Naslovna » U Hristu » Svedoci » ....

Bljesak večnosti

Ian McCormack

VELIKI ODMOR

"Neki se put čini čoveku prav, a kraj mu je put k smrti." (Pri. 14,12)


Bilo je to 1980. godine kada sam sa 24 godine krenuo na put u pustolovinu koja mi je promenila život. Rodio sam se i odrastao na Novom Zelandu. Roditelji su mi bili dobri ljudi, prosvetni radnici i zbog toga smo se često selili. Imao sam brata i sestru i zajedno smo uživali u mnogim stvarima koje su novozelandska deca uzimala zdravo za gotovo, kao što su bili letnji praznici na plaži. Od ranog detinjstva voleo sam more.

Diplomirao sam agronomiju na Univerzitetu Lincoln a onda sam dve godine radio na jednom gazdinstvu kao savetnik Državnog povereništva za mlekarstvo. Voleo sam taj posao. Bio sam čovek koji je voleo da bude pod vedrim nebom i činilo me je srećnim da radim na ogromnim prostranstvima. Većinu vikenda sam provodio roneći, surfajući, ploveći i baveći se raznim drugim sportovima.

Jednom kad sam uštedeo malo novca, dobio sam poriv da putujem. Na Novom Zelandu mnogi mladi kreću na putovanje pre nego sto započnu sa karijerom. Tako smo 1980. godine moj najbolji prijatelj i ja odlučili da prodamo sve što smo na ovom svetu posedovali i krenemo na safari surfanja, na beskonačni letnji odmor.

I tako smo sa svojim daskama za surfanje pod rukom krenuli na put. Najpre smo odleteli do Sydneya (Australija) a onda surfajući krenuli istočnom obalom do Surfers Paradisea. Putovali smo lagano boraveći u najjeftinijim smeštajima koje smo mogli da nađemo. Dane smo provodili hvatajući velike talase na Dee Whyu, Fostersima, Lennox Headsu, Byron Bayu i Burieigh Headsu.

Odlučili smo da autostopom pređemo Australiju do Danvina, što je na kraju ispalo kao divlje iskustvo.

Zatim smo krenuli na Bali (Indonezija) da surfujemo na Kuta Reefu a onda smo uhvatili priliku za surfanje i na Uluwatuu, s prekrasnim talasima samo za profesionalce. Pre nego sto smo nastavili kroz Javu, posetili smo i nekoliko mesta hinduističkih i budističkih hramova.

Dok smo putovali kroz Aziju ljudi su nas često pitali da li smo hrišćani podrazumevajući da smo bili bele kože. To me je pitanje izazivalo jer iako sam odrastao u tzv. hrišćanskoj porodici, nisam bio siguran da bi i sam sebe mogao nazvati hrišćaninom.

Vaspitan sam bio kao anglikanac, sa 14 godina krizman u toj crkvi. Kao dete, imao sam običaj da se molim i odlazim na veronauku ali zapravo nikada nisam imao lično iskustvo sa Bogom.

Sećam se kako sam na dan svoga krizmanja izlazio iz crkve prilično razbijenih iluzija. Ništa se nije dogodilo te sam pitao majku da li je Bog njoj ikada lično govorio. Majka se okrenula k meni i rekla: "Bog govori i on je stvaran." Rekla mi je kako je vapila Bogu u vreme jedne tragedije i on joj je odgovorio. A onda sam je zapitao zašto nikada nije razgovarao sa mnom. Odgovorila mi je: "Često je potrebna tragedija da bismo se ponizili. Ljudi su po prirodi skloni ponosu." Rekao sam joj: "Ja nisam takav, nisam ponosan." Ali kad sam dobro promislio, zapravo sam bio.

Moja je majka rekla: "Neću te prisiljavati da ideš u crkvu. Ali zapamti, šta god učiniš u životu, gde god odeš i bez obzira koliko daleko misliš da si otišao od Boga, upamti ovu jednu stvar: budeš li u nevolji, zavapi Bogu iz svoga srca i On će te čuti. On će te stvarno čuti i oprostiti ti." Zapamtio sam te reči. Urezale su mi se u pamćenje ali sam zaključio da bi bilo licemerno od mene da idem u crkvu jer zapravo nikada nisam imao nikakvo iskustvo sa Bogom. Za mene je to bila samo još jedna religija.

Prijatelj i ja smo proputovali Javu, Singapur, ostrvo Tiomen i Maleziju. A onda je moj prijatelj odlučio da trajektom otputuje do Madrasa (Indija), dok sam ja sa jednom Holanđankom koju smo putem sreli otputovao u Colombo (Šri Lanka).

Kad sam stigao tamo krenuo sam da surfam obalom do zaliva Arugum. Nakon mesec dana strahovitih talasa, viza mi je gotovo istekla i morao sam da se vratim u Colombo.

Tamo sam stekao tamilske prijatelje koji su me odveli u hinduistički hram u gradu a onda u skriveni grad Katragarma. Kad sam bio u tom svetom gradu imao sam prvo natprirodno iskustvo. Gledao sam u jednoga idola i video kako mu se miču usne. To mi se nikako nije sviđalo i hteo sam odmah da odem odatle.

Dok sam živeo sa domaćinima video sam da oni svakoga dana prinose hranu kućnom idolu, bogu slonu Garneshu. Neke bi ga dane i odevali a druge kupali u mleku ili vodi. Bilo mi je čudno kako iko može da veruje da kameni idol koji je očigledno neko napravio svojim vlastitim rukama i prodao im ga može da im bude bog.

Gledajući jednog dana u taj kameni lik osetio sam kako neka zla prisutnost izbija iz njega što me je veoma uplašilo. Tada su mi na um pale ove reči: "Nemoj imati drugih bogova osim mene. Ne pravi sebi urezana lika niti kakve slike." Odmah sam se setio da je to jedna od Deset zapovesti i počeo sam da razmišljam o onome šta sam slušao na veronauci.

Na neki svoj sopstveni način tražio sam svrhu života. Povremeno sam bio ateista a povremeno i slobodni mislilac. Hteo sam da iskusim sve što život može da pruži. U ono vreme nikada nisam nosio sat; živeo sam u bezvremenskoj zoni od izlaska do zalaska sunca.

Kada sam se vratio u zaliv Arugum uspeo sam da dobijem mesto u posadi trideset metarskog jedrenjaka zvanog "Constellation". Usred noći isplovili smo iz Šri Lanke za Afriku. Dvadeset šest dana kasnije stigli smo u luku Port Louis na rajskom otoku Mauricijusu.

Dok sam bio na tom ostrvu završio sam u zalivu Tamarin živeći među lokalnim kreolskim ribarima i surferima. Prihvatili su me u svoje živote i učili me noćnom ronjenju na podvodnim grebenima na otvorenom moru. Noćno ronjenje je neverovatno iskustvo. Noću jastozi izlaze te ih možeš zaslepeti podvodnom svetiljkom i jednostavno pokupiti. Noću riba odlazi na spavanje i potrebno ti je samo da odlučim koju ćeš uzeti za večeru.

Nakon što sam se do mile volje nasurfovao na izuzetno brzim tamarinskim talasima, ostao sam bez novca i tako krenuo u Južnoafričku Republiku, gde sam našao posao učitelja surfa na vetru i skijanja na vodi. Neverovatno ali su mi platili ono što sam voleo da radim! Daskom sam prošao zalive Jeffreys i Elands i posetio neke svetske poznate životinjske rezervate.

Moja želja je bila da prođem Afrikom do Europe ali su mi se planovi potpuno promenili kada sam sa Novog Zelanda čuo da mi se mlađi brat ženi. Hteo sam da budem na njegovom venčanju te sam odlučio da se vratim na Novi Zeland preko ostrva Reuniona i Mauricijusa i Australije.

Zaustavivši se na Reunionu otkrio sam divno mesto za surfanje zvano St. Leu, gde sam imao velike valove samo za sebe. Bilo je to u martu 1982. godine. Već sam putovao gotovo dve godine često spavajući u šatoru na plaži i živeći poput nomada.

MEDUZA - MORSKA OSA

"Zametak moj videše oči Tvoje, u knjizi je Tvojoj sve to zapisano, i dani zabeleženi, kad ih još nije bilo nijednog." (Ps. 139,16)


Vrativši se ponovno na Maricijus na nekoliko nedelja iznajmio sam kuću i vratio se surfanju i noćnom ronjenju. Tamo sam se sreo sa svojim kreolskim prijateljima koji su me pozvali na ronjenje. Samo nedelju dana pre nego sto sam hteo da krenem na Novi Zeland, pitali su me da li bi hteo ponovno da idem na noćno ronjenje. Kao i obično, izašao sam na verandu i video da napolju na moru besni oluja. Okrenuo sam se svom prijatelju Simonu i pitao ga: "Jesi li siguran? Jesi li video oluju?" Bojao sam se da će zbog oluje more previše udarati u greben i da će biti opasno. Simon je odgovorio: "Biće sve u redu; spustićemo se oko osam kilometara niz obalu do vrlo lepog dela grebena za noćno ronjenje. Bićeš stvarno zadivljen kad vidiš kako je tamo lepo."

Na kraju me je ipak nagovorio. Bilo je oko jednog sata do ponoći. Uzeo sam svoju opremu, uskočio u čamac i otisnuli smo se. Veslali smo uz obalu oko osamsto metara od stvarnog ostrva. Bili smo u laguni a ronili na spoljašnjoj strani grebena gde on strmo pada.

