoznao jednog asistenta koji je na predavanju rekao da je "svako ko uđe u crkvu automatski i hrišćanin". Odgovorio sam mu: "Ako uđete u garažu, znači li to automatski da ste auto?" Rečeno mi je da je hrišćanin onaj ko istinski veruje u Hrista.
Dok sam se tako bavio mislima o hrišćanstvu, moji su me novi prijatelji potakli na ispitivanje Isusovog života. Otkrio sam da ni Buda, ni Muhamed, ni Konfučije nikada nisu tvrdili da su bogovi, ali da je Isus tvrdio kako jeste Bog. Prijatelji su me potakli na pronalaženje dokaza o Isusovom božanstvu. Bili su uvereni da je Isus Bog u ljudskom obličju, da je umro na krstu za grehe čovečanstva, da je pokopan, ali vaskrsao tri dana kasnije i da i danas može da promeni svačiji život.
Mislio sam da je to najobičnija farsa. Bio sam uveren da su hrišćani totalni idioti. Neke sam i upoznao. Čekao bih da neki od njih počnu da govore na predavanju i uživao u tome da ih intelektualno rastrgnem. Smatrao sam da kada bi hrišćanin imao ijednu moždanu stanicu, ta bi umrla od usamljenosti.
Ali, ti su me ljudi uvek i iznova poticali na razmišljanje. Konačno sam prihvatio izazov. Učinio sam to iz ponosa kako bih im dokazao da su u zabludi, jer sam mislio da nema činjenica koje bi podržale njihove teorije. Pretpostavljao sam da u njihovim tvrdnjama nema nikakvih dokaza koji bi mogli da se razmatraju.
Nakon mnogo meseci proučavanja, moj um je došao do zaključka da je Isus morao da bude ono što je i sam tvrdio. To mi je predstavljalo priličan problem. Um mi je govorio da je sve što sam pročitao istina, ali me je volja vukla u drugom pravcu.
Otkrio sam da je čin postajanja hrišćaninom veoma poguban za ego. Isus je direktno izazvao moju volju kako bi mu poverovao. Parafraziraću ga: "Pogledajte! Stojim pred vratima i stalno kucam. Čuje li neko kako ga zovem i otvori vrata, ući ću." (Otkrivenje 3:20). Nije me bilo briga za Isusovo hodanje po vodi i pretvaranje vode u vino. Naprosto nisam u svojoj blizini hteo nikoga ko će mi pokvariti zabavu, a hrišćanstvo mi se činilo najbržim putem za uništavanje svakog dobrog provoda. Dakle, moj um mi je govorio da je hrišćanstvo istinito, ali moja volja je bežala od toga.
Kadgod bih se našao u blizini tih oduševljenih hrišćana, došlo bi do konflikta. Ako ste ikada bili u društvu srećnih ljudi dok ste sami bili jadni, znaćete koliko vam takvi srećnici mogu dizati pritisak. Bili su toliko srećni, a ja tako jadan da bi doslovno ustao i demonstrativno pobegao iz sobe studentskog saveza. Došlo je do toga da bih legao u krevet u deset sati uveče i ne bih mogao da zaspim do četiri sata ujutru. Znao sam da sve to moram da izbacim iz uma pre nego što "siđem s uma" (poludim)!
No, glava i srce su mi se konačno povezali 19. decembra 1959. godine u 8:30 uveče. Bio sam na drugoj godini studija i toga sam dana postao hrišćanin. Te sam se večeri molio i molio sam za četiri stvari kako bih uspostavio odnos sa Isusom Hristom koji mi je, od tada, promenio život. Prvo sam rekao: "Gospode Isuse, hvala ti što si umro na krstu za mene." Zatim sam rekao: "Ispovedam ti sve one stvari iz svojeg života koje ti nisu po volji i molim te da mi oprostiš i očistiš me." Nakon toga sam rekao: "Sada ti, na najbolji način za koji znam, otvaram vrata svojeg života i srca i verujem ti kao svojem Spasitelju i Gospodu. Preuzmi kontrolu nad mojim životom. Promeni me iznutra i spolja. Učini me osobom kakvom si me stvorio." Na kraju sam još rekao: "Hvala ti što si u moj život došao po veri." Bila je to vera koja nije bila zasnovana na neznanju, već na dokazima iz istorije i Reči Božje.
Siguran sam da su vam mnogi religiozni ljudi tvrdili kako su se u takvim trenucima osećali kao da ih je ošinuo grom ili nešto slično. Nakon što sam izmolio tu svoju molitvu, ništa se nije dogodilo. Mislim, stvarno ništa. Još uvek mi nisu narasla krila. Nakon te odluke, zapravo sam se osećao još gore. Doslovno mi se povraćalo. "Ajme, majko," pomislio sam, "u šta si se to sad uvukao? " Stvarno sam se osećao kao da sam puk'o (i siguran sam da neki ljudi misle kako stvarno jesam).
No, nakon jedno šest meseci do godinu i po, shvatio sam da nisam puk'o. Život mi se zaista promenio. Jednom sam za vreme rasprave sa načelnikom odseka za istoriju, spomenuo da mi se život promenio. Profesor me je prekinuo upitavši: "McDowell, pokušavate li vi nama, u dvadesetom veku, reći da vam je Bog promenio život? Koja područja života vam je promenio?" Nakon tri četvrt sata, zaustavio me je rečima: "U redu, to bi bilo dosta." Evo nekih stvari koje sam tog dana nabrojao prisutnima u predavaonici.
