Kad duh napusti telo
Krštena sam od Jehovinih svedoka godine 1970. Verovala sam u Boga, ali nisam verovala da je Isus Hrist Bog. Verovala sam da je Isus Hrist bio stvoren kao bog od pravog Boga. Nisam verovala da postoji nekakav život nakon smrti a uopšte nisam verovala da postoji nekakav duh koji napušta telo kad čovek umre. Nisam verovala ni u kakva čuda, isceljenja, ni u to da Bog komunicira sa svojim narodom kroz viđenja i snove. Naprotiv, verovala sam da su sve vrste isceljenja, čuda i vizije đavolsko delo. Bila sam verna učenju Jehovinih svedoka i niko me nije mogao ni u šta drugo uveriti.
1973. godine, tačnije 12. septembra sam imala carski rez, i dok sam ležala na operacionom stolu, mogla sam da vidim kako se doktori i sestre pripremaju za operaciju i mažu mesta na mom stomaku narandžastom tečnošću. Bojala sam se, pa sam pitala šta to rade. Doktor mi je objasnio da to rade pre anestezije, jer kad mi daju anesteziju, odmah moraju da počnu sa rezom da sedativi ne bi doprli u dete.
Kad su mi dali anesteziju, osećala sam se veoma čudno. Telo mi je utrnulo, ali moj um je ostao budan. Bila sam svesna da se upravo spremaju da seku moj stomak a ja još nisam zaspala. Trudila sam se da se pomerim i vičem, ali nisam mogla ništa da učinim. Kad su počeli da mi seku stomak, osetila sam strašan bol. Najednom, usred tog bola, čula sam glas koji mi je govorio: "Pogledaj šta će ti se desiti!"
U tom trenutku sam bila izvučena iz svog tela. Velikom brzinom, kružnim pokretima, našla sam se blizu plafona sobe. Lebdela sam tamo i gledala šta mi rade. Videla sam da su izvadili dete iz moje materice. Osećala sam se tužno i rekla sam: "Šta da se radi, za mene je na Zemlji sve završeno. Toliko sam želela da vidim to dete a na kraju nisam mogla ni da ga uzmem u naručje". Sa setom sam se setila i ostale svoje dece i rekla sam: "To je kraj; sada će moja deca zaboraviti na mene zauvek."
Onda sam počela da se uzdižem. Bila sam svesna toga da nemam materijalno telo. Bila sam kao neka vrsta energije ili sile i kružnim pokretima sam ovako letela velikom brzinom. Znala sam, da sam to ja i svega sam se sećala. Znala sam da sam napustila Zemlju. Našla sam se na mestu koje je bilo crno kao ugalj. Počela sam da se pitam: "Zar je ovo taj svemir? Gde sam ja to? Kuda idem? Hoću li ovde ostati zauvek?" Odjednom sam osetila nešto veoma čudno. Jedina reč kojom se to može opisati je mučenje ili užas. Htela sam da nekako odem odande i da se vratim nazad u svoje telo. Taj užas se nije mogao izdržati. Setila sam se tog glasa koji sam čula ranije u bolnici, pre nego što sam napustila svoje telo ("Pogledaj šta će ti se desiti!"). Počela sam da vičem: "MOLIM TE, NE DOZVOLI DA SE OVO DEŠAVA! PRIHVATAM TO DA SE NIKAD VIŠE NE VRATIM NA ZEMLJU, PRIHVATAM TO DA VIŠE NIKAD NEĆU VIDETI SVOJU DECU, ALI NE MOGU DA PRIHVATIM DA ĆU OVDE OSTATI ZAUVEK. NE, MOLIM, NE DOZVOLI DA SE TO DESI!"
Odmah sam čula mnoštvo glasova koji su mi jednoglasno govorili: "Ipak, u ovo ćeš morati da veruješ." Odgovorila sam: "Ja verujem samo u Svemogućeg Boga." Nastala je tišina.