Bacili smo se u vodu. Ja sam išao uz greben a moja dva prijatelja niz greben. Obično smo se držali zajedno ali sada smo se iz nekog razloga razdvojili. Upravo sam tražio jastoge kada sam u vodi ugledao neko čudno stvorenje slično lignji. Znatiželjan, doplivao sam bliže do njega i uhvatio ga rukom. Imao sam rukavice i ono mi je kliznulo kroz prste poput meduze. Dok je odlazilo od mene, ljubopitljivo sam ga posmatrao jer je izgledalo poput vrlo čudne meduze. Imalo je glavu poput lignje ali u obliku kutije i vrlo neobične pipke. Bilo je potpuno prozirno. Nikada ranije nisam video takvu meduzu ali sam se okrenuo od nje i nastavio da tragam za jastozima.

Upaljenu svetiljku sam držao na grebenu tragajući za svojim plenom kada me nešto ubode. Okrenuo sam se da vidim šta je to bilo. Moje ronilačko odelo je imalo kratke rukave tako da su moje podlaktice bile otkrivene. Nešto se očešalo o mene i ubolo me sa neopisivim udarom. Bilo je to kao da stojite u staji na mokrom cementu bez gumenih čizama, bosih nogu i držite u ruci živu kroz koju ide visoki napon. Bio je to tako oštar udar. Odskočio sam i pokušao podvodnom svetiljkom da otkrijem šta je to bilo i gde je ali nisam mogao da vidim šta me je to pogodilo.

Možda me nešto ujelo ili sam se porezao na grebenu. Pogledao sam u ruku da vidim da li je krvava ali nije bilo ništa, samo užasna bol. Protrljao sam ruku što se ispostavilo kao najgora stvar koju sam mogao da uradim. Bol je već otupeo te sam pomislio: "Pokupiću jastoga i vratiti se da pitam momka na čamcu šta je to bilo." Nisam hteo da budem paranoidan. Kad ste ronilac, nikada ne smete sebi da dozvolite paniku.

Krenuo sam da uhvatim jastoga. Kad sam zaronio, ponovno sam video iste meduze koje sam video pre nekoliko minuta. Dve su mi se lagano primicale. Krajičkom oka video sam njihove pipke kako se primiču mojoj ruci. Kada su je dotakle, isti elektrošok je ponovo prošao kroz moju ruku. To me jednostavno bacilo u vodu. Iznenada sam shvatio šta me je to pogodilo.

Iz svoga životnog iskustva znao sam da su neke meduze neverovatno otrovne. Kao dete dobio bih visoku groznicu i strašnu alergijsku reakciju kada bi me ubola pčela a noga bi mi otekla kao balon. Sad sam se prilično zabrinuo jer sam već dobio dve žaoke tih meduza. Isplivao sam na površinu i podigao glavu tražeći čamac. Mogao sam se samo spustiti niz greben. Stavio sam ruku na leđa da je izvučem iz vode. Nisam hteo da primim još jedan ubod. Dok sam plivao osetio sam da mi je nešto skliznulo niz leđa a onda sam ponovno osetio udar u ruci. Osvrnuvši se video sam kako se pipci povlače. Primio sam i treću žaoku!

Stavio sam svetiljku u vodu da držim jedno oko na grebenu ali na moj užas, svetlo svetiljke prošlo je ravno kroz ceo roj meduza. Pomislio sam: "Ako mi jedna od njih pogodi lice, neću uspeti da se vratim u čamac." Podigao sam svetiljku do lica i zaplivao. Ponovo u čamcu, pitao sam mladog momka na svom najboljem francuskom i kreolskom šta zna o meduzama. Nije znao ništa jer nije bio ronilac te je odmahnuo glavom i pokazao na mog prijatelja Simona u vodi. Spustio sam se opet u vodu da otplivam do njega.

Video sam ga pod vodom te sam uperio svetiljku u njegovo lice da obrati pažnju na mene. Kada sam došao na površinu rekao sam mu: "Želim da izađem." Spustio sam glavu natrag u vodu da otplivam do čamca a ravno pred mojim licem još jedna medusa se kretala prema meni. Morao sam da odaberem da li da primim žaoku u lice ili još jednu u ruku i tako sam podigao ruku i primio još jednu žaoku u nju. Otresao sam je sa ruke i izašao na greben.

Šezdesetak centimetara vode je prekrivalo greben. Stajao sam s perajama i gledao u ruku; na koži mi je bila povreda poput plika od opekotine koja je doslovno naticala poput balona. Tamo gde su me očešali pipci izgledalo je kao da sam se opekao na vatri.

Dok sam gledao u to, moj prijatelj Simon mi je prilazio preko grebena sa perajima na nogama. Na sebi je imao potpuno ronilačko odelo i nije imao bliski susret sa meduzom. Pogledao je u moju ruku a onda u mene. Pitao je: "Koliko? Koliko te je puta udarila?" Odgovorio sam: "Mislim da je četiri puta." Pitao je: "Nevidljiva? Je l' bila prozirna?" Odgovorio sam: "Da, izgledala je kao nevidljiva." Simon je spustio glavu i opsovao. Rekao je: "Jedan ugriz i gotov si; samo jedan." Podigao je svetlo prema svome licu i na njemu sam mogao da vidim ozbiljnost situacije. Rekao sam: "Pa dobro, što da onda radim sa četiri žaoke u svojoj ruci?"

Simon se uspaničio a i ja, jer je on ronio više od dvadeset godina i znao je sve o tim meduzama. "Moraš u bolnicu", rekao je. "Allez, allez, vitement." Glavna bolnica bila je udaljena tridesetak kilometara i bila je ponoć a ja sam bio u vodi na grebenu oko kilometar od obale. Mogao sam da ga čujem kako kaže "kreni", ali dok sam tamo stajao, osećao sam se kao da sam oduzet. Pokušao je da me vrati u čamac. Dok me je vukao, shvatio sam da mi je desna ruka oduzeta i da se ne mogu podići iz vode. U tom trenutku sam primio i peti ujed.

U srcu sam pomislio: "Šta sam učinio da sam ovo zaslužio?" A onda sam u jednom kratkom trenutku video svoj greh. Iznenada sam znao šta sam pogrešno činio. Bilo je mnogo stvari zbog kojih sam ovo zaslužio. Ničemu ne možete umaći.

Dva moja prijatelja su vukla čamac u kome sam bio preko grebena što je deralo dno čamca. Bio je to drveni čamac, njihovo sredstvo za život, te sam znao da je situacija vrlo ozbiljna kada to čine. Rekao sam im: "Pođite sa mnom!" Ali su oni odgovorili: "Ne, bilo bi preteško; uzmi mladog momka da te odvuče na obalu." I tako je taj dečak sa nekom motkom gurao čamac prema obali.

Osetio sam kako otrov struji u mojoj krvi i udara u nešto pod mojom rukom. Pogođena je bila limfna žlezda. Bilo mi je neverovatno teško disati na desnoj strani pluća. Pluća su mi bila stegnuta ronilačkim odelom te sam ga otkopčao levom rukom, skinuo i navukao pantalone dok sam se još pokretao. Usta su mi bila suva. Sedeo sam tamo obliven znojem. Osetio sam kako se otrov kreće unutar mene i oštar bol u leđima kao da me neko udara u bubrege. Pokušavao sam da se ne pokrećem i ne paničim. Bili smo na pola puta do obale a ja sam doslovce mogao da se osetim pulsiranje otrova i kako se kreće po mojim venama.

Do te noći nisam znao kojim se pravcem kreće moja krv, ali kažem vam, stvarno me je zanimalo kojim pravcem kruži! Sada mi je otrov ukočio čitavu desnu nogu, a imao sam dovoljno zdravog razuma da znam da ako je otrov sišao u tu nogu i ako se vrati do mog srca i mozga, biću mrtav. Dok sam se približavao obali, pogled mi se maglio. Teško sam mogao da vidim detalje oko sebe. Dospeli smo na obalu i mladić je rekao: "Izađimo ovde." Podigao sam se da izađem ali mi je desna noga popustila. Pao sam ravno na jastoga na dnu čamca. Šokiran, mladić je malo ustuknuo a onda mi pokazao da stavim svoju ruku oko njegovog vrata, sto sami uradio a onda zdravom uhvatio paralizovanu. Vukao me je iz čamca a onda uz obalu do koralnog peska sve do glavnog puta.

Bilo je oko pola noći. Mesto je bilo pusto, bez automobila, bez ičega. Nisam puštao momka, pitajući se kako ću od tamo dospeti u bolnicu u to gluvo doba noći. Bio sam tako slab u desnoj nozi da sam seo na asfalt. Mladić mi je pokušao pomoći, ali je na kraju ponovno krenuo na ocean, rekavši: "Moja su braća tamo, moram po njih." Rekao sam: "Ne, ostani ovde i pomozi mi." Ali je na kraju ipak otišao.

TEST IZDRŽLJIVOSTI

"Kad iznemogne u meni duh moj. Ti znaš stazu moju. Na putu, kojim hodim, sakriše mi zamku. Pogledam nadesno, i vidim da me niko ne zna; nestade mi utočišta, niko ne mari za dušu moju." (Ps. 142,3-4)


Dok sam tamo sedeo, svladao me umor te sam legao na put gledajući u zvezde. Bio sam blizu da zatvorim oči i zaspim kada sam začuo jasan glas kako mi govori: "Iane, zatvoriš li oči, nikada se više nećeš probuditi." Stresao sam sa sebe pospanost i pomislio: "Šta to radim? Ne smem zaspati! Moram u bolnicu; potreban mi je protivotrov i potrebna mi je pomoć. Ako ovde zaspim, možda se nikada više neću probuditi."

Pokušao sam da ustanem. Hramajući, posao sam i naišao na nekoliko automobila ispred nekog restorana. Otišao sam do njih i zamolio vozače da me odvezu u bolnicu. Muškarci u automobilima su gledali u mene i rekli: "Koliko ćeš platiti?" Ako ste živeli u Aziji, znate da je to normalno. Imaš novac, ideš; nemaš novca, ne ideš nigde. "Nemam novac", rekao sam glasno. A onda sam shvatio kakva sam budala bio. Nikada to nisam smeo reći. Mogao sam da lažem ali nisam. Rekao sam im istinu da nemam novac a tri vozača su se samo nasmejala: "Pijan si i lud." Okrenuli su se, zapalili cigarete i otišli.