Jedno od područja koje je Bog promenio u meni bio je moj nemir. Uvek sam morao nečim da se bavim. Hodao bih studentskim domom, a glava bi mi bila poput vihora različitih protivrečnih misli. Seo bih i pokušao da učim, ali ne bih mogao. Nekoliko meseci nakon što sam prihvatio Isusa, razvio sam neku vrstu mentalnog mira. Nemojte me pogrešno shvatiti: protivrečja i konflikti u mojim mislima nisu nestali. U svom odnosu s Isusom nisam našao oslobođenje od protivrečja i konflikta, nego sposobnost da se nosim sa njima. Tu sposobnost ne bih dao ni za šta na svetu.
Još jedno od područja koja su se promenila je bila moja teška narav. Pre sam znao da planem samo zato što me je neko krivo pogledao. Još uvek nosim ožiljke od tučnjave na prvoj godini faksa, u kojoj sam skoro ubio čoveka. Ta eksplozivna narav je bila toliko sastavni deo moje ličnosti da je svesno nisam ni pokušavao da promenim. Ali, kada sam nakon svoje odluke o prihvatanju Hrista došao u krizu u kakvoj bih obično izgubio glavu, shvatio sam da moje teške naravi više nema. Samo sam jednom u četrnaest godina planuo (i kad sam to učinio, plaćao sam za to sledećih šest godina).
Postojalo je još jedno područje u mom životu, na koje nikako nisam ponosan ali ga spominjem zato što je mnogim ljudima potrebna promena upravo u tom području života. Ja sam pronašao izvor promene: Isus Hrist. To područje je mržnja. U sebi sam pre nosio mnogo mržnje. Nije to bilo ništa što bih pokazivao spolja, nego više neko škrgutanje zubima u dubini duše. Strahovito su me nervirali ljudi, stvari, problemi.
Jednog sam čoveka mrzeo više nego sve ostale: svog oca. Mrzeo sam ga iz dna duše. Bio je gradski alkoholičar. Svi su znali da je pijanica. Moji bi prijatelji zbijali šale o njegovom teturanju po ulicama u centru grada. Nisu mislili da bi me to moglo uvrediti jer sam se zajedno sa njima smejao. Ali verujte mi, iznutra sam plakao. Svoju sam majku više puta nalazio u štali, pretučenu toliko da nije mogla da ustane, pa je ležala u kravljem izmetu. Kad bi nam dolazili prijatelji, odvodio bih oca u štalu i onde ga vezivao, te parkirao auto pred vratima, kako ne bi mogao da izađe. Prijateljima bi rekli da je negde otišao. Mislim da niko nikoga nikada nije mrzeo toliko koliko sam ja mrzeo svoga oca. Kada sam odlučio da prihvatim Hrista, on je ušao u moj život, a njegova ljubav je bila toliko jaka da je mržnju izokrenula naopačke. Mogao sam oca da pogledam u oči i kažem mu: "Tata, volim te." Što je najbolje, to sam stvarno i osećao. Nakon nekih stvari koje sam učinio, to ga je prodrmalo.
Kad sam se prebacio na privatan univerzitet, imao sam vrlo ozbiljnu saobraćajnu nesreću. Odvezli su me kući sa imobiliziranim vratom. Nikada neću zaboraviti trenutak kada je otac došao u moju sobu i upitao me: "Sine, kako možeš voleti oca kao što sam ja?" Odgovorio sam mu: "Tata, pre šest meseci sam te prezirao." Tada sam sa svojim tatom podelio zaključke do kojih sam došao, vezano uz Hrista: "Tata, pustio sam Hrista u svoj život. Ne mogu ti to u potpunosti objasniti, ali zbog tog odnosa sa Hristom, u sebi sam našao mogućnost da volim i prihvaćam, ne samo tebe, već i druge ljude, onakvima kakvi jesu."
Četrdeset i pet minuta kasnije, dogodila se jedna od najdivnijih stvari u mom životu. Neko iz moje familije, neko ko me je poznavao tako dobro da nisam mogao svačim da mu mažem oči, rekao mi je: "Sine, ako Bog u mom životu može da učini ono što sam video da je učinio u tvom, tada i ja želim da Mu dam tu priliku." Moj se otac, odmah zajedno sa mnom, molio i poverovao Hristu za oproštenje svojih greha.
Promenama obično treba nekoliko dana, nedelja, meseci, možda čak i godina. Život moga oca se, međutim, promenio pred mojim očima. Bilo je to kao da mu je neko upalio lampu u glavi. Nikada, ni pre ni kasnije, nisam video takvu brzu promenu. Moj otac je od tada samo jedan jedini put dotakao viski. Prineo ga je ustima, liznuo i to je bilo to. Doneo sam samo jedan zaključak: Odnos s Isusom Hristom menja ljudske živote, i to iz korena.
Možete se smejati hrišćanstvu. Možete mu se rugati i ismejavati ga. Ali, ono funkcioniše. Menja živote. Verujete li Isusu, počnite posmatrati svoje stavove i dela, jer će ih Isus Hrist menjati. Kakogod, hrišćanstvo nije nešto što nekoga možete naterati da to proguta na silu. Sve što mogu učiniti jeste da vam kažem šta sam ja doživeo i šta sam naučio. Na kraju krajeva, vi se na taj korak morate odlučiti sami.
Možda će vam pomoći molitva koju sam se ja molio: "Gospode Isuse, trebam Te. Hvala Ti što si za mene umro na krstu. Oprosti mi i očisti me. U ovom trenutku, počinjem da verujem da Si moj Spasitelj i Gospod. Učini me osobom kakvom si me stvorio. U ime Hristovo. Amin."