Užas koji sam osetila, prestao je i opet sam počela da se krećem velikom brzinom. Odjednom sam se opet našla kod plafona bolničke sobe. Ovaj put je moje telo ležalo na nosilima i videla sam kako me sestra pljeska po licu i govori: "Hajdi, probudi se!" Veoma jasno sam je videla dok sam se kretala dole. Posle toga sam bila nežno spuštena u svoje telo. Sestra me je uporno pljeskala po licu i zvala me po imenu. Otvorila sam oči i ugledala sam je preda mnom. Gledala sam je u oči i u duhu sam govorila: "Volela bih da znaš odakle upravo dolazim."
Sećanje na ovo iskustvo mi je ostalo u mislima. Nisam nikako mogla da ga se oslobodim i počela sam da brinem za ljude u svetu. Razmišljala sam: "Jehovini svedoci su me prevarili. MI JESMO DUHOVNA BIĆA UNUTAR MATERIJALNOG TELA I IZ OVOG TELA ĆEMO IZAĆI KAD UMREMO! Ljudi ne znaju šta im se može desiti. Oni to moraju znati!"
Kroz ovo iskustvo sam naučila da sam bila u mraku, jer nisam verovala u Božijeg Sina. I u taj mrak sam otišla, doživela ga. "Ja sam došao na svet kao svetlost, da nijedan - koji veruje u mene - ne ostane u mraku." (Jn. 12,46 EČ). "A nekorisnoga slugu izbacite u krajnju tamu; onde će biti plač i škrgut zuba." (Mt. 25,30 EČ). "Ko ima Sina ima život; ko nema Sina Božijeg, nema života." (1. Jn. 5,12 EČ).
Posle par dana su me ot pustili iz bolnice. Stalno sam razmišljala o ovom mom čudnom iskustvu. Bez prestanka sam ponavljala u sebi: "Jehovini svedoci su me prevarili, govore da nikakav duh neće izaći iz tela kad umremo, ali ja sam upravo to doživela."
Počela sam da brinem za sve ljude na svetu. Sve sam htela da upozorim na ovo mračno mesto. Odlučila sam da ću početi da verujem u Isusa Hrista kao u svog Spasitelja i Gospoda i počela sam da odlazim u jednu hrišćansku crkvu.
Nakon što sam prihvatila Isusa Hrista kao svog Gospoda i Spasitelja, jedne noći sam se probudila i ustala iz kreveta. Dok sam išla ka vratima, okrenula sam se i ugledala svog muža kako spava u krevetu. Ali na moje veliko zaprepaštenje, moje je telo ležalo pored njega! Shvatila sam da sam ponovo izvan svoga tela, ali sada nisam bila samo neka energija koja se kreće velikom brzinom. Sada sam imala telo. "Prema tome, ako je ko u Hristu - novo je stvorenje; staro je prošlo, vidi, postalo je novo." (2. Kor. 5,17 EČ). Ispružila sam svoje ruke ispred sebe i razgledala sam svoje novo telo. Onda sam otišla u dečiju sobu i bila sam tužna što moram da odem. Razmišljala sam: "Kad se moja deca probude, saznaće da sam mrtva. Sahraniće me i posle nekog vremena zaboraviće na mene. Jadna deca, nemaju nikog ko će o njima tako dobro brinuti."
Klekla sam i molila sam se: "Gospode, molim te u ime tvog Sina Isusa Hrista, vrati me nazad u moje telo. Potrebna sam mojoj deci." Osetila sam kako me je neko podigao i doneo iznad mog fizičkog tela. Zatim sam se polako spuštala sve dok nisam legla u telo. Pokušala sam da otvorim oči ali nisam mogla. Moje telo je bilo kruto kao od kamena.
Sav trud je bio uzaludan. Počela sam očajnički da se molim: "Gospode, molim te, potrebna sam mojoj deci; niko se neće dobro pobrinuti za njih, vrati me u život." Osetila sam kao da mi je telo probolo hiljadu igala. Osetila sam snagu života i lupanje svog srca. Kad sam ovaj put pokušala da otvorim oči, uspela sam. Onda sam probala da mičem prstima, i micala sam. Iskočila sam iz kreveta puna čuđenja.
Ovo iskustvo sam podelila u mnogim crkvama. Mnogi životi su dotaknuti kroz ovo i predali su svoja srca Gospodu. Slava Bogu.