Ponovno sam začuo jasan glas: "Iane, jesi li voljan da se moliš za svoj život?" Bio sam i znao sam kako. Dovoljno sam dugo živeo u Južnoafričkoj Republici. Video sam crnce kako sklapaju ruke i prigibaju glave pred belcima te kažu: "Da, šefe; da, marsta." Video sam to i bilo mi je lako da se spustim na kolena jer mi je desna noga bila već gotova a i leva mi je bila vrlo klimava. Naslonjen na automobil, samo sam skliznuo na kolena i sklopio ruke. Spustivši toliko glavu da ne gledam u njih, moljakao sam za svoj život. Gotovo sam zaplakao jer sam znao da ako ubrzo ne dospem u bolnicu, više me neće biti. Ako ovi ljudi neće imati samilosti i ljubavi u svome srcu za mene, umreću tamo pred njima.

I tako sam ih prosio i preklinjao za svoj život. Sagnutom glavom gledao sam njihove noge. Dvojica su jednostavno otišla ali sam video kako mlađi nesigurno ide prema meni. Činilo se da dugo traje, ali je došao i podigao me. Nije govorio ali mi je pomogao da se uspravim; zatim me je stavio u automobil i odvezao. Na pola puta do bolnice predomislio se i upitao me: "U kojem si hotelu belče?" Odgovorio sam mu da ne živim u hotelu nego u bungalovu u zalivu Tamarin. Pretpostavljao je da mu lažem te se razljutio misleći da možda ipak neće dobiti novac od mene. "Kako ću dobiti svoj novac?" pitao je. Odgovorio sam: "Daću ti koliko god želiš ako me odvezeš u bolnicu. Daću ti sve." Ali mi nije verovao.

I tako se predomislio i odvezao me do jednoga velikog turističkog hotela. Rekao je: "Ostaviću te ovde. Neću te voziti u bolnicu." "Ne!" preklinjao sam. "Molim vas, odvezite me u bolnicu jer umirem." Nagnuo se, otkopčao moj pojas i otvorio vrata." "Napolje!" zarežao je. "Ne mogu da izađem, mislim da uopšte ne mogu da se pokrenem", odgovorio sam. Ali me on jednostavno izgurao napolje.

Kako su mi noge zapele na vratima, podigao ih je i izbacio a zatim zalupio vratima i odvezao se. Ležao sam tamo i mislio: "Ovaj svet smrdi. Video sam smrt, mržnju i nasilje ali ovo je pakao. Ovo mesto je pakao na zemlji. Svet u kojem živimo prljav je i bolestan." Ležući tako, činilo mi se da se predajem. Pomislio sam: "Kakva korist pokušavati da dospem u bolnicu? Ako je došlo tvoje vreme, umri!"

A onda mi je u misli došao moj deda. On je bio u Prvom i Drugom svetskom ratu. Bio je i na Galipolju i borio se u Egiptu protiv Rommela. Setio sam se toga i mislio kako je deda preživeo dva svetska rata a ovde se njegov unuk predaje jer ga je ubolo pet bednih meduza! I tako sam pomislio: "Boriću se do poslednjeg daha. Ian se još ne predaje!" Koristeći jednu ruku, pokušao sam da se odvučem do ulaza u hotel. Mogao sam da vidim neka upaljena svetla. Na moje čuđenje, čuvari koji su svetiljkama obilazili hotelski teren i prepoznali su me dok sam puzao po zemlji.

Dotrčao je neki čovek. Podigao sam pogled i prepoznao ga kao prijatelja sa kojim sam pio, crnac imenom Daniel, ogroman i drag čovek. Dotrčao je do mene i pitao: "Šta ti se dogodilo, jesi li pijan ili ufiksan? Ša ti je?" Podigao sam majicu i pokazao mu ruku. Mogao je da vidi plikove i otekline. Podigao me i potrčao.

Činilo mi se kao da me je podigao ogroman anđeo. Potrčao je, prošao bazen i ubacio me u stolicu od trske. Oko tri metra dalje, vlasnici kineskog hotela igrali su mahjong i pili. Svi turisti su otišli u krevet; bar je bio zatvoren i oni su se kockali.

Daniel me je spustio tamo i ponovno nestao u mraku. Pitao sam se kuda je otišao ali sam onda shvatio da u ovoj zemlji crnac ne sme progovoriti kineski osim ako mu se neko obrati. I tako sam odlučio da ću sam pokušati da razgovaram sa tim Kinezima. Podigao sam rukav i pokazao im oteklu ruku u plikovima. Rekao sam: "Moram odmah u bolnicu Quartre Bonne; ubolo me je pet meduza." Upotrebio sam čak malo kineskog. Smejali su se. Jedan od mlađih se digao i rekao: "O, beli momče, heroin ne dobar za tebe; samo stari ljudi uzimati opijum." Mislio je da sam drogiran jer sam mu pokazao ruku koja je iz udaljenosti izgledala kao da je puna ožiljaka od injekcija.

Razljutio sam se ali i razočarao. Sedeo sam tamo pokušavajući da se smirim jer sam znao da ako se previše uzbuđujem, otrov će brže delovati. Celo moje telo, svaki mišić, počeo je da se trza i grči. Dok je otrov napadao mišiće, doslovce sam sa svakim grčem klizio iz stolice. Dotrčali su Kinezi i trojica od njih su me uhvatila želeći da me zadrže na stolici ali sam ih ja zbacio.

Kad sam prestao onako neopisivo da se tresem, smrtna hladnoća mi se uvukla u srž kostiju. Činilo mi se kao da smrt mili mnome. Znao sam da mi telo umire i to pred mojim vlastitim očima. Bilo mi je neverovatno hladno. Ljudi su počeli da stavljaju pokrivače na mene da me utople a ja sam još uvek pokušavao da držim stvari u svojim rukama te sam ih molio: "Molim vas, odvedite me u bolnicu." Jedan od njih mi je stavio ruku na rame i rekao: "Ne, mi čekati hitnu belog čoveka." I tako sam sedeo tamo misleći da nikada neću dospeti u bolnicu. I upravo tada stigla su kola hitne pomoći a kao niotkuda pojavio se i Daniel sa još jednim čuvarom. Stavili su ruke poda mnom podigli me. Tada sam shvatio da je otišao pravo do telefona i nazvao bolnicu.

Stigla je hitna pomoć, zavijajući i sa uključenim rotirajućim svetlima prešla je parkiralište, okrenula se i stala pred hotelom a zatim se opet odvezla. Vozač hitne bio je iz bolnice za crnce a kad ispred kineskog hotela nije bilo nikoga, mislio je da je primio pogrešnu poruku.

Bio sam na pola puta do ulaznih vrata i mogao da vidim hitnu pomoć kako nestaje iza ugla. Hteo sam da zazviždim ali su mi usta bila tako suva da iz mene nije izašao zvuk. Daniel je video šta pokušavam da učinim te je sam zazviždao koliko je glasno mogao. Zvižduk se odbio od zida i nestao niz ulicu. Vozač hitne sigurno je imao spušten prozor jer su se iznenada pojavila crvena svetla od kočenja i on se natraške vratio do hotela. Hitna kola su bila stari Renault 4 sa izvađenim prednjim sedištem i na njegovo mesto umetnuta nosila. To su bila kola hitne pomoći.

Nisam mario. Bilo mi je svejedno kakvim ću kolima dospeti u bolnicu. Vozač nije čak ni izašao iz automobila. Nagnuo se, otvorio vrata i Daniel me spustio na nosila. Nije bilo: "Kako ti je majka? Kako si? Želiš li pokrivač? Što ti se dogodilo?" On je bio samo vozač koji me je vozio u bolnicu. Pokušavao sam ne zatvoriti oči, znajući da moram ostati budan dok ne dobijem protivotrov. Kad bi samo mogao da ostanem budan dok ne stignem u bolnicu!

OČE NAŠ

"Oče naš koji si na nebesima, da se sveti ime Tvoje; Da dođe carstvo Tvoje; da bude volja Tvoja i na zemlji kao na nebu; Hleb naš potrebni daj nam danas; I oprosti nam dugove naše kao i mi što opraštamo dužnicima svojim; I ne navedi nas u napast; no izbavi nas oda zla. Jer je Tvoje carstvo, i sila, i slava va vek. Amin." (Mt. 6,9-13)


Bili smo na pola puta do bolnice i Renault se penjao brdom. Noge su mi bile podignute i otrov u krvi je jurio pravo u mozak. Iznenada sam ugledao sliku malog dečaka bele glave, a onda sam na kratak tren i jednog starijeg dečaka sa snežno belom kosom. Gledao sam u tu sliku i pomislio: "Gle ima belu kosu", a onda sam iznenada shvatio da gledam sebe; moj život je prolazio preda mnom. Bilo je to strašno iskustvo gledati slike svog života kako prolaze preda mnom poput filma, jasne kao kristal, a ja sam ih gledao širom otvorenih očiju. Gledao sam i pomislio: "Čuo sam o tome pa čak i čitao. Ljudi su govorili da su pre smrti videli kako im život poput filma prolazi pred očima."

Rekao sam sam sebi: "Premlad sam da umrem! Zašto sam išao da ronim? Kakav sam idiot bio; trebao sam da ostanem kod kuće." Misli su mi jurile. Sad sam znao da sam suočen s neizbežnom smrti. Jedva sam mogao da čujem otkucaje svog srca. Ležao sam tamo pitajući se šta će se dogoditi ako umrem. Postoji li nešto i nakon smrti? Gde ću ako umrem?

A onda sam video jasnu viziju svoje majke. Činilo mi se kao da mi govori one reči koje mi je jednom davno rekla: "Iane, kakav god greh počinio i bez obzira koliko daleko od Boga bio, ako zavapiš Bogu iz svog srca, on će te čuti i oprostiti ti."

U srcu sam pomislio: "Verujem li ja da postoji Bog? Hoću li se moliti?" Već sam gotovo postao odani ateista. Nikome nisam verovao. Međutim, sad sam se suočio sa vizijom svoje majke. Kada sam se kasnije vratio na Novi Zeland, razgovarao sam o tome sa njom i rekla mi je da se probudila onoga istog jutra u rane sate. Bog joj je pokazao moje krvave oči i rekao joj: "Tvoj stariji sin Ian je gotovo mrtav. Moli se za njega." I tako je počela da se moli za mene.

Svakako, njene molitve nisu mogle da spasu moju dušu. Nije mogla da me odvede u nebo ali sam znao da i ja moram da se molim. Nisam znao šta da se molim i kome. Kojem bogu bi trebalo da se moli? Budi? Kali? Šivi? Na hiljade je bogova. Međutim, nisam video Budu, Krišnu ili nekog drugog boga ili čoveka kako tamo stoji, nego moju majku koja je sledila Isusa Hrista. I pomislio sam: "Godinama se nisam molio, šta da se molim sada? Za sta se moliti u ovakvoj situaciji? Kakvu molitvu se moliti kada si blizu smrti?"

A onda sam se setio da nas je kao decu majka naučila Očenaš: "Oče naš, koji jesi na nebesima, sveti se ime tvoje! Dođe carstvo tvoje! Bude volja tvoja, kako na nebu, tako i na zemlji... " I tako sam pomislio da je to ono šta ću se moliti; to je jedina molitva koju znam. Počeo sam da se molim ali nisam tačno mogao da se setim. Kao da mi je otrov koji je odjurio u glavu već zaustavio misli. Zatvarao mi je um. Uplašio sam se. Toliko sam zavisio o svom umu i razumu a sada je sve to umiralo, napuštalo me je.

Dok sam tamo ležao, setio sam se kako je majka rekla da se ne molim iz glave nego iz srca. I tako sam rekao: "Bože, ne znam gde je molitva koju želim da se molim, pomozi mi." Kada sam to rekao, molitva je doslovce izašla iz mog unutrašnjeg čoveka, iz mog duha. Molio sam se: "Oprosti nam dugove naše..." A onda sam rekao: "Bože, molim te da mi oprostiš moje grehe. Počinio sam toliko grešnih stvari. Znam da su grešne jer mi to moja savest govori. Ako možeš da mi oprostiš sve moje grehe, molim te, oprosti mi ih, iako ne znam kako." To sam i mislio. Hteo sam da sve bude čisto i da počnem iznova. "Bože oprosti mi."

Dok sam se tako molio, dobio sam drugi deo molitve: "...kako i mi opraštamo dužnicima svojim." Shvatio sam da to znači da i ja moram da oprostim onima koji su mene povredili. Pomislio sam: "Neću biti zlopamtilo. Gomila me je ljudi opljačkala i zabila mi nož u leđa, rekla mi ružne reči i učinila mi strašne stvari ali opraštam im." Zatim sam čuo glas Božji kako kaže: "Hoćeš li da oprostiš onom Indijcu koji te je izbacio iz automobila i onim Kinezima koji nisu hteli da te odvedu u bolnicu?" Progunđao sam: "Hmm, imao sam sa njima druge planove ako ovo preživim." Ali sam pomislio: "Dobro, opraštam im. Ako ti meni možeš da oprostiš i ja njima onda mogu isto tako da oprostim. Opraštam im."

Zatim mi je došao sledeći deo molitve: "Bude volja tvoja." Dvadeset i nešto godina činio sam svoju vlastitu volju. Rekao sam: "Bože, ne znam čak ni šta je tvoja volja. Znam da nije neko zlo ali ipak nemam pojma šta je. Ali ako ovo preživim, otkriću šta je tvoja volja za moj život i vršiću je. Ako ovo preživim, obećavam da ću te slediti čitavim srcem."

Tada to nisam razumeo ali ovo je bila moja molitva za spasenje. Ne iz glave, već iz srca, molio sam: "Bože, oprosti mi moju zloću i svako zlo koje sam počinio. Bože, očisti me. Ja opraštam svima koji su me povredili. I, Isuse Hriste, vršiću tvoju volju; neka bude volja tvoja. Slediću te." Izmolio sam molitvu grešnika, molitvu pokajanja Bogu.

Neverovatan je mir pao na moje srce dok sam se molio. Činilo mi se da me je napustio strah, strah od onoga šta će biti. Još sam uvek umirao, znao sam to ali u vezi s tim bio sam miran. Sklopio sam mir sa svojim Stvoriteljem. Po prvi put sam znao da sam dotakao Boga i da sam ga zapravo čuo. Nikada ga ranije nisam čuo ali sada sam Ga čuo kako mi govori. Niko drugi nije mogao da mi kaže Oče naš.

KONAČNO OSLOBOĐENJE

"Uđite na uska vrata; jer su široka vrata i širok put što vode u propast, i mnogo ih ima koji njim idu. Kao što su uska vrata i tesan put što vode u život, i malo ih je koji ga nalaze." (Mt. 7,13-14)


Konačno smo dospeli u bolnicu. Vozač me je premestio u invalidska kolica i pojurio kroz hitnu. Neko mi je merio pritisak. Dok sam tamo sedeo i posmatrao bolničarku, ona je pogledala u aparat i udarila ga. Pitao sam se u kakvu sam to bolnicu dospeo? Bila je to vojna bolnica iz Drugog svetskog rata. Britanci su je napustili i predali kreolskom narodu. Još je uvek izgledala kao 1945. godine kad je bila sagrađena. Bila je prljava i oronula. A ja sam bio u njoj.

Bolničarka je ponovno udarila aparat za merenje pritiska. Na um mi je pala misao: "S aparatom je sve u redu; problem je moje srce, ono ne radi." Skinula ga je i počela pretraživati ormarić ne bi li našla neki noviji. Izvukla je jedan, udarila ga, otvorila i počela da pumpa. Mogao sam da vidim da bez obzira na sve da nije mnogo pokazivao. Pogledala je u mene a onda u aparat. Oči su mi bile otvorene, ali sam znao da se pita zašto su otvorene. S takvim krvnim pritiskom, oči bi trebale da budu zatvorene. Očajnički sam se trudio da preživim. Nisam hteo nigde da idem. Hteo sam da ostanem u telu, nisam hteo da umrem. Svim svojim snagama borio sam se da ostanem u životu.

Shvativši da je situacija ozbiljna, vozač hitne pomoći je užurbano skinuo aparat sa moje ruke i pojurio do doktora. Pognutih glava, dvojica pospanih indijskih lekara su me primila. "Kako se zoveš? Gde živiš?" pitao me jedan na francuskom. "Koliko imaš godina?" Bio je to mlad lekar; koji me nije čak ni pogledao. Gledao sam ga i video da ima malo sedih te sam pomislio: "On je ovde nekoliko godina i možda će znati kako da mi pomogne." I tako sam čekao. Mlađi je prestao da govori i samo me je posmatrao. Nisam ga ni pogledao nego sam čekao da stariji podigne glavu. Pogledao je. Nisam bio siguran da imam dovoljno snage da govorim. Pogledao sam u njegove oči sa najprodornijim pogledom koji sam mogao da stvorim. Prošaptao sam: "Umirem. Odmah mi je potreban protivotrov." Nije se pokrenuo. Nisam skidao oči sa njega a on mi je samo uzvraćao pogled.

Bolničarka je ušla sa komadom papira u sobu. Stariji lekar ga je pogledao, zatim pogledao u mene i skočio. Mogao sam da mu vidim grimasu na licu kao da mlađem lekaru želi da kaže: "Ti glupi idiote, zašto nisi pogledao u ovog mladića?" Skočio je, odgurnuo vozača sa puta i sam uhvatio kolica i pojurio niz hodnik. Čuo sam samo prigušenu buku. Mogao sam da ga čujem kako nešto viče ali mi je sve bilo prigušeno.

Lekar je utrčao u prostoriju sa bocama i medicinskom opremom. Sedećeg trenutka bio sam okružen medicinskim sestrama, lekarima i bolničarkama. Nakon dugo vremena, konačno je nešto počelo da se događa. Sestra mi je okrenula ruku i stavila u nju infuziju. Lekar mi se uneo u lice i rekao: "Ne znam možeš li da me čuješ sinko, ali pokušaćemo da ti spasimo život. Drži oči otvorene... Hajde sinko, bori se sa otrovom. Pokušaj da ostaneš budan. Daćemo ti grožđani šećer za dehidraciju." Jedna sestra mi je zabola iglu sa jedne strane a druga sa druge. Ništa nisam osećao ali sam video šta rade. Lekar je svojim oksfordskim engleskim rekao: "Protivotrovi da neutrališemo otrov." Sestra je kleknula do mojih nogu i udarala mi dlan onoliko snažno koliko je mogla. Pomislio sam: "A šta ova sada radi?" Nije me ustvari ni bilo briga, samo neka zabadaju igle u mene!

Sestra iza mene je napunila ogroman špric, poput konjskog. Izbacila je vazduh iz njega i pokušala da ga zabode u moju ruku ali nije nalazila venu. Zatim mi je podigla kožu, zabola u nju i počela da istiskuje tečnost u nju. To mi je naduvalo venu poput malog balona i mogao sam da vidim koliko je bila uznemirena što igla nije u veni; toliko se tresla da se činilo da će mi razderati žilu.

Ostavila je iglu u meni a neko joj je pružio drugu. Ponovo je naduvala venu, pogledala u lekara i pitala: "Još jednu?" Lekar je klimnuo. Uzela je još jednu. Sada je pokušala masažom ali nije uspela da pogodi venu i nije mogla da mi da protivotrov u krv.

Srce mi očigledno nije pumpalo dovoljno krvi i vene su mi propadale. Studirao sam i veterinu i razumeo osnove psihologije i anatomije. Znao sam šta se događa ali nisam mogao ništa da učinim. Shvatio sam da padam u komatozno stanje; bio sam potpuno oduzet i srce mi je radilo kao da i ne radi.

Nisam zno da je ono što me je ubolo bila meduza zvana morska osa, drugi najsmrtonosniji otrov poznat čoveku. Jednim jedinim ubodom ubila je šezdesetak ljudi samo u Danvinu u poslednjih 20 godina. Šest meseci u godini stoji znak smrti (lobanja s prekštenim kostima) na plažama Danvina upozoravajući kupače da ne plivaju u duboke vode.

Ja sam u sebi imao dovoljno otrova da me ubije već pet puta. Od uboda čovek obično umire za petnaestak minuta a ja ubod nisam dobio samo u mišić nego i ravno u vene.

Lekar mi je pogledao u oko i rekao: "Ne boj se." Pomislio sam: "Prijatelju, ti se više bojiš od mene." U njegovim sam očima mogao da vidim strah. Podigli su me zajedno sa infuzijom i stavili na krevet. Lekar je stajao nada mnom i sunđerom mi brisao glavu. Činilo se da infuzija koju su mi dali vraća svu tečnost nazad u telo jer je na čelu počeo da mi izbija znoj. Lekar mi ga je brisao a onda je na nekoliko minuta izašao. Dok sam tako ležao mogao sam da osetim kako mi znoj kaplje u oči i pogled mi se muti; činilo se kao da mi suze kaplju u oči.

"Moram držati oči otvorene", sam sam sebi govorio. Hteo sam da se lekar vrati i obriše mi lice ali se nije vraćao. Pokušao sam da kažem: "Doktore, vrati se", ali usne mi se nisu micale. Pokušao sam da nakrenem glavu ali mi se ni glava nije pomerala. Pokušao sam da otresem kapi znoja trepćući kapcima i žmirkajući ali mi je pogled još uvek bio zamagljen. Nastavio sam da trepćem kapcima i malo mi je pomoglo, a onda sam sasvim iznenada uzdahnuo poput uzdaha olakšanja i znao sam da se nešto dogodilo.

TAMA

"A sud je ovaj što videlo dođe na svet, i ljudima omile većma tama negoli videlo; jer njihova dela behu zla." (Jn. 3,19)

"... izgnaće se u tamu najkrajnju; onde će biti plač i škrgut zuba." (Mt. 8,12)


Znao sam da je došlo oslobođenje i da je bitka za život završena. Niko mi nije rekao šta se dogodilo. Niko mi nije rekao: "Sine, upravo si umro." Nisam to znao. Sve što sam znao bilo je kako je borba da držim oči otvorene i ostanem živ završena.

Znao sam da sam nekuda otišao; nije to bilo kao kad zatvoriš oči i zaspiš. Jednostavno, bio sam svestan da sam negde otišao. Ionako sam poslednjih 20 minuta u bolnici imao osećaj da ću otplutati, svom svojom snagom sam se čvrsto držao svoga tela trudeći se da mi se to ne dogodi. A ipak, kad sam zatvorio oči, nisam otplutao, otišao sam.

Biblija u Propovedniku govori da kad čovek umre, njegov se duh vraća Bogu koji mu ga je dao a telo u prašinu odakle je i došlo. Dakle, znao sam da mi je duh otišao, da sam otišao negde a ipak nisam znao da sam mrtav. Kao da sam stigao na neko ogromno prostrano mesto, prazan prostor gde je bilo mračno kao u rogu. Osetio sam kao da se dižem. Kao da sam se probudio iz lošeg sna u tuđoj kući i pitam se kamo su svi otišli. Gledao sam okolo pokušavajući da se snađem u novoj okolini.

Jeste li se ikada probudili usred noći i pokušavali da nađete prekidač za svetlo? Ja sam, dakle, pokušavao da nađem prekidač ali ga nisam nalazio. Krećući se okolo, pokušavao sam nešto da dotaknem ali nije bilo ničega. Čak nisam ni udario u nešto. Ispred lica nisam mogao da vidim ruku. Podigao sam je da vidim da li ću moći da je vidim. Podigao sam je do nosa a ruka mi je otišla ravno kroz njega. Ovo je bilo strašno iskustvo. Tada i tamo znao sam da ja, Ian McCromack, stojim ali bez tela. Imao sam osećaj i osećaje koje sam imao i u telu ali ništa fizičkog nisam mogao da dotaknem. Bio sam duhovno biće; moje fizičko telo je umrlo ali sam bio živ i veoma svestan da imam ruke, noge i glavu, iako ih više nisam mogao da ih dotaknem. Bog je duh, nevidljivo duhovno biće a mi smo stvoreni po njegovom obličju.

Pomislio sam u svom srcu: "Gde sam to?" Ali dok sam stajao tamo u mraku, osetio sam kako me obuzimaju hladnoća i strah koji se ne može opisati. Možda ste hodali noću pustom ulicom ili ste sami došli kući te vam se pričinilo da vas neko prati. Jeste li ikada to osetili? Osećate da neko iz mraka gleda u vas a vi ga ne možete videti. U onom sam mraku počeo da osećam zlo. Mrak nije bio samo fizički nego i duhovni. Osećao sam kao da me neko gleda. Hladno zlo prožimalo je vazduh oko mene. Znao sam da je nešto oko mene. Polako sam postao svestan da se oko mene kreću i drugi ljudi u istoj nevolji. Iako nisam glasno govorio, odgovarali su na moje misli. Iz mraka sam začuo glasove koji su vikali: "Začepi!" "Zaslužuješ da budeš ovde!" Pomislio sam: "U paklu sam; ovo je stvarno. Ali kako sam završio ovde?" Bio sam užasnut; bojao sam se da zakoračim, dišem ili govorim. Dok sam o tome razmišljao, pomislih: "Zaslužio sam ovo mesto."

Neki ljudi imaju sliku o paklu kao o mestu zabave i uživanja. I ja sam tako razmišljao. Mislio sam da tamo možete činiti sve ono što niste smeli da činite na zemlji. To je apsolutna besmislica. Mesto na kojem sam se našao bilo je najstrašnije mesto na kojem sam ikada bio. Ljudi tamo nisu mogli činiti ništa što je njihovo pokvareno srce htelo, baš ništa. Tamo nema hvalisanja. Ko bi vam se tamo dole mogao hvalisati: "O da, silovao sam, ubijao, pljačkao, otimao"? Tamo dole nema ničega o čemu biste razgovarali. Svi znaju da dolazi sud i čekaju ga.

Na onom mestu nema spoznaje vremena. Ljudi tamo ne mogu reći koliko je sati, jesu li tu deset minuta ili deset hiljada godina. Nemaju spoznaju vremena. Bilo je to strašno mesto. Biblija govori da postoje dva kraljevstva, kraljevstvo tame kojim vlada sotona i kraljevstvo svetla. Judina poslanica govori da je to mesto tame zapravo bilo pripremljeno za anđele koji nisu bili poslušni Bogu a ne za ljude. Bilo je to najstravičnije mesto na kojem sam ikada bio. Nikada ne bih poželeo ni svom najgorem neprijatelju da ode u pakao.

Nisam znao kako da izađem odande. Kako uopšte možete da izađete iz pakla? Moleći se pitao sam kako je moglo da se desi da dospem ovamo jer sam se molio baš pre nego sto sam umro tražeći Boga da mi oprosti grehe. Zaplakao sam i doslovne zavapio k Bogu recima: "Zašto sam ovde? Molio sam te da mi oprostiš, zašto sam onda ovde? Svojim sam se srcem obratio Tebi, zašto sam ovde?"

Jedini put izlaska mogao bi biti taj što sam se pre smrti pokajao. Jednom kad dospete onamo, prekasno je za pokajanje. Pokajati se možete jedino pre nego što umrete. Ne možete izmoliti svoj put iz pakla niti iko na zemlji može izmoliti vaš izlazak odande. Niko. Morate sami da se molite. Biblija uči da niko ne može da se moli za mrtve, pokojne duše i izvuče ih iz pakla. Oni moraju da se pokaju pre smrti.

A onda je iznad mene zasjala blistava svetlost i doslovne me izvukla iz tame. Biblija govori da je veliko svetlo zasjalo na one koji su hodali u senama smrti i mraka i postavilo njihove noge na put mira i pravednosti. Dok sam tamo stajao, jedan predivan zrak svetlosti je prodro kroz mrak odozgo iznad mene i obasjao mi lice. To je svetlo počelo da me obavija i počeo sam da osećam kako me obuzima bestežno stanje. Zatim sam osetio kako se podižem od tla i počinjem da uzlazim u to blistavo belo svetlo.

SVETLO

"Jer Bog koji reče da iz tame zasvetli videlo, zasvetli u srcima našim na svetlost poznanja slave Božije u licu Isusa Hrista." (2. Kor. 4,6)


Dok sam gledao, video sam kako sam uvučen u veliki otvor kružnog oblika daleko iznad mene. Nisam baš hteo previše da se osvrćem da ne padnem natrag u tamu. Bio sam srećan što sam iz nje izišao.

Kad sam ušao u tunel video sam da izvor svetla izbija iz samog kraja tunela. Bilo je neopisivo sjajno, kao da je ono središte svemira. Izgledalo je doslovno poput izvora sve sile, svog svetla. Bilo je blistavije od sunca, sjajnije od bilo kojeg dragulja, sjajnije od laserskog zraka svetlosti. Međutim, mogli ste da gledate ravno u njega.

Dok sam gledao, doslovno sam bio uvučen u njega poput moljca u vatru. Osećao sam da sam zapanjujućom brzinom vučen kroz vazduh prema kraju tunela. Dok sam lebdeo kroz vazduh mogao sam da vidim kako sa izvora svetla jedan za drugim izbijaju talasi sve veće jačine i putuju tunelom prema meni. Prvi talas svetla isijavao je neverovatnu toplinu i utehu. Činilo se kao da svetlo nije samo fizičko već i "živo svetlo" koje prenosi osećanja. Na pola puta, drugi talas svetla prošao je mnome. Ovo svetlo je zračilo potpunim mirom. Mnoge sam godine tražio "mir uma" ali sam ga samo tu i tamo našao na vrlo kratke trenutke. U školi sam čitao sve od Keatsa do Shakespeare-a pokušavajući da pronađem. Pokušao sam sa alkoholom, obrazovanjem, sportom, vezama sa ženama, drogom i raznim drugim stvarima da nađem taj mir i zadovoljstvo u svom životu ali nikada ga nisam našao. A sada sam se, od glave do pete, našao potpuno miran.

Moje misli su bile: "Pitam se kako mi izgleda telo?" U tami nisam bio u stanju da vidim ni ruke pred nosom. Pomislio sam: "Verovatno ću sada kada sam u ovom svetlu moći jasno da vidim." I tako sam pogledao na desnu stranu i na svoje čuđenje video svoju ruku ali samo pravo kroz nju. Bio sam proziran poput duha, jedino mi je telo bilo puno istog svetla koje je sijalo na mene sa kraja tunela. Bilo je to kao da sam pun svetla. Treći talas blizu kraja tunela bio je potpuna radost. Bilo je to tako uzbudljivo da sam znao da će ono šta ću videti biti najimpresivnije iskustvo u mom životu.

Moj um nije mogao ni da zamislim gde idem a ni reči ne mogu da opišem šta sam video. Izašao sam iz tunela i činilo mi se kao da stojim pred samim izvorom sveg svetla i sile. Čitav sam bio obuzet tim neopisivim svetlom. Odmah sam pomislio na auru. A onda na slavu. Video sam slike Isusa sa vrlo malom aureolom ili sjajem oko njegovog lica. Međutim, Isus Hrist je umro, ustao iz mrtvih, uzašao na nebo i sedi sa desne strane Boga Oca; proslavljen je, okružen svetlom i u njemu nema tame. On je Car Slave, Knez mira, Gospodar nad gospodarima i Car nad carevima. Video sam ono što verujem da je bila slava Gospodnja. U Starom zavetu Mojsije je bio na gori Sinaj 40 dana i gledao slavu Gospodnju. Sišao je sa gore a lice mu je sijalo. Lice mu je sijalo slavom Gospodnjom i morao da ga prekrije da se ljudi ne boje. Video je svetlost Božju, slavu Božju. I Pavle e bio zaslepljen slavnim svetlom, slavom Isusovom, na putu za Damask. A ja sam sada stajao tamo i gledao ovo neopisivo svetlo i slavu.

Dok sam stajao, kroz srce su mi počela juriti pitanja: "Je li ovo sila, kao što kažu budisti, ili karma, ili jin i jang? Je li ovo samo neki prirodni izvor sile i energije ili u njoj zapravo neko stoji?" Još sam uvek sve to ispitivao. Dok sam imao te misli, iz središta svetla došao je glas. Rekao je: "Iane, želiš li da se vratiš nazad?" Zadrhtao sam od spoznaje da je neko u središtu svetla i da taj neko zna moje ime. Bilo je to kao da neko može da čuje moje unutrašnje misli kao govor. A onda su mi došle misli: "Vratiti se? A kuda? Gde sam?" Brzo sam pogledao iza sebe i video kako tunel ponovno nestaje u tami. Pomislio sam da verovatno sanjam u bolničkom krevetu te sam zatvorio oči. "Je li ovo stvarno? Stojim li ja, Ian, stvarno ovde? Je li ovo stvarno?" A onda je Gospod ponovno progovorio: "Želiš li da se vratiš?" Odgovorio sam: "Ako sam izvan tela a ne znam gde sam, želim da se vratim." Odgovor je bio: "Iane, ako želiš da se vratiš, moraš da gledaš u novom svetlu."

Onog trenutka kada sam začuo reči "gledaš u novom svetlu", nešto je kliknulo. Setio sam se kako sam primio božićnu čestitku koja je govorila: "Isus je svetlo sveta" i "Bog je svetlo i u Njemu nema tame". U ono sam vreme razmišljao o tim rečima. Upravo sam izašao iz tame a ovde je definitivno nije bilo.

TALASI LJUBAVI

"I poznati pretežniju od razuma ljubav Hristovu, da se ispunite svakom puninom Božijom." (Ef. 3,19)


Dakle, ovo je bio Bog! On je svetlo. On je znao moje ime i znao je tajne pomisli moga srca i uma. Pomislio sam: "Ako je ovo Bog, onda on mora biti u stanju da vidi i sve što sam ikada u svome životu učinio." Osetio sam se potpuno razotkriven i proziran pred Bogom. Posramio sam se i pomislio: "Pogrešili su i doveli ovamo gore pogrešnu osobu. Ne bih smeo da budem ovde. Ja baš nisam dobar čovek. Trebao bih gmizati pod nekom stenom ili se vratiti u tamu kojoj pripadam." Kako sam se polako počeo pokretati natrag prema tunelu, talas svetla je izbio iz Boga i krenuo prema meni. Prva mi je misao bila da će me ta svetlost baciti natrag u bezdan. Ali na moje divljenje, preplavio me je talas čiste bezuslovne ljubavi. Bila je to poslednja stvar koju sam očekivao. Umesto osude, bio sam okupan čistom ljubavlju.

Čista, jednostavna, nesputana, nezaslužena ljubav počela me je ispunjavati iznutra prema spolja. Pomislio sam: "Možda Bog ne zna sve moje grehe", te sam krenuo da mu sve kažem o onim odvratnim stvarima koje sam činio pod pokrivalom noći ali kao da mi je već oprostio i jačina njegove ljubavi samo se pojačala. Zapravo, kasnije mi je Bog pokazao da kada sam u ambulantnim kolima zatražio oproštenje, tada mi je i oprostio i oprao moj duh da bude čist od zla.

Našao sam se kako nekontrolisano počinjem da placem dok se ljubav sve više pojačavala. Bila je tako čista i bez ikakvih uslova. Godinama ni od koga nisam bio voljen. Poslednji put kada me je neko voleo bili su to mama i tata dok sam još bio kod kuće, ali sam otišao u široki svet i otkrio da tamo nema mnogo ljubavi. Video sam stvari za koje sam mislio da su ljubav. Seks nije bio ljubav; on te samo raspaljuje. Požuda je samo raspaljena vatra u tebi; nekontrolisana želja koja te iznutra raspaljuje.

Dok sam stajao i talasi svetla su stali i našao sam se zatvoren u čistom svetlu, ispunjenim ljubavlju. Bila je duboka tišina. Pomislio sam: "Tako sam blizu; pitam se da li bih mogao da zakoračim u to svetlo koje okružuje Boga i pogledam Mu u lice. Ako bih ga mogao videti licem k licu, znao bih istinu." Bio sam bolestan od slušanja laži i obmana. Želeo sam da znam i istinu. Da bih je našao ušao sam na razna mesta ali mi niko nije mogao reći. Razgovarao bih sa svakim ko bi mi mogao da mi kaže o značenju i svrsi života, istinu šta se događa jer je nešto moralo da bude istina. I tako sam pomislio: Ako uspem da uđem u svetlo i sretnem se s Bogom licem k licu, znaću istinu i saznaću šta je smisao života. Nikada više ne bih morao da pitam drugoga. Znao bih.

Mogu li ući? Nije bilo glasa koji bi rekao da ne mogu. I tako sam napravio korak napred i prošao kroz svetlost. Kad sam zakoračio u svetlost bilo je to kao da sam ušao iza velova lebdećih treperavih svetala poput lebdećih zvezdi ili briljantina koji su odašiljali najdivniji sjaj. Svetlo je nastavilo isceljivati najdublji deo mog bića kao da isceljuje mog slomljenog unutrašnjeg čoveka, moje slomljeno srce.

Nameravao sam da dođem do najsjajnijeg dela svetla. U središtu svetla stajao je čovek u blistavo beloj haljini koja mu je sezala do članaka. Haljina nije bila od ljudskog materijala već od svetla. Kad sam podigao pogled video sam grudi čoveka sa raširenim rukama kao da mi želi dobrodošlicu. Pogledao sam prema njegovom licu koje je bilo veoma sjajno; desetak puta sjajnije od svetla koje sam već video. Sunce bi uz njega bilo žuto i bledo. Bilo je tako sjajno da nisam mogao da vidim obrise njegovog lica, ali dok sam tamo stajao počeo sam da osećam da svetlo zrači čistotom i svetošću. Znao sam da stojim u prisutnosti Svevišnjeg Boga jer niko drugi osim Boga ne može tako da izgleda. Čistota i svetost su nastavili da izbijaju iz Njegovog lica i počeo sam da osećam da ulaze u mene. Hteo sam prići bliže da vidim Njegovo lice. Kad sam Mu se približio, nisam osećao strah već pre potpunu slobodu. Stojeći sada samo nekoliko koraka od Njega, pokušao sam da pogledam u svetlo koje je okruživalo Njegovo lice ali kada sam to učinio, pomakao se u stranu. Kad se pomakao, čitavo svetlo se pomeralo sa Njim.

VRATA I ODLUKA

"Ja sam vrata; ko uđe kroza me spašće se, i ući će i izići će, i pašu će naći. Lupež ne dolazi nizašta drugo nego da ukrade i ubije i pogubi; ja dođoh da imaju život i izobilje. Ja sam pastir dobri; pastir dobri dušu svoju polaže za ovce." (Jn. 10,9-11)


Odmah iza Isusa bio je kružni otvor poput tunela. Pogledavši kroz njega mogao sam da vidim kako se preda mnom otvara čitav novi svet. Osećao sam se kao da stojim na samoj ivici raja sa kratkim uvidom u večnost.

Bio je potpuno nedirnut sa zelenim poljima i livadama i travom koja je odražavala isto svetlo i život koji su bili u prisutnosti Božjoj. Nisam video bolesti na biljkama. Činilo se da ako bi neko stavio nogu na travu, odmah bi se vratila u život. Mogao sam da vidim da kroz središte livade, vijugajući kroz krajolik, teče kristalno čist potok sa drvećem na obe strane. Sa moje desne strane u daljini bile su planine a iznad njih cisto plavo nebo. Sa moje leve strane bili su zeleni obronci i cveće koje je zračilo prekrasnim bojama. Raj. Znao sam da pripadam ovde. Obišao sam svet tražeći raj i sad sam znao da sam ga našao. Osećao sam se kao da sam rođen po prvi put. Svakim svojim delićem znao sam da sam kod kuće. Preda mnom je stajala večnost samo korak udaljena.

Kada sam pokušao da zakoračim u taj novi svet, ponovno se na vratima pojavio Isus. Biblija govori da je Isus vrata i da ko uđe kroz Njega, ulaziće i izlaziće i zelenu pašu nalaziće. On je vrata u život. Isus je put, istina i život. Niko ne dolazi Ocu osim kroz Njega. On je jedini put. Samo je jedan uski put koji vodi u njegovo kraljevstvo i malo ih je koji ga nalaze. Većina nalazi brzi put ili autoput koji silazi u pakao.

Isus mi je postavio ovo pitanje: "Iane, sad kad si ovo video, želiš li da se vratiš nazad?" Pomislio sam: "Vratiti se? Svakako da ne. Zašto bih se vraćao? Zašto bih želeo da se vratim u onu bedu i mržnju? Ne, nemam radi čega da se vratim. Nemam ni ženu ni decu, nikoga ko bi me zaista voleo. Želim da uđem." Ali se on nije pomakao te sam se po poslednji put osvrnuo i rekao: "Zbogom okrutni svete iz kojeg sam otišao!"

Kad sam to rekao, u jasnoj viziji ispred tunela stajala je moja majka. Kada sam je video, znao sam da sam upravo slagao; nije bilo nikoga ko bi me voleo osim moje drage majke. Ne da me je samo volela već se svakoga dana svog života molila za mene i pokušala da mi pokaže Boga. U svom ponosu i drskosti ismejavao sam njena verovanja ali je ona bila u pravu; postojali su i Bog u nebu i pakao. Shvatio sam koliko bi bilo sebično poći u raj i ostaviti majku u uverenju da sam otišao u pakao. Ne bi znala da sam na smrtnoj postelji uputio molitvu i pokajao se za svoje grehe i primio Isusa kao svog Gospoda i Spasitelja. Sa Maricijusa bi dobila samo kovčeg sa mojim mrtvim telom.

Predomislivši se rekao sam: "Bože, samo je jedna osoba zbog koje se jedino želim vratiti - moja majka. Želim da joj kažem da je ono što veruje istina, da postoji živi Bog, nebo i pakao, vrata i da je Isus Hristos ta vrata i da možemo ući jedino kroz Njega." A kad sam se ponovo osvrnuo, video sam iza nje i svog oca, brata i sestru i mnoštvo ljudi iza njih. Bog mi je pokazao da postoje još mnogi ljudi koji ne znaju i nikada neće znati ako ja to sa njima ne podelim. Pitao sam: "Ko su svi ti ljudi?" A Bog je rekao: "Ako se ne vratiš, mnogi od njih neće dobiti priliku da čuju o meni jer mnogi neće ni kročiti svojom nogom u crkvu."

Rekao sam: "Bože, želim da se vratim i sve im ispričam. Došao sam ovamo iako ne znam čak ni kako sam dospeo ali svakako to želim da otkrijem. Ako sam došao znam da se mogu i vratiti. I želim da budem siguran da ću se vratiti", rekao sam. "Bože, kako ću da se vratiti tamo? Kroz tunel tame, natrag u svoje telo? Kako mogu da se vratim? Ne znam čak ni kako sam dospeo ovamo." A Gospod je rekao: "Ako se vratiš, moraš da gledaš na stvari u novom svetlu." Shvatio sam da sad moram gledati kroz Njegove oči ljubavi i praštanja. Moram videti svet kao On, kroz oči večnosti.

I rekao sam: "Bože, kako ću se vratiti? Ne znam kako da se vratim." A on je rekao: "Iane, okreni glavu... oseti sad kako ti tečnost ističe iz očiju... otvori oči sada i pogledaj."

POVRATAK

"Jer si izbavio dušu moju od smrti, noge moje od spoticanja, da bih hodio pred licem Božjim, u svetlosti živih." (Ps. 56,13)


U trenu sam bio nazad u svom telu. Glava mi je bila okrenula nadesno i jedno mi je oko bilo otvoreno. Gledao sam u mladog indijskog lekara koji mi je podigao desno stopalo i bockao ga oštrim instrumentom. Tražio je znakove života. Nije znao da sam živ i da gledam u njega. Pitao sam se šta to radi a onda mi je sinulo: "Pa on misli da sam mrtav!" U isto vreme, lekar je stajao sa onim što je radio i skrenuo pogled u pravcu moje glave. Kad su nam se oči srele, užas mu je preplavio lice kao da je upravo video duha. Prebledeo je kao zid i gotovo da je pao na pod.

Drhteći, tražio sam Boga da mi da toliko snage da okrenem glavu na levu stranu i da pogledam tamo. Kad sam okrenuo glavu na levu stranu, video sam bolničarke na vratima kako zapanjene i užasnute zure u mene. Bio sam mrtav približno 15 do 20 minuta. Osećao sam se slabim i zatvorio sam oči, ali sam ih brzo opet otvorio da proverim jesam li još u telu. Nisam bio siguran hoću li ponovo da odem. Bio sam strašno umoran. Zatvorio sam oči i pao u dubok san.

Nisam se probudio do poslepodne sledećeg dana. Kad sam se probudio, video sam ispred sobe svog prijatelja Simona. Izgledao je bledo i klimao je glavom. Nije mogao da veruje da sam živ. Sledio je moj trag do bolnice i sa sobom doveo jednog mog novozelandskog prijatelja. "Dakle, imao si prilično burnu noć?" pitao je moj prijatelj. "Itekako prijatelju", odgovorio sam, "u stvari ne znam što se sve izdogađalo." Nisam mu zapravo hteo reći da sam umro. Još sam se uvek borio sa svim tim što sam preživeo i nisam hteo da kažu: "Nagutao si se toliko lekova da ti sada cure i na uši."

"Ovo mesto smrdi", rekli su, "ideš napolje. Mi ćemo paziti na tebe." Odupirao sam im se jer sam hteo da ostanem u bolnici ali su me podigli, prebacili preko ramena i izneli. Došao je lekar i hteo fizički da ih spreči ali su ga odgurnuli. Taksi je čekao. Simon se bojao da uđe sa mnom u taksi misleći da sam duh. Odvezli su me kući u moj bungalov i stavili u krevet a zatim otišli ravno u moju dnevnu sobu i održali žurku za moj povratak.

Bio sam iscrpljen i gladan. Ponovo sam zaspao i probudio se ured noći drhteći i znojeći se. Srce mi je bilo puno užasa. Ležao sam okrenut prema zidu. Okrenuo sam se da vidim što me uplašilo. Kroz mrežu za komarce i kroz gvozdene rešetke na prozorima mogao sam da vidim oči, možda sedam ili osam pari kako gledaju u mene. Svetlele su crvenim žarom. Umesto okruglih zenica imale su ureze kao kod mačke. Stvorenja su izgledala kao poluljudi, poluživotinje. Pomislio sam: "A ko su ovi?" Gledali su u moje oči a ja u njihove. Zatim sam začuo: "Ti si naš i mi se vraćamo." "Ne, ne vraćate se!" rekao sam. Uhvatio sam svetiljku i zasvetlio u njih. Nije bilo ničega ali sam znao da sam ih upravo tamo video.

Pitao sam se da li počinjem da ludim. Počeo sam da se osećam kao da sam mentalno poremećen. Došao sam do zaključka i uverio sam sebe da postajem lud. Za samo 24 časa prošao sam kroz mnogo toga. Rekao sam: "Bože, šta se to događa?" Onda me je On vodio centimetar po centimetar kroz sve što sam doživeo. Delovalo je kao da mi žigoše um. Na kraju sam rekao: "Dobro Bože, kakva su to stvorenja koja žele da me napadaju?" Odgovorio je: "Iane, seti se ponovo Očenaša." Pokušao sam da se setim umom ali nisam mogao a onda su mi iz srca došle reči te sam se molio sve do "izbavi nas od zla". Bog je potom rekao: "Ugasi svetlo Iane." Skupio sam hrabrosti i ugasio glavno svetlo a onda sam seo na ivicu kreveta sa upaljenom svetiljkom i mislio: "Ako ne ugasim svetiljku, moraću ostatak svog života da spavam sa upaljenim svetlom." Ugasio sam je; ništa se nije dogodilo. Molitva je bila delotvorna. Legao sam i zaspao.

GLEDANJE U NOVOM SVETLU

"Pazite, stojte u veri, muški se držite, utvrđujte se." (1. Kor. 16,13)


Sledećeg jutra sam se digao i pripremio sebi doručak. Sa jutarnjeg surfanja došli su moji prijatelji i počeli da razgovaraju sa mnom. Shvatio sam da ono što govore zapravo ne misle. To me je zbunjivalo, kao da slušam dve različite poruke. Počeo sam da vidim kroz njihove maske. Po prvi put u svom životu sam počeo da gledam na stvari u novom svetlu. Mogao sam da vidim da su namere njihovih srca bile potpuno suprotne onome što je izlazilo iz njihovih usta. Bilo mi je to strašno jer nisam znao kako da reagujem na takvu vrstu govora. Povukao sam se u spavaću sobu i ostao tamo.

Te noći sam se ponovo probudio u hladnom znoju. Nešto u blizini me je uplašilo. Okrenuo sam glavu da pogledam i na moj užas demoni su sada bili u mojoj spavaonici i gledali me kroz mrežu za komarce. Iz nekog razloga nisu mogli da dođu k meni. Plašili su me ali nisu mogli da me dohvate. U srcu sam imao duboki mir. Znao sam da sam video svetlo Božje i to je svetlo sada bilo u meni. Bez obzira koliko su vatra bila mala, bila je u meni i oni nisu mogli da uđu. Ali su definitivno pokušali da isprepadaju i vrate.

Ponovo sam dohvatio svetiljku. Ovaj put sam se plašio da izađem iz kreveta i upalim veliko svetlo jer su bili u mojoj sobi. Nisam znao kakve su im moći ali sam upalio svetiljku i zasvetleo po sobi a zatim iskočio iz kreveta i upalio svetlo. Pao sam na kolena i borio se i borio sa svojim umom pokušavajući da sačuvam zdrav razum. Molio sam se Očenaš a onda otišao na spavanje.

Još sam imao dve noći pre nego sto sam sa Mauricijusa trebao da odletim na Novi Zeland. Sledeće noći me je probudilo kucanje na prozoru. Bila je to jedna devojka; rekla je: "Iane, želim sa tobom da razgovaram, pusti me u kuću." S obzirom da sam je poznavao, nisam ništa sumnjao. U polusnu, otišao sam do vrata i otključao ih. Čim sam otvorio vrata, zgrabila ih je i ja sam video njene oči. Mogao sam da vidim i istu crvenu nijansu u njima kao što sam video i u očima koje su me lovile poslednje dve noći. Počela je da govori savršenim engleskim. Bila je kreolka i nikada nije govorila savršenim engleskim. Rekla je: "Noćas ideš sa nama, Iane. Odvešćemo te negde." A onda sam začuo druge korake. Pokušao sam da privučem vrata ali devojka kao da je imala natprirodnu snagu i nisam mogao da ih pomaknem. A onda su iz mog srca došle reči: "U Isusovo ime, nestani!" Okrenula se kao da je primila udarac u prsa. Dok sam je gledao, skočila je unazad te sam joj zalupio vrata u lice i zaključao ih. Bio sam spašen.

Konačno je došla moja poslednja noć; bio sam spakovan i spreman da odem. Taksi je dolazio po mene u pet ujutru. Otišao sam na spavanje ali sam se probudio, ovoga puta od kamenja bacanog u prozor. Ponovo je tu bila devojka. Pripremio sam se i zaključao vrata ali sam ostavio otvoren mali prozor. Pomislio sam: "Ko god da su ta stvorenja, tu su da me ubiju i zato koriste ljudski oblik."

Upravo sam hteo da skočim i zatvorim prozor, kad se kroz njega pojavila velika crna ruka i lagano udarila kvaku. Čuo sam devojku kako tiho govori: "Iane, želimo sa tobom da razgovaramo. Izađi." Pravio sam se da spavam i na prozor je ponovo palo kamenje. Ovaj put je bila glasnija: "Iane, izađi!" A onda je još teže kamenje došlo kroz prozor. Sada je već bila ljuta: "Iane, izađi!" Iznenada sam se okrenuo i video kako kroz otvoreni prozor prema meni ulazi koplje. Dohvatio sam svetiljku. "Najbolja odbrana je napad", pomislio sam, i svetiljkom zasvetlio u oči bacača koplja u kojima je isto tako bilo crvenilo! Povikavši, skočio sam, uhvatio koplje i gurnuo ga nazad prema njemu tako da je olabavio stisak. Bacio sam ga kroz prozor i zalupio prozorčićem. Brzo sam zasvetlio prema napolju i video tri muškarca i jednu ženu. Puzali su unazad poput pasa na koje se baca kamenje. Ono što me je zadivilo bilo je to da su se bojali svetla.

Bio sam tako potresen da sam ostao budan ostatak noći čekajući taksi ali nikada nije došao. Probudio sam svoje prijatelje surfere i molio ih da traže taksi za mene. Našli su ga ali ne u voznom stanju. Neko je noću gurnuo gvozdenu šipku u hladnjak motora. Bio je to jedini taksi u gradu. Zamolio sam prijatelja da pođe u drugi grad i tamo ga uzme. Gotovo da i odande nije došao jer je tada već pred mojom kućom bila skupina kreola sa štapovima. Vozač se užasnuo kad je shvatio da mora da prođe pored njih. Ipak, uspeli smo da prođemo i uspeo sam da uhvatim let preko Australije za Novi Zeland.

U Perthu sam se našao sa svojim mlađim bratom koji je tamo živeo. Pokušao sam da mu ispričam šta sam video. Bio je šokiran i nije mogao da veruje. One noći sam spavao u njegovoj sobi jer je on odleteo za Šri Lanku ali sam se usred noći probudio od napada belookih demona. Izjurio sam iz sobe i video da iznad kamina sedi mali Buda. Dok sam ga gledao Bog mi je rekao da belooki demoni izlaze ih tog idola. Zaprepastio sam se! Sada sam znao da je ono što sam doživeo sa idolima u Colombu bilo demonsko. Zatim sam otputovao do Mellbourna i Sydneya i tamo imao slična iskustva. Odlučio sam da skratim put po Australiji i odmah se vratim na Novi Zeland.

Dok se avion spuštao u Aucklandu pitao sam Gospoda: "Šta sam sada postao?" Imao sam uključen vokmen i slušao "Čovek na poslu". Glas koji se začuo i nije dolazio iz vokmena, rekao je: "Iane, sad si postao nanovo rođeni hrišćanin." Skinuo sam slušalice i pogledao oko sebe da vidim ko mi je to govorio. A onda sam posegao u torbu i uzeo tamne naočare da se iza njih "sakrijem". Hrišćanin? Hrišćanin? Ko bi želeo da bude hrišćanin? Još mi nije bilo sasvim jasno da je to ono što sam upravo postao.

Roditelji su me pokupili sa areodrumu. Ponovo sam bio kod kuće. Majka je ostavila moju spavaću sobu oblepljenu posterima surfera tačno onako kako je bila pre dve godine. Kao da se za mene vreme vratilo unazad. Došao sam kući u sklonište. Te noći sam otišao na spavanje ali me usred noći me je nešto probudilo tresući me. Sada sam već znao kako mogu da ih se oslobodim: koristeći ime Isus i Očenaš. Tada moraju otići. Ali šta oni zapravo rade u mojoj spavaonici, u mojoj kući? Bio sam besan. Seo sam na krevet i rekao: "Bože, bolestan sam od ovih stvari koje me muče usred noći. Šta moram da učinim da ih se otarasim?" Odgovorio je: "Čitaj Bibliju." Rekao sam: "Sledeće šta ćeš tražiti biće da idem u crkvu. Nemam Bibliju." "Ima je tvoj otac, idi i traži mu." Učinio sam to i počeo da čitam od početka.

"U početku stvori Bog nebo i zemlju. Zemlja beše pusta i prazna; tama se prostirala nad bezdanima i Duh Božji je lebdeo nad vodama. I reče Bog: 'Neka bude svetlost! i bi svetlost. I vide Bog da je svetlost dobra i rastavi Bog svetlost od tame."

Plakao sam dok sam to čitao. Mislio sam: "Bio sam tako ponosan. Bio sam na fakultetu i proučavao razne knjige a nikada nisam ni pogledao u Knjigu koja je mogla da mi otkrije istinu." U sledećih šest nedelja pročitao sam je od Postanja do Otkrivenja.

Sledim Isusa Hrista kao svog ličnog Gospoda i Spasitelja sve od tog iskustva 1982. godine. Sada sam ordinirani pastir crkve Assembly of God ovde na Novom Zelandu. Radio sam sa lovcima na glave na Borneu i u izbegličkim logorima u jugoistočnoj Aziji. Pastir sam i moja žena i ja smo prošli 24 različite države noseći ovo svedočanstvo.

Isus je rekao: "Ja sam videlo svetu: ko ide za mnom neće hoditi po tami, nego će imati videlo života." (Jn. 8,12)

Izvor: http://www.aglimpseofeternity.org/.

DODATAK - Morska osa

Meduza zvana Morska osa (eng. Marine Stinger / Sea Wasp, lat. Chironex fleckeri), spada među najotrovnija stvorenja na zemlji. Ovoj meduzi telo liči na zvono i može da naraste do veličine košarkaške lopte. Iz tela joj raste oko 60 pipaka koje mogu biti dužine i do 3 metra.


 Morska osa (Chironex fleckeri)

Nevidljivi ubica

Meduza je skoro potpuno providna i skoro ju je nemoguće primetiti. Na svakom pipku se nalaze milioni otrovnih kapsula (nematocysts), koje se ponašaju kao majušne injekcije koje pri dodiru sa kožom ubrizgavaju otrov. Veća meduza ima dovoljno otrova u sebi da može da ubije i do 60 odraslih ljudi. Čovek umire za samo četiri minuta posle ujeda a jedini lek je da se dovoljno brzo primi protivotrov. Tokom prošlog veka u Australiji je zabeleženo oko 70 smrtnih slučajeva za koje je krivac Morska osa.

"Ako je ko u Hristu, nova je tvar: staro prođe, gle, sve novo postade."
- 2. Korinćanima 5:17

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 343
Ukupno: 2446049
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/svedoci/ian.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.